Три питања и три одговора

Одбору за стандардизацију српског језика обратило се четворо заинтересованих људи с молбом да им се одговори на три следећа питања, да се реше три "ситнице језикословне":

1. Дејтонским споразумом, на бившем српскохрватском говорном простору, "озваничен је", уз српски и хрватски језик, и трећи идиом, такође назван језиком. Тај идиом добио је претпрошле године и свој правопис (1996), Правопис босанскога језика, чији је аутор Сенахид Халиловић. По нашем мишљењу, назив босански језик неодржив је у српском језику. Молимо Одбор за стандардизацију српскога језика да се изјасни о (не)постојању тог идиома, а нарочито о његовом имену.

2. Пре петнаестак година већи број српских лингвиста, са академиком Павлом Ивићем на челу, препоручио је Радио Београду да тачно време саопштава "сатима", а не "часовима". Та препорука, у своје време, примљена је и са одобравањем и са негодовањем, мада су гласови негодовања, колико се сећамо, били чујнији. Ту препоруку једно време је Радио Београд поштовао, а сада то углавном не чини. Сада је много радијских и телевизијских станица, које према тој језикословној ситници имају неједнак став. Може ли се Одбор за стандардизацију српског језика или нека од његових комисија изјаснити о тој ситници, узимајући у обзир својевремене аргументе, с евентуалним и друкчијим приступом, како бисмо се почели навикавати на реаговање Одбора и на хроничне и на акутне језичке теме?

3. Познато је да је стари хебрејски језик био мртав, али и то да га савремена јеврејска држава, звана Израел, већ пола века успешно оживљава, називајући га изворно иврит. Како тај језик треба именовати у српском: иврит, јеврејски или хебрејски, или како друкчије?

Молбу су потписали просветни надзорници Анђелка Петрићевић, Милена Дорић и мр Јово Вуксановић, као и Радојко Гачевић, саветник министра просвете, који напомињу да "решавање језикословних ситница, по нашем мишљењу, не треба одгађати".

Дајемо сва три одговора, с нормативним препорукама:

1. Најпре следи одговор на питање о називу трећег језика (трећег језичког стандарда, још у настајању) на подручју Босне и Херцеговине. Тај одговор, једини у овом случају, биће сасвим једнозначан.

1.0. Кад је реч о називу трећег језика у Босни и Херцеговини, признатог и Дејтонским споразумом (признатог имплицитно, онде где је реч о доношењу тог споразума  на четири језика, на босанском [Bosnian], хрватском [Croatian], енглеском [English] и српском [Serbian]), у српскоме језичком стандарду, за именовање тог идиома, може се препоручити само атрибут бошњачки (Bosniac).

Очигледно, назив језика неопходно је ускладити с именом новопризнатог народа (Бошњаци/Bosniacs), јер нема разлога да у српском језику име тог народа и назив његовог језика буду у раскораку, који уноси забуну и изазива оправдану забринутост.

Образложење

1.1. Оба придева (атрибута, ктетика), босански и бошњачки, у складу су с творбом речи у српскоме језичком стандарду. Оба стоје у вези с топонимом (називом места, области, територије) Босна, којем претходи истоветан хидроним (назив водотока) – (река) Босна, односно с етницима (називима становника села, градова, области) – Босанац (досад јако чест, искључиво са завичајним, "земљачким", значењем) и Бошњак. Реч Босанац изведена је од морфеме Бос(а)н + суфикс -ац, а Бошњак од Босн + суфикс -јак. И Босанац и Бошњак често се јављају као презимена миграната из Босне у друге пределе.

1.2. Оба придева могу стајати уз именице, бошњачки ређе (нпр. босанске планине, босански градови, итд., али, однедавно, бошњачки народ а, у складу с овом препоруком, и бошњачки језик). Током рата који је вођен у Босни и Херцеговини у раздобљу 1992–1995. политичке снаге и интелектуалне елите у делу становништва БиХ одлучиле су да се муслимани/Муслимани – које је бивши атеистички режим завршних 60-их година овог века прогласио народом, што је за последицу имало и правописну интервенцију у тадашњем српскохрватском језику (Муслимани) – прозову Бошњацима. С обзиром на социолингвистички распад српскохрватске (стандардно)језичке заједнице, те исте снаге сматрале су да муслимани/Муслимани/Бошњаци не могу задржати назив српскохрватски језик, који су, и пре распада бивше СФРЈ и пре рата, одлучно одбацили Хрвати, а за њима, мање одлучно, и – Срби (Законом о службеној употреби језика и писама, "Службени гласник РС", број 45/1991), мада је сложени назив остао у Уставу Републике Србије ("Службени гласник РС", број 1/1990). Још мање су се, у насталим приликама, могли опредељивати за оделите називе – српски и хрватски (језик), без обзира на генезу тог језика.

1.3. Зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци, – није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и они и њихов језик. Аустроугарска је после Берлинског конгреса (1878) покушавала да називом Бошњаци и атрибутом бошњачки "покрије" све три вере, историје и културе, и све три етно-конфесионалне групације, али то није ишло. Сада је, с Дејтонским споразумом (1995), та ствар прошла, али с разумљивом редукцијом, тј. са свођењем Бошњака на муслимане, потомке исламизираних Словена "на овим просторима". Муслимани су, као и њихови хришћански суседи, својевремено, за домаће исламизиране судржављане, заправо суседе, сусељане и суграђане, (о)лако употребљавали одредницу Турци, мада ти "Турци" нису владали турским језиком, којим су говорили само спољни представници режима и њихови повлашћени домаћи миљеници. Турци су одавно отишли, али су остали засади њихове вере, историје и културе, мада не и њихов језик, осим, наравно, у виду лексичких позајмљеница.

1.4. Муслиманима/Бошњацима не може се, и кад би се хтело, забранити да свој језик, у своме језику, зову како хоће, дакле (и) босански, као што Словенцима и Словацима нико не брани да свој језик зову, изговарају и пишу изворно, готово једнако (slovenski, односно slovensky), дакле такорећи свесловенски, што су за Словенце прихватили нпр. и Хрвати, па и Руси (хрв. slovenski, рус. словенский), али то не важи за Словаке (хрв. slovački, рус. словацкий). У српском језику, као што је познато, језик Словенаца назива се словеначки(м), а језик Словака – словачки(м), док код нас свесловенски атрибут гласи – словенски. Нема, дакле, ниједнога (социо)лингвистичког разлога да се стандардни језик данашњих муслимана/Муслимана/Бошњака – који је изворно варијанта српскога стандардног језика (данас с нешто уочљивих хрватских украса, махом у лексици и стилистици, и с новом бујицом турцизама, која, с пуном обновом фонеме х и где јој јесте и где јој није по етимологији место [нпр. аждаха, худовица], продире у трећи, бошњачки, језички стандард) – назива босанским језиком, не барем у оном језику што, након распада српскохрватске стандарднојезичке заједнице, (п)остаје српски. Назив српски језик и његова службена употреба уставне су категорије (Устав Срј, Устав Рцг, Устав Републике Српске), поближе одређене у двама републичким законима (Закон о службеној употреби језика и писама, у Србији, и Закон о службеној употреби језика и писма, у Српској).

* * *

Кад је посреди нормативна употреба речи сат и час, ствар није, ни изблиза, тако једноставна.

2.0. Обе те речи, и сат и час, могу се и морају употребљавати у српскоме језичком стандарду, али је могуће и њихово редовно значењско разликовање, тачније – значењско уразличавање (семантичко диференцирање).

Тако је лексему сат пожељно употребљавати у два терминолошка значења (а. справа за мерење времена и б. 60-минутни временски одсечак), а лексему час у свима осталим, иначе веома бројним, значењима. Међу њима су и два терминолошка, у синтагмама школски час и полицијски час, при чему се атрибут школски у првој синтагми може, без неспоразума, изоставити. Лексема час у значењу 60 минута може се допустити у административном стилу, којем и припада саопштавање тачног времена после 12 сати, дакле оних између 13 и 24, где су часови, макар били мање економично решење, у чешћој употреби него сати.

Образложење

2.1. Обе речи, и час и сат, потпуно легитимно живе у српском језичком стандарду, при чему је значењско поље речи час много шире, искључиво временско, са значењима која обично нису прецизно одређена. Напротив, она су неодређена и разуђена, али у апстрактном, (искључиво) временском смеру.

2.2. Реч сат стара је позајмљеница, потпуно уклопљена у српски језички систем, и стандардни и супстандардни, док реч час припада свесловенском лексичком корпусу, али је њено значењско поље сувише расуто, те стога она није подесна за потпуно разговетно, (готово) једнозначно терминолошко одређење. Реч сат сасвим је подесна за два терминолошка значења: а. справа за мерење времена, често с атрибутима ручни/џепни/зидни (у множини сатови), где јој је мање подесан конкурент часовник, иначе књишка творевина, и б. најважнија свакодневна временска јединица, потпуно одређеног значења, јединица која траје 60 минута и завршава се у тренутку када истекне 60. минут (у множини сати).

2.3. Реч час такође се јавља у терминолошким значењима, нарочито у синтагмама школски час (обично 45 минута) и полицијски час (више сати, обично ноћних, где је незамењива), док као замена за сат (у значењу 60-минутне временске јединице) – припада административном стилу, нарочито у свечаном саопштавању времена после 12 сати (нпр. 13 часова, 24 часа), дакле у књишком начину изражавања. Ни ту није нарочито подесна, али јесте подношљива, док је у колоквијалном стилу заправо искључена (Колико је сати? – Пет [је сати] и десет [минута], а не Колико је часова? – Пет [је часова] и десет [минута]!).

2.4. Значењско поље лексеме час – која у различитим словенским језицима има различита значења – преоптерећено је разноликим (истосмерним, апстрактним) временским (не)одређењима:

а) временска јединица неодређеног трајања = трен(утак), момен(а)т (нпр. У први нас час не препознаше);

б) време, доба уопште (нпр. касни часови, вечерњи часови);

в) време одређено за какав рад или провод (нпр. Часове одмора обично проводим код куће; Часови музике много јој пријају);

г) у бројним фраземама (изразима) лексема час нема значење 60 минута: час одлуке, прави час, самртни час, сваки час, (у) зао час, итд.;

д) временска јединица школске наставе, која обично траје 45 минута, често нешто мање, ређе нешто више (Данас смо губили два часа);

ђ) у синтагми полицијски час "садржи се", као што смо рекли, више сати, обично ноћних, од пада мрака до зоре.

2.5. Час је, као што је речено, свесловенска реч: у словеначком, чешком и словачком језику основно значење ове речи јесте време. У руском је основно значење 60 минута, и ми смо ово значење преузели од Руса, али се оно у стварном говору јавног живота никада није потврдило. Штавише, оно је остало искључиво у административном стилу, у његовом најкњишкијем слоју, као што и саопштавање (тачног) времена после поднева, после 12 сати, припада најкњишкијем слоју административног стила, па и мишљења. У колоквијалном стилу време се "природно" броји до 12 сати, дакле само до поднева, после чега се поново креће од броја 1 па надаље – до 12 сати ноћу. Осим тога, и бројчаници справа за мерење времена обично имају 12 подељака.

2.6. Вук Караџић у своме Српском рјечнику (1818. и 1852. године) у значењу 60 минута има само сат, док му час значи искључиво тренутак, тачка у времену, с примерима: за час, за један час, часом, час прије и малочас. И тиме се потврђује сазнање да је сат старија позајмљеница, и то народна, а час у 60-минутном значењу – новија, и то књишка. У вези с тим Вук Караџић полемисао је с Василијем Лазићем, који је у листу "Подунавка", године 1845, објавио чланак О чистоти и правилности језика србскога, где на страници 113б пише: "Саат или сахат је турски, а србски час." Вук је у раду Писма о српском правопису, у Бечу, 1845, на страници 46, на то јасно и категорично реаговао: "Час није сахат него само њеко врло мало вријеме. [...] Само за оне ријечи може г. Лазић, и сваки други, по правди казати да су српске или српски то и то да значе, које народ наш у језику своме заиста има и у ономе истоме значењу говори, а ко год то каже за ријечи, којијех у српскоме народном језику или нема никако или друго што значе, онај на срамоту своју читатеље вара и језик наш замршује и квари."

2.7. Семантичко поље речи сат знатно је уже и своди се обично на ова два значења:

а) справа за мерење времена (Купио сам ручни сат јапанске марке "Сеико");

б) двадесетчетврти део дана, тј. 60 минута (Колико је сати? – Два и петнаест; Колико је трајала представа? – Више од три сата. Итд.).

Истина, понекад се, али ретко, за значење а) употребљава синоним часовник, из којега се изводи мајстор за поправке, тј. часовничар (у колоквијалном стилу сајџија уместо изворног облика сахатџија, у којем је фонема х замењена фонемом ј, а испала је секвенца ат). Ни часовничар ни сајџија нису нарочито срећна решења, али нам једино она стоје на располагању. Међутим, мада часовничар поправља само сатни механизам, никад се није ни помишљало на то да се томе механизму придружи атрибут часовнички. (Најзад, о могућим, бољим, решењима, усклађеним с "привилегованим" сатом [као "времемером"], као што би нпр. могли бити сатар или сат[ов]ничар, никад се није размишљало.)

2.8. Реч сат примили смо посредством Турака, али је она арапског порекла, попут неких других речи, као што су нпр. кафа, алат, џеп, алкохол, кусур, неизоставних у српскоме језичком стандарду.

2.9. "Лепоти" и "чистоти", тј. делотворности, српскога језичког стандарда нимало не смета реч сат, која је у наш језик савршено уклопљена – и фонолошки, и морфолошки, и синтаксички. Реч сат није ни боља ни гора од толиких других, домаћих или позајмљених, макар јој очит квалитет био у томе што је кратка попут низа других: час, рат, пад, рад, пак, лак, мак, итд. Она припада живом народном и стандардном говору широм Србије, Црне Горе и (Републике) Српске, као и у другим крајевима у бившој СФРЈ и свету где живе говориоци српскога језика.

2.10. Реч час, наравно, крепко живи у већини других значења, а прибегавање лексеми сат у два важна значења не подразумева да се сложенице једночасовни, петочасовни, осмочасовни итд. морају аутоматски замењивати сложеницама једносатни, петосатни, осмосатни итд., нити пак да се други део полусложенице киловат-час мора заменити. А кад су посреди фраземске синтагме у добар час, у зао час, у прави час, лексема час у њима јесте незамењива. (Не може се нпр. рећи: Стигао је у [добар, зао или прави] сат.)

* * *

3. Ни на треће питање, у вези с називима језика јеврејског народа, јеврејски/хебрејски/иврит, није могуће говорити у сасвим једнозначним категоријама, нити је могуће на то питање одговорити кратко и одсечно.

3.0. Оба придева, јеврејски и хебрејски, легитимно коегзистирају у српскоме језичком стандарду, али се само хебрејски досад везивао за језик. Везивао се првенствено у значењу – језик старих Јевреја, којим су писани Стари зав(ј)ет, Талмуд и други јеврејски верски списи, а ређе се јављао у значењу везаном за религију (јудаизам) и културу јеврејског народа. Ти списи и њихова богослужбена употреба кроз векове омогућили су да се још у прошлом столећу јави покрет за оживљавање мртвог језика. Тај покрет имао је успеха: оживели језик успостављен је као службени језик јеврејског народа у његовој новој (обновљеној) држави, названој Израел, основаној после Другога светског рата.

Мада је посреди језик који није имао природног развоја, древни хебрејски и савремени хебрејски језик један су ентитет (једно биће), један језички систем, и у лингвистичком и у социолингвистичком смислу. Истина, потоњи је обогаћен низом иновација примерених савременом животу и потребама нације, народа и државе Израел. Међутим, није било нити има разлога да евентуалном употребом синтагме јеврејски језик успостављамо двојезичност које нема, јер се и у Израелу под изразом иврит разуме и одумрло и оживело језичко биће, разуме се, дакле, један језик. Томе бићу и у српскоме језичком стандарду припада један назив – хебрејски језик.

Придев јеврејски остаје на своме месту (на својим местима) – у споју са свиме другим што се односи на јеврејски народ, његову историју и културу, моћ и утицај у савременој светској привреди и трговини, науци и политици, укључујући понекад и веру и државу, па и језик (нпр. јудаизам је уобичајени назив за јеврејску религију; Јапан и Израел званични су називи двеју савремених држава, али се прва понекад назива Земљом излазећег сунца, а друга Јеврејском државом; хебрејски је не само древни јеврејски језик него и савремени службени језик у Израелу).

Што се тиче изворног облика иврит, он нам као термин није потребан, јер не означава ништа што не би било исказано изразом хебрејски (језик). То не значи да писци и путописци немају право да га употребе као стилски обележен синоним, за постизање локалног колорита, онако као што понекад кажемо кастиљански (за шпански језик) или фарси (за персијски).

Образложење

3.1. Придеви хебрејски и јеврејски истога су порекла (од грчког Χεβραιος, али су у наш језик стигли различитим путевима и с различитим значењем. Њихов међусобни однос сличан је односу између придева бетлехемски и витлејемски, од којих првонаведени нема потврде у српскоме књижевном језику, а камоли у језичком стандарду. Међутим, придев хебрејски одавно је примљен ученим путем, преко немачког hebrдisch, да означава првенствено језик којим су писани Стари зав(ј)ет, Талмуд и други верски списи старих Јевреја, а ређе се употребљава за њихову религију и културу. Облик јеврејски дошао је усменим путем са средњогрчким изговором (без х и са в уместо б); употребљава се као етнички придев према именицама Јевреј(ин), Јеврејка. Као назив језика није употребљаван, будући да су Јевреји донедавно говорили или језицима земаља у којима су живели или јидишом (јеврејсконемачким), односно ладином (јеврејскошпанским). Ипак, у наше време ситуација се изменила. Јидиш и ладино практично су изумрли, а међу Јеврејима јавио се покрет за оживљавање мртвог хебрејског (још од почетка XIX века, а поготову по досељавању циониста у Палестину), и он је данас државни и говорни језик у Израелу.

3.2. О устаљености термина хебрејски у нашој лингвистичкој литератури сведоче, између осталог, Мала енциклопедија Просвете (под одредницом Јевреји), Кембричка енциклопедија језика Дејвида Кристала (Нолит, Београд 1997: "Индекс језика" на стр. 455 показује да се термин хебрејски јавља на тридесетак места у књизи, док нема термина јеврејски нити иврит) или студија Ранка Бугарског Језици (III издање Београд 1997: види посебно на стр. 18 и 72–73). У прилог облику хебрејски говоре и изведени термини хебраизам (позајмљеница из хебрејског језика, а у другом значењу верско, морално или филозофско учење старих Јевреја), хебраиста (стручњак за хебрејски језик или културу), хебраистика, хебраистички. Речници нам у овом погледу, нажалост, нису од велике помоћи јер речник Матице српске, довршен пре више од двадесет година, дефинише хебрејски као придев "који се односи на Хебреје, јеврејски, жидовски" а лик Хебреји даје као синоним за облике Јевреји или Жидови, што може делимично важити за употребу у Хрватској, али никако у Србији, Црној Гори и Српској. Вујаклијин Лексикон страних речи и израза (Београд 1991. године) нема одредница хебрејски и јеврејски, а има иврит, с дефиницијом "модернизовани хебрејски језик, службени језик у Израелу".

3.3. Непостојање облика Хебреј(и/н) у Србији, Црној Гори и Српској није сметња за употребу придева хебрејски. Наиме, без обзира на своје накнадно "васкрсавање" после вишевековне паузе, хебрејски се и данас, због недовољно живих комуникација с Израелом, схвата претежно као мртав или бар као класични језик (нпр. на богословским факултетима, где се изучава напоредо с грчким, латинским и старословенским). За мртве језике, подударност између њиховог назива (лингвонима) и имена народа (етнонима) није неопходан канон. Примера ради, језик којим су говорили стари Римљани називамо латински; старе Грке често називамо Хеленима (Јелинима), али се придев хеленски (јелински) готово никада не примењује на језик; најзад, лингвониму санскрит не одговара име народа.

3.4. За израз иврит треба уочити да је по врсти речи именица. Именички називи обично постоје само за мали број егзотичних језика, нпр. урду, африканс, свахили, док иначе велику већину језика означавамо придевским називима на -ски. Ти називи се редовно употребљавају и као именица (нпр. Руски је леп језик; То је превод с француског на српски), док обрнуто није могуће. Ако би се иврит редовно употребљавао, било би неопходно сковати и назив ивритски (уп. санскрит – санскритски). Али, како је горе речено, не би требало да иврит има терминолошки статус у српском језику, јер, поред назива хебрејски, употреба и другог назива истог језика могла би изазивати само забуну.

3.5. У језику српске књижевности, као и у супстандардном језичком изразу, понекад се срећу и турцизми Чифутин/Чивутин, чифутски/чивутски. Они данас имају пејоративну конотацију, врло ретко се јављају у савременом језику, и као изразито супстандардне лексеме не долазе у обзир за лингвистичку терминологију.

Изрази Жидов и жидовски постоје, напоредо с другима, и у другим словенским језицима (руском, пољском, бугарском и др.). Мада су етимолошки везани за јеврејску религију (јудаизам), или баш зато, они се у речницима појединих словенских језика означавају као застарели или погрдни (пејоративни). У хрватском језичком стандарду ти су називи нормативни, док се називи Јевреји и јеврејски жигошу као србизми. Називи Жидов и жидовски у српском језику, књижевном и супстандардном, ретка су појава, везана за публикације из раздобља српско-хрватске стандарднојезичке симбиозе, коју је обележавала употреба назива српскохрватски језик. Наводимо их као сведочанство о слојевитости језичког феномена, који нуди доста посла за стандардизацију.

3.6. Кад су посреди Јевреји, ни у нашим ни у другим словенским и несловенским језицима нема склада међу називима припадника народа, њихове државе и језика (срп. Јевреј([и/н]; Израел, хебрејски; рус. еврей[и]; Израиль, иврит; пољ. Zyd[zi] и Hebrajczy[k/ci], посебно за данашње и за старе Јевреје, Izrael, hebrajski; енгл. Jenj[s], Israel, Hebrenj; нем. Jude[n], Israel, hebrдisch; фр. Juif[s], Israel, hйbreu. Склад међу таквим одредницама привилегија је срећнијих народа, првенствено у Европи (Француз[и], Француска, француски; Мађар[и], Мађарска, мађарски; Поља[к/ци], Пољска, пољски; Рус[и], Русија, руски).

У српском књижевном језику, до обнове државе Израел, употребљавао се облик Израиљ (са и и љ), оверен и у књизи каква је Нови завјет, објављен први пут, у преводу Вука Караџића, 1847. године. Међутим, у савременом језичком стандарду учврстио се западноевропски облик Израел, док облик Израиљ остаје у Светом писму као сведочанство о томе да књижевни језик и стандардни језик не морају бити подударни ни кад је реч о позајмљеницама из класичних језика (Јелини/Хелени, Омир/Хомер, клир/клер, символ/симбол и многи други слични парови). Неке од тих дублета могле су се избећи да је било правовремене бриге о стандардизацији књижевног језика. Накнадно исправљање тежи је посао, који не мора увек дати најбоље резултате, јер није лако ломити језичке навике ни онда кад је то пожељно и оправдано.

Плурализам назива везаних за Јевреје сличан је мноштву назива везаних за Србе, њихове државе и њихов језик. Није тешко доказати да су српски језик преузели и други, мењајући му назив или му додајући свој, уз настојање да се властитим моделом стандардизације постигну и радикални изванјезички циљеви. Није тешко доказати ни то да су се многи Срби, и силом и милом, претопили у друге народе, или су се деноминирали, што је повезано с преверавањем, идеолошким омамљивањем, губљењем језика или државе. Претопили су се и деноминирали и многи Јевреји, али је верска самозаштита многих од њих допринела очувању свести о народној припадности и омогућила обнову и језика и државе кад се за то указала прилика. Називи држава на данашњем говорном простору српског језика (СР Југославија, Република Србија, Република Црна Гора, Република Српска, па и Босна и Херцеговина, чији је други ентитет добио назив Федерација Босна и Херцеговина, с носећим својим делом који је истоветан с називом међународно признате целине) – нуде разлоге за социолингвистичку забринутост, коју ни накнадна стандардизација (тј. рестандардизација) неће моћи лако отклонити.

* * *

Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање "спаљује" оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компактним дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика). Забранама би се могли постизати слабији учинци него аргументованим препорукама, јер огрешење о језичке норме, за разлику од кршења законских, не повлачи санкције. Међутим, особе које се одликују познавањем и поштовањем језичких норми могле би, у бољим друштвеним приликама, стицати више јавног угледа и других погодности, као, уосталом, и другде, нарочито у развијенијем свету.

* * *

Одговоре су припремили Бранислав Брборић и Иван Клајн, чланови Одбора за стандардизацију српског језика, и Предраг Пипер, члан Комисије за синтаксу.

* * *

Предлог одлуке прихваћен је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања 13. фебруара 1998. године. Одлука ће бити упућена члановима Одбора за стандардизацију српског језика и оснивачима Одбора. Објавиће је часопис Језик данас, у складу с Пословником Одбора.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]