Бранислав Брборић: С језика на језик

III. Јединство и деобно двојство српскога језичког стандарда

Да су двоазбучност, двоизговорност и двоисписност јатовских, екавско-ијекавских, разлика врлине стандардног језика, сигуран сам да оне не би запале српску језичку културу, једину у Европи с тим "врлинама". Премда су та двојства одавно моја опсесивна тема (неки лингвисти кажу да су двојства типолошко својство српског језика), њихова погубност постала је разговетнија откад су се Срби растали с претходном, многонародном, Југославијом.

У овом поглављу окупљено је девет текстова с том темом (често назначеном и у наслову), насталих и објављених у раздобљу од 1993. до 2000. године.

Читалац ће уочити да сам се за превладавање тих двојстава залагао на "недоследан" начин. У пролеће 1993. године (и годинама пре тога) залагао сам се за "јат" а у јесен исте године - за уопштавање екавице у стандардном језику, осим у књижевноуметничком и разговорном стилу тог идиома. То јесте недоследно, али само на површини, јер сам у глави увек имао идеју о језичком јединству. У јесен 1993. године, након што се устаничко вођство на Палама онако одрешито заложило за екавицу, ја сам поверовао да се српском народу пружа јединствена прилика да успостави јединство стандардног језика уопштавајући најједноставније и најраспрострањеније решење. Тада нисам ни слутио да ће се, с доласком новог руководства у Српској и његовом селидбом у Бања Луку те великом свађом на релацији Подгорица–Београд (што се збивало у исто време), - много штошта извргнути у супротност пожељном и неопходном развоју стандарднојезичких прилика. Унутрашњи разлази у Српској, подупрти деловањем и спољних и унутрашњих чинилаца, распршили су, тако рећи за тили час, оно што су нпр. Арбанаси чврсто утемељили 1968. а Грци шест година касније, 1974. Зло семе раздора код Срба поново је проклијало међу некима од њих, а његови протагонисти "слијепи су те не виде ништа" (Његош). Или можда виде, али ускогрупни интерес лако наткрили интерес народа и његове будућности. Чак је и Одбор за стандардизацију српског језика, основан почетком децембра 1997, био присиљен да нагласи како се неће, као колектив стручњака, залагати за изговорну и/или исписну нивелацију језичког стандарда, што је обавеза коју и сам, као његов секретар од оснивања, прихватам, јер не желим отежавати друге и важније циљеве Одбора.

Па ипак, лично остајем уверен да је постојећа двоструко-двострука деобност српскога језичког стандарда штетна. Како ће се она уклонити кад за то дође време - друго је питање, и лично бих прихватио сваки од три начелно могућа начина (екавски, јатовски, ијекавски), с недвосмисленом примарношћу ћириличког писма. После свега, данас ми јатовски начин изгледа као златна средина, која обезбеђује оно што је неопходно - уједињену писменост, док усменост може, без штете, заувек остати разуђена. Свако ујединитељско решење боље је од постојећег, и свакоме је могуће прибавити одговарајућу аргументацију. Једино којем није лако придружити пристојну, европоидну, утемељеност јесте постојеће решење, којим Срби плаћају данак југославизму (Дучићев термин) и илузионизму (данас распрострањеном осећању и код интелектуалаца и у ширих народних слојева).

И још нешто, за читаоце занимљиво. И сам сам се питао ко је на Палама био носилац идеје о изговорном јединству језичког стандарда у Српској. Време је да саопштим аутентично сведочанство.

Имао сам прилике више пута срести песника и психијатра Радована Караџића, последњи пут почетком 1997. године. Слободан Реметић и ја били смо с њиме у друштву само 65 минута, приликом наше посете Српском Сарајеву. Питао сам га, и питали смо га, да ли је екавица била његова идеја. "Није, него Крајишникова!" - рекао је . "Ја сам је разумио и подржао!" - додао је, јер - "можда је посљедња добра прилика да постанемо модерна нација, европска!"

Радован Караџић био је, и јесте, и Дурмиторац, и Црногорац, и Херцеговац, и Босанац, и Европљанин, а не само Србин. Не знам колико је био добар политичар, али је, баш као песник и психијатар, попут Јована Рашковића, веровао у српску националну идеју, не супротстављајући је европској. Европљани, тј. они који одлучују о европском путу, мислили су да су уједињени Срби опасност на том путу, па је Караџић морао постати "ратни злочинац", док је Алија Изетбеговић, његов главни противник у БиХ, и даље у седлу, на власти, мада је његова парола била: "Жртвоваћу мир ради суверености!" Зашто су једино Срби криви и докле ће бити криви за жртвовани мир - остаје непознаница?! Не верујем да је разлог томе начелно слабија српска пријемчивост за Европу, слабија нпр. него муслиманска/бошњачка. Пре ће посреди бити двоструки стандарди Европе и Америке.

Додуше, међу Србима има залагања и против Европе, што је и разумљиво, као и неразборите овдашње пропагандне контраофанзиве, која је штетна и "контрапродуктивна". Међутим, није нимало разумљиво бити Србин, а доследно се залагати против онога што уједињује Србе, против оног што је њихово природно право и њихов природни интерес, ако желе, а већином желе, остати један народ и постати једна нација, онолико колико и други, старији и новији, европски народи. Европа није Америка, нити може постати лонац за претапање етнија у једну нацију америчког типа, премда је будућност отворена за врло различите моделе европеизације.

Нажалост, има немало Срба који се залажу за непаметне и неразумне ствари, и много распамећених, који неће да чују аргумент(е) у било чему, нити су свесни да чврста аргументација за било шта зазива меку, еластичну, интерпретацију. И у језику и иначе. У свима овим текстовима управо сам инсистирао и на једном и на другом, сматрајући, нпр., да је интеграција српскога језичког стандарда не само европоидно него управо европско решење, припрема говорног простора српског језика за његово уклапање у европску интеграцију, која ће, да би била могућа, морати сваком народу јамчити највиши могући ступањ аутономије управо у језику и култури.

Ко и даље сања народно и државно јединство свих штокаваца на темељу српске идеје, тај је преспавао новију и најновију историју. Тај се, у ствари, залаже за наставак растакања српског народа, који данас сачињавају обожени и разбожени православни хришћани, лишени међународне подршке у овим прекретним временима, с посвађаним политичким гарнитурама у трима њиховим државама (републикама).

Уједињеност или разједињеност

Поштовани уредниче,

Достављам Вам текст под насловом Уједињеност или разједињеност, за који је било природније да га објави, тј. да га је објавила "Борба", којој је благовремено понуђен.

"Борба" је, наиме, зачела расправу о језичкој, тј. графијско-ортографској теми, након мога интервјуа објављеног у "Политици" од 18. фебруара 1993. године, али није нашла простора за моје целовито реаговање нити сам ја умео скратити свој текст тако да краћењем не доведем у питање пуноћу властите аргументације.

Бићу захвалан ако Ваша редакција нађе простора за тај текст, за који верујем да отвара нимало лаган, а одавно уочен проблем који тишти српску језичку културу. Тај би проблем ваљало решавати, а не одгађати га за вечност. Разуме се, нужна би била јавна и стручна расправа, која има смисла само ако се води без предрасуда и конзервативних уверења да је боље "не таласати" када ионако имамо "најсавршенији правопис на свету".

* * *

"Борба" је свом тексту под насловом Скупљачи терцијарних сировина (4. март о. г.) дала тачан наднаслов - "Поводом идеје да се у азбуку врати слово 'јат'". Реч је дакле било о "идеји", а не о "предлогу" и исхитреном "залагању". Та идеја јесте и моја, и то не одскора. У интервјуу "Политици" 18. 2. о. г. подсетио сам на њу, а затим је 24. 2, као гост ТАНЈУГ-а, - поновио. Први сам пут с њоме изашао у јавност о Вуковој 200-годишњици, на Научном састанку слависта у Вукове дане (14–20. 9. 1987), у тексту "Фонолошка графија и Вукова (орто)графија", којем сам дао поднаслов "Размишљање о реформи и ћирилице и латинице".

Морам рећи да сам овог пута поверовао да та идеја има више изгледа него 1987. да буде озбиљно схваћена, јер су се српски народ и његове земље нашли у историјском лому незабележеном никад досад. Одједном смо, упркос свим легалитетима и легитимитетима, темељеним на месту и улози Србије, Црне Горе и Српства у светским збивањима током двају последњих столећа, остали с мање права на Балкану од бивших аустроугарских полупризнатих народа, па и од двају ентитета титоистичке "етнографије", Муслимана и Македонаца.

Наиме, силе поражене у два светска рата, или барем понајвише оне, и на подручју бивше СФРЈ и изван ње, послуживши се добро и "етнографским" и "социолингвистичким играма", хоће да сломе кичму средишњем балканском народу, и да га, након добро увежбаних лекција о "великосрпском хегемонизму" у бившој Краљевини и Федеративној Републици у протеклих седамдесетак година, преведу у статус обесправљене мањине у новој хрватској држави и још новијој, а неутемељеној, држави БиХ.

У свим тим "етнографским" и "социолингвистичким" играма титоизам се добро служио хрватским нациотворбеним "лингвистичким искуством" из 19. столећа. У том столећу, такорећи без опаљеног метка, створена је сложенопроширена хрватска нација, у коју су се уклопили не само изворни Хрвати чакавског наречја ("Некоћ су сви Хрвати били чакавци" - говорили су, и у прошлом и у овом веку, неки истакнути хрватски језикословци) него и хрватоиди српскога штокавског наречја и хрватоиди кајкавског наречја. И није ту реч о "завереничкој историји", него о добро смишљеном пројекту да се потенцијали српскога ослободилачког и националног покрета смање тиме што ће се, западно од Србије, конституисати друга истојезичка нација у оквиру Аустрије, односно Аустроугарске, и то не само од католика који говоре штокавски него, ако се узмогне, и од православаца и муслимана који и не говоре ништа друго него штокавски. Отуда онакви резултати Берлинског конгреса (1878) и аустроугарска анексија БиХ после 30-годишње окупације (1908).

А штокавско наречје, и пре Вука Караџића, али нарочито захваљујући његовом укупном деловању (а не само језикословном), крчило је себи пут да (с ијекавским и екавским, али и с икавским изговором управо тога несретног "јата") - постане основом српскога књижевног језика, одн. српскога језичког стандарда. Крчило га је тако што је уклањало све оно што би га могло систем(ат)ски помешати с црквенословенским, одн. с његовим српскословенским, рускословенским и славеносрпским дериватима), амалгамирати га с њиме, чему је на руку ишло тровековно слабљење развојног континуитета српске средњовековне писмености. (Да тога није било, Вукова би реформа вероватно била непотребна, осим у графијском погледу, јер би српсконародно-српскоцрквенословенски језички амалгам свакако морао редуцирати голем инвентар затечених и кроз векове преношених ћириличких слова, што се збило и код Руса и код других словенских народа источнога културног круга.)

Тек, Србима се није десило да безболно прокрче пут до савремене европске нације - да еволутивним путем дођу до језичког стандарда, као нпр. Руси и Енглези, једни у виду језичког амалгама, народно-црквенословенског (Руси), а други у виду норманско-англосаксонског, одн. романско-германског (Енглези). Срби су морали прибећи револуционарном резу, што је успешно обавио Вук Караџић. Потом се десило да су се Вуковим, односно вуковским језичким моделом боље окористили Хрвати, које је Србима историја "доделила" да с њима говоре истим стандардним језиком. То се није десило ни Украјинцима ни Белорусима, за које је било нормално очекивати да се с Русима нађу у истом стандардном језику. Тако су Великоруси, Малоруси и Белоруси "добили" три стандардна језика и три њихова назива (руски, украјински и белоруски језик), а Срби и Хрвати један стандардни језик, али са два назива (српски и хрватски језик).

Хрвати су поткрај прошлога и почетком овога века - с Брозовим Правописом (1892), с Маретићевом Граматиком и стилистиком хрватскога или српскога језика (1899) и с Броз–Ивековићевим Рјечником (1901) - озаконили вуковски ијекавски (западно)новоштокавски модел стандардног језика. Учинили су то кад је постало јасно да се код главнине Срба (у Краљевини Србији и Војводини) усталио екавски (источно)новоштокавски модел, тако да су они, Срби, постали "двогуби" и када говоре и када пишу "стандардно": поделили су се на стандардне екавце и стандардне ијекавце, одбивши чак својевремени предлог Хрвата да се ни једни ни други не деле у графији (писму) него само у ортоепији (правилном изговору). Кад су се Хрвати поткрај 19. и почетком 20. века дефинитивно ујединили у стандардној (вуковској) новоштокавштини с ијекавским изговором, премда их је изворно у ијекавици било занемарљиво мало, Срби су већ били разједињени - на екавце (већина) и ијекавце (мањина, али "знатнина"). Србима, чини се, није било јасно да се Хрвати уједињују око њиховога, изворно српског језика, док сами Срби остају разједињени, и то у своме властитом језику.

Схватио је то додуше, Јован Скерлић (1914), покрећући пред своју смрт, а уочи Првога светског рата, познату језичку анкету (Анкета 1914), чији су резултати понуђени Србима немогуће - напуштање ћирилице у корист латинице, а Хрватима могуће, али за њих непожељно, напуштање ијекавице у корист екавице, како би се постигло свеукупно народно јединство. Било је за то касно ако је уопште било могуће: хрватски језички и општи развој био је под надзором Рима, Беча и Пеште, одн. католичке мултинационале, па и моћног Берлина, а "надзорници" би се "заложили" за српско-хрватско језичко (и опште) јединство само онда ако би српско православље устукнуло пред "унијом".

Кад је некакав паралелограм (светских) сила 1918. године ипак створио заједничку државу свих Срба, Хрвата (и Словенаца), резултати Скерлићеве анкете нису могли "заживети" упркос Александровим жељама и труду хрватских "занесењака" (једно време међу њима је био и екавско-латинички Крлежа). Срби су од 1918. године стали све више писати (и) латиницом, служећи, особито после 1929. године, и доктрини о "једном троменом народу", који су заправо следили и после 1945. године.

Што се тиче језика, Срби су остали подељени на екавце и ијекавце, а поделили су се и додатно - на ћириличаре и латиничаре, каткад и тако, нарочито после 1945. године, да су се стали стидети ћирилице, тобоже инфериорног писма, нарочито у БиХ, где је она све више ишчезавала упркос формалној равноправности с латиницом. Надаље, у БиХ уз назив српскохрватски језик све се више пробијао, и формално и фактички, и обрнути редослед те сложенице - хрватскосрпски језик, најпре дозирано, после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), а онда све обавезније, после 1974. У Уставу СРХ, још од 1972, формализован је и "фактицизован" назив хрватски књижевни језик, и то не само као "стандардни облик народног језика" (свих) "Хрвата" него "и" као "стандардни облик народног језика Срба у Хрватској".

Ту политичку оријентацију, у њеноме зачетку (1967), тобоже су осудили и Ј. Б. Тито и В. Бакарић, који ће раних седамдесетих, с "развојем самоуправљања" и "продубљивањем братства и јединства", понудити и "продубљено" језичко решење за четири разговетно разлучена подручја: у Хрватској - хрватски (књижевни) језик, у Србији - српски језик, што се узимало као "нормално" и "одувијек" тако, затим у БиХ - босански језик (уместо да се Босни "намеће" - "српски језик", што је по Бакарићу, и чињено "док се мислило да су Срби у њој већина"), а у Црној Гори - црногорски језик, који није истоветан са "српским књижевним језиком", оним у Србији. Та Бакарићева "разговетна" подела имала је овековечити раздробљеност Срба на: екавске латиничаре и ијекавске латиничаре, као новајлије који уживају друштвени престиж, те традиционалне екавске ћириличаре и ијекавске ћириличаре. А све то било је праћено све већим разуђивањем различитих елемената српскога језичког стандарда.

После овако овлаш описаног стања и "развоја наших језичких прилика", који су више-мање познати и изван стручних кругова, свима онима који су се узбудили због јавног изношења идеје о обнављању "јата" морам поставити неколико питања и дати покоји свој закључак:

- Је ли добро, као до сада, следити активну и функционално не баш пажљиво "распоређену" употребу двају писама, ћирилице и латинице?

- Ако процењујемо да је то добро (што сам и сам чинио више од двадесет година), упркос томе што смо једини активно двоазбучни народ у Европи (Румуни су давно напустили ћирилицу, што ће, чини се, учинити и њихова сабраћа Молдавци; Немци су скоро сасвим напустили готицу; Турци су с Ататурком напустили арабицу у корист латинице), - морамо се запитати: је ли добро што та наша два активно употребљавана писма нису усклађена у погледу броја простих слова и њиховог редоследа?

- Је ли добро што се нисмо сетили, што се ни даље не досећамо, да је учени Ђура Даничић оставио модел тог усклађивања (ļ = lj, ģ = dž, ń = nj), применио га у Рјечнику хрватскога или српскога језика ЈАЗУ, па, пошто то решење Хрвати нису пустили у ширу, изванречничку праксу, то нисмо учинили ни ми Срби? Ми нисмо желели своју, српску латиницу, а јесмо хтели хрватску, држећи је за заједничку без икаквог реципроцитета.

- Је ли добро што смо, готово ћутке, остављали, такорећи до јуче, своје сународнике западно од Дрине да се принудно - азбучно и изговорно, и језички уопште - све више приближавају другима и све више удаљавају од нас, Срба у Србији? Је ли добро оставити их и сутра да се сами сналазе око тога шта ће и како ће или треба размислити о томе како да се успостави целовитост српског културног простора и како да се уједине око језика Срби са Србима барем онако и онолико како су се и колико око језика ујединили Арбанаси у Албанији с Арбанасима изван Албаније, после 1968. године, тј. после свеарбанашке језичке конференције у Приштини, када је пала одлука о пуној унификацији арбанашког језика, до тада подељеног на две знатно издиференциране варијанте?

- Је ли разборито задржати такву језичку стандардност која допушта да се иста реч, нпр. придев дечји, пише на четири, а, узму ли се у обзир и два писма, на осам различитих начина: дечји, дечији, дјечји и дјечији, одн. dečji, dečiji, dječji и dječiji, насупрот "ирационалним" Енглезима, одн. Британцима, који придев sure = сигуран пишу увек на један те исти начин, допуштајући управо осам различитих изговора? Је ли четвороструко, одн. осмоструко писање исте речи сведочанство о "најсавршенијем правопису на свету"?

- Је ли разборито издавати речнике само с екавским ликовима (нпр. Енциклопедијски енглеско-српскохрватски речник [Ristić, Simić i Popović], који, додуше, одавно није прештампаван, нити је ревидиран и допуњаван) или их је паметније, били они једнојезички или двојезички, издавати тако да се доносе многобројни екавски и ијекавски ликови, макар разбацано (нега под н, пре глагола неговати, а њега под њ, пре глагола његовати и заједно с акузативом од он, који такође гласи њега) те с увећаним бројем страница како би се представио цео српски књижевни језик, одн. српски језички стандард? Није ли најпаметније увести "јат" и уклонити ту дилему и ту нерационалност?

- Ако се данас враћамо приватној својини, хипотекарној банци и деоничарском друштву, зашто би било "анахроно" вратити се и једноме уједињујућем слову, обнављајући делимично традицију писања неопходног "јата", која је трајала до Његоша и Стерије нпр., првих имена српске књижевности у прошлом веку? Зар то не би био "повратак у будућност" што јединственије српске писмености, макар и по цену још разуђеније "јатовске" усмености?

- Зар нисмо "препуштали" другима нашу ијекавску народну књижевност тиме што смо (скоро) све уџбенике, граматике, речнике итд. имали само на екавици, ми у Србији? Зар демократичност уједињене графије - с неморањем да се прилагођавамо друкчијем изговору кад пређемо из једне српске говорне зоне у другу - не би чувала екавицу у ијекавској говорној зони и ијекавицу у екавској? Зар не бисмо попут Британаца и Американаца, у сваком речнику у загради, после одредница с двоструким изговором, могли навести како се шта изговара, чувајући, ако тако одлучимо, и садашњи инвентар стандардних рефлекса "јата", дакле без ширења, нпр. овако: дпвојка, [Н–Л: е, је], што би значило да екавци у свим падежима, од номинатива (Н) до локатива (Л), изговарају е, а ијекавци је?

- Зашто би Срби остали располућено писмени, односно полуписмени, нарочито екавци, кад сви Срби могу бити у свом стандардном језику целовито писмени, што би значило само то да морају научити где се појављују изговорне разлике, с тим што ће у сваком речнику добити информацију које су све изговорне варијације признате као стандардне?

- Зашто би се писање "јата" сматрало одступањем од фонолошког принципа? Зар "јат" и сада не егзистира, као фонема, односно супрафонема? Зар се на све његове рефлексе - е, је, ије, и - не би могло гледати као на алофоне исте фонеме, баш као што се консонанти з, с, ш и ж у лексемама разбити, растурити, рашчупати и ражџилитати се могу видети не само као четири фонеме него и као алофони (тј. изговорне варијације) фонеме з? Зар писање рефлекса "јата" - е, је, ије, и и - није примерено фонетском, а не фонолошком начелу?

- Хоћемо ли престати да радимо управо на своју штету тиме што ћемо остати привржени ономе што одражава па и продубљује нашу раздељеност уместо да прибегнемо ономе што ту раздељеност укида или је барем смањује? (Оно што може и мора остати раздељено у говору, у усмености, не мора остати издељено у писању, у исписивању, у писмености!)

Зар не би било добро да прибегнемо баш ономе што нас Србе "илирски" уједињује, што нас скупља, макар и терцијарно, уместо што бисмо остали немоћно и очајно свесни да су се други, и на нашу штету, "илирски" ујединили око нашег језика, уживајући у томе што смо ми Срби остали "српски" разједињени, као растурачи секундарних сировина?

- Зашто, најзад, не бисмо вратили "јат" кад нам је очигледно потребан, као што су га Руси после 1917. г. знали напустити зато што им је био сувишан? Зашто не бисмо прибегли нечему што би, с једне стране, произвело мало привремене неудобности и мало краткотрајне штете када је очигледно да би, с друге стране, будућа корист била велика? (То никако не значи да бисмо ишта губили ако бисмо Нови завјет, Стари завјет и Српске народне пјесме и надаље штампали старом, транспарентном и лако читљивом ортографијом!) Зашто сваки будући српски стандарднојезички текст, и у ћирилици (с једним "новим" словом) и у латиници (с четири "нова" српска слова), не бисмо учинили распознатљиво српским, штитећи тако и национални идентитет и национални интегритет, што нам нико не може ускратити осим ми самима себи?

- Зашто бисмо допуштали да нас прекрштавају у Хрвате и Бошњаке, или да нас "распознају" као такве, ако, с мало труда, можемо осигурати да нас, "одавде до вечности", и по писму, и по једном и по другом, распознају као Србе, упркос присилној вишедржавности и/или мултирегионалности?

Цјеловита писменост и разуђена усменост

Већ дуже вријеме живимо на раскршћу и никако да пођемо правим путем. Пред нама су јасне стазе, а на њима многе препреке. Боримо се и да препреке савладамо и да не пођемо у беспуће. Треба уредити оно над чиме је господарио неред и саградити нешто што је дуго разграђивано. Треба уједно мислити и на зидове зграде, и на њене просторије, и на њихово уређење. А тешко је видети складно опремљен простор чије међе нису још сасвим јасне. Још теже је уредити дјелове тога простора, рекосмо - још јасно недефинисаног, тако да буду складни и да се у сваком кутку осјећа склад широког простора. А за такву складност важна су данас и питања писма и школског програма, због чега се обраћамо Браниславу Брборићу, помоћнику министра културе Србије и познатом лингвисти.

- Азбучни проблем није најважније питање за нас потомке оних који играју у Колу Бранка Радичевића и слиједе националну и културну мисију тројице стожера наше културе - Доситеја, Вука и Његоша. Видици њихови били су европски у најбољем значењу тога епитета, а њихово осмишљавање легитимног "буђења" српске националне свијести и изградње српске културе на европском југоистоку - и прогресивно и модерно.

Премда смо и у мудрој глави Растка Немањића били "Исток на Западу и Запад на Истоку", ми ипак - заједно с Русима, Бугарима и Грцима - припадамо источноме културном кругу. У томе кругу ћирилица није једино, али јесте главно и најраспрострањеније писмо. Вишевјековни турски империјализам и (анти)руски, тј. совјетски бољшевизам, па и титоизам, као његов балкански огранак, унијели су у цио тај културни круг, а нарочито у његов балкански одсјечак, мноштво тешко отклоњивих поремећаја.

Употреба двају писама, нарочито у Београду, старија је од титоизма, који је, китећи латиницу ореолом "интернационализма", уносио смутње у затечени ред ствари. Иако Хрвати активну двоазбучност никада нису прихватили, у нас су се и монархистички и титоистички владајући кругови заносили теоријом и праксом "једнога троименог народа" сијући с тим у вези и азбучне илузије у свима српским земљама.

Па, ипак, упркос распаду и друге Југославије, уклањање мање укоријењеног писма, онога с краћом традицијом, није на дневном реду. На дневном је реду нешто друго - обнова примарности ћирилице у нашем јавном, културном, просвјетном и информацијско-комуникацијском животу. Кад се та примарност ваљано утемељи и обезбиједи, остаће доста простора и за латиницу, друго (секундарно) писмо наше културе, од које ће наши Крајинци и Крајишници, и то с добрим разлогом, највише зазирати. Ћирилица (п)остаје легитимно средство обнове континуитета нашега многовјековног бивствовања у источноме културном кругу и нашег смјештаја на западном рубу његовом, одн. на оном простору гдје се источни културни круг преклапа са својим западним супарником и сумоћником.

- Можемо само жалити што Вук није имао на располагању ни писаћих машина (произведених после његове смрти), а камоли савремених наших информатичких справа и знања, иначе би процијенио да је сасвим добра Мркаљева реформа, која је број од преко 40 традиционалних ћириличких слова свела на 26, тј. на 25 + "танко јер". Мркаљ је за ђ, ћ, љ и њ имао диграмско рјешење, тј. д, т, л и н с "танким јер". Са само 27 слова могао је бити очуван континуитет наше писмености, биле би задовољене све наше фонолошке потребе, штедјело би се на тастатури писаћих машина, телепринтера и компјутера, а с "јатом", 27. словом, били бисмо лишени непотребних потреса у језичком стандарду на новоштокавској основици, јер је безболно могао бити очуван читав инвентар јатових рефлекса, сва разуђеност јатових деривата и друге гласовне промјене, укључујући не само љ и њ испред кратког "јата" у ијекавици [љепота, њедра] него и ђ и ћ [ђеца и ћерати].

Радикална реформа која би смањила број слова у ћирилици, растеретила је сувишних знакова и интернационализовала је - колико год с информатичког становишта била пожељна и потребна - била би мукотрпна, јер би се толике промјене тешко могле уклопити у социјални контекст. Обнова "јата", само њега, растеретила би нас, међутим, непотребне правописне напетости и трошкова око штампања неопходних двоисписних текстова, нпр. службених листова, рјечника, уџбеника и других сличних публикација.

Модерно и општеприхваћено (изворно Де Сосирово) учење о језику и говору, о фонологији и фонетици, о фонемама (као апстрактним јединицама, које припадају језику) и фонима (тј. гласовима, који припадају говору) иде у прилог реконструкцији графеме "јат", која би, у складу с фонолошким правописним начелом, представљала (супра)фонему "јат", очигледно постојећу апстрактну јединицу. Њени изговорни рефлекси [е, је, ије, и] били би оно што јесу - истородни гласови, алфони, чији је апстрактни (пра)родитељ управо фонема "јат", која постоји без обзира на то да ли је биљежимо или не.

Потребан је дакле словни знак за "јат" и у ћирилици и у латиници, који може бити једнак у оба писма, као што су у оба писма једнаки а и о, а може се "вратити" и онај ћирилички "јат", који је писан стољећима. У првом случају на располагању нам стоји савремено чешко слово "јат", е с квачицом, тј. ě, које се добија код обичних латиничких писаћих машина ако се преко слова е откуца слово č. То је једина, крајње нужна реформа у ћирилици, једно једино слово више, с великом практичном вриједношћу, којим не би био ни "изневјерен" ни "срушен" Вук, већ би само, у једном битном детаљу, био коригован, одн., како вели један лингвиста, "осмишљен".

Ако пак желимо несметану активну двоазбучност, тј. ако желимо латиницу не само као помоћно него и као паралелно, пуноправно писмо, потребно би било саобразити је с примарним писмом, тако да оба писма имају исти број слова и да буде могућа једнозначна претворивост сваког ћириличког слова у одговарајуће латиничко и обрнуто. Ако то желимо, на располагању нам стоје слова ļ, ģ и ń за љ, џ и њ, која је Ђура Даничић примијенио у Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika. Уједначавање редослиједа двају писама такође би олакшало њихову активну паралелну употребу. Није, међутим, нормално да једно важно подручје - дактилографија, приватна и јавна, она у пословном, привредном и трговачком, животу - остане такорећи у искључивој власти секундарног писма, латинице. А што се тиче новинарства и издаваштва (новине и ревије, књиге, часописи и друге публикације), назива улица, тргова, робних кућа и дућана нпр., потребна је уравнотежена двоазбучност, с нормалном предношћу примарног писма.

- Шта је гдје признато од оног што је мило нашим ушима веома је дискутабилна ствар, а моје вишегодишње провјеравање пријемчивости графичког "јата", поготову код млађег свијета, оповргава ту претпоставку. Напротив, прије би се могло говорити о олакшавању, тј. о скраћивању пута до пуне писмености. Без "јата" смо "полуписмени", с "јатом" бисмо постали цјеловито писмени, тј. писмени у цијеломе своме стандардном језику, а не само у једној његовој изговорно-исписној верзији. А данас: ако сте екавски писмени, нисте ијекавски, што у мањој мјери, вриједи и у обрнутом случају. По моме мишљењу, добра је само она писменост која обезбјеђује несметан приступ цијеломе стандардном језику и учвршћује језичко и правописно јединство, а не гуши разуђену усменост кроз простор и вријеме. Кад кажем приступ, не мислим само на приступ у корисничком, него и у производном смислу. Премда се већина људи само користи стандардним језиком, ипак није мали број оних који га производе, свакодневно и стваралачки.

- Ја не потцјењујем ни благе ни оштре реакције, а још мање отпоре смјелијем размишљању о неким тегобним аспектима наше стандарднојезичке ситуације, поготову што је ријеч о људима који се више, или чак највећма, крећу у обзорју тврдокорних домаћих традиција и митова, па и предрасуда о неоспоривости и непромјењивости наших "најсавршенијих рјешења на свијету". "Пиши као што говориш!" - била је парола разумљива и можда неопходна у вријеме када се била битка између славеносрпског и српског језика, али она одавно није актуелна. У нашем се правопису преплићу, као и у многим другим језицима, "фонетско", "фонолошко" и "морфолошко" правописно начело, а прозирност нашега гласовног система ионако искључује могућност примјене "етимолошког", одн. "историјског" начела. Осим тога, једно је правопис (ортографија), а друго - графија (писмо или писма). Кад је ријеч о "анахронизму" и "одбацивању 700-годишње традиције нашег писања", за које се ја наводно залажем, посриједи је крупан неспоразум. Ја се залажем за "обнову", а не за одбацивање "700-годишњег континуитета" баш тога несретног "јата", који су употребљавале и такве величине као што су Његош и Стерија, а што се тиче "анахронизма", такорећи до јуче анахронизмом су сматрани и "предузеће", "акционарско друштво", "хипотекарна банка" и сл.

Ако смо се добро разумјели, "јат" је као фонема и сада жива категорија. Како може бити "анахронизам" тражити биљежење онога што је "живо"? "Ирационални" Енглези пишу свакодневно ријеч sure = сигуран на један те исти начин, а изговарају на осам начина. Ми придјев д(ј)еч(и)ји изговарамо на четири различита начина, а, узимајући у обзир двије азбуке, пишемо га на осам начина: дечји, дјечји, дечији, дјечији, одн. dečji, dječji, dečiji, dječiji. Ко је ту писмен, а ко усмен, ко анахроничан, а ко модеран, ко рационалан, а ко ирационалан? А кад је ријеч о "смртној пресуди ијекавштини", посриједи је чиста бесмислица, јер би ијекавицу рационалнија (орто)графија спасавала, а не потапала, особито с обзиром на суженост ијекавске говорне зоне у новој Југославији. Осим тога, треба мислити и на српски стандарднојезички израз Крајинаца и Крајишника. И најзад, није никаква срамота скупљати ни "терцијарне" ни "секундарне" сировине.

- Веома је значајна. Нема стандардног језика без стандардне графије (тј. писма или писама). Језик и писмо иду заједно, а модерне нације, које су и створиле стандардне језике, нису усмене, него писмене категорије. Најједноставније је рјешење: један народ, једна држава, један језик, једно писмо. Међутим, швајцарска нација, са три етничке заједнице, са три језика (њемачки, француски и талијански), и с још једним (малим) језиком (ретороманским), али са само једним писмом, добро функционише. Ми двоазбучност избјећи не можемо, али је нужна функционална дистрибуција двају писама.

Што се тиче других елемената нашега будућег државног живота, не вјерујем да би било сврховито да баш све буде у знаку броја два или три: од државне структуре до спорта, од језика и књижевности до црквене организације. Јединство народа и културе могуће је дакле без обавезне "једности" и "једноставности", а и кад су оне ту, и народ и држава свакад су сложени ентитети.

- Окосница је много, и нисам баш сигуран да су "јединствени школски програми" међу најважнијима, поготову ако се расцвјетају и приватно школство и елитно образовање у одвојеним школама. С друге стране, и Србија је мала, а камоли Црна Гора, па су јединствени школски програми у државним училиштима свакако пожељни, чак неопходни. Осим тога, без обзира на исход државноправне прекомпозиције бивших југословенских република, свакоме "бившем" југословенском народу, без обзира на распад СФРЈ, мора се зајамчити јединство културног и просвјетног живота, јединствен културни простор. Међутим, оно што желимо зајамчити себи, не смијемо оспорити другима. Право већине не смије угрозити мањинска права. И најзад, свако здраво јединство подразумјева и разлике, каткад и крупне, поготову у етнички сложеним заједницама.

И најновија Југославија сложена је и етнички и културно, а сложена је и њена државна организација. Сложено је и питање усклађивања србијанско-црногорских односа, које је немало оптерећено и титоистичким насљеђем. Што се мене лично тиче, пун сам разумијевања за црногорске специфичности, нарочито ако се на њих гледа у обзорју, рецимо, Светозара Маровића и његовога недавно изложеног схватања о "Црногорству" као "историјском изразу српског искуства на територији Црне Горе". Ако се буде чувала та "доминантна културна и духовна чињеница", утврђена у претходно цитираном исказу, с једнаким уважавањем како "дубине важности српског континуитета" тако и "захтјева и потребе" за "црногорским изразом" са свом његовом "специфичношћу" на цијелом његовом "државном, културном и историјском простору", крупнији неспоразуми и антагонизми зацијело ће изостајати. Међутим, метеж могу уносити, и уносе га, бахати "интегралци" и суманути "аутокефалци", којих није баш мало.

Легитимна успостава српске језичке целовитости

Не знам да ли је тај "предлог" изложен усмено или писмено, да ли је реч о "предлогу", "одлуци" или о "пробном балону". И не знам да ли је у игри синтагма "службени изговор". Не знам ни то колико иза тог чина стоји, како произлази из вашег питања, "власт", а колико пак њен челник Радован Караџић, песник и психијатар, а не само главни носилац "власти" у једној српској држави која се рађа пред нашим очима.

Знам о томе оно што је писало у штампи, што сам чуо преко телевизије (у шта спада и, верујем аутентични, исказ ТВ новинара с Пала Илије Гузине) и оно што су рекли неки овдашњи коментатори, "стручни" и "нестручни", "позитивни" и "негативни". И сaм сам понешто о томе натукнуо недавно у "Борби", у начелу "позитивно", премда сам и пре неколико месеци, и пре неколико година, имао прилике да се огласим с идејом о потреби премошћавања унутарсрпских језичких "јазова". Веровао сам и верујем да унутарсрпско екавско-ијекавско двојство треба превладати у писменоме српском језичком стандарду. Уверен сам да би заједнички словни знак за "јат" (који у нашем стандарду и сада постоји као супрафонема, тј. сложена апстрактна језичка јединица, чији се алофони, тј. разнолике изговорне супстанце исте апстрактне јединице, исказују као монофтонзи е и и, као гласовни следови је и ије, те као дифтонг ие, нарочито у градским ијекавским говорима) - нпр. обновљени стари знак за јат или какав други знак за јат - трајно решили неке наше језичке проблеме, уз неометан опстанак оба изговора.

И пре настанка бивше, односно предбивше ("труле") Југославије, Стојану Новаковићу (1842–1915) и Јовану Скерлићу (1877–1914), двојици значајних српских умова и двојици недавно оверених знаменитих Срба (100 најзнаменитијих 1993), било је јасно да екавско-ијекавско двојство у језичком стандарду Срба крије опасан јаз и прети непожељним а могуће трајно неугодним унутарсрпским расц(ј)епом. Додуше, Новаковић је о томе размишљао као ми данас, видевши проблем као унутарсрпску невољу, за шта је благо прекоревао Вука Караџића, који је био недоследан у борби за ијекавицу (допуштајући оба изговора у књижевном језику, само да се они "не мијешају"), док су учесници у Скерлићевој анкети 1914. г. - одушевљени резултатима балканских ратова и уверени, пред Први светски рат и у предвечерје Скерлићеве преране смрти, у тријумф идеје о српско-хрватском народном јединству - мислили да се проблем може решити заједничким српско-хрватским (по)жртвовањем у виду двоструке српске жртве (истовремено "договорно" напуштање и ћирилице и ијекавице).

Заједнички живот Срба и Хравата, двапут покушаван (1918–1941, с нејаким српским вођством, и 1945–1991, са стварном хрватском доминацијом кроз "антисрпске коалиције" - у којима су суделовали не само сви опуномоћени несрби него и многи распамећени Срби) - показао је да је немогуће "договорити се" не само уз чињење узајамних уступака него ни уз непрекидно српско само(по)жртвовање. Докле су нас довели "договорна економија", "друштвено договарање" и "самоуправно споразумевање" - проглашени као ненадмашив "политички систем непосредне социјалистичке демократије" - види се данас и "голим оком".

"Договарање" о језику, зачето у Бечу 1850. и обновљено у Новом Саду 1954. године, пукло је у епоси "неразрушивог братства и јединства", године 1967 (Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика). То пуцање, у Хрватској притврђено још 1972. године - с амандманом V на ондашњи Устав СРХ, дакле двадесет година пре међународног признања државне суверености нове Хрватске (почетком 1992) - запечаћено је одредбом која "стандардни облик народног језика Хрвата" (свих Хрвата!) и "Срба у Хрватској" успоставља као "хрватски књижевни језик". (У "маспоковској" штампи 1971. г. кликтало се: "Нека остану ијекавица и екавица као симболи националне самобитности Хрвата и Срба." То јест: Нека сви ијекавци постану Хрвати пошто је "аутентичних", [екавских] Срба ионако превише!)

Политичке игре око српскога (књижевног) језика, с тако јаким потезима као што су Хрватски правопис Ивана Броза (1892), Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика Томе Маретића (1899) и Рјечник хрватскога језика тада већ покојног Ивана Броза и живог му ујака Фрање Ивековића (1901) - смишљене можда у Риму и Бечу, које су Вуков модел књижевнога идиома узеле (и) као хрватски језик - имале су и свога "комунистичког" протагонисту у лику Владимира Бакарића, који је "осудио" споменуту декларацију тако што се коју годину касније заложио за "црногорски језик" и "босански језик".

Кад су те игре пропале и изгореле у пламену хрватско-српског рата (1991–1993) око спорних (и "спорних") територија, било је само питање дана када ће неко рећи: "Доста с политичким играма око српског језика!" Ако је то рекао песник и психијатар, ратник, политичар и државник Радован Караџић, то није никакво чудо. Мора бити да се то Вук Караџић каје "преко" свог "потомка" и суплеменика Радована Караџића, који је знао да такав потез ваља повући.

Неки кажу да "није изабран најбољи тренутак", да је то "насиље над језиком", да то "неће бити (к)од сваког прихваћено", да ће "Хрвати тек сада ликовати јер ће њихове постати и народне пјесме", пошто ће српске бити само "народне песме" итд.

Којешта! Људи као да нису свесни да нормативно захватање, одн. увођење било каквог стандарда, подразумева и нешто притиска на психу корисника, да не кажем потрошача, чак и кад се ради о тако безазленим стварима као што су аудио и видео касете, или кад је нпр. реч о изградњи аутопутева или обалоутврда. А камоли кад је у питању језик! Обично се накнадно схвати шта се добило, као што се схвати и то да се понешто мора(ло) и изгубити.

Српскоме језику, односно српскоме језичком стандарду, преко је потребно што пуније јединство. Хоће ли оно бити успостављено заобилазно и еластично у виду целовите писмености с разуђеном усменошћу (како би, по моме мишљењу, било боље, али вероватно спорије и "замршеније", "сложеније") или у виду указа који доноси брзе резултате (с понешто штетних, али уклоњивих последица) - ствар је тактике или, можда, стратегије.

Ако се зна, а морало би се знати, да је реч о интервенцији која не погађа све нивое језичке структуре (а могло би се рећи да не погађа ниједан, јер је реч о ограниченој правописно-правоизговорној интервенцији, која и не припада језику, односно Де Сосировој категорији langue) нити погађа све видове језичке појавности, могли бисмо бити сасвим спокојни.

Наиме, разлози језичке економичности, економичне образовне свеукупности (скупо је и нерационално, нпр., производити двојне, "двоизговорне" уџбенике и одржавати педагошке невоље на већ успостављеноме јединственом српском културно-просветном простору од Бање Луке до Ниша, одн. од Книна до Врања), да и не спомињем разлоге народне целовитости и неопходне самосвојности (националног интегритета и идентитета), - довољни су и довољно легитимни да би обезбедили благонаклоно разумевање народне већине и интелектуалне елите, макар и не осигурали једногласно прихватање.

"Предлог" или "одлука" о "ширењу" екавице и на до сада неекавска подручја не мора погађати ништа друго до најуже схваћено подручје језичког стандарда: уџбенике (осим читанки) од основног до високог образовања, радио, телевизију и штампу (али не нужно све њихове емисије и чланке, не нпр. културне рубрике и програме), управу и судство, односно органе законодавне, извршне и судске власти. Не мора, неће и не сме погађати литерарни корпус или литерарни стил. (Рестрикције није било ни до сад, иначе би били немогући Рече ми један чоек и Петријин венац.) Народне п(ј)есме треба да се штампају као и досад: и као песме и као пјесме. И не само народне п(ј)есме него и књижевна штива уопште. Језички стандард - односно чврсто нормирани језички идиом са широком, али никако и са свеобухватном јавном употребом - само је један, али не и једини језички идиом.

Слободно ће живети и треба да живе, и други језички идиоми: изворни народни говори или дијалекти, које чак треба чувати колико год је и докле год је могуће, и супстандардни говори, којима се људи ионако слободно и неспутано служе упркос притиску језичког стандарда, било зато што је немогуће да се свако "узвиси" до тога да тај стандард ваљано производи било стога што језички стандард и није потребан, а није ни пожељан, у свакој прилици. Ко би и зашто би спречавао људе да се слободно служе разноликим језичким идиомима у разноликим животним и комуникацијским приликама? "Предлог" о којем је реч, колико сам могао разумети, никако не покрива све језичке идиоме. Да има и таквих жеља, не би их било могуће испунити!

И најзад: докле ћемо бити толико ступидни и "самопожртвовани" да не видимо како ни ми не можемо "мимо свијет". Ако су Грци дефинитивно потиснули катаревусу (језички стандард којим се неуспешно покушавао премостити јаз између старогрчког и новогрчког језика) у корист димотикија (језичког стандарда ближег живом народном говору); ако се Норвежани труде више од 50 година да ублаже јаз између бокмола (језичког стандарда по својевременом "империјалном" данском узору) и нинорска (језичког стандарда ближег изворној норвешкој традицији); ако су Арбанаси 1968. године (после свеарбанашке језичке конференције у Приштини) ублажили невоље што долазе од вишедржавности њиховога културног простора, претходно издељеног гегско-тоскском диглосијом (тј. двама стандардним идиомима, с много више дихотомије од оне коју доносе екавица с ијекавицом и ћирилица с латиницом) - зашто бисмо ми Срби остали сапети или распети на крсту својих неугодних али уклоњивих дихотомија. Зашто би било неопасно да се свако други уједињује, а опасно ако се ми ујединимо? Зар је логично претпоставити да ће наша народна целовитост угрозити нас саме? Осим тога, немогуће је поверовати да би она угрозила друге, који су се, заједно са Србима и у тројној међусобној противности, изборили за то да слободно одлучују о својим правима и потребама, без нашег "хегемонизма", без "унитаризма" и "великосрпског национализма".

Имамо ли муке с речима

Разговор са Браниславом Брборићем, аутором који је током последњих двадесетак година објавио низ текстова посвећених "отвореним питањима српскохрватског језика" (како се то донедавно говорило) и лингвистом заокупљеним превасходно питањима српске језичке интеграције о којима се до јуче није превише отворено говорило, почињемо питањем:

Сваком народу који хоће да буде нација треба језичка интеграција. Ја наравно не бих био сигуран да је баш језичка интеграција најважније питање нашег данашњег живота, који се своди на голо преживљавање. Свакако је важнија економска интеграција, којој опет мора претходити свеукупни друштвени, економски и државни опоравак. Јако је важна и културна интеграција уопште, и просветна интеграција. У сваком случају, барем у Европи, нема модерне нације која језичко питање н(иј)е сматра(ла) једним од најважнијих питања своје интеграције. Додуше, неки су имали среће и могућности да те послове обаве много раније од нас. Неки су пак имали среће да не буду узнемиравани у обављању тих послова. Ми, Срби, те среће баш нисмо имали.

- Па, могло би се казати да је оно од јако велике важности и за нас кад је оно толико важно за нашу дојучерашњу браћу, истојезичну или разнојезичну. Није нормално претпоставити да је за нас неважно оно што је за њих толико судбоносно важно. Видите шта Хрвати раде с производњом нових речи, са измишљањем овога или онога, и потребног и непотребног, и добро скројеног и наопако удешеног. Муслимани оживљавају оријентализме, хоће "бошњачки језик", а ми, Срби, као да не схватамо да ово, преокретно, време тражи и преиспитивање наше језичке политике и нашег језичког планирања, њено усклађивање с новом стварношћу.

- Поставили сте ми, у ствари, право питање. Кад ми кажемо енглески језик, немачки језик, француски језик, шпански језик, руски језик, да узмем само оне језике који слове као светски, увек је посреди скуп или скупина врло разноликих језичких идиома, односно подсистема за које се држи да припадају једном језичком систему. Међутим, учећи, рецимо, стране језике у школи, ми се углавном упознајемо само с једним сегментом њиховог регистра, са стандардним језиком, не стижући, осим ако се баш посебно не заинтересујемо за књижевност, да видимо колико је сваки од тих језика разнолик. О чему се ту ради? Ради се о томе да је сваки језик, па и сваки "светски" језик, представљен оним својим сегментом који се зове језички стандард, или стандардни језик, док други сегменти такође слободно живе - живе у Немачкој, живе у Енглеској …, али они за странца изван струке и без довољно контакта с народом у тим државама остају "нерегистровани".

- Јесте, у свакој држави, засигурно. Ми Срби, додуше, имамо ту срећу да великој већини нас говорни језик или дијалекти нису толико далеки од стандардног језика као у других народа, тако да код нас људи и нису свесни онога чега су другде обично свесни, а то је да постоји каткада и велика провалија између стандардног језика - који се учи у школи, који чујете на радију, на телевизији, којим се пишу књиге или бар већина књига, којим се пишу новине (…) - и онога језика којим "обичан" свет говори. Људи су другде свесни провалије или јаза између онога што су присиљени научити као општеприхваћени национални језик, стандардни језик, и онога што стварно говоре.

- Углавном нема, премда знатан део људи у југоисточној Србији осећа "муку с речима" чим пође у основну школу. Ја сам рођен у крају који се сматра(о) у дијалекатском смислу репрезентативним српским говором, у источној Херцеговини. Али једна је ствар репрезентативни српски говор у дијалекатском смислу, а друга је ствар српски језички стандард. Ми, уствари, никада нисмо сасвим помно, сасвим прецизно, утврдили шта је то стандардни језик нити смо га уредили на начин на који то чине други европски народи. Можда нам се није ни пружила прилика за то. У XIX веку били смо растурени у неколико држава. Дуго, чак ни у Србији, која је након 1804. г. убрзано израстала као матица нашег народа, није живела већина Срба. Може се рећи да у Србији тек од 1912. г. живи већина Срба, или можда, од 1878, али пре тога имате Србију у којој не живи већина Срба. Нама се заправо није пружила прилика да схватимо како стандардни језик морамо у много већој мери уређивати и уједначавати него до сада.

- Да то двојство, екавско-ијекавско, није у нашој историји било набијено толиким динамитом, пре свега српско-хрватским, све би било друкчије. (Ви знате да изворних ијекаваца међу Хрватима практично нема, а испало је да је ијекавски репрезентативни изговор њихова стандарда!) Ваљало би размишљати о томе како се уопште могло догодити да репрезентативни српски изговор узму Хрвати за свој.

Чињеница је, међутим, да је екавско-ијекавско двојство било набијено снажним, експлозивним, напетостима премда би свакоме ко зна народну поезију, ко зна народну књижевност, морало бити јасно да је ијекавица српска. Тако рећи до јуче многи људи у овој средини које сам ја сретао, и интелектуалци, стали су мислити да је ијекавица изворно хрватска, што наравно није тачно. Ијекавицу из српског језика не може ништа избацити, мислим на свеукупан "регистар српских идиома". И не сме ако буде разборите језичке политике.

То је, дакле, све оно што као свој "родни" језик говоре Срби, без обзира на то где и како говоре. То су наши дијалекти, којих ипак има доста. Имамо два наречја, па више дијалеката, па више поддијалеката, па више говора. Дијалекти се можда и губе, нажалост, и све већу превагу добијају тзв. урбани говори, који су листом супстандардни, дакле подстандардни. Па онда имате српску књижевност са свом њеном језичком разноликошћу. Имате дакле наш литерарни стил или литерарни језик и имате језички стандард. Језички стандард сваког народа, без обзира на то како му језик био разуђен, јесте репрезентативни облик његова језика. Ми немамо репрезентативног облика на начин на који га имају други народи.

- Ја сам ових дана разговарао с неким људима који нису са симпатијама примили ту актуелну идеју о увођењу екавице као некаквог званичног изговора, односно као репрезентативног вида језичког стандарда, и у Срба изван Србије, па сам их питао: "Јесте ли ви принципијелно за српску језичку интеграцију или нисте?" Нико неће да каже да није, значи да свако за то јесте. Ако јесте, онда се поставља питање како до те интеграције доћи. Ја онда поставим следеће питање: "Ако је та интеграција немогућа без избора једног језичког идиома, јесте ли за то да се изабере један језички идиом који би био репрезентативан?" Опет је одговор "Јесам", неће нико да каже "Нисам". Како би неко био против онога што имају готово сви други народи?! Ако јесте за то, следеће је питање, "Који изговор, пошто је изговор посреди, кандидујете за то да буде репрезентативни?" Одговор гласи: "Зна се!"

Босански Срби, тачно је то, већином говоре ијекавски, али нико не говори стандардни ијекавски, вуковски. Стандардни ијекавски је иначе ужасно тешко научити, чак и када сте рођени као ијекавац и образовани као ијекавац. Имам доста пријатеља, образованих људи, ијекаваца, који никада не знају тачно "убости", да се тако изразим, где је "је", а где "ије", на пример, а многи ће рећи и "вољео" и "хтјео" уместо "волио" и "хтио".

- Тачно говорити ијекавски знају само лингвисти, и то не сви. Нисам сигуран чак ни у то да већина лингвиста, осим међу ијекавцима, зна стандардну ијекавицу. Многи не знају, то знам. Но да се вратимо на конкретно кандидовање једног изговора за свесрпски језички стандард. Једна особа која је била противник ове идеје каже: "Па, екавски." У чему је онда проблем? Екавицу кандидују управо Срби из бивше Босне, који су иначе ијекавци, па како онда бити против тога. Ако један наш народни огранак кандидује екавски као изговор тог репрезентативног свесрпског вида нашег језика, не одричући се дакако ијекавице као дела целокупног свога регистра језичких идиома, зашто да будемо против тога. Тај ће огранак сачувати ијекавицу, али изван језичког стандарда, јер човек не говори само стандардним језиком нити увек има потребе да се њиме служи. Човек има право да говори и породично, и групно, и земљачки, и како год хоћете, а, друго, тај предлог ја никако нисам схватио у томе смислу да се има екавизирати Петар Кочић, Алекса Шантић, Његош…, јер то би била чиста бесмислица. Нико то није ни предложио нити то коме пада на памет. Реч је просто о језичком стандарду.

Једино, можемо поставити питање: шта је то језички стандард? Да ли је посреди нешто уско или широко и, ако није широко, докле је широко, а, ако је уско, докле је уско. О томе се треба договорити, а не препирати се о томе да ли нам то треба или не треба, јер, нико, осим онога ко нема појма о чему се ради, не може бити принципијелно против наше језичке интеграције ако држи до националног идентитета и интегритета.

Такође, јасно је да када се и као држава коначно ("расплетно") уобличимо, знаћемо ваљано одмерити шта је интерес наше националне, културне, просветне, па наравно и језичке интеграције. Нисам кадар разумети зашто би неко у матици био противан томе да му се приближава дојучерашња дијаспора. Не могу схватити оно стабло које хоће да му отпадају гране.

• Наравно, као и свака друга. Додуше, може неко рећи о чему ви то говорите данас када једва преживљавамо. Заиста, тачно је да ми једва преживљавамо, али је тачно и то да и кад вам је најгоре треба да мислите о оном времену када ће вам бити много боље и када ће вам бити најбоље. Тако је увек било.

Право новинара на просуђивање о језику, али…

Није моје да опонирам г. Богдану Тирнанићу (НИН, бр. 2261, 29. 4. 1994) у његовом процењивању смисла и домашаја једнога масовног интелектуалног скупа какав је био Конгрес српских интелектуалаца, који би вероватно био непотребан, па и немогућ, да су времена нормална, редовна. А нису. Зато, углавном, остављам по страни конгрес у глобалу, као и Тирнанићево мишљење да он беше заснован на "принципу насиља". Осврнуо бих се, међутим, подробније на онај део Тирнанићева казивања који се односи на језик, што га тај новинар варира и у празничној (првомајској) "Политици". И успротивио му се, бар у понечем.

Ако је и тачно да се Конгрес "углавном" бавио "негативним конотацијама" садашњости и прошлости, није тачно да је заузимао "милитантан став према свакој идеји реинтеграције југословенског простора, према Западу и Европи". Понајмање је тачно, тј. сасвим је нетачно, да је такав, милитантан, "менталитет" дошао до израза у расправи о језику, која није уопште, а камоли "по свему", била "централна тема" Конгреса.

Да је то тако, сведоче и реферати, којих је било осам, с тим што је њих седам пред сам Конгрес било објављено у брошури Српско питање данас. Ако се завири у ту брошуру, видеће се да (је) она има(ла) 83 обележене, а 72 попуњене странице. Текст о језику академика Павла Ивића, као један од седам објављених реферата, био је најкраћи: протегнуо се на свега пет страница, али је попунио само четири, дакле свега једну осамнаестину. И у усменом излагању био је најкраћи, али не у тој "диспропорцији". Осим тога, међу више од 80 судеоника у расправи - о језику је говорило њих осам, и то не више од једног сата укупно, са свим прекорачењима допуштене 5-минутнице, а Конгрес је трајао безмало 20 сати. Из овог рачуна тешко је извести закључак о "централној теми".

Осим тога, кад се узме у обзир садржај онога што је речено - а њему је основни тон дао академик Ивић, с ону страну сваке искључивости, а поготову "милитантности" - треба бити на крај срца да би се открила теза о "милитантности" (с капслом и експлозивом, или без њих). Ње није било ни у ономе јединоме директном супротстављању Ивићевом тумачењу потребе да се српски језички стандард интегрира у екавици (проф. Радмило Маројевић) - дакле само он, језички стандард, никако сав српски језик, никако књижевни идиом (књижевни језик, језик књижевног корпуса). А ни проф. Маројевић, у не баш одмереном супротстављању пледоајеу за екавски стандард, није устао против саме унификације језичког стандарда (он је и даље види у обновљеној употреби старог слова "јат").

Остали учесници расправе о језику били су подељени између недвосмислене, али не и "милитантне", присталице екавице којима се жури - и опрезне, поступношћу надахнуте заговорнике пуног стандарднојезичког јединства, с изузетком једног писца који је "пречуо" да нико не предлаже немогућу унификацију свег језика, а још мање језика књижевности. Он је, као и сам Тирнанић, полемисао с фантомима, с тезама којих нема.

Што се тиче моје маленкости, јединог дискутанта о језику с унапред спремљеним текстом, мислио сам, док није постала и могућа и реална иницијатива дата на Палама (ни она с идејом о немогућој и непотребној "свеобухватној" унификацији српског језика), да је неопходан тегобан и заобилазан пут који би, помоћу "јата", обезбедио уједињену писменост с разуђеном усменошћу српскога језичког стандарда.

Нове политичке околности, настале с распадом савезне државе и њене централне саставнице - БиХ, понудиле су, међутим, бржи и лакши пут, али ни оне нису обележене "зовом дивљине", већ су напросто омогућиле историјски зов да се Срби - међу последњим народима у Европи и на Балкану (после Арбанаса, 1968, и Грка, 1974) - нађу у интегралноме језичком стандарду. Ја сам чак говорио о неопходном очувању троспратности српске језичке грађевине (први спрат: изворни народни говори, други спрат: урбани супстандардни говори, трећи спрат: стандарднојезички говори), у којој се додатно уређује и дотерује само трећи спрат, никако на тај начин што би се "срушила" прва два. Напротив, разноликост прва два спрата треба чувати во вјеки вјеков, и она ће се чувати, јер нико ко разуме о чему је реч не размишља о стандардном језику као о "чардаку ни на небу ни на земљи".

Да је боље очитнуо и ослушнуо о чему је реч, Богдан Тирнанић не би изводио закључке који јесу "чардак ни на небу ни на земљи". Не би сам склизнуо у "милитантну антимилитантност", не би стандардизацију стављао под наводнике, не би видео "насиље" где га нема, не би се подухватио "језичке арбитраже" у питањима која недовољно познаје насупрот онима који немају моћи за арбитрирање, али имају знања о томе шта је шта и када је шта, где и зашто урађено код других, па нпр. и у стварно тројезичних Хрвата, зашто то није урађено код нас Срба и зашто то исто треба, макар и с толиким закашњењем, да најзад буде урађено. Зашто би расправа о језику коју су водили људи од струке била "унесена у језик споља"? Ко је у тој расправи уопште "напољу" и о каквом је "лингвистичком демијургу" реч?

Богдан Тирнанић, као врстан новинар, није "напољу", не делује "споља", и добро уочава да ту није реч о амбицији да се Крајишници "изједначе" са Шумадинцима, јер, кад је о језику реч, пуног "изједначења" нема никада - не само између два огранка истог народа него ни између две људске јединке. Али није реч ни о "утопији саборности", нити о "најслабијој тачки свих наших идеалистичких националних програма".

Реч је о важној појединости која доприноси реалном, опипљивом и значајном утемељењу националног јединства, онога и онаквог које су и какво су испројектовали и остварили готово сви европски народи, па и они што су седамдесетак година са Србима делили исти државни кров. Није дакле реч о новој утопији, реч је о потреби да се лечимо од старих. Ваља нам бити Пијемонт ономе што јесте реално Српство, тј. аутопијемонт, без очајања што су његова крила поткресана за турског вакта и земана и потоњих "ширих", "могућих", али не и "стварних" пројеката - државних, националних и културних, интернационалистичких и мондијалистичких.

А што се тиче Тирнанићевих разглабања о "тенесијанском језику" или оних о томе да "није (…) тешко одговорити на питање како би се лингвисти опредељивали да енглески поседује тзв. варијанте", нека буде спокојан у својој необавештености. Модерно учење о варијантама, без онога тзв., долази управо из англо-америчког света, и то пре свега америчког. Амерички лингвисти одавно су истражили тај проблем и одавно се "определили". Да је Американцима, лингвистима и нелингвистима, одговарало да своју варијанту, видљиву и голим оком а чујну и "голим ухом", дигну нпр. на ранг засебног језика, они би то урадили и своју би варијанту назвали засебним америчким језиком, што су Хрвати са својом урадили још 1967, одн. (званично) 1972, мада су га 80 година пре тога "посрбили", одн. објединили са српским.

И најзад, Тирнанић је јамачно у праву када каже: "Језик је сувише озбиљна ствар да би се смео препустити само лингвистима." Додао бих: Језик је сувише озбиљна ствар да би о њему судили новинари, макар и врсни, ако избегавају да се обавесте о томе у чему је ствар. Иначе, новинари, чак и кад нису врсни, имају право судити о језику, али и обавезу да суде на основу чињеница, "унутрашњих" и "спољних", домаћих и страних, бивших и текућих, језичких и изванјезичких. И будућих, јер се и о будућим чињеницама може просуђивати.

"Јат" и његови рефлекси, фонологија и фонетика

Данас би се тешко нашао српски лингвиста који не би мислио да би српска језичка култура у последњих 150 година била поштеђена грдних невоља да је Вук Караџић у једном случају одступио од "фонетског" правописног начела, у случају "јата". Истини за вољу, графему јат елиминисао је и Вуков претеча Сава Мркаљ, примарни реформатор ћирилице код Срба.

И Мркаљ је пошао од тога да сваком гласу треба придружити по једно слово, али је најпре требало утврдити колико би гласова требало да буде у новоме српском књижевном језику, што је зависило од избора његове дијалекатске основе. Теорије о фонемама, као апстрактним јединицама које припадају језику, и фонима, тј. гласовима, као конкретним звучним јединицама, као оствареним фонемама, још није било. А и данас знање о томе није превише раширено. Мркаљ је, и без те теорије, савршено тачно погодио број сегменталних фонема у српском језику, изоставивши само џ, којега није било у изворном српском фонолошком инвентару. (Додуше, [џ] се јавља као позициона реализација фонеме /ч/ код оних речи, изведеница, код којих се глас [ч] нађе у суседству с којим звучним вокалом, нпр. отачбина [отаџбина].)

Мркаљева ћирилица имала је само 26 слова, колико и међународна, англо-римска латиница, али без еквиваленције, с тим што проблем графичког представљања фонема /ђ/, /ћ/, /љ/, и /њ/ Мркаљ решава диграмима, с "танким јер" као другим елементом. Реч је о диграмима дь, ль, нь и ть, којима би Мркаљ, да је видео и фонему /џ/, зацело придружио и пети диграм - гь. Мркаљево правописно начело било је , као и Вуково, "фонетско", тј. претежно "фонолошко", али му графија у четири случаја није била фонолошка, тј. једнословна. (Да то мало илуструјемо како би се разумело шта значи нефонолошка графија: кад би се, нпр., у латиници фонеме /ч/ и /ж/ представљале диграмима ch и zh, графија би била нефонолошка, диграмска, а ортографија - фонолошка, јер нема индоевропских речи у којима би се ти диграми могли изговарати као два засебна гласа, један поред другога. Исто тако, ако би диграм дь у српском увек представљао фонему /ђ/, било би задовољено фонолошко правописно начело.)

Као што је познато, Вук је само радикализовао Мркаља: његове је диграме претворио у монограме. За ћ је већ имао решење у затеченом инвентару ћириличких слова, за глас ђ, који је видео, с разлогом, као звучно ћ, решење је нашао у томе што је десни доњи део штампаног ћ само продужио и завио; спојио је, осим тога, л и н с танким јер и тако добио две лигатуре љ и њ, а за /џ/, као реалну фонему у бројним и неизбежним позајмљеницама, решење је потражио и нашао у инвентару румунских ћириличких слова. То је све.

Прва писаћа машина ремингтон произведена је у Немачкој 1867. године, три године после Вукове смрти. Вук, дакле, није могао знати да би била предност, а не мана, не трошити типке писаће машине на непотребна слова већ их користити за друге потребне знакове. Осим тога, као и многи људи данас, Вук је видео предност у прозрачном односу између слова и гласа, фонеме и графеме, мада је у Мркаљевим диграмима танко јер савршено обављало посао, као нека врста јукстапонираног дијакритичког знака (без самосталне гласовне вредности), који мења гласовну вредност слова што му претходи. Тада није могло бити јасно ни то да није згорег имати што "међународнији" инвентар слова, онај који, делимично или потпуно, испуњава потребе којега већег језика (нпр. руског) или групе језика, у нашем случају источнословенских и источнојужнословенских.

Јат је озбиљнији проблем. Да је победила само ијекавица, за коју је Вук био понајвише стога што је и сам био ијекавац, проблема не би било. А пошто није - јер су главна средишта српскога културног живота била на екавском земљишту - проблем је био, и јесте, велики, утолико пре што ће се ијекавицом, и то вуковском, послужити хрватски национални покрет у своме походу на Босну и Херцеговину (после 1878) и у свом настојању да Србе из Војне крајине, односно Србе у тадашњим и будућим хрватским земљама, лакше интегрира у Хрватство, служећи се познатом логиком државног права, али у оквиру Хабзбуршке монархије.

Развој прилика у вези с јатом, код нас и другде, недавно је прегледно и сажето описан у "Даници", Српском народном илустрованом календару за годину 1994 (Вукова задужбина), у тексту Слободана Реметића (Реметић 1994: 193–197). Унајкраће, јат као графема, као слово, постоји од почетка словенске писмености, постоји у обема словенским азбукама, глагољици (старијој) и ћирилици (млађој). Међутим, данас га нема ни у једној актуелној, стандардној ћирилици. Нестао је из руске после Октобарске револуције јер је у руском језичком и ортографском стандарду био сувишан.

Јат као фонема прасловенска је категорија, с различитим, али и сличним, одразима у појединим словенским језицима и дијалектима па и у српским и хрватским. Његова је гласовна вредност (била) између вокала е и и, а може се бележити као . У том су распону и познати вуковски рефлекси е, и, је и и(ј)е, последњи и као след од три засебна фона и као дифтонг.

Поједини лингвисти говоре о "спојевима у којима се удружују" (ја бих рекао и "надгорњавају") "елементи и и е". Стара писменост на српскохрватском говорном подручју сведочи о томе да први забележени екавски рефлекс потиче из 1289. г., икавски из 1331, а ијекавски (наравно без ј) из 1399. Јат, с "првобитном" гласовном вредношћу (оном између е и и), - жив је и данас у говору Крашована у румунском Банату, код Галипољских Срба, исељених у Турску у 16. и 17. в., у великом делу данашње северозападне Србије (Посавотамнава, Колубара, Ваљевска Подгорина, Рађевина, Азбуковица, Ужичко Подриње), те у неким деловима Хрватске, Мађарске и Румуније.

Без обзира на ту, "првобитну" гласовну вредност јата - који као графема и данас постоји у чешкој абецеди, у виду такозваног рогатог е, е с квачицом као код латиничног č (ě), с изговором [је] (нпр. у речи medvěd) - индикативно је да и сада, заправо увек, говоримо о "рефлексима јата", дакле о звучним одразима нечег што није мртво, што и сада постоји као жива апстрактна категорија, као фонема, макар као "супрафонеме" или "архифонема". Постоји и у - данашњему српском језичком стандарду!

Да бисмо о томе даље, што разумљивије, говорили, потребно је подсетити на општеприхваћено Де Сосирово учење о језику и говору, односно о језичкој делатности (langue, parole, langage), према којем је "језик апстрактни систем знакова који се остварује у говору". У том контексту, фонологија припада језику и бави се проблематиком најмањих апстрактних језичких јединица, фонема, које имају разликовну вредност и бележе се у косим заградама (/ /), док фонетика припада говору и бави се својствима звуковних јединица, гласова, који у фонемама налазе своје апстрактне "родитеље", а бележе се у угластим заградама ([ ]). "Деца" тих апстрактних родитеља ретко су истоветна, јер зависе од околине (других, суседних гласова), а догађа се и то да истоветни гласови буду различитога фонемског рода, тј. да "припадају" различитим фонемама. На пример, фонема /б/ реализује се у речи српски исто као фонема /п/ у речи срп. Додуше, има језикословаца који ће и у речи српски видети само фонему /п/, а не "изворну" фонему /б/, као и оних који ће, нпр. у Црној Гори, тамошње топониме с атрибутом српски доводити у тобожњу везу са српом, а не са Срб(ин)ом.

Слаба разлученост појмова слово и глас у свести наших чак и образованих људи, због начелно прозирног односа између ортографије и ортоепије, тера наше језикословце, када хоће да објасне шта је фонема а шта глас (фон), да се послуже енглеским еквивалентима за речи "певати" и "грех", чији различити изговор последње фонеме, уз истоветан изговор првих двеју, обезбеђују значењску разлику између тих двеју енглеских речи. Посреди су речи sing [siɳ] = певати и sin [sin] = грех. Дакле, енглеско веларно è, за разлику од српског у речима банка и странка, јесте разликовно. Није оно само глас è, него и фонема, док је у српском само веларни глас једне једине фонеме, фонеме /н/. Гласови, фони, који "припадају" истој фонеми називају се алофони. Алофони [п] у речима правда, покрет и пук - колико год били различити - припадају истој фонеми, фонеми /п/. Фони [п] у речима српски и шопски пре ће припадати двема фонемама него једној, тј. у првом случају фонеми /б/, а у другом случају фонеми /п/.

Да бисмо се још боље разумели, добро нам дође ако позовемо у помоћ морфологију, која оперише појмом морфема, чији се "израз", тј. "остварај", назива морф. У речима разбити, растурити, рашчеречити, ражџилитати се и расипати лако је препознати пет истородних морфова (алморфова) - [раз, рас, раш, раж и раø], али мало теже само једну морфему, морфему /раз/. Зашто говоримо о једној морфеми, морфеми са пет истородних израза, тј. алморфова? Зато што је то ипак очигледно, и по форми и по садржају. Зашто не говоримо, у овом истом случају, и о једној фонеми, макар (архи)фонеми /з/, која се реализује у свих пет алофона, тј. гласова истога фонемског рода - [з, с, ж, ш, ш], при чему последњи фон има нулту вредност, тј. он изостаје, не реализује се, јер му то не да фон [с] од фонеме /с/, тј. од суседне морфеме /сип/ и основне лексеме, глагола /сипати/? Вероватно зато у конкретном случају пишемо фонетски, а не (морфо)фонолошки, дакле зато што не пишемо слово з.

С истим правом, као код (архи)фонеме /з/ у морфеми /раз/, можемо говорити и о томе да се (архи)фонема јат /П/ различито реализује у речима: цео, цио, цијела и цјелина, пријекор и прекорити и сл., тј. фонема јат реализује се у српској морфеми /цпл/ као [е, и, ије, је], а у морфеми /прп) као [и(ј)е] и [е], понегде и необично (особито у лексемама /цпла/ и /прпкор/), не само са по једним него и са два, односно три узастопна фона. Зато би се могло говорити и о томе да алофони појединих фонема могу бити прости и сложени, односно монофони, дифони и трифони.

Ако је то тако, а по свему судећи - јесте, реч је о томе да је писање јата у данашњем српскоме језичком стандарду усклађено с фонетским, а не с фонолошким правописним начелом (пишу се гласови, фони, а не фонема). Осим тога, ако се пише след, тј. триграм ије, а изговара се дифтонг, посреди је комбинација историјског и фонетског правописног начела. С друге стране, нпр. у речима предс(ј)едник и предшколски - које се природно изговарају као [претс(ј)едник, прец(ј)едник, прес(ј)едник], [претшколски, пречколски, прешколски] - примењено је морфофонолошко начело, које је заправо, занемари ли се јат, фонолошко на "нивоу" морфема /пред/, /сп/ и /школ/.

Пређемо ли с речи на реченице, нпр. на реченице Маст ће поскупети и Страст ће га уништити, видећемо да суверено влада (морфо)фонолошко начело, јер се прве две речи нормално изговарају као [машће] и [страшће], како се изговарају и речи [јешћу] и [с(ј)ешћу], прво лице јед. будућег времена глагола јести и с(ј)ести, који се, иначе, у српском језичком стандарду пишу фонетски, дакле онако како се изговарају. А и када би се две потоње речи писале морфофонолошки, дакле јест ћу и с(ј)ест ћу, ништа се не би променило, - писало би се фонолошки, а изговарало фонетски, као год и синтагме Маст ће и Страст ће.

Када бисмо јат "прописали", тј. стандардизовали у српској графији и ортографији, такође се ништа не би морало променити; писало би се, где је неопходно, (архи)фонолошки, а изговарало фонетски - било по Вуку било по слободној народној вољи, зависно од конвенције, тј. ортоепије. Да су Мркаљ и Караџић задржали јат, не би се морало одустајати од "простонародног" изговора лексема [ђед] и [ћерати], јер бисмо сви писали једнако дпд и тпрати. Да је тако, не би било разлога да се неки изговорни обрасци прогласе "простонароднима". Имали бисмо што и "сав нормални свет" - уједињену писменост и разуђену усменост.

Ако то не желимо, тј. ако не желимо обновити графему јат, на располагању имамо и друго решење - задржавање само једнога изговора у језичком стандарду, екавскога, уз њему придружени фонетски испис, опет екавски. И једно и друго боље је од онога што имамо, а имамо раздрту двоазбучну писменост и разуђену, нарочито у стандардној ијекавици, једва научиву усменост, која хоће да буде ортографски још ненаучивија.

Ваља се упитати: докле? И ваља се упитати: може ли нам у томе помоћи информациона технологија?

Ићи у информатичку будућност с постојећим стањем није разборито, нити би било разборито, и када би било могуће, да језички стандард поништи друге идиоме. Тражи ли ко да се пониште или "укину" други идиоми? Не тражи. У чему је онда проблем? Проблем је можда у томе што међу нама има и оних који не желе ни разговор о меритуму ствари, о бољем решењу, а камоли договор о њему, оних којима су мрске и тезе и антитезе, а камоли (нове) синтезе! При томе се подразумева да ново решење не би старо учинило нечитљивим, нити би у прештампавању старих књига, поготову поетских, требало мењати старо решење.

И најзад, уопште није реч о питању србијанско-црногорских односа, о србијанско-црногорском надгорњавању. Ствар се само преноси на тај терен да би се омео разговор и искључио договор. Реч је о стандарднојезичкој будућности свих нас, па и Црногораца, чак и оних који мисле да им преци нису били Срби, па и оних који неће да чују за интегрално Српство у садашњости и будућности, оно Српство што обухвата барем православно Црногорство.

Канони - на трећем спрату

Прихватајући позив "Ослобођења" да се укључим у расправу о екавско-ијекавској "недоумици", морам рећи да је наслов "Како говори народ" неприкладан и за тему о којој је р(иј)еч ирелевантан. Прво је питање постављено у бр. 20 вашег листа: "Може ли говор у каноне?" Уза сав ризик да ћу се поновити, ваља ми парафразирати себе с про(л/љ)етошњег, Другога конгреса српских интелектуалаца, на којем сам говорио о "троспратности сваке језичке грађевине, па и српске". То се показује као добро помоћно средство да би добронам(ј)ерни радозналци разум(ј)ели меритум ствари. Српски је језик, дакле, огромна "троспратна грађевина": на првом су спрату "изворни народни говори" - "нар(ј)ечја", "дијалекти", "поддијалекти" и "говори" - што значи да је тај, дијалекатски спрат, као и два горња, и сам вишеспратан; на другом спрату нису ни дијалекти ни стандаардни, него су "урбани супстандардни говори"; на трећем су спрату "стандардни говори" (у просв[ј]ети, култури, науци, управи, у свему јавном животу, првенствено "службеном"), које у нашем случају "производи" недовољно кодификовани "српски језички стандард", тј. производе их његови р(иј)етки "говорници", али их "троше", мање или више, сви писмени Срби, па и несрби који их знају.

Сваки је тај спрат, како рекох, вишеспратан, с небројеним мноштвом одаја и одајица у које се смешта све што су говориле и што говоре српске друштвене групе, али и сви појединци, јер нема, нити може бити, два Србина који говоре и пишу сасвим исто, подједнако. Свако има свој "идиолект" (језик и говор "на нивоу" појединца), неухватљив и пром(ј)енљив у истом дану, каткад у истом часу, а камоли у дужем раздобљу. "Социолекти" су говори "на нивоу" социјалних група, одн. "друштвених скупина", и различити су од струке до струке, од града до града, од најниже до највише "образованости" и "начитаности" итд. Социолекте можемо вид(ј)ети и као "уланчане идиолекте", који су, или могу бити, предмет веома занимљивог и поучног истраживања.

И појединци и људске скупине могу слободно ходати, трчати па и лет(ј)ети са спрата на спрат, из одаје у одају, и они то слободно чине ц(иј)елог свог живота, независно од теорија које нам помажу да боље чујемо и уочимо, разум(иј)емо и опишемо језик и говор.

Наравно, арматура тих спратова и одаја није превише чврста; напротив, она је веома еластична, па није ув(иј)ек лако ни наслутити гд(ј)е су границе језичких феномена, гд(ј)е се нешто завршава, а гд(ј)е нешто друго почиње. Кад је р(иј)еч о сродним језицима, није нимало лако установити докле сеже један језик, а гд(ј)е почиње други. У Србији има општина са српским и бугарским селима у којима се говори "исто", па се без политике, историје и етнологије/етнографије не би могло "разлучити" шта спада у српски, а шта у бугарски језик. Језик се у језик "прелива". Да и не говоримо о "преливању" српског у хрватски и "бошњачки", о којем се тек однедавна "говори", откад је постало јасно да је о "муслиманском језику", као нас(л/љ)еднику "бх. стандарднојезичког израза сх./хс. језика", ипак немогуће зборити, а камоли тим језиком говорити.

Ако моји сународници и земљаци (ја сам Херцеговац, рођен 1940, а од 1947. године живим у Србији, те сам много дуже Србијанац, одн. Моравац, Ресавац, Стижанин, Браничевац и Подунавац…) хоће да разум(е/и)ју о чему ми то мудрујемо, нека мало поразмисле о свему овоме без емоција и предрасуда, али не само "здраворазумски".

Расправа у "Ослобођењу" открива једну р(иј)етку занимљивост: политички челници, нпр. Р. Караџић и М. Крајишник, одлично разум(е/и)ју о чему је р(иј)еч, као да су похађали озбиљне социолингвистичке студије. Р. Караџић је и раније св(ј)едочио о томе свом разум(иј)евању, нарочито у својој лањској полемици с познатим и значајним српским писцем - Војиславом Лубардом, који се није потрудио да разум(иј)е шта је поср(иј)еди, иначе би искочио из "(просто)народног" и "ум(ј)етничког" видокруга. (И тај је видокруг релевантан, али не у овом случају, јер је овд[ј]е р[иј]еч о темама и дилемама националним и нациотворним, политичким и државотворним, историјским и историографским.)

Вол(е/и)о бих да г. Крајишник није изговорио оне (додуше разумљиве) г(н/њ)евне р(иј)ечи о томе гд(ј)е је "прави српски народ" ("Овдје је прави српски народ" - то може свакако рећи, јер, уистину, гд[ј]е год је "српска душа која", нарочито гд[ј]е је она бројна и густо насељена - "тамо је мени отаџбина моја", тамо је "прави српски народ"), али му је све друго сјајно. Није на дневном реду ништа друго до оно Крајишниково - "ми морамо створити једну нацију", а "нације нема", нема је барем с пожељном чврстином и непоколебљивом изв(ј)есношћу, "ако ми задржимо два стандарда". Вели Крајишник још и то, најпр(иј)е то, - "Ја сам ијекавац и никада нећу говорити екавски". То је ствар његове личне воље, ос(ј)ећања, склоности, потребе - и нема много везе с нашом колективном вољом и потребом да постанемо модерна нација. Ја ћу, на прим(ј)ер - вазда, свагда, свакад и ув(иј)ек - говорити све те четири р(иј)ечи, од којих само једна иде у стилски необ(ел/иљ)ежени стандард, ув(иј)ек ћу говорити и херцеговачким и косовско-ресавским дијалектом, али хоћу да говорим и пишем, да производим и трошим само један "нормалан" српски језички стандард, одређен и препознатљив, довољно хомоген и разгов(ј)етно репрезентативан.

Зар мисле, нпр., два Војислава, Лубарда и Максимовић, да ће се њихове ијекавски писане књиге "преводити" на екавицу? Ни говора! Зар ико мисли да ћемо Андрићеве Ex ponto и Немире - екавизирати? Ни говора! Мисли ли ко да ћемо екавизирати Његоша, Шантића, Кочића и Ћопића? Ни говора! Мисли ли ко да ће будућим читаоцима Његошевим, макар сви били и стандардни и супстандардни екавци, Његошева ијекавица причињавати каквих тешкоћа? Ма какви! (Друге су "тешкоће", али и "врлине", Његошева непоновљивог п[ј]есничког д[ј]ела, славенизми нпр., а не ијекавица, која, уосталом, код њега није вуковски "уређена"!)

Мисли ли ко да су Грци луди па се, дефинитивно, 1974. г., одрекоше стандардизоване катаревусе (којом се покушао премостити јаз између старогрчког и новогрчког) у корист димотикија (модерног стандарда заснованог на новијим грчким народним говорима)? Мисли ли ко да су Арбанаси луди па се, 1968, одрекоше "гегског" у корист "тоскског", јужноалбанског, "националноматичног" стандарда, оног који, упркос државним границама, уједињује народ и прави нацију? Мисли ли ко, што би рекао покојни Јован Рашковић, да су "Срби луд народ"? Ако и јесу (били), не морају заув(иј)ек бити. Не морају и не см(е/и)ју!

А бојазан да би Хрвати и Бошњаци присвојили наше народне п(ј)есме и нашу "ауторску" ијекавску књижевност - "ако се ми одрекнемо ијекавице" - звучи см(иј)ешно премда је изражавају чак и неки лингвисти!

Прво и прво, ми се ничега не одричемо, поготову се не одричемо своје књижевности, која измиче сваком стандарду. Друго и друго, чак и кад би, нпр. Хрвати, "Смрт мајке Југовића" и "Женидбу Душанову" превели на кајкавски, не би могли те бисере српске народне књижевности "похрватити". Када би, нпр., оберцрногорац Војислав Никчевић (творац "црногорског" правописа "Пиши као што збориш"), заклети бакарићевац и савићмарковићевац, 90-постотно истр(иј)ебио атрибут "српски" код Његоша, остало би још 10%, сасвим довољно да се Његош не уклопи у његов пројекат. Могу сутра Бошњаци покушати да "побошњаче" Мешу и Скендера - остају "Сјећања", "За и против Вука", "Стојанка, мајка Кнежопољка"! Треће и треће - а, у ствари, опет "прво и прво" - ми се ничег не одричемо, али правимо нов разм(ј)ештај српских говора како бисмо занав(иј)ек знали шта је на првом, шта на другом, а шта на трећем спрату.

А писци српски - и кад се не разум(е/и)ју у смисао овд(ј)е изложене "спратословије" - добро се користе језичким благом српским са свих спратова, па и оним из приземља и подрума, јер им то нико, никакав ђаво / враг / шејтан, чак и када би хтео / тео / хтио / стио, или ако би то поже(л/љ)ела, одн. хтела / тела / хтјела / шћела каква аждаја, ускратити не може.

"Како говори народ?" - то одавно знамо, јер су нам дијалекти добро истражени, а знаће се и то како говори откад се сјурио у градове, образовао се и "урбанизовао". Крајње је вр(иј)еме да спознамо да нешто од оног што говоримо може, и мора, "у каноне"! Они су, канони, на трећем спрату наше језичке грађевине, и чекају још једну, малу, редакцију.

Што се пак тиче наше "сироте" ијекавске д(ј)еце у тзв. ијекавским срединама, њима је већ сада боље него што је било јуче, јер им је лакше, комотније и економичније писати "е" тамо гд(ј)е се десет(л/љ)ећима питају треба ли "је" или "ије", зашто је и "цио" и "цијел", али само "цијела" и само "цјелина", зашто је "вријеме", али "времена". Њима ће вазда бити лакше него онима у источној Србији - да језички стандард науче такорећи без зноја; нико не може језички стандард "посисати с мајчиним мл(иј)еком" - Требињац, Бањолучанин и Бијељинац, када га уче, озноје се само покоји пут, а Врањанац, Лесковчанин и Нишлија стрепе ц(иј)елог живота да не оману у падежу и акценту, знојећи се и кад треба и кад не треба. Акценти се, срећом, не пишу иако су често значењски разликовни, а рефлекси "јата", екавски и ијекавски, пишу се, мада су семантички ирелевантни. Зашто и докле? Зашто и у језичком стандарду? А изван њега - нека те рефлексе, у свој њиховој разноликости, у супстандардној и дијалекатској, говоре и пишу "док је света и века", "док је свијета и вијека". Постанимо једном нација, која се не троши око других и за друге! Трошимо се мало за себе!

Да би се у језичком стандарду ујединили, Хрвати су жртвовали два своја језика, чакавштину и кајкавштину, а ми се још питамо је ли боље задржати оно што нас у канону д(иј)ели или се приклонити оном што нас спаја. Жртвовали су Хрвати два топа да би добили партију, а ми се још питамо да ли треба жртвовати п(ј)ешака и одгађати добитак. Зашто?

Хоћемо ли се и даље залагати за "братство и јединство" с Бошњацима, чак и посл(иј)е "Љиљана" бр. 100 (14–21. 12. 1994), на чијој 41. страници Ферид Мухић, својевремени антипод покојном Фуаду, посл(иј)е умилне приче о "пријатељству", "љубави" и "гугуткама", кликће: "Гроктали су: ’Босна српска!’, - Босна њима главе смрска! Свијет ће пјеват’ Судњег Дана: Босна, Земља Муслимана!"? Кликће то с безб(ј)едне скопске даљине, наравно српском ијекавштином, без уобичајеног хрватског декора, а некад је писао и кликтао - екавски, из Скопља, иако га нико на то нагонио није. Нека га, нека кликће! Ми ћемо довршити започети посао без расистичког вр(иј)еђања других.

О језику обазриво и одговорно

Уводне напомене

Почетком јуна месеца 1998. године, кад сам се вратио из болнице у којој ми је оперисана катаракта, затекао сам код куће љубазно писмо г. Војислава Милишића из Бање Луке, где сам замољен да порадим на томе да Одбор за стандардизацију српског језика даде прикладан коментар о језичко-(из)говорном и азбучно-абецедном садржају двају написа објављених, 5. и 8. маја 1998, у бањолучким Дневним независним новинама (првога од њих и у Гласу српском од 6. маја). Нисам на томе могао порадити из начелних разлога, о којима ћу касније нешто рећи.

С обзиром на садржај тих двају написа, ваља рећи да је посреди нова, трећа по реду у овом веку, анкета о изговору и писму српскога књижевног/стандардног језика, названа (за разлику од оних из 1913. и 1993) дебатом. Сама најава те дебате, која је објављена истог дана када и први прилог њој (5. мај 1998), уопште није указивала на то да ће јој предмет бити језик, (из)говор и писмо. Напротив. "Дебата" је садржала две необичности: (1) отворио ју је један министар, министар за информације у Влади (Републике) Српске, и (2) наслов јој је посвећен (сада окуженом) екавском изговору, који се у самом тексту неколико пута назива језиком, а садржај којечему другоме.

Први одзив на дебату дошао је из пера Ранка Рисојевића, истакнутог песника, познатог с обе стране Дрине, који се последњих година више пута, мора се признати - доследно, оглашавао с прилозима посвећеним језичко-завичајним темама. Неки од Рисојевићевих прилога, укључујући и овде разматрани, споре се, нажалост, с неспорним, ничим неоспореним, општим местом савремене социолингвистике, које би се овако могло дефинисати: (1) стандардни језик није завичајна, него надзавичајна категорија, различита од сваког завичајног говора, па и од оног који му је у најужој основици; (2) тај језик није представљен само језиком лепе књижевности (то је само један његов стил или, како би рекли Англосаксонци, регистар) него и језиком целокупнога јавног живота (још четири стила: научни, публицистички, административни и колоквијални [разговорни], с небројеним мноштвом подстилова); (3) при томе књижевник, поета и прозаик, ако то не одговара његовој поетици, уопште не мора следити стандарднојезичке норме, ни узусне ни кодификоване (у нас потоњих готово нема!).

Како два "дебатна" текста, по мишљењу г. Војислава Милишића, "задиру у нека суштинска питања српског језика, културе и народа", одлучио сам, имајући за то, због дужег боловања, довољно времена, да се тим текстовима, на пријатељски и добронамеран начин, позабавим сам.

Уосталом, гг. Васић и Рисојевић нису наступали у име "форума", него у своје лично име, а наречени Одбор изричито се обавезао на то да тему двоизговорности нашега стандардног језика, због њене познате (и наслеђене) "осетљивости", неће начињати, осим ако то евентуално не затраже високи државни органи свих трију република нашега језичког подручја. Пошто то, међутим, није ствар догледне будућности, није преостало ништа друго до да се том и таквом темом, кад се баш мора, као неовлашћени појединци, аматери или професионалци, свеједно, бавимо добронамерно и зналачки, или како другачије.

Деликатни тренутак

Иако је тренутак за озбиљне, компетентне и разложне разговоре о језику деликатан (а кад није?), нисам се могао оглушити о молбу г. Милишића из два разлога:

1) Заиста су посреди "ставови" који "задиру у нека суштинска питања српског језика";

2) Реч је о ставовима двојице познатих јавних делатника, од којих је један министар, а други познат песник и библиотекар (заменик директора Народне и универзитетске библиотеке у Бањој Луци).

Мада ми није познато шта је г. Васић по образовању (г. Рисојевић је по изворном образовању математичар, а по вокацији песник), сматрам да њихова гледишта заслужују пажњу.

Но, најпре да наведем три уз молбу г. Милишића приложена текста:

Откуд "дебата"

Екавски изговор

Укинути штетни закон

Добронамерни коментар

Ја се, наравно, нећу бавити одобравањем "ставова" изложених у три наведена текста с којима бих се могао сложити нити пак директним оповргавањем оних које не бих могао "одобрити". Нека читаоци овог, можда закаснелог, прилога "дебати", поредећи га са "ставовима", сами процене његове врлине и мане.

Ради прегледности, овај коментар, који такође садржи "ставове", биће изложен у поглављима означеним редним бројевима 1–4:

Веровало се да ће - са упрошћавањем етнографске ("нациотворачке") и културолошке слике нашега језичког простора, - правно омеђеног с доношењем Устава СРЈ (у априлу 1992. године) и Устава БиХ у оквиру Дејтонско-париског споразума (у новембру и децембру 1995. године), Устава Републике Српске (у фебруару 1992), као и са закључивањем Споразума о специјалним паралелним односима између СРЈ и Републике Српске (крајем фебруара 1997. године) - расправе о језику и у Србији, и у Црној Гори, и у Српској постати тише и разложније. Нису постале, не зато што су интереси на стари начин остали супротстављени, него зато што се људи нису навикли на то да је социолингвистички контекст суштински промењен. Осим тога, политичке околности, и унутрашње и спољне, и даље лакше регрутују произвођаче регионалистичке и сепаратистичке свести него поборнике модернога грађанског и националног идентитета.

О томе сведоче текстови двојице угледних људи из Републике Српске, који - с обзиром на то ко су, шта су и где раде - имају право и дужност да доприносе рационализацији јавне бриге о језику и писму. Та рационализација подразумева смотрен и обзиран однос - према важећим уставним и законским одредбама, чак и онда кад се, мање или више оправдано, тражи њихово мењање и усклађивање с пожељним и миротворним језичким и националним приликама, али и - према људима за које се мисли (погрешно или не, свеједно) да су (били) носиоци "грешних" и/или "поражених" идеја или њихови "спроводници".

Сматрао сам и сматрам да за јавну бригу о језику, (из)говору и писму нису надлежни само лингвисти, него и други језикословци, без обзира на то којим се послом баве. Наравно, други не могу заменити лингвисте у њиховом послу, али су и они дужни обавестити се макар о општим местима науке о језику, барем онима која су прихваћена другде, у развијеном свету.

Стога се није могуће сложити с оним мишљењем које, готово експлицитно, језикословцима, вероватно онима научног профила, дакле лингвистима (употребљен је израз језикословци, који се уопште не мора односити само на лингвисте него и на све оне који "слове" књижевним или стандардним језиком), - намењује улогу стручне послуге, која се не мора ни у чему слушати. Посвећено мишљење, по узору на соцреалистичко доба, морали би носити неки други људи, племићи духа, заправо носиоци актуелне власти или њој блиски стручњаци и саветници, који не морају разумети ни општа места науке о језику.

Сложио бих се кад би се рекло: "нека се баве својим послом" како ваља "језикословци", јер су сви јавни делатници уједно и језикословци, и сви су дужни да се служе "граматикама, рјечницима, правописом, дијалектологијом", заправо и дијалектологијом и, нарочито, стандардологијом, без обзира на то да ли се јављају као професионални ствараоци или (само) као компетентни корисници лингвистичких приручника, да не кажем помагала. Заиста, "много је посла незавршеног", који се, ни у ком случају, не може свести, на пример, "на подлијегање хрватској лексици"! Тај, незавршени (незавршиви), а сложени посао требало би бодрити и соколити, а не ометати и обезвређивати.

Назив језика и његова лексика - осим за део аутиста и острашћених родоотпадника, као и појединих испрепаданих или (можда) корумпираних заступника "нових" српских мањина (оних у Федерацији БиХ и Хрватској) - нису, срећом, спорни, ни у Србији, ни у Црној Гори, ни у Српској. За српски језички простор никада нису били спорни ни нормални кроатизми, изрази сковани у Хрватској, јер су примани кад су ваљали, а одбацивани кад су (били) карикатурални. Уосталом, често их одбацују и сами Хрвати. И они, на пример, између позајмљеница цивилизација и хеликоптер и неуспелих кованица уљудба и зракомлат (потоњи, у последње време, замењују вртолетом, али ће вероватно и од њега одустати кад сазнају да је посреди начелно им мрски русизам) - радије бирају интернационализме. Самооспорена туђим језичким идентитетом, хрватска култура, опседнута пуризмом и неологизацијом, ипак је, на своју срећу, превладала властиту чакавско-кајкавско-штокавску тројезичност. Хрвати су избегли и располућену двоизговорност у своме стандардном језику (икавско-екавску) и његову двоазбучност или троазбучност, јер - откад су се, уз обилату српску помоћ, али и без ње, интегрисали ијекавском штокавицом - нису чинили уступак ћирилици, мада су је и сами, уз глагољицу, у прошлости "рабили" као своје писмо. Србима самим - велики проблем не би представљала ни два изговора ни два писма, у властитом језику, да нису насели, кад не би даље наседали, рецидивима кроатистичких манипулација и сецесионистичке помаме бившег система.

Вокали и секвенце е, је, ије и и изговарају се једнако у хиљадама "неутралних речи (нпр. племена, немоћна, јецају, једино, ниједно, Пијемонт, издишу, мирнодопски), а не само неједнако у јатовски - изговорно, али не и значењски - разликовним речима (вријеме/време, али времена - у оба изговора; дјело и дјеца - само у ијекавици; цио/цијела/цјелина, подељено и облички разликовно - само код ијекаваца, цео/цела/целина, без обличко-изговорне разликовности - код екаваца; волио и оболио - с икавским ликовима само код ијекаваца; нисам и плетијах, такође икавски - и код једних и код других; љепота и њега : лепота и нега, са е - и код једних и код других, уз омекшавање претходних сугласника л и н, тако да су настали љ и њ - само код ијекаваца).

Зачудо, нема екавске задевице нити ијекавске задјевице, јер се једнако и лако прави екавско-ијекавска зађевица, на радост бојовних Хрвата и муслимана/Муслимана/Бошњака, којима се понајвише свиђају наше зађевице. Свиђају им се нарочито онда ако се, уз њихово разумљиво идејно пројектовање и српско неразумно извођење радова, прави и/или утврђује - граница на Дрини.

На ту границу Срби су приста(ја)ли само силом прилика, и у старије и у новије доба. Пристали су и недавно, пред најновији рат, кад су се, заједно с њима, Хрвати и Бошњаци заветовали да се не сме мењати уставни положај БиХ без сагласности сва три народа. Међутим, тај су завет убрзо погазили изашавши на споља понуђени референдум о отцепљењу у марту 1992. а порекли су и Кутиљеров план о кантонализацији целе БиХ, такође 1992, који су прихватили и Срби, и Хрвати, и Бошњаци, али га је Алија Изетбеговић сторнирао, признавши, пред сам рат, да ће "жртвовати мир ради суверености". И жртвовао га је, али је проглашен за миротворца, а не за агресора и ратног злочинца. Те су "почасти" додељене Радовану Караџићу и Ратку Младићу!

Премда су, и пре Дејтона, сви примили к знању "тројезичност" бившега "истог језика", Бошњаци би - с босанским језиком, а не с бошњачким - хтели да цементирају границу и на Сави и на Дрини, и другде, како би, насупрот и Дејтону и Паризу, успоставили и језички "цјеловиту БиХ", по могућности без Срба. Срби би, наравно, добили пуну слободу да се селе преко Дрине како би наставили, источно од Дрине, своје екавско-ијекавске зађевице; такву би слободу добили и Хрвати, који се имају где населити у (од Срба) етнички очишћеној Хрватској.

Проблем је, одавно и очигледно, једва језички, а много, веома много, изванјезички. Међутим, он се увек дефинише, замагљује или расветљава, лажним политичко-пропагандним језиком, без обзира на то да ли се и како замишља његово решавање. Кад би проблем био језички, лако би се решио. Пошто је изванјезички, Срби га компликују јер су плаховити и несмотрени, чак и у језику, водећи, неретко, лаички фундиране и емоционално обојене екавско-ијекавске расправе, не само у Српској, понекад и тако као да они сами, а не други, желе притврдити међе на Дрини и још неке границе.

Свако би морао знати да екавско-ијекавске (из)говорне разлике уопште нису језичке (јер нису значењски релевантне), нити је река Дрина "природно" кумовала њиховом одржавању и неговању. Разлике у акценту (нпр. између град = насеље и град = врста падавине; купити = набавити и купити = сабирати; право = научна дисциплина и вечна људска тежња и право = равно, а не ни десно ни лево; и многе сличне) - јесу језички релевантне, али, пошто се не бележе, нису биле пуњене емоционалним набојем и кроатистичким "стрељивом", да не кажем антисрпском муницијом.

Осим тога, акценатске разлике практично су непоништиве, а јесу велике, док екавско-ијекавске нису велике а могу бити превладане (начелно на три начина: а. само екавицом, б. само ијекавицом, в. истим знаком у писању, уз слободан различит изговор, чак и тако да изворни ликови многих речи код огромне већине српских ијекаваца, као нпр. [ђеца], [ћерати], [ćеди] и [з'еница], буду "правилни", стандардни, само у изговору, јер би испис био за свакога једнак: дпца, děca; тпрати, těrati; спди, sědi; зпница, zěnica). Не могу се, међутим, на силу ни превладати ни сачувати.

Када би изговор био "језик", Хрвати (с изузетком кајкаваца, код којих је јат дао е) и Бошњаци, већином изворни икавци, не би се уједињавали око "туђе" (вуковске) ијекавице; да се Хрватима није свидео Дубровник, не би им на памет пала ијекавица; не би им на памет пале ни штокавица ни ијекавица да нису желели интегрисати и "грко-православна лица" (усташки израз за Србе), "а и шире" - кад су бацили око на Босну и Херцеговину, коју су од Турака "преузели", то јест окупирали, њихови "покровитељи" Аустријанци 1878. То не значи да су Срби "поклањали" своје, а други "крали" српско, него значи да су други, свесно или спонтано, уважавали разлоге своје што шире етно-конфесионалне интеграције, а Срби нису.

Хрвати су напустили два своја наречја (од којих би их кајкавско водило у књижевнојезички загрљај са Словенцима, а не са Србима), заправо умногоме два различита језика, да би се сјединили; многобројни Срби напустили су силне акценте и облике, падежне и друге, синтактичке и стилистичке, да би се ваљано ујединили, особито у Србији, где је српско становништво дијалекатски веома разуђено. Не мора се бити дијалектолог да би се знало да је изворна дијалекатска разлика између Ниша и Крагујевца огромна, а између Чачка и Краљева, Ваљева и Крушевца неупоредиво већа од оне између Чачка и Требиња, Ваљева и Бијељине, док битне изворне разлике између Ужица и Бање Луке - нема, нити је има између Требиња и Никшића, али је има, поголеме, између Никшића и Цетиња. Велике разлике међу дијалектима - нормална су ствар, у стандардном језику - нису!

Многе су разлике - велике, веће и највеће - у српском стандардном језику превладане, и то у свему битноме у корист оних ликова и облика који су изворно заступљени западно од Мораве и Колубаре, првенствено, и с добрим социолингвистичким разлогом, у корист оних западно од - Дрине и Врбаса, као и оних - источно од Неретве. Цементиране су оне мале разлике, набијене немалом симболичком вредношћу, за коју се лакше вежу хир и инат, незнање и мит него самосвест и разборитост, знање и трезвеност, толико нужни свима нама који желимо остати у истој култури и језику, неопходни утолико више уколико нам се не допушта да живимо у истој држави.

Да су постојеће екавско-ијекавске разлике, с којима се укрштају њихове ћириличко-латиничке реализације, у стандардном језику начелно пожељне и неопходне, сличних би разлика било и у другим стандардним језицима у Европи, а нема их нигде ако изузмемо специфичан норвешки случај, где бар нема азбучног дуализма.

Време је да сви (са)знамо и разумемо да изговор, ниједан, па ни предвојени екавски и ијекавски, није језик, који би се било коме "одузимао" или "одсијецао".

Јамачно, нико ко разуме у чему је проблем није предлагао нити би предлагао "одсијецање" ијекавице из колоквијалног стила (суп)стандардног језика или (не дај Боже!) из књижевноуметничког стила (ранијег, садашњег или будућег!), припадао он стандардном језику или не.

Нико никоме није нити би "укидао" (опет - не дај Боже!) "завичај", без обзира на то што је књижевни и/или стандардни језик, по дефиницији, надзавичајна и изванзавичајна комуникацијска категорија; нико, осим оних који не допуштају да се саслуша аргумент без предрасуде и етикете.

Зар су Дучић, Андрић, па и Селимовић (у књизи За и против Вука) и толики други (српски, србофилски и србофонски) Босанци и Херцеговци, пишући екавски не само у књижевности него и у другим гранама свеколиког српског списатељства, себи "одузимали" и "одсијецали" било шта, а камоли језик?!

Једини проблем у обема анкетама о смислу двоизговорности - у Скерлићевој (Српски књижевни гласник, 1914) и "ничијој", заправо "устаничкој", јер се 1991–1995. збивао трећи српски устанак (Књижевна реч, у октобру и новембру 1993) - био је како превладати подвојеност, располућеност, малочас споменуте надзавичајности.

Стога нема никаквог смисла у личности академика Павла Ивића "откривати" идејног творца прекодринске екавице, јер, кад се он појавио с уздржаним аргументом за ублажавање наречене подвојености (на Другом конгресу српских интелектуалаца, у априлу 1994), од друге анкете било је протекло неколико месеци, а од прве - читавих осамдесет година! Челни српски лингвиста прима сличне ударце и с источне стране Дрине: неки овдашњи противници српске просветно-културне интеграције пребацују му да је он крив што су Срби свој језик деценијама звали српскохрватским. А он се, Павле Ивић, родио годину дана касније (1924) него што је Александар Белић први целовит српски правопис назвао српскохрватским (Правопис српскохрватског књижевног језика, Београд, 1923).

Што се пак тиче "заслуга" бившега министра просвете у Српској, он се, по властитом признању, успешно заложио само за једно, за то да - Српска Република постане Република Српска, што је заиста пожељна и социолингвистички ваљана номинализација придева (Зуковић 1996: 9–12).

Кад се истражују "кривице" или "заслуге" за било шта, свеједно, ваља погледати папире. То је обавеза сваког, без обзира на то да ли је приступ папирима лак или није, а једном библиотекару морао би бити лак.

Док се "на овим просторима", западно и источно од Дрине, српским језиком (прецизније - српским језичким стандардом вуковског типа) покушавало успостављати народно и државно јединство трију вера, етнија и култура - и пре 1913, и између два светска рата, од 1918. до 1941, и после Другог светског рата, а у многим српским главама заправо све до слома претпоследње Југославије - у раздобљу од 1945. до 1991. године објективно је важила, од других наметнута а код Срба лаком вером прихваћена, противсрпска логика дотеривања и растеривања (каткад и протеривања) нашег језика и његовога давнашњег писма, ћирилице.

Латиница се ћирилици, на словенском југоистоку (осим код Бугара), придружила тек после 1918, да би се, након 1945, јавила као озбиљан и на истискивање нашег давнашњег писма претендујући конкурент.

О проблемима двоазбучности, као увозног феномена, лакше је говорити него о двоизговорности јатовских рефлекса. Баштиници српског језика (што су се игром историјске судбине свели на оно становништво и његово потомство које се духовно везало за Пећку патријаршију, а и данас, без обзира на постојеће ортодоксно-атеистичко двојство, зна за ту везу, осећа је и признаје њене етнографске, макар не, обавезно, и националне последице), - служе се и ћирилицом и латиницом у целокупном јавном животу, а не само у просвети, науци, култури, управи и медијима. Служе се двама писмима тако да им често није јасно зашто примарно писмо (ћирилицу) претпостављају секундарном (латиници), али и обратно. А требало би да им буде јасно и пре него што пођу у основну школу.

Такав заплет, или (привремени) расплет, савремених збивања донела је свежија историја, новија и најновија, понекад несхватљива, свакад објашњива. (Мада би требало да им историја буде учитељица живота, људи је често не узимају у обзир, а никад је нису кадри исправити.) То становништво, косовски заветовано а пећки одуховљено, увек је красила јака етничка, али не и снажна национална свест, коју твори и негује, раствара или разара, држава, домаћа или туђа, али не само она.

Здрава национална свест, наравно с грађанским усмерењем, - подразумева и спознају (сазнање, више унутрашњег него спољашњег постања, али и спољашњег), и самосвест, и (само)дисциплину. Дисциплина, опет, подразумева и знање, и слободу, и нужност, и поштовање хијерархије у друштвеној организацији, и зрелу демократију. За демократију је основно уважавање правила друштвене игре и нормално/морално понашање, оно које је усклађено с ваљаним друштвеним нормама и добрим обичајима, што значи да свако може јавно мислити и говорити шта хоће и кад хоће, али не и - где хоће, а још мање - како хоће.

Јавни говор увек (треба да) дозива обазривост и одговорност, кад већ не може компетентност. Ко год је одговоран, мора бити обазрив, а ко год јавно просуђује и одлучује - требао би да буде (колико-толико) компетентан. То вреди и за "језикословље", стручно и нестручно, за говор о језику и писму, о језичкој делатности, јавној и службеној, премда службена језичка делатност трпи више ограничења од неслужбене.

Одлуку о примарном писму српског језика и језичке културе, ћирилици, нису донели лингвисти, ни савремени ни оновремени (IX век). Она је овоземаљска: није донета ни у "рају" ни у "паклу", нити води у чистилиште, како би се дало закључити из једног од приложених текстова, који су предмет овог коментара. Та одлука старија је од лингвистике мада се могла уврстити у филологију, знатно старију људску делатност и научну дисциплину. Новије политичке, а не лингвистичке, одлуке придружиле су латиницу (претходно искључивим) баштиницима ћирилице, али не и обрнуто - ћирилицу баштиницима (никако искључивим) латинице (што бејаху и глагољичари, и ћириличари, понекад и арабичари, које је обеснажио Кемал Ататурк почетком овог века).

Сву ову причу добро су разумевали, макар не били школовани и образовани, сви они што играју у Бранковом колу ("Коло, коло, наоколо…"), а нарочито (српски) Босанци, Херцеговци и Хрваћани (Срби у Хрватској, најтежи наши страдалници и губитници), којима су замене за Бранково коло - братство и јединство, заједништво и суживот, социјалистичко самоуправљање и њему примерено несврставање - готово (били) укинули ћирилицу.

Можда је тачно да "данас више западњака говори српски језик него Руса од постанка до данас", али то није баш лако израчунати и доказати нити стоји у вези с језиком и писмом, од којих ниједно, да поновимо, не води ни у рај ни у пакао. Оба данашња европска писма (и америчка, данашња америчка, а не предамеричка, пре XVI в.) посредовали су Грци (мада нису настала у Грчкој), али се сами Грци, у своме језику, њима не служе. Они се служе својим засебним писмом, које, мада има и ћириличких и латиничких елемената, није ни ћириличко ни латиничко, него грчко писмо (алфа, бета [вита] итд.). Писмо их, као што је познато, није одвело у савремену Европу и НАТО нити их је омело да тамо благовремено стигну.

У Грчкој је ново само ово: много је латинице на рекламним паноима и бензинским пумпама, европске и англо-америчке, али не и домаће (нема је!); латиница се среће често на уличноназивним таблама, нарочито у већим градовима, и обавезна је на саобраћајним знацима (нарочито путоказима!), где, разуме се, стоји испод грчког писма, као што у Квебеку (Канада) на знаку СТОЈ, изнад енглеског STOP, стоји - француско ARRКT!

У Грка је, не баш одавно, нова и једна капитална ствар: после пада пуковничког режима (1974) за језички стандард у целокупном јавном животу, изузев донекле књижевног, изабран је израз неупоредиво ближи органском говору већине људи (димотики), док је катаревуса, којом се покушавао премостити јаз између старогрчког и новогрчког језика, остала у културној историји и књижевности, одакле је ништа не може избацити.

Српски језик, могло би се рећи, неће се ни повећати ни смањити, ни довредновати ни обезвредити, ако се одрекне ћирилице. Наш језик не би умро нити ће умрети с латиницом, чије га је сазвежђе de facto смањило, а знало га је више пута доименовати и преименовати (хрватски или српски, српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски, бошњачки, босански…, а има и нових кандидата). Културна историја, која је "смишљала" и "додељивала" писмо, није исто што и културна футорологија, али је ствар у томе да озбиљни народи не кидају тек тако своје континуитете нити угрожавају своје идентитете, интегритете. (То су игре новијих "цјеловиташа", зелених и црних интегралиста, и лажних мондијалиста!) И зашто бисмо га, милом или силом, кидали ми, у Србији, Црној Гори и Српској (где се прикуписмо), као што смо га били кидали у Самосталној Радњи […] (СРБиХ), да и не говоримо о томе како бијаше у Lijepoj našoj, тј. njihovoj, у којој је, још од 1972. па све до 1990, "standardni oblik narodnog jezika […] i Srba u Hrvatskoj" имао бити "hrvatski književni jezik"?! Десило се, не поновило се!

По Србији, Црној Гори и Српској (данас ту најмање), нажалост, нема чврсте обавезности ни у (уставно и законски прописаној) службеној употреби писма, јер нема ни националне ни грађанске дисциплине.

Код нас нико не забрањује латиницу (није је забрањивао ни у Српској, за време рата, где је, разумљиво, било и пренагљених потеза), нити је узима у њеној енглеској постави (мада је има и у другој постави на рекламним паноима и, нарочито, у графитима). Латиница остаје, и може остати, с "домаћим" изгледом, мада би и тај изглед, у појединостима, могао бити диференцијално коригован. А реч је овде била једино о уско схваћеној службеној употреби! У штампи, издаваштву и на алтернативним телевизијама и даље је, барем у Србији, густо, и гушће, заступљена латиница! То, наравно, није нужно, јер се огромна већина листова и других гласила обраћа првенствено српској публици, којој, је ваљда, ћирилица ипак ближа.

Што се пак тиче двоазбучности у школи, не само у буквару, природно је одлучити се, на пример у Српској, за ћириличке уџбенике, што, зависно од евентуалног договора о реципроцитету с Федерацијом БиХ, не мора бити у тоталу, али је супрематија ћирилице нормална, и више него у Србији и Црној Гори. Нормална је колико и доминација грчког писма на већем делу међународно признате Републике Кипар! Разлога за неједнаке уџбенике у три наше републике, на тако малом језичком простору, нема! Нема га у царству здравога разума, али можда има разлога у замућеном видном пољу бирократско-етатистичких глава(ра)!

Изузетак су, наравно, страни језици и оно друго што је изван било какве културне политике (не само Internet!), а у школи се, као што је познато, не учи ни бугарски, ни украјински, ни белоруски, па ни руски, што је, кад је о рускоме реч, штета и срамота! Деца нам, уосталом, науче оба писма и пре него што пођу у основну школу!

Ако шта од писама треба заштитити, онда је то ћирилица. Не треба штитити оно што надире и продире, закида и укида, него оно што је било, и јесте, на удару. Осим тога, не треба заборавити да се латиницом не исписује већина светских језика! Напротив! Ако се сви запусте, и сви латиници попусте, учинићемо то и ми, али не треба да предњачимо! Доста смо предњачили!

Не треба уопште сумњати у то да ће се, у институцијама надлежним за врхунско наставно-научно и научно-културно бављење српским језиком, укључујући и Одбор за његову стандардизацију, који су те институције основале 12. децембра 1997. године, - уважавати правно-политичке реалности наше данашње језичко-(двоиз)говорне и (дво)азбучне ситуације, на шта их обавезују живљење у складу с важећим законима, грађански ред и саборна улога која им припада с обзиром на то да покривају цео наш језички простор. На то су се чланови поменутог Одбора обавезали оснивачким актом, Споразумом о оснивању Одбора за стандардизацију српског језика (чл. 1, став 2, где се предвиђа "нормирање српског језика, с екавским и ијекавским изговором […]"), који се објављује као први прилог поглављу Х ове књиге. То значи да ће се Одбор, односно институције које он окупља, залагати за то да сви стандарднојезички приручници (речници, правописи, граматике) доносе и екавске и ијекавске ликове и илустрације. Уосталом, и пре оснивања Одбора, Правопис српскога језика Матице српске (Правопис 1993 [1994]), изворно и школско издање, има (истовремено изашле) обе верзије, екавску и ијекавску, озваничене и у Србији и у Српској (засад не и у Црној Гори).

Било би јако пожељно да уставне и законске одредбе које важе на говорном простору српског језика буду усаглашене, што не значи истоветне, али значи - непротивуречне. Оне то данас, нажалост, нису, чак ни у погледу назива језика, јер је још на снази основна језичка одредба у Уставу Републике Србије из 1990 (чл. 8, став 1: "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом"). Додуше, ова одредба оповргнута је чланом 15. надређеног Устава СРЈ из 1992: "У СР Југославији у службеној употреби је српски језик екавског и ијекавског изговора и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби, у складу са уставом и законом". Овде, у Уставу СРЈ, два изговора, на неки начин, улазе у назив језика, као да се у српском језику не изговара ништа друго до екавица и ијекавица (боља би била апозитивна синтагма, с екавским и ијекавским изговором, између две запете).

Закон о службеној употреби језика и писама у Србији из 1991 (Службени гласник РС, бр. 45/91) није могао оповргнути уставну одредбу о српскохрватском језику у службеној употреби, али ју је, на непротивуречан начин, ревидирао (чл. 1, став 1): "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик)". У свим наредним члановима тог закона наш језик је назван српским, што не значи да се тај назив намеће онима који нису Срби. Ко не верује - нека погледа: у важећем Закону о службеној употреби језика и писама у Србији стоје оба изговора српскога (стандардног) језика!

Устав Републике Црне Горе (Службени лист РЦГ, бр 48/1992), донесен после савезнога, непоколебљив је у погледу назива српски језик, али му, као део назива, придружује (само) ијекавски изговор (чл. 9, став 1: "У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора"), с тим што од савезног устава суштински одудара засебан став посвећен писму (став 2. истог члана): "Равноправно је ћириличко и латиничко писмо." Тај став не одређује обавезност ниједног писма у службеној употреби, мада ћирилицу наводи испред латинице. (Црна Гора и Савезна Република Југославија, у међувремену, због неких, објашњивих али не и разумљивих, правно-политичких недоумица, нису донеле законе о службеној употреби језика и писама, мада би их морале донети.)

Устав Републике Српске задржава оба изговора, али закон на њему заснован, Закон о службеној употреби језика и писма (Службени гласник Републике Српске, бр. 15/96), даје најширу и најопсежнију одредбу о садржају службене употребе језика и писма (чл.1), налазећи је у свим сегментима јавног живота (целокупно школство, уџбеничка литература, јавна гласила, државни органи, установе и предузећа, службена евиденција, исписивање службених назива). Међутим, не ограничава се језички израз научно-публицистичког, књижевног и (другог) уметничког стваралаштва (чл. 9: "Српски језик ијекавског изговора", што имплицитно вреди и за латиницу, "изван употребе утврђене овим законом може се користити без ограничења"). Што се пак тиче ограничења, ијекавица није избачена из јавне употребе, али је и у њој недвосмислена предност дата - екавици.

Мањински језици у уставима и законима свих четирију република (СРЈ, РСб, РЦГ и РСп) уживају у свему гаранције које надилазе уобичајене европске стандарде.

У време утврђивања уставних и законских одредаба о језику и писму нису постојали ни Одбор ни његове комисије. Остаје да се види да ли ће, пошто сада постоје, бити консултовани када те одредбе буду ревидиране, мада савети у смислу суспендовати закон или укинути закон, као и ревизија праксе и пре доношења новог закона (какав је случај с бањолучким Гласом српским, службеним дневним листом, који је 29. маја 1998. потпуно напустио екавицу у корист ијекавице), - не наговештавају таква очекивања. Они који су о томе одлучивали очигледно су послушали гг. Васића и Рисојевића, а не нпр. г. Милорада Телебака, изванредног стручњака за језик, који је, као избеглица из Зенице и добеглица у Бања Луку, објавио (у два издања) ретко поучну књигу Говоримо српски, С лакоћом до језичке културе (друго, измијењено и допуњено издање), Бања Лука, Нови глас, Приштина, Народна и универзитетска библиотека, 1998.

Проф. Телебак, у трећем поглављу другог издања своје књиге (с насловом Двојство није јединство), што је реткост у нашим крајевима, сведочи о својој способности да призна како је променио мишљење ["А не припадам", каже, "онима који лако и често мијењају мишљење. Напротив."]:

Наравно, ревизије закона, па и устава, нормална су ствар, јер посреди нису света писма, али су оне увек могуће без "суспендовања" и "укидања", чак и онда када се покаже да стари закони нису били ваљано срочени или нису издржали проверу у пракси.

Све врхунске институције српске језичке науке и културе, па и Одбор за стандардизацију, који их окупља, морају се у свим тим разноликостима и противречностима сналазити како знају и умеју, али не могу бити склони никоме препоручивати кршење уставних и законских норми пре њихове измене. Наравно, језичка и друштвена стварност имају своје токове који се не могу у свему осмислити нити зауставити у развоју - ни уставима ни законима, мада је њихова важност непорецива.

Одбор за стандардизацију српског језика, претпостављам, могао би, ако би постојао усаглашен захтев свих надлежних државних органа (СРЈ, РСб, РЦГ и РСп), понудити одговарајући елаборат и о лингвистичким и о социолингвистичким питањима, у које спадају и неминовни правно-политички оквири. Ти оквири могли би, уз задржавање двоизговорности и двоазбучности стандардног језика и говора, бити барем без противуречних исказа.

Закључне напомене

Покушао сам у овом коментару да укажем на основне (социо)лингвистичке оквире, разуме се - без шире и помније аргументације, осим оне што сведочи о томе да постоји обесхрабрујућа склоност истакнутих појединаца к несмотреном и "преднапрегнутом" тумачењу значајних језичких и говорних феномена, које не уважава ни општа места савремене научне мисли у земљи и свету. У друге несмотрености и незграпности текстова који су предмет овог коментара, оне што излазе изван језичких, (из)говорних и азбучних оквира, нисам се ни могао ни хтео упуштати.

Нити сам се могао саобразити с логиком садржаном у последњој реченици позива на дебату: "Вријеме је за дебату, јер је дошло вријеме да је питање како остати луд." Додуше, реч је вероватно, о горкој пошалици, али, пошто је следио "смртно озбиљан" текст о "екавском изговору", односно о "екавском језику", који "искорењује", "уништава", "одузима" и "одсијеца" (матерњи језик), јер "неко ко је рођен у ијекавштини никада не може научити и у своје гене примити мелодику, ритмику, акценат и осјећај за екавски изговор", - морао сам бити присебан, а могао сам побеснети: "рођени сам ијекавац", а у "генима" сам затекао цео српски језик. Помало сам се ожалостио, мада нисам, не барем на дуже стазе, склон "генетски" програмираној тузи. (Андрић би, иначе, рекао да је туга на ијекавском увек мало дужа!) У сваком случају, морао сам бити усредсређен на то да саопштим и образложим барем понешто од оног што би, чини ми се, имало бити опште место нашега језичког само(с)познавања и само(спо)разумевања.

До језичке културе с лакоћом, али не без труда

Ништа нас не см(иј)е изненадити! - тако је гласио онај чувени поклич којим се дичио бивши систем ОНО (општенародне одбране), смишљен за то да би се језичком вештином прикрила стварна намера творца тог система да олакшају распад бивше СФРЈ кад се за њ стекну услови и да онеспособе бившу ЈНА да то евентуално покуша спречити. А изненадило нас је у раздобљу од 1989. до 1991. године готово све: пао је Берлински зид, погубљен је Николае Чаушеску, распали су се СССР, ЧССР и СФРЈ, а заједно са СФРЈ и онај језички ентитет који се деценијама називао српскохрватским језиком.

Мада је упориште тога језика с двоструким називом била његова средишња федерална јединица, СРБиХ, по двојици вођа хрватско-муслиманске "непринципијелне коалиције" пародично називана Самосталном Радњом Бранка и Хамдије, - језиком се у тој федералној јединици у сваком погледу понајвише манипулисало. Само се ту језик упорно означавао двоструко-двоструким називом, српскохрватским, односно хрватскосрпским, при чему је својеврсни вишезначни везник "односно" улазио у назив тог језика. Поводом "усавршавања" националне равноправности, Хамдија Поздерац, у својству председника Скупштине СРБиХ, тражио је 1975. г. од савезне администрације у Београду да се Службени лист СФРЈ више не припрема и не доноси само у шест језичких верзија (на македонском, словеначком, српскохрватском, хрватском књижевном, албанском и мађарском језику) него и на "босанскохерцеговачком стандарднојезичком изразу српскохрватског, односно хрватскосрпског језика", који се не поклапа са она два "израза", чији су центри у Београду и Загребу. С београдским "изразом" није се потпуно поклапао ни титоградски, али из тадашњег Титограда није стизао захтев за осмом језичком верзијом, нити је још била успостављена напоредна црногорска православна "аутокефалија".

О томе невероватном језичком и политичком галиматијасу - с веома погибељним значењима, на која су у Србији указивали ретки појединци, углавном међу лингвистима - неки озбиљни људи у БиХ покушавали су дати пристојно научно објашњење или призвати неодрживо политичкокарикатурално "присиљење". Срђан Јанковић, сарајевски турколог и арабиста, и Младен Ољача, крајишко-београдски књижевник - обојица Срби, на служби у Сарајеву - били су аутори стручног "објашњења" (Јанковић) и политичког "присиљења" (Ољача).

Јанковић је говорио да бх. стандарднојезички израз није трећа варијанта, јер нема диференцијацијско и поларизацијско обележје спрам двеју стварних језичких варијаната (београдске, србијанске, и загребачке, хрватске), него се одликује "неутрализацијом варијантних опозиција". Младен Ољача, који је у првим поратним годинама, мада првоборац, имао грдних перипетија с романом "Молитва за моју браћу", политички се опорављао 70-их година и идеолошки поново ангажовао у апарату ЦК СКБиХ, па је говорио оно што су Бранко Микулић и Хамдија Поздерац волели чути: "Ко прима ијекавску плату, тај треба и да говори ијекавски!"

Све те дуготрајне процесе и приче, језичке и изванјезичке, прекинуо је рат, нарочито жесток у БиХ, где је избио у априлу 1992. У тој години међународна заједница - поништавајући претходно постојећи политички и уставни уговор трију (етно-конфесионалних) заједница у БиХ да се уставни положај СРБиХ у СФРЈ не може мењати без трилатералног консензуса - признала је БиХ као независну државу. Признањем БиХ за независну државу, међународна заједница заказала је "трећи балкански рат", који је трајао четири године (1992–1995) и све време био преношен преко телевизије и на подручју бивше СФРЈ и у свету. Ко је рат заказао, тај га је и окончао. Окончао га је Дејтонско-париским споразумом, закљученим крајем 1995. године уз већи број учесника и сведока.

Колико је БиХ независна, види се голим оком и доказује се трансмисијском вољом Карлоса Вестендорпа, шпанског дипломате. Вестендорп смењује посланике и министре, распушта скупштине и бира владе, а недавно је одлучио да унапређује и премешта генерале, нарочито у Републици Српској. Вестендорп се засад не упушта у "решавање" језичког питања друкчије од дејтонског, али ни то није искључено. Језичко и национално питање решено је, дакле, Дејтонско-париским споразумом, барем оквирно и на одређено време, јер су, уз признање три народа, три војске, три полиције, - призната и три језика, уз још један додатни - енглески. Тако је недавно, приликом инаугурације новога трочланог Председништва БиХ, текст заклетве челника "колективног државног поглаварства" подељен новинарима на четири језика: "босанском" (тј. бошњачком), српском (ћирилицом), хрватском и енглеском. [Видети с тим у вези моје реаговање у "Политици" (Брборић 1998: 23) уврштен у поглавље V ове књиге (Назив "босански" изван норме).]

У новинским извештајима уз назив српски језик, у загради, стајало је ћирилицом, чиме се указивало, ваљда, на српску равноправност, систематски оспоравану у СРБиХ и на азбучном пољу, јер је ћирилица била теоријски равноправна а практички обесправљена. Да се језичка политика равна према општим политичким оквирима, показује чињеница да је, у пролеће 1998. г., Уставни суд Републике Српске нашао да је озакоњење на Палама 1993. г. утврђене предности стандардне екавице - неуставно, а то значи и непожељно. У равни унионистичке симболике, односно манифестативне функције језика - за градитеље пацификоване БиХ пожељно је да Сарајево, Мостар и Бања Лука буду симболички једнаки, што ће рећи - ијекавски. То значи да је у тој равни непожељно да Шабац и Београд, нпр., буду симболички изједначени с Бијељином и Бањом Луком. Дода ли се томе да муслимани/Муслимани, етнички номинирани као Бошњаци, свој језик хоће да зову "босанским", а не "бошњачким", лако је закључити за кога је шта пожељно, а шта непожељно, и зашто је тако.

Људи сужених видика и осветничко-носталгичарских нахођења лако упадају у клопку симболичког поједностављивања, уједињавања и разједињавања, па чак и аутодеструктивног самопорицања. С једним примером таквог разумевања језичких прилика у БиХ имао сам прилике да се недавно суочим. Наиме, један мој пријатељ из Сарајева послао ми је исечак Oslobođenja, оног латиничког, иначе под бошњачком контролом (понедељак, 2. новембар 1998, стр. 9), где, у тексту с насловом Srbijančenje i hrvaćenje Bosanaca (наслов гласи Jezik i politika), из Београда, тобоже мултинационално и мондијалистички пише и суди Раде В. (Презиме сам му скратио, али иза њега вероватно стоји, стварно или тобоже, један бивши политичар из БиХ, Србин по народности, представљен у потпису као "član Multinacionalnog udruženja Bosanaca i Hercegovaca u SRJ".) Исписује злосрећни Раде В., у славу бх. унионизма, ове социолингвистичке "бисере": "Заправо, босански језик је ближи хрватском увијек био него србијанском јер су обадва ијекавски. Наметањем екавице у БиХ се врши србијанчење, а тиме и асимилирање босанскохерцеговачких Срба - од Босанаца у Србијанце." И даље: "Ово је Босна и Херцеговина, у којој је језик босански, којим смо и до сада говорили; мелодичнији и богатији од екавштине."

Понављам, то пише, стварно или наводно, Србин из БиХ који живи у Београду. Прећутао сам презиме човека чије је име Раде, неоспорно српско, јер је можда посреди измишљотина, али је текст егземпларно сведочанство о томе које се језичке игре играју, нарочито у муслиманском делу Босне и Херцеговине, и каква је сврха тих игара. За особу која се зове Раде постоје једино Србијанци, само с ове, и једино Босанци, само с оне стране Дрине, чији су језици ни мање ни више него - "србијански" и "босански". Лепо је лекцију изучио тај Раде В., ону која се предавала у бившој СФРЈ, с чијим се распадом за њега ништа није догодило, јер, "што се ствари више мењају, оне све више остају исте". То је порука коју нам шаљу Раде В. и део протагониста текуће српске историје.

Намерно сам прибегао дужем уводу да бих поштованој публици, слушалачкој и читалачкој, скренуо пажњу на то у којем је амбијенту растао и израстао Милорад Телебак, са својим, томе амбијенту супротстављеним, здравим разумевањем српске, тј. свесрпске, језичке и културне политике. И да бих ту публику упозорио на голему вредност књиге Милорада Телебака под насловом "Говоримо српски", где је оно "говоримо" императив, заповедни начин, док је поднаслов "С лакоћом до језичке културе" - сувише истинит да би био претенциозан или охол. Напросто, Телебак из текста у текст језикословно освешћује и просвећује српског читаоца, јер највећи део књиге и у њеном другом издању "овековечује" 130 чланака који су претходно објављени у рубрици о језику бањолучког "Гласа српског" у раздобљу од 1993. до 1995. године, дакле током Трећега балканског рата. У томе рату, подсетимо се, са живом силом масовно су учествовала три балканска и, уједно, три словенска народа, Срби, Хрвати и (тек недавно очекивано номинирани) Бошњаци, доскорашњи Муслимани (с великим почетним М), а с мањим јединицама или с индивидуалним представницима - многи народи овог света, нарочито исламски. Без живе силе, пак, у томе џепном светском рату, суделовао је, борбенонавијачки, цео боговетни свет. Захваљујући телевизији - свет је одавно глобално село а, захваљујући томе што се њена злокобна глобална моћ манипулативно контролише, свет је био сврстан углавном уз једну страну, Србима непријатељску.

Знатан део нашег народа крварио је и страшно патио и у најновијем балканском рату, који је, захваљујући модерној ратној техници, донео много више разарања него претходни ратови на нашем тлу у овоме веку (два светска и два балканска), али је однео знатно мање људских живота него претходни. Људи су се, на сву срећу, имали где склонити - у најближе суседство или под скуте међународне заједнице, која је ратом (теле)дириговала, здушно навијајући за ону страну која је у најближем суседству најлошије стајала.

Милорад Телебак, аутор књиге која се овде представља, и учесник је и жртва најновијег рата. Иако Херцеговац и Србин, Телебак се низ година налазио у Зеници, склоњен у буку и тишину позоришног живота, у којем је, радећи као лектор у зеничком Народном позоришту, имао прилике да и себе и друге упућује у језичке тајне, тј. у тајне говорне прагматике. Имао је, очигледно, прилике да буде добро упућен и у тајне "заједништва", тј. "братства и јединства", које је бујно "цветало" у БиХ, нарочито у претежно муслиманским срединама (каква је Зеница). И, чим је избио рат, Телебак је постао избеглица, односно, да се изразим "хрватском" варијантом, прогнаник, како се у Загребу називају хрватске избеглице. Уосталом, Хрватској треба веровати: она је толико искусна кад је посреди прогоњење непожељних, а и сад се тиме бави.

Тако је Милорад Телебак, тај тихи и осетљиви Херцеговац, ненадано постао Крајишник и, населивши се у Бањој Луци, крајишкој престоници, стао је толико личити на Петра Кочића да га морамо читати у Кочићевој матрици, у матрици Кочићевог књижевног и политичкотрибунског отпора "укопацији". Кочић је, као што је добро знано, своју борбу водио на књижевном пољу а Телебак је води на језичком, добро разумевајући да је пукла не само заједничка држава СХС (Срба, Хрвата и Словенаца), Југославија, са свим различитим атрибутима (КСХС, КЈ, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ), а у њеном оквиру и држава СХМ (Срба, Хрвата и Муслимана), тј. НРБиХ и СРБиХ, него се стропоштао и државни кров за који су Срби веровали да их уједињује и штити. Под тим кровом - у који су многи Срби истински веровали, и то не стога што су глупи, него зато што нам је свима обезбеђивао привид склоњености, макар не и сигурности - доживели смо низ невероватних понижења.

Просто је невероватно како је Милорад Телебак, пишући о рату и на неки начин учествујући у њему, учествујући пером, - успевао чувати и своје лично и наше колективно, национално, српско, достојанство. То је дошло до израза и у првој и у другој књизи, само верзији прве, која је допуњена и боље систематизована од претходне. Није мала ствар ни то што је ова књига у само две године, 1996. и 1998, доживела и премијеру и репризу. И није, не може бити, случајно ни то што је књигу, приређену за рата, у јулу 1995, најпре издала само једна, бањолучка, кућа, а потом су је, као друго издање, 1998, - објавиле две куће, "Нови глас", из Бање Луке, и Народна и универзитетска библиотека, из Приштине, које добро сведоче о томе где нам је народ данас најугроженији.

Нека ми буде допуштено да сада потање и опипљивије завирим у то какве нам поруке нуди Телебак у своме напору да "с лакоћом" допремо "до језичке културе", и то не само српске, јер Телебак добро зна и то зашто су и у којем смислу три новоуспостављена стандарднојезичка идиома и даље "исти језик" а у којем то смислу више нису. Нису у томе смислу што не постоји, нити је, без колебања, икада постојала, заједничка воља да се једно "језичко биће" осећа, негује и стално изнова успоставља и као једно "социолингвистичко биће".

Телебаку је јасно да та воља не постоји глобално, па не може постојати ни локално, у Босни и Херцеговини, која зато о(п)стаје само као присилно, октроисано, државно биће, за које, као интегралну целину, јесу, и могу бити, горљиво заинтересовани само муслимани/Муслимани/Бошњаци. Не би ни они били превише за то без неопходне припомоћи међународне заједнице, оличене у (не баш јединственој) вољи неколико велесила. За ту целину нису, нити могу бити, Срби и Хрвати, који у Београду и Загребу виде епицентре свога историјског премда вазда земљотресног бивствовања, своје националне судбине и своје људске сигурности, без обзира на то којег су изворнога етничког порекла данашњи Срби и Хрвати.

Разуме се, језичка стварност не следи у свакој појединости ничију политичку вољу, што је нарочито видљиво из првих петнаестак, заправо тачно 15, текстова сврстаних у поглавље "Роду о језику". Тај је одељак, каже аутор, поредећи га с оним из првог издања своје књиге, поглавље "о српско-хрватским језичким разликама" (…) "сасвим прерађено", док су друга поглавља у књизи, њих седам укупно, препуна вредних, свежих и врцавих језичких подука такорећи на свим нивоима језичке структуре. А и наслови су добро погођени и лако плене пажњу читалаца ("Муљ" у језику, Ријечи - значење и употреба, Гласови и гласовне промјене, Облици ријечи, Међусобно слагање и управљање ријечи, О поријеклу ријечи, Из правописа и Регистар ријечи и синтагми). Последње поглавље, Регистар, сводитељски је и сводни одељак, који битно олакшава служење књигом, јер оваквим књигама човек "се служи"; оне нису за једнократну употребу, њима се морате враћати, у њих вам ваља поново и почесто завиривати.

Кад би се имало времена, било би пожељно овде изложити наслове свих текстова, свих чланака, јер су они сведочанство о Телебаковој вештини да пише живахно и духовито, полетно и занимљиво, да самим насловима заинтригира читаоца. Надајући се да ће моји данашњи саговорници, с којима се нисам поближе договарао, више говорити о другим поглављима, ја ћу, као социолингвиста, своју пажњу усредсредити на прво, оно под насловом "Роду о језику", једино под наводницима, који Телебака повезују с Петром Прерадовићем. Да вас подсетим, Прерадовић је био хабзбуршки Србин и српски песник, поставши, на неки начин, с променом вере, и хрватски поета, никад на начин да би из хабзбуршке или хрватске перспективе порицао Српство и одрицао се од њега. За разлику од Прерадовића, такве се ствари данас дешавају немалом броју Срба, па и оних који досад нису мењали веру, али би, чини се, понекад "дали вјеру за вечеру".

У наведеном поглављу, у "Роду о језику", с ретком систематичношћу и акрибичношћу, Телебак постројава и изучава србизме и кроатизме, пошто је претходно, у два чланка, узастопно донесена у другом издању (Екавизација ијекаваца и Двојство није јединство), супротставио понешто емотивног Милорада сасвим рационалном Телебаку. У та два поглавља, с ретком отвореношћу, и ретком искреношћу уопште, не само у нас Срба, Телебак сведочи о томе да је, сучељен с аргументима, променио мишљење, мада "не припада(м) онима који лако и често мијењају мишљење". Једноставно, схватио је и написао: двојство није јединство, а да двојство ваља, њиме би се дичили, на пример, сви европски језици. А не дичи се ниједан, него сваки бежи од онога што га дели или чак предваја на регионалној и завичајној основи. Наравно, нико не бежи од двострукости и вишеструкости у књижевности и свакодневном незваничном општењу. Двојством се не диче ни Муслимани ни Хрвати, који су, у БиХ, добрим својим делом изворни икавци, али се највећма уједињују преко поглавито српске ијекавице. То је парадоксално, али је тачно!

Допустите ми да то поглавље, иначе "писано тако да речима буде тесно а мислима пространо" (Иво Адрић), с извесним краћењем, прочитам, јер је Милорад Телебак, као мало ко, кадар да оно што продубљено разуме изложи тако да сваком читаоцу буде јасно "шта је писац хтео да каже":

Што се пак тиче садржаја других чланака у овом поглављу, и у другима, било би грехота препричавати их. Њих ваља читати, и то не само ради добре обавештености о томе како се, и зашто се, речи, и не само речи, разврставају међу србизме и кроатизме него и зато да се научи поступак, односно пожељан однос, српске језичке културе и српске културе уопште према таквим двојствима. Тој култури, српској култури, наиме, није својство да на речи и изразе удара "крстове", "крижеве" и "полумесеце", нити су јој својствени "хајка", "прогон" и "укидање" речи, израза, стилова. Срби су стари народ, сада у запту глобалне криминалне сатанизације, народ који заслужује не само поштовање других него и самопоштовање, без којега се не може бити мали велики народ. Срби јесу мали народ, способан да буде велики, ако се умедне снаћи међу хијенама новог поретка. Међу тим хијенама опстанак и самопоштовање морају се бранити и лукавством, лингвистичким и општим, у чему Срби досад нису били нарочито вешти. Лукави и вешти морају постати, јер ваља опстати. И ваља културом и језиком бранити људскост овог почесто обезљуђеног, рашчовеченог света, којем природно својство није укидање разлика, језичких, културних и других, нити би му смео бити обичај недолично витлање разликама. Ако има наде за бољитак света, морало би му бити својствено усклађивање разлика, њихово супостојање, које не подразумева чување сваке особености по сваку цену, ни у језику ни иначе.

Ако хоћемо да и у овоме времену опстанемо, морамо упознати и познавати енглески језик и америчку моћ, немачку цивилизацију и француску културу, руско славјанство и кинеско пространство, те свеколико шаренило овог света. Ако хоћемо да останемо народ Божји, народ међу народима, морамо чувати и неговати српски језик, а нарочито његов надзавичајни и надрегионални стандард, као преважно, мада не и једино, обележје наше оделитости од других, нашег (по)јединства, наше целовитости, идентитета и интегритета, како се то каже кад се стручно мудрослови. До културног идентитета и интегритета не стиже се лако. Лако се не стиже ни до језичке културе, али је пут к њој, ипак уз нешто личног труда, знатно лакши с књигом Милорада Телебака при руци него без ње

>>

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]