Бранислав Брборић: С језика на језик

VIII. Случај једног слависте

VIII. Случај једног слависте

Кад сам се јавио за реч у полемици с Радмилом Маројевићем, славистом, професором руског језика на Филолошком факултету у Београду, која се зачела у рано пролеће 1994, током Другог конгреса српских интелектуалаца, и ускоро потом наставила у листу "Аргумент", почетком маја исте године - још нисам био до краја свестан с ким имам, и с ким ћу имати, посла у наредних неколико година.

Пошто је годинама неодмерено нападао низ својих колега с факултета, чак најугледније међу њима, Радмило Маројевић нашао је свога главног противника у Павлу Ивићу, несумњиво најугледнијем србисти и слависти друге половине 20. века. Људи су се Маројевића клонили и ретко су му одговарали на обично безочне нападе да не би увећавали непријатности. Маројевићу ништа није сметало ни то што је академик Ивић старији 25 година и што је вршњак Ивићевог сина Александра (1949), професора Саобраћајног факултета, угледног и светски познатог математичара - дописног члана САНУ, у коју би Маројевић главом без обзира. Однекуд је Маројевић себи увртео у главу да му академик Ивић стоји на путу. Искористио је прилику да га нападне на Другом конгресу српских интелектуалаца (Маројевић 1995: 257–261), одржаном 22–23. априла 1994. у Центру Сава у Београду. Следећих неколико година објавио је двадесетак гнусних напада на академика Ивића отимајући му драгоцено време и можда му скраћујући живот.

Мени су се многи чудили откуд ми "петља" да излазим на мегдан таквом човеку, одајући ми признање због принципијелног држања и пристојног тона. Нико у пролеће 1994. г., нити наредне четири године, није ни сањао да би се такав човек могао наћи на челу тако угледне установе какав је Филолошки факултет у Београду. Па ипак, нашао се у лето 1998, захваљујући неким очигледним слабостима Закона о универзитету (Закон о универзитету 1997); нашао се где га нико не би очекивао, јер они који су га поставили за декана нису ни слутили колико ће Маројевић за кратко време порадити на томе да обрука и Закон, и Универзитет, и Факултет. Починио је толико лома за седам-осам месеци да је, по логици својеврсног "импичмента", морао бити смењен, јер је, осим ретких појединаца, дигао цео факултет против себе.

Маројевићу сам се јавно супротставио због дужности и одговорности коју сам осећао у културном и јавном животу - да покушам заштитити најбољег међу лингвистима. Нисам имао успеха. Па ипак, кад се Маројевић, због сплета несрећних политичких околности, нашао на деканском Олимпу, све је учинио да падне с треском, мада му је понуђен частан излаз - да поднесе оставку због тобожњих великих студијских пројеката у Москви, где је такође дошао на зао глас. За њега је, заправо, највећа казна што је остао на Филолошком факултету у Београду, напуштен и од оних који су га подупирали.

Нажалост, имао је и савезникa на факултету, а осећао је и немоћ других факултетских органа, који су убрзо схватили с ким имају посла, али, мада је посреди особа с епизодном политичком улогом у једном тешком времену за наш народ и државу - нису дуго знали како да га се реше. То је време на чело још неких факултета довело епизодисте и аутисте (ипак преживеле на деканским положајима, ваљда зато што нису били ни приближно толико лоши, агресивни и бескрупулозни колико Маројевић). Маројевић је, истини за вољу, постигао и један завидан успех: дигао је цео факултет против себе и помогао његовом уједињавању и оздрављењу.

Срећом по ове моје текстове, Маројевић није био остао без посла мада је сам многе отерао с Филолошког факултета. Да је остао без посла, ја не бих имао снаге да своје текстове посвећене његовим неделима скупим у овој књизи. Не бих могао уживати у његовом слому. Ни овако не уживам. Само подсећам на тугу и опомену.

Ко је "помијешао лончиће"

Послије онаквог наступа на Конгресу (српских интелектуалаца), другог дана - 23. априла 1994, када је сасвим неуобичајено, неодмјерено и осорно полемисао с излагањем академика Павла Ивића, вјеровао сам да ће Р(адмило) М(аројевић) промислити, примити можда нечији добронамјеран савјет и стати. Међутим, не само што није стао него је, зачудо, нашао мјеста у једном озбиљном патриотском гласилу, ескалирајући у бјесомучном оптуживању Павла Ивића, једнога зацијело ријетког (ако не и јединог) Србина који је, осим редовног чланства у САНУ, почаствован чланством у још седам академија наука, међу којима су и америчка и руска. (Да је елементарне грађанске пристојности, већ би то налагало друкчији тон и обзир, при чему се право на разлику у мишљењу подразумијева.)

Најгора верзија једног жанра

Насупрот мирном и разложном дискурсу, науци примјереном, др Р. М., проф. Филолошког факултета у Београду, слависта и русиста, прибјегао је најгорој верзији "жанра новинске полемике", за који се изричито опредијелио и у својој књизи "Огледа о српској етничкој и културној самосвести" (поднаслов) с насловом Ћирилица на раскршћу векова (у даљем тексту - Књига), коју је објавио 1991. г. (Маројевић 1991). Док је у Књизи како-тако пригушивао жар одабраног полемичког жанра, инсистирајући на "равнотежи између популарности и полемичности излагања" и "научној утемељености", у Аргументу (Маројевић 1994^а) Р. М. је искочио из равнотеже, чак толико да је сам, на недопустив начин, "помијешао лончиће", оптужујући академика Ивића да он то чини, не само сада него и раније, у чему му и ја, као "коаутор" (?), помажем. (Реч је о Ивићевом и моме коауторству двају текстова објављених у књизи Језички приручник [Ивић П. + 3 1991].)

Штавише, моја "коауторска" маленкост окривљена је за то да је идеју о васпостављању јата у српскоме књижевном језику, тј. (само) у српскоме језичком стандарду, покушала да прикаже као своју. То "приказивање" ја сам, у бујној машти Р. М., само искористио као прву фазу за наметање екавице пошто бих "умјесто јата (…) писао е са двије тачке, па би се оне лако избрисале". Но, како су мени важније идеје које воде националној интеграцији него првенство у слави коју бих могао стећи јавним полемикама и евент. добивеним полемичким окршајима, ваља ми подсјетити читаоце на то шта Р. М. казује о другима и о другоме, и како то казује.

Потказивање и подметање

И ваља ми их подсјетити, са својим неизбјежним прекорима, на то кога Р. М. потказује, шта намеће и подмеће П. Ивићу, чија се репутација у славистичком свијету не да засјенити ничијим полемичким жаром, макар се он разгорио до разјарености о којој, у истом Аргументу, најбоље свједочи Сафет Исовић, "краљ севдаха и посланик" мртворођене државе БиХ, неумјерен у својој ранијој љубави према Србији и Српству и задригао у својој најновијој мржњи према њима.

Р. М. најприје подмеће Јовану Скерлићу, а с њим и П. Ивићу, склоност да "шкопе српски језик, главно обиљежје српскога етноса кроз вријеме и простор".

Не оспоравајући начелну симпатију за Скерлићеву идеју (да уједини можда само Српство трију вјерозакона, чији је данашни поклоник и Р. М.), у чему се слажем са П. Ивићем, нити пак слабу смисленост понуђене размјене са Хрватима (они нама латиницу - ми њима екавицу, уз жртвовање тобоже њихове, а у ствари изворно српске ијекавице, и наше миленијумске ћириличке традиције), у чему се слажем са Р. Маројевићем, - морам рећи да је озбиљном дискурсу о озбиљним темама и људима сасвим непримјерено говорење о, иначе непостојећем, "шкопљењу". Чему служи истовремено тужно и смијешно потказивање Ј. Скерлића због једнога неуспјелог предлога? Зашто би Скерлић имао бити сматран "злогуким вјесником Првога свјетског рата" када је, грешник, био само понесен успјесима Србије у балканским ратовима и вјером у њену пијемонтску мисију? Још је тужније и смјешније, аутосатанизацији окренуто, оптуживање П. Ивића за речено шкопљење само зато што је показао нешто више разумијевања за идеју с Пала - чији су творци Радован Караџић и његово вођство (што је, уз њене одговарајуће лингвистичке и друге, политичке и историјске, импликације, и чини перспективном) - него за моју и/или Маројевићеву идеју о васпостављању јата, без икаквог залагања за, и иначе немогуће, "укидање" ијекавице било у дијалекту, било у урбаном супстандарду, било у литерарном корпусу, а камоли залагања за "шкопљење" било кога, било чега, а понајмање Р. М. и његових идеја.

Означити ијекавицу као "срж српског језика" - што грубо противрјечи чињеници да Р. М. рефлексе јата, барем оне вишеструке, (и)јекавске, у Књизи види као алофоне (различите звучне јединице) исте фонеме, јата (истоветне, неваријабилне апстрактне јединице) - може само онај ко себи допусти да му полемички жар порази "научну утемељеност". Наиме, ниједна супстанца у језичкој дјелатности, ни апстрактна ни конкретна, не може бити њена "срж", па нпр. ни прозодија (четири акцента и двије дужине), која обезбјеђује разликовност (нпр. у исказу Град је пао од акцента прве ријечи зависи шта је пало, насеље или ледене коцкице), а камоли значењски неразликовна ијекавица (у двама исказима исте реченице - Дете је пало и Дијете је пало - не јавља се значењска разлика, јер рефлекси јата нису разликовни). Дакле, не биљежимо оно што је разликовно (акценте и дужине), а биљежимо оно што није разликовно (рефлексе јата). Призове ли "научну утемељеност", Р. М. свакако ће спознати да је његова "срж" лоша полемичка цака, а не здрав научни аргумент.

Апсурдност појединих исказа

Апсурдни су и неки други Маројевићеви искази, па и они "злогуки" о сагласју политичких мотива Јована Павла Другог у Риму и "Павла Јована" у Београду, одн. римског папе и српскога политичког вођства на Палама, које, по Маројевићу, даје простора експанзији "хрватскога књижевног језика", "бошњачког језика" и проглашењу "црногорског језика". Каква завјереничка ујдурма!? Заиста, бујна машта твори свашта. За такав "конспиратолошки" исказ мало је рећи да је "злогук", јер је и жалостан и смијешан, и бесмислен и пакостан. Смијешно је и П. Ивићу приписивати редакцијску опрему његова конгресног текста у "Новостима", с насловом Вук је направио грешку, јер, и када зађе у публицистички стил, академик Ивић остаје "научно утемељен", без жестине и острашћености, а камоли увредљивости, које "красе" његовога "жарког" и "сржног" опонента. А што се тиче стварних грешака и подсјећања на оно Бошковићево о "ћару" и Вуковим "грешкама", биће најбоље ако се Р. М. лати Књиге (стр. 178), гдје и он открива, додуше у одмјереном исказу, двије стварне Вукове грешке (напуштање "јата" и увођење латиничке "јоте"), слично П. Ивићу, који на Конгресу и другдје у својим дјелима открива те исте Вукове грешке. Р. Маројевић једино мисли да он смије у забран, али други не смију, па не смије ни П. Ивић.

И још нешто о Р. Маројевићу и П. Ивићу, чији се увиди у наше етногенезе и с њима повезане "језике" углавном слажу, само што је "дијалектика" слаба страна Маројевићевог начина мишљења, јер тај жестоки полемичар слабо разликује дијахронију од синхроније, етногенезу од нациотворбе, те не види да се у БиХ не туку међусобно Срби трију вјера, него Срби с несрбима па и антисрбима. А кад је посриједи Ивићево раније устрајавање на двоназивности српског језика и двоазбучности српске културе, Р. М. опет "брка лончиће", мијешајући дијахронију са синхронијом. Рећи за П. Ивића да му "фонологија није јача страна" - премда је и на Маројевићеву терену, у Русији, још давне 1958. г., док је Р. М. био тек основац, објавио свој познати фонолошки текст у чувеним Вопросима јазикознанија (чије је редакције П. Ивић дугогодишњи члан), множећи потом мале и велике фонолошке текстове у нашој земљи, али и у Русији, Бугарској, Румунији, Чешкој, Пољској, Немачкој, Швајцарској, Италији, Холандији, САД па и у Јапану - и рећи да "увођење фонологије у науку о српском језику тек предстоји" може још само Р. М., мијешајући зачуђујућу необавијештеност с нечувеном охолошћу.

Аутентичност, охолост и амнезија

А када Р. М. каже да је он био тај који је покренуо идеју о васпостављању јата у Зборнику Матице српске за фонологију и лингвистику (који уређује П. Ивић), за коју је на Конгресу П. Ивић рекао да је била "племенита а аргументација уверљива", он опет удружује необавијештеност и охолост, да не кажем и амнезију. Премда ми није стало до предњачења и рањавања Маројевићеве таштине, морам рећи да сам ја ту идеју изнио још 1980. у своме магистарском раду, подстакнут ондашњим информатичким разлозима и телепринтерским немоћима, поновивши је потом неколико пута, па и о Вуковој 200-годишњици (1987), о чему свједочи и Књига (стр. 181). И изнио сам још тада идеју о једнозначној претворивости ћирилице у латиницу и обратно. Преузевши обје те идеје, и назвавши потоњу "конвертибилношћу двају писама", Р. М. је само инсистирао на васпостављању аутентичног старог јата, док сам ја "рјешење" за нову графему јат видио у диграму (е с танким јер) као елементу графичког подсистема од девет конвертибилних диграма у "новој" ћирилици и "новој" латиници без иједног слова с дијакритиком, осим јоте, која би се у ћирилици такође могла замијенити.

Признајем наведену "аутентичност" Р. Маројевићу, али одбијам "ретроградност" свог призивања "танког јер", и данас постојећег у већини других ћирилица, и Маројевићеву аутохтону "прогресивност", која се састоји у призивању старог јата, којег као графему нема ниједна савремена ћирилица, али је има једна латиница (чешка). И даље мислим, заједно са Р. М., да би васпостављање јата, аутентичнога или иновативног, било најбоље, али заметно рјешење, јер би се све Српство, и писмено и слабо писмено, морало превише напрезати и иритирати, док добро уходани, једноставни и економични екавски стандард, на којем је школована и голема већина Црногораца свих нараштаја, барем на вишим ступњевима образовања, не би узнемирио никога осим онога ко не зна о чему је ријеч, или зна, а неће да чује.

Да још нешто додам. За идеју о могућој обнови графеме јат најприје сам се заинтересовао 1972. године, када је о њој проговорио сарајевски англиста Мидхат Риђановић (Riđanović 1972: 13). Од те Риђановићеве идеје, као и од неких других, оградила се редакција сарајевског часописа, чији је он био члан, јер тамо се једва смјело и помислити на могућност да се било чиме доведе у питање "аутохтоност" тзв. босанскохерцеговачког стандарднојезичког израза.

Износим ово без икакве туге, али се бојим да ће бити разочаран Р. М., који вјерује само у оно иза чега, из све снаге, стане он сам. А ако ко други стане иза какве идеје, и то још прије њега, тешко њему - нагазио је на мину. Иза окуке чека га Р. М., жесток противник и острашћен критичар "свега постојећег", осим онога што се роди у његовој глави, макар та идеја била "из главе цијела народа" или барем од користи цијелом народу.

Даља полемика губи сваки смисао

Великодушно ауторизујући наслов "На Дрини екавица", који је дала редакција "Аргумента" (Маројевић 1994: 20), у којем је крајње жестоко, неодмерено и неукусно напао академика Павла Ивића због његовог иступа на Другом конгресу српских интелектуалаца, окрзнувши успут и моју маленкост, Радмило Маројевић, "академик МСА" (пун назив МСА нисам могао дешифровати) и "председник Српског фонда и јужнословенског одељења МСА", бивши грандомонтенегринац и новопечени грандосербац, све мање лингвиста и све мање професор Филолошког факултета у Београду - наставља свој вишегодишњи поход против српских интелектуалаца и лингвиста. Наставља поход против свих оних који нису довољно острашћени у Маројевићевом (не)разумевању српске културне историје и нациотворбе, те вапијућих потреба за јединством српскога језика, за српском националном, културном и језичком интеграцијом у ово недоба наше историје на размеђу двају столећа и пред смену другога миленијума трећим 1000-лећем.

Личне увреде и дисквалификације

Пре више од годину дана посетио ме је Радмило Маројевић у мојој канцеларији "државног чиновника" ради разговора о обнови "јата" у српској (орто)графији, у вези с чиме смо, за разлику од неких других лингвиста, делили исто гледиште. Мене није занимало никакво првенство у залагању за српску (стандардно)језичку интеграцију нити пак надгорњавање с колегама који су о томе друкчије мислили, али њега јесте. Маројевић је мислио да се идеје могу брзо и лако примати и оплођавати - само да ствар не коче "никоговићи" у политици и науци, с којима је он улазио у окршаје, не либећи се ниподаштавања и личних увреда. Мислио је да ја не кочим, али се бојао, без разлога, мог приоритета у "ауторском праву", до чега ми није било стало ни тада нити ми је стало сада.

Пријатељски сам га упозорио на то да разлике и разлазе с колегама од струке не треба пропраћати личним увредама и дисквалификацијама, јер се тако људи одбијају од идеја и залагања за њихово остваривање, око чега би се, иначе, могли окупљати. Чули смо се два или три пута телефоном: остале су ми у сећању његова глувоћа кад је посреди мој савет да треба чувати академски ниво у расправама и гајити колегијалност у свакој прилици те нека његова, мени неразумљива, фобија да му ја угрожавам првенство у залагању за "јат", на којем, сачувај ме Боже, ја нисам инсистирао ни усмено, а камоли писмено. Ни у примисли.

Тада нисам имао ни појма о томе да је Р. Маројевић - међу толиким другим колегама, па и онима који нису "државни чиновници" него и професори на истом или сличном факултету (Р. Бугарски, И. Клајн, Љ. Рајић, С. Вукомановић…), у својој књизи (у којој су лоше прошли и Ђуро Даничић, па и Павле Ивић, мада је тон о потоњему био далеко од садашњега опањкавања - "Павле Јован" у Београду као заступник "католичке лингвистике" и научник којем "фонологија није јача страна") - и мене већ био "откачио", дисквалификовао. Дисквалификовао ме је у књизи "Ћирилица на раскршћу векова" (у даљем тексту: Књига), издатој код "Дечјих новина" још 1991. г. (стр. 181): "Београдски англиста Бранислав Брборић, који се бави језичком политиком са социолингвистичког становишта, покушао је да реши оба проблема наше савремене писмености - и проблем неконвертибилности латинице и ћирилице и проблем различитог писања екавских и ијекавских речи. Али те проблеме Брборић је покушао да реши на ретроградан начин" (подв. - Б. Б.) - "рушећи традицију на којој почива и српска ћирилица и српска латиница, лишавајући ћирилицу предности које она има и сводећи је на стереотип изведеног писма у односу на двадесетшестословну латиницу."

Још нисам био "државни чиновник", "скутоноша" и "коаутор" (коаутор с П. Ивићем, Маројевићевим "уваженим колегом академиком [САНУ]", који је, пошто није члан новоосноване академије - МСА, са скраћеницом која много обећава, "спао на ситне" [још је то умерено "спадање", јер следе "ниске"] "гране кад је допустио да га бране" Светозар Стијовић, Мато Пижурица и Бранислав Брборић, "сви залутали у лингвистичке воде", па њему, П. Ивићу, само "придржавају скуте"). Због тога, "академик МСА", замисли "племенити читаоче", "губи вољу за суптилнијом анализом" (у инструменталу уместо у акузативу) "питања", којом се, иначе, и заноси и начелно узноси. Још нисам био само коаутор "два потпуно безначајна текста у једној скорашњој књизи" с П. Ивићем, човеком који, заједно са Ј. Скерлићем, "шкопи српски језик", макар био 8-струки академик, али га, свеједно, Р. М. не "ослобађа обавезе да учествује у расправи о питањима која је он покренуо", јер и он је новопечени, истина дубиозни једноструки академик, "академик МСА", којег, без обзира на његову острашћеност и увредљивост, ипак треба следити у његовој борби против "католичке лингвистике". (Следећи Р. Бошковића, Р. М. засад удара само по Ђури Даничићу, родоначелнику српске "католичке лингвистике", али не и по Вуку Караџићу, без обзира на Беч, Ану и Јернеја, но и он ће, Вук, доћи на ред. Удариће Р. М. и по матичним катедрама, онима где се предаје српски. Већ је по њима ударао, али је засад, из тактичких разлога, у љубави с њима, или барем с оном београдском. У "Аргументу" је без аргумената ударио на англистичку, са својом, славистичком, одавно није у љубави, а сутра ће ударити и на остале - својски, оштро, немилосрдно, беспоштедно, страсно, како и доликује великим, новопеченим и сладострасним Србима. Удариће Р. Маројевић толико да ће све заударати. Живи били па видели!)

Ко, и шта, коме подмеће?

Чини се да је Р. М. пречесто у иностранству па не прати збивања у земљи. Зато га и није било у полемици око екавице, за коју је, и то само у свесрпском језичком стандарду, иницијативу дало српско руководство с Пала (у којем има и песника и филолога). Дало ју је знатно пре него што ће, "одавде", ту иницијативу поздравити научник "оданде" Милорад Екмечић, и много пре но што ће за њу разумевање показати П. Ивић, Маројевићев "уважени колега и академик (САНУ)", али не и МСА, "и некоћ професор Филолошког факултета". Стога се Маројевићу и чини да му се подмеће кад му се каже да је чак и на Палама открио присталице, пардон - присташе, "католичке лингвистике".

Међутим, Маројевићу нико не може подметнути оно и онолико што и колико он подмеће сам себи и својој синхронијској и до пуцања преднапрегнутој српскости и "сржности", јер је његов его распаљен и острашћен испред и изнад сваког здравог уверења, националнога и научног. Зато он лако напушта научни дискурс и улази у мутне воде недостојног обрачунавања с колегама, у којима плива с лакоћом инфанта, размаженог детета које мисли да све може и да све сме.

Стога нема смисла, осим можда у загради или фусноти, одговарати на појединости у његовом тексту, чак ни на оне у којима он открива да не разликује фонологију и фонетику, поготову када рефлексе јата, који припадају говору (јер су "рефлекси", тј. изговорне супстанце једне [макар само] архифонеме, тј. апстрактне јединице), - сматра час фонима час фонемама, говорећи нпр. о "фонолошком статусу ијекавских рефлекса јата", а не о њиховом (често и у аломорфима, нпр. цио, цијел, цјел) фон(ет)ском статусу.

(Ако јат, као апстрактну јединицу, има смисла видети само у ијекавском наречју, одн. у ијекавском језичком стандарду, опет се сучељавамо с проблемом Дете је пало / Дијете је пало, али на други начин: Превоз је поскупио / Пријевоз је поскупио, где су е у лику превоз и ије у лику пријевоз [с могућим и дифтоншким изговором] - неекавски алофони [архи]фонеме јат. У томе смислу "различити рефлекси фонеме јат" у ијекавици јесу значењски неразликовни алофони исте архифонеме и сведочанство о томе да у нашем правопису, уз доминантно фонемско, одн. фонолошко начело, имамо посла и с применом фонетског начела. Без обзира на недостатак [са]знања о фонологији, у 19. веку непостојећој научној дисциплини, и Мркаљ и Караџић имали су спознају о фонеми, па се нису залагали за бележење разноликих изговорних варијација њених, условљених било позиционо било прозодијски [нпр. нису се залагали за бележење веларног н, чак ни за бележења значењски разликовних акцената и дужина, нити пак за бележење обезвучених алофона звучних сугласника на крају речи, осим у ретким изузецима типа стуб: ступ]. Чињеница да је Вук писао д испред с и ш [нпр. градски, одшити] говори и о примени морфофонолошког начела, ионако важећег на синтагматској равни [у реченицама Маст ће поскупети и Страст ће те уништити секвенца с-т-ћ изговара се као шћ]. Није нужно [било] [ни Вуку] познавати једну теорију да би се она [била] примењивала.)

Моралност и нормалност

Невоља је с Маројевићем што он одбија сагласност с другима и кад она постоји, јер он воли не само Љубишу Рајића него и свога "уваженог колегу" академика (САНУ и још седам академија, али не и МСА) П. Ивића - хватати у "незнању", па и констатовати "чињеницу" да фонологија није "јача страна" не само П. Ивићу и Љ. Рајићу него, пошто је очас проучио "стање фонолошких студија у нас", и то да "Рајића има безброј". Неко му је "англиста", него "скандинависта", па зато не зна, али он, мада је само "русиста", али не и "србиста", поуздано зна "да нам тек треба уводити фонологију у науку о српском језику". И, уопште, Маројевићев је проблем што много зна, што, штавише, све најбоље зна, док су, за њега, сви други, па и вишеструки академици, заправо незналице.

Маројевићу, у ствари, "јача страна" нису ни моралност (у значењу - поштовање добрих обичаја) ни нормалност (у значењу - поштовање елементарних норми), ни у општењу ни у сарадњи с људима на факултету и изван њега. То ми је потврдило и десетак људи, његових и мојих познаника, који су ме звали у вези с полемиком о којој је реч и изражавали задовољство што сам се огласио и како сам се огласио, чувајући не само себе и друге од Маројевића него и Маројевића од њега самог и од других. Нисам постигао богзна шта.

Самопроглашени академик Р. М. - који се и сам, не само усмено него и писмено, тако представља (премда се по закону то звање признаје само редовним члановима двеју академија у СРЈ, САНУ и ЦАНУ) - пришао ми је у аули Центра Сава 23. априла 1994. г. ујутро, дакле другог дана Конгреса српских интелектуалаца, и питао ме да ли имам Књигу. Пошто је нисам имао, добио сам је од њега с посветом: "Драгом пријатељу и колеги, саборцу за јат, срдачно, Р. Маројевић". Кад је, тог истог дана чуо шта сам на Конгресу рекао о екавици у српскоме језичком стандарду као целини (а нисам га у свом тексту ни споменуо), у паузи ми је пришао и рекао ми: "Ти си ме издао!" Одговорио сам: "Не разумем у чему!" Гледао је више кроза ме него у ме.

Знао сам шта ме чека.

Нека читаоци просуде о каквом је научнику, и "академику", реч и какав је дискурс посреди. Сумњам да ће закључити да, "засад", мог опонента занима наука. Он плива у другим водама.

Нека му је сретно! Даља полемика губи сваки смисао. Барем за мене. А за Маројевића? Он ће вероватно наставити "рат" с "издајом", јер не може, ни по форми, играти са мном нерешено - 2: 2, а камоли изгубити. Унапред му "честитам" на "победи", испуњеној новим обедама и дисквалификацијама моје засад само "ретроградне", "државночиновничке" и "скутоношке" маленкости, као и дисквалификацијама других наших лингвиста.

"Академик" - баш тако!

С немалим закашњењем прочитао сам текст др Радмила Маројевића (1949), професора Филолошког факултета у Београду (русистика), објављен у "Дневнику" у два наставка, 3. и 4. фебруара 1995, али се надам да ми неће бити потребно позивање на Закон о штампи да бисте објавили мој одговор на његову обеду моје личности.

Додуше, предмет "научног памфлета", немогућег (не)научног и (не)књижевног жанра - чији је еминентни творац управо др Р. М. - није толико моја маленкост колико јесте академик Павле Ивић (1924), бивши професор новосадског филозофског и београдског филолошког факултета, чији је јавни углед предмет - фикс-идејног оспоравања и блаћења. Извређао је и облатио др Р. М., последњих година, многе своје колеге лингвисте, свој факултет и његове катедре, експлицитно или имплицитно. Вређа и оне с којима је сада у савезу, говорећи да нам је "фонологија у повоју", а они написали универзитетски уџбеник посвећен фонологији, и називајући свој правопис (који још пише) "научним" (што имплицира да су сви други "ненаучни"), али се ни на кога није толико окомио колико на акад. П. Ивића, почев од 1991. г. (Маројевић 1991), а нарочито после Другог конгреса српских интелектуалаца у Београду (април 1994).

Широј читалачкој публици вероватно нису блиски научни проблеми који се "обрађују" у тим текстовима (у "Дневнику" већ по други пут), утолико пре што они и нису у основи сукоба др Маројевић - акад. Ивић. Посреди је заправо сукоб др Р. Маројевића са самим собом, ненаучне природе, посреди је његова морбидија, његов психолошки склоп.

Било би, међутим, неодговорно и неозбиљно потцењивати стручност др Р. Маројевића и његову енергију. То не чине ни његове колеге на факултету који га се клоне, а таквих није мало. То нисам чинио ни ја, у пролеће 1994, када сам у недељнику "Аргумент" двапут полемисао с његовом постконгресном канонадом (1. "На Дрини екавица": "Ко је помешао лончиће"; 2. "Павлобранитељи испод Вукове штуле": "Ударање и заударање", 6. и 20. мај, 3. и 7. јун), нити то чиним сада.

У чему је проблем

Проблем др Р. Маројевића није у томе што нема стручног знања (напротив!), већ је у вишку енергије, коју немилице троши на оно на шта је обично не троши научни радник и човек здраве памети и нормална понашања.

Да је то тако, сведочи и његов(а) стил(истика) у полемици с акад. П. Ивићем, првим српским лингвистом, којега не уме ословити ни титулом професора, а камоли академика, напослетку 8-струког академика и 70-годишњака, да и не спомињем обиље непримерених синтагми и реченица у тој полемици, већ само њих неколико: "Кад машта замени науку" Павла Ивића; "То што је протеривао словенску реч час у корист турцизма сат и ијекавицу у корист екавице и што је покушавао да расточи књижевнојезичку норму тиме што је кумовао при изради сепаратног правописа једне издавачке куће и при утврђивању језичке политике новинских (Политика) и информативних кућа (Радио-телевизија Београд)", што - "не спада у домен науке". (А све је то нетачно: са шест других лингвиста акад. П. Ивић залагао се за "тачно време - сатима", као и Вук, код којег је "час = Augenblick", дакле "тренутак", одн. "час", као и сав народ данас, који обавезно каже "Колико је сати", а никада "Колико је часова", али није "протеривао" час у синтагмама "часови одмора", "школски час" [45 минута], "полицијски час" [обично више сати]. Нико паметан, па ни акад. П. Ивић не би ијекавицу "протеривао" из литерарног стила, из језика књижевности, а још мање из урбаног супстандарда. Избацивати "науку" из "језичке политике", утврђиване својевремено не само за Политику и РТБ, и у пуној сарадњи већег броја лингвиста и новинара, што је пре десетак година свако у Србији поздравио и доживео као социолингвистичко достигнуће - може само др Р. Маројевић, с неопростиво великим закашњењем и с много зле воље.) Крајње неодмерених исказа има још: "Чињенице не иду у прилог Ивићевој малициозности […]"; "Не запажа Ивић да у свом слепом опонирању мени брутално противречи - самоме себи" (може се свашта рећи, али треба оставити без коментара "слепо опонирање" тој величини и "бруталност" према "самоме себи" - и све то упућено акад. П. Ивићу, оличењу научне озбиљности и уљудна понашања); "Тврди да ја у то време нисам био Србин" (нажалост, др Р. Маројевић сам притврђује своју садашњу неумерену и горопадну српскост, можда зато да би искупио грехове јер је својевремено био острашћен у свом црногорству, макар, како и сам напомиње, и тада мислио и говорио да је "црногорска култура" - "у ширем и историјском смислу део српске културе"); и тако даље - од "ширег" до ужег "смисла" и, нажалост, од широког до најширег бесмисла.

Обмане и самообмане

Много је бесмисла, обмана и самообмана у др Р. Маројевића, што руже и руше његов часни позив и јавни углед, шкодећи и његовом факултету, и српској науци, и српском културном животу, који се обилато загађује нездравим менталитетом и "научним памфлетом", тј. испразним памфлетизмом и жалосним антиакадемизмом.

Признајући недавно да је др Мидхат Риђановић још 1972. године (Riđanović 1972) дао идеју о обнови "јата", што је сазнао у полемици са мном 1994, др Р. Маројевић био је на путу да се излечи од још једне фикс-идеје, оне да му ја још од 1981. крадем идеје, до којих је он стигао седам-осам година после моје "крађе". Сада читам у "Дневнику" не више његове фикс-идеје, него параноје - ја сам "у Ивићево и своје име", ја "као аутор и скутоноша оног првог" (дакле акад. П. Ивића), "у јесен 1994. на седници Савета Филолошког факултета у Београду" - "захтева(о)" да он, проф. др Р. Маројевић, "буде(м) избачен са Београдског универзитета (баш тако)". Ни мање ни више.

Параноја узима свој данак - баш тако! Иако поштујем акад. П. Ивића, и као човека и као научника, не бих ни у своје, а камоли у његово "име" захтевао тако нешто. Очито, стањио се број колега пријатеља др Р. Маројевића који би му могли тачно дојавити шта је ко о њему рекао. А рекао сам, у паузи, изван дневног реда, да би било добро поразговарати с др Р. Маројевићем и замолити га (дакле, чак не - ни "опоменути га", што му се по признању самог др Р. Маројевића у његовој књизи, раније десило баш на Филолошком факултету у Београду, дакле у време пре садашње његове распомамљености и острашћености) да престане блатити своје колеге, млађе и старије, и тако скрнавити углед факултета, у чијем савету имам част да будем члан.

Толико о непостојећој "спољној" угрожености проф. др Р. Маројевића, који, угрожен "унутрашњом" опасношћу, сам себе гони с Филолошког факултета у Београду - толико успешно да моја помоћ ту уопште није потребна. Ја сам чак хтео да зауставим то гоњење, тај самоизгон. Гони др Р. Маројевић себе и од Академије, САНУ, у којој себе одавно види, а разочаран што га у њу не уводи тај проклети академик Павле Ивић, у чију свемоћ уопште не сумња "академик Радмило Маројевић - председник Српског фонда словенске писмености и културе" (видети "Дневник" од 15. 05. 1994, стр. 12), који се као академик и сам представља у неким својим писмима, мада зна да је само члан једне од бројних руских организација које се зову "академијама", а не члан стварне Руске академије наука. "Академик" Р. Маројевић, којем је одавно мало што је само проф. др, "прогони" једнога стварног, па и вишеструког, академика, видећи у њему моћника који му онемогућује да се отресе наводника уз жуђено, а недосегнуто, звање - академик. Баш тако!

Непостојеће избацивање с факултета

У прилогу вам достављам фотокопију текста др Радмила Маројевића под насловом "Закаснело Ивићево признање", објављеног у новосадском "Дневнику" 3. фебруара 1995. године.

У томе тексту, који је други део полемике проф. др Радмила Маројевића с академиком Павлом Ивићем, на самом његовом крају, наводи се инсинуација (неистина и клевета), која се тиче моје личности и мог рада у Савету Филолошког факултета у Београду. Цитирам:

"Али има један детаљ. У Ивићево и своје име, коаутор и скутоноша овог првог, Бранислав Брборић, у јесен 1994. на седници Савета факултета у Београду захтева да будем избачен са Београдског универзитета (баш тако!) - због критике којој сам подвргао Ивића и његову маленкост Брборића на 24. Међународном научном састанку слависта у Вукове дане" (подв. Б. Б.).

Мислио сам чак тужити суду проф. Маројевића, али сам одустао јер би то подразумевало потезање чланова Савета по судовима. Међутим, молим да се у записнику, ако га има, пронађе шта сам рекао, или, ако у записнику нема ничег, пошто сам говорио на крају седнице Савета, не спомињући чак ни име проф. Маројевића, а камоли његово "избацивање" с факултета - да се демантује неистина, односно инсинуација.

Ако се добро сећате, ја се нисам узбуђивао због "критике" којој сам био "подвргнут", већ сам молио да се нешто предузме, неки разговор, молба или штогод слично, како би се спречило брукање Факултета и блаћење људи, "брукање" и "блаћење", а не "критика", и то пред странцима, јер против нормалне научне критике није ваљда нико. Ја сигурно нисам.

Своју улогу у Савету нисам никад схватао као право да тражим било чије "избацивање" с Факултета. Да сам је тако схватао, поднео бих писмени захтев за "избацивање" и образложио га. А ја нисам поднео ни усмени ни писмени захтев, нити га сада подносим. Не верујем ни да би се такав захтев уопште могао упутити.

Једноставно, молим да Савет демантује у новосадском "Дневнику" било какав мој захтев за "избацивање" проф. др Радмила Маројевића с овог факултета, без обзира на то којом се врстом критике, или "критике", бави проф. др Радмило Маројевић. Не тражим, дакле, мешање Савета у полемику, поготову с обзиром на то да се она у овом случају водила између академика Павла Ивића и проф. др Радмила Маројевића, него заштиту своје личности од грубо изречене неистине.

Туга и опомена

Пропратно писмо главном уреднику "Политике"

У последње време у више дневних и периодичних листова и часописа, као и у неким научним публикацијама (новосадски "Дневник", "Аргумент", крагујевачки "Погледи"…), појавили су се критички написи уперени против личности академика Павла Ивића (и неких његових млађих колега - сарадника) као и против научног рада овог нашег највећег савременог лингвисте, чије је обимно и значајно дело добило опште и неподељено признање не само у нас него и у читавом научном свету (захваљујући свом великом научном доприносу, П. Ивић је изабран за члана већег броја академија наука у свету, међу којима су и америчка и руска, раније совјетска).

Имајући, с једне стране, у виду све ово, а, узимајући, с друге стране, у обзир чињеницу да напади на Павла Ивића, иако потичу само од једне личности, попримају размере хајке с веома тешким последицама - сматрамо својом моралном дужношћу да јавности отвореним писмом саопштимо да су поменути напади на личност и научно стваралаштво Павла Ивића дело неприлично не само научној већ и елементарној здравој памети, да је посреди поступак који се не заснива ни на каквој истинитој, а најмање научној аргументацији.

Отуда такве нападе на академика Павла Ивића не можемо а да не доживљавамо као изливе ниских страсти и нечасних намера, срачунатих на личну и научну дискредитацију једног од највећих националних научних умова, и то на начин који се коси чак и с најелементарнијим нормама истине и морала. Надамо се стога да би "Политика", наш најугледнији дневни лист, могла допринети онемогућавању овакве, у свему недостојне и клеветничке хајке, макар она долазила и од лица које се позива на свој научни ранг, поготову што није реч о усамљеном случају, него о забрињавајућој тенденцији.

Ово, пропратно писмо за Вас, које није нужно објавити, достављамо с текстом који је за ову прилику написан с подробнијим приказом немилог догађања, како би се и шири круг читалаца могао с њиме упознати.

Уводна напомена

У српској науци, бар оној која спада у тзв. националне дисциплине, нема данас личности која је у свету толико позната и призната колико је академик Павле Ивић, редовни члан Српске академије наука и уметности и члан још седам страних академија наука, међу којима су и две највеће, руска и америчка.

Ветеран у четрдесетим

Неупућене, али и упућене, није згорег упознати с тим или их подсетити на то да је академик Павле Ивић човек ретке урбане културе, господства, предусретљивости и племенитости, о којима сведоче многе његове колеге и бројни студентски нараштаји. Реч је о човеку који није био ни дисидент ни мартир бившег режима, а још мање његов званични приврженик или трабант. Непрестани стваралачки набој и непоколебљиво родољубље, својствени таквим људима и таквим стручњацима, нису Павла Ивића могли увек заштитити од незаслужених непријатности, нарочито великих у време тешких политичких ломова 1968–1972. г., када је смогао довољно знања, снаге и храбрости да код СКЗ (1971), у време хрватског националистичког оргијања, објави разложну и непролазно вредну књигу Српски народ и његов језик (наведимо неке од тих "непријатности": немогућност останка у главном граду и на његовој матичној језичкој катедри раних педесетих због немилости код ондашњих политичких комесара, закаснели повратак у њега 1972. и кратак, двогодишњи, останак на тој катедри, сукоб с "великим вођом мале војвођанске странке" 1968–1972, па и касније сукобљавање с властима, уз одузимање пасоша на неколико година и сличне неугодности, што су доживљавали и други људи који су се издвајали, који су "штрчали").

Објавио је акад. Ивић и пре и после 1971. г. мноштво књига и других научних штива у земљи и свету, уредивши и уређујући њихов још већи број. Трошио се нештедимице и у својим одмаклијим годинама на многим научним и националним пословима. Доживео је, и доживели смо, да његова давнашња опсежна студија (објављена на немачком још 1958) - Српскохрватски дијалекти, њихова структура и развој - угледа света и на српском језику, тек лане, 1994. Доживео је акад. Ивић, и све то скромно и достојанствено поднео, да га у његовој четрдесетпетој години сматрају и спомињу као ветерана славистике. Славистике, дакле, а не само србистике или, како смо говорили до јуче, сербокроатистике, јер је проф. Ивић заронио одавно у океан славистике и опште лингвистике, али и културологије (нпр. главни је уредник Историје српске културе, 1994). Заорао је многе пионирске бразде - понајвише у историји језика и дијалектологији, својим "матичним дисциплинама", потврђујући се не само као редак научник ерудита, аутентични зналац своје уже и своје шире струке, него и као познавалац бројних других лингвистичких и нелингвистичких дисциплина.

Све ово што смо рекли, и много шта друго што нисмо казали, требало је свечано саопштити у децембру 1994, када је академик Ивић напунио 70 година, или ће се, посрећи ли се, зацело саопштити у децембру 2004, када Ивићу буде 80. Били смо уморни од рата и ратног окружења, који су омели заслужено славље и њему примерено наздравичарење. Тачније речено - славље је одбио сам академик.

Одлучили смо се, ипак, да то саопштимо сада, и то у суботњем додатку "Политике", "институције у српском народу" (Иво Андрић), без пригодничких интенција, али с јасном намером да упозоримо јавност на једну тужну чињеницу, на једно жалосно догађање, да бисмо своју тугу претворили у јавну опомену.

Необуздани насртај

Месецима на Павла Ивића, у тобоже науком инспирисаним полемикама, необуздано насрће његов знатно млађи колега - проф. др Радмило Маројевић (1949), русиста с Филолошког факултета у Београду, који се последњих година исказао као нападач и опадач многих својих колега па и целих катедара на свом факултету. Маројевић насрће, омаловажава и вређа све редом и у свакој прилици, најчешће без икаквог разлога и повода.

Мешајући равни, научне и квазинаучне, с другима, ненаучним и нископобудним, које с науком и научним поривима често немају никакве везе, и недостојно се поигравајући именом и презименом Павла Ивића (које, због исте етимологије Јован/Иван/Ивић … и Павле/Павао/Павел …, Маројевић доводи у сомнабулну и само себи схватљиву везу с актуелним римским папом Пољаком Каролом Војтилом, чије је званично црквено име Иван/Јован/Giovani/Huan/John/ … Павао/Павле/Paolo/Paul …) - проф. Маројевић означава акад. Ивића заступником некакве "католичке лингвистике".

Не мора се бити обавештени стручњак да би се знало да је највише научних полемика, нпр. са хрватским лингвистима, водио управо - Павле Ивић. Наведимо овде само ону највећу и најдужу, у Паризу (у часопису Revues des études slaves, tome cinqante-sixième, fascicule 3, 1984), коју је пренео београдски часопис Књижевност (XLI/5, 6–7, 8–9, 10, 1986), да би, најзад, у целини била објављена 1990. г. у Београду и Приштини (Ивић П. 1990). Одговорили су му представници "католичке лингвистике" Драгутин Рагуж и Радослав Катичић у загребачком часопису "Језик" (XXXIII/1, 1985, и XXXIII/4, 1986), с много острашћености и озлојеђености, које по тону подсећају на проф. Маројевића, ирационалног и бескрупулозног нападача на Павла Ивића, који га лично ничим није изазвао.

Однедавни, али острашћени, великосрбин и антикомуниста стигао је, ту недавно, у крагујевачкој ревији Погледи, да акад. Ивића назове "католикосом", оптужујући га, и ту и у низу ранијих текстова, као приврженика теорије и праксе језичког јединства с Хрватима, оличеног до јуче у називу "српскохрватски језик", иако је професору Маројевићу, додуше једино њему, добро "познато" да су католички штокавци и данас Срби. То је Маројевићу главна тачка "оптужнице" против Павла Ивића.

Морамо рећи да су сви српски лингвисти, такорећи до јуче, били начелно и практично одани "језичком заједништву" (старијем од сваке Југославије), које је, у ранијим актуелним социолингвистичким ситуацијама, како-тако обезбеђивало српско језичко и српско културно јединство. Наравно, то јединство (и то заједништво) било је опако угрожено "правилима игре" у донедавној "социјалистичкој" (кон)федерацији, на које се није могло утицати друкчије него што се чинило. Радмило Маројевић, за разлику од свих српских лингвиста, мисли, али по логици накнадне памети, да се могло друкчије.

Провера на терену

Том заједништву ускратили смо социолингвистичку и вредносну потпору тек онда када је с распадом бивше (кон)федерације постало јасно да је та потпора беспредметна и узалудна. Ни у тој потпори ни у њеном напуштању нисмо се служили псовачким вокабуларом и Маројевићевом "аргументацијом", изложеном, на колико-толико подношљив начин, још 1991. године у књизи Ћирилица на раскршћу векова (Маројевић 1991). Ивића је већ тада Маројевић окривио што некада несумњиво постојећи Срби међу муслиманима и католицима нису све време, увек, били и остали Срби, уверени да им је матерњи језик српски, али се сам Маројевић, ни тада ни касније, није потрудио да пође у Загреб и Карловац, Сарајево и Тузлу, да то објасни Туђману и Изетбеговићу и њиховим присталицама. Није се потрудио да "провери на терену" шта о актуелности његове теорије мисле нпр. "зенге" и "зелене беретке". Академик Ивић је, по Маројевићевој "теорији", "крив" што је, годину дана пре свог рођења (1924), Александра Белића "приволео" да први целовит српски правопис назове - Правопис(ом) српскохрватског језика (Белић 1923), а по Маројевићевој национално-политичкој доктрини "крив" је и Ђуро Даничић што је уређивао Rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika (Rječnik 1880–1976) у Загребу, "пристајући" на то, и као секретар ЈАЗУ и иначе, да се штокавици, еминентно српском наречју, придружи и хрватско име. Као да је то "придруживање" зависило од Даничића и Белића и као да то данас зависи од њима опречног мишљења, осећања и "науковања" Маројевићевог! Маројевић још штеди једино Вука Караџића мада ни он није устрајао на својој теорији изложеној у тексту Срби сви и свуда (Караџић 1972 [1849]), него је и сам "прихватио" утапање штокаваца католика у хрватску нацију, "помогавши" и њима, и чакавцима, и кајкавцима да пригрле његов језички модел, његов српски језик - као хрватски, али не и његову, Вукову, народност, српску.

Хајкачка лингвистика

Погледају ли се сви Маројевићеви текстови у којима "вивисецира" тобожњу кривицу Павла Ивића пребацујући му што се као први српски лингвиста не придружи његовој хајкачкој лингвистици, у коју увлачи и неке друге људе, који имају своје погледе и интересе, али немају његову деструктивну енергију (видети текстове у зборницима Актуелна правописна и језичка питања, часопис "Споне" 5–6/1994, Никшић, и Статус ијекавице у стандардном језику, ч. "Васпитање и образовање" 3/1994, Подгорица, као и Маројевићеве текстове у следећим листовима, ревијама и часописима: "Аргумент" 6. 5. и 3. 6. 1994. те, скоро истовремено, "Дневник" 6. 5. и 7. 5. 1994. године, као и, касније, 10. 7. и 26. 11. 1994, "Дуга" 3. 2. 1995, те, истовремено, "Дневник" 3. и 4. 2. 1995. године, као и, најпосле, "Погледи" 24. 4. и 15. 5. 1995) - сагледаће се Маројевићево тобожње великосрпство и његово злурадо насртање не само на Павла Ивића него и на целу српску културну прошлост. Сагледаће се оно "србовање" које нас може компромитовати пред другима и приказати нас као људе који се не боре само за легитимна национална права него и безобзирно својатају туђа позивајући се на то да туђих заправо нема јер су католици штокавци били и остали Срби.

Наравно, та прошлост, као и садашњост, може се и мора подвргавати критичком преиспитивању. Потребна је демитологизација много кога и много чега, па и (само)преиспитивање понечег од оног што је мислио, говорио и писао Павле Ивић. Међутим, то се не може ваљано и разложно чинити ни на хајкачки ни на хајдучки начин, јер такав начин нема везе с научним методом и научним поступком, односно с научно расветљеном истином, па ни с елементарном пристојношћу, до које не држи проф. Маројевић.

С тугом се обраћамо јавности опомињући је да би требало да се и сама штити од таквих "научника". Морамо јој поручити да на тапету нечувених излива мржње и нетрпељивости није само Павле Ивић. Том нетрпељивошћу захваћени су и толики други наши лингвисти, и не само лингвисти, а нарочито они за које Маројевић у текућој хајци "утврди" да су Ивићеви ближи сарадници, колеге, ђаци, поштоваоци. Такве квалификује као "скутоноше" Павла Ивића, против којих ваља водити хајку и егзистенцијално их угрозити (зато Маројевић путује у Ниш и тражи да се спречи да тамошњи шеф катедре за српски језик буде изабран у звање редовног професора, арбитрира на сличан начин у Бањој Луци, конкурише на српској катедри сопственог, београдског факултета - да спречи избор једног другог, новог "скутоноше" и тако, вероватно, у недоглед). Није посреди, дакле, само нападање и блаћење академика Павла Ивића, једног од најбољих међу онима који се обично означавају као "научни, културни и јавни радници", него је посреди нападање многих других наших научних и културних стваралаца. Посреди је нечувено загађивање интелектуалне околине.

>>

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]