Ружење српске језичке културе

Комисија за односе с јавношћу и решавање неодложних питања, на седници одржаној 30. марта 2000. године, размотрила је текст под насловом "Одбрана српског језика", објављен у "Политици" од 28. 3. 2000. г., и утврдила Закључак бр. 13 као реаговање на неколико тврдњи које су потпуно неодрживе и неистините, уз једну информацију (став III) и један приговор трибини Удружења књижевника Србије (став IV). Штавише, оспорене тврдње могу се означити као ружење српске језичке културе и њених институција.

I

Комисија и сам Одбор за стандардизацију српског језика досад су се двапут изјаснили о називу трећег језичког стандарда у Босни и Херцеговини, онога за који су се определили муслимани/Муслимани/Бошњаци. Изјаснили су се најпре 13. фебруара 1998. а потом 22. новембра 1999. године. Оба пута ставове Одбора (садржане у његовој Одлуци бр. 1 и Закључку бр. 11) објавили су "Политика" из Београда и "Глас српски" из Бање Луке, а други и "Вечерње новости". Било би природно да је са ставовима Одбора упознат и новинар "Политике" З. Радисављевић, који под насловом "Одбрана српског језика" (28. 3. 2000, стр. 28) извештава о представљању књиге "У одбрану језика српскога ѕ и даље" (Београд, "Требник", 2000), заправо другог (допуњеног) издања исте књиге, чији је аутор члан Одбора проф. Милош Ковачевић. У томе напису саопштава се неколико грубих огрешења о чињенице, која се морају демантовати.

II

Обраћамо се јавности првенствено стога да бисмо исправили неколико неодрживих навода у тексту З. Радисављевића, без обзира на то ко их је саопштио:

1) У Републици Српској није било "укидања ијекавице", како стоји у тексту, него су устаничке власти на Палама у јесен 1993. г. дале предност екавици у језичком стандарду, али не и у његовом литерарном и разговорном стилу, што је касније ушло и у текст Закона о службеној употреби језика и писма. Од те предности нова власт у Српској одустала је почетком 1998. г.

2) Карта о распростирању хрватског језика изван Хрватске старија је више од 50 година од непостојећег укидања ијекавице на Палама, и плод је политичке пропаганде усташке емиграције. Колико је Комисији бр. 7 познато, званична лингвистика у Хрватској није оповргла дијалектолошку карту штокавског наречја садржану у "Енциклопедији Југославије", књ. 6, Загреб, 1990, 70–71.

3) Одбор за стандардизацију српског језика не ради "при Одељењу за језик и књижевност САНУ", како стоји у напису, него удружује стручњаке који представљају три академије (САНУ, ЦАНУ и АНУРС), осам универзитета (Београд, Нови Сад, Ниш, Приштина, Крагујевац, Никшић, Српско Сарајево и Бања Лука) и још три организације ѕ у настојању да стандардизација српског језика тече на што организованији и што квалификованији начин.

4) Одбор се уопште није бавио Речником САНУ (досад изашло 15 томова) нити називом језика у њему, "српскохрватског књижевног и народног", јер то и није речник језичког стандарда.

5) "Одбор се није бавио ни оспоравањем ни признавањем нове нације (Бошњаци), јер то није његов посао, али је механичко преношење самоодабране језичке етикете сматрао и неумесним и неприхватљивим. Кад се та етикета мора ў превестиў на српски, она гласи ѕ бошњачки језик." Тај став Одбора (дословно цитиран) усвојен је на седници Комисије бр. 7 од 25. 11. 1999. и потврђен на седници Одбора од 17. 12. 1999. Проф. М. Ковачевић, члан Одбора, није био на тој седници, али му се сви документи Одбора уредно достављају, па је у своју књигу могао укључити барем тај одломак Закључка бр. 11 или о њему обавестити своје рецензенте и "промоторе". У претходном закључку Одбора (Одлука бр. 1 од 13. 2. 1998), стоји и ово: "Нема, дакле, ниједнога (социо)лингвистичког разлога да се стандардни језик данашњих муслимана/Муслимана/Бошњака ѕ који је изворно варијанта српскога стандардног језика (данас с нешто уочљивих хрватских украса, махом у лексици и синтакси [ ...] ) ѕ назива босанским језиком, не барем у оном језику што, након распада српскохрватске стандарднојезичке заједнице, (п)остаје српски." Оба пута је циљ Одбора био да учини што је могуће како се назив "босански језик" не би пробио и у међународну стандарднојезичку заједницу, где би се представљао и доживљавао као стандардни језик који "покрива" целу БиХ или је барем репрезентује. У вези с тим предузимао је одређене мере и Савезни завод за стандардизацију, што је такође познато јавности.

6) Да ли ће, шта ће, како и када тражити муслимани у Старој Рашкој, и како ће се они изјашњавати на попису становништва 2001. године, ѕ не може бити предмет нашег нагађања, којем су склони проф. Ковачевић и његови "промотори". По попису 1991. г. изјашњавали су се као Муслимани (с великим почетним словом) а службени назив њиховог језика био је српскохрватски, јер је то назив садржан у Уставу Србије (1990). У Закону о службеној употреби језика и писама (1991) налази се овај став (члан 7, став 1): "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик)." Како је том уставу надређен Устав СРЈ, назив српскохрватски језик обеснажен је његовим чланом 15, став 1, и замењен називом српски језик, уз који стоје оба изговора, екавски и ијекавски. Назив српски језик уставна је категорија и у Црној Гори и у Српској. Одбор се не бави оповргавањем устава и закона, али његови чланови, као појединци, могу заступати и гледишта која нису у складу с њима.

III

Проф. Милош Ковачевић, до рата у БиХ (1992) сарајевски а после избијања рата никшићки, нишки, српскосарајевски и бохумски (СР Немачка) лингвиста, није се бавио проблематиком "комадања", "преименовања" и "отуђивања" српског језика, нити је, мада је доста година био универзитетски наставник нашег језика у главном граду СРБиХ, у чијем се уставу српски језик звао "српскохрватски односно хрватскосрпски", ѕ био заокупљен друштвено-политичким положајем српског језика у тој републици, нити пак у двема бившим Југославијама. Откако је напустио предратно Сарајево, проф. Ковачевић тиме се интензивно бави оптужујући за "спровођење хрватског филолошког програма", заједно са својим истомишљеницима, све оне који су се судбином српског народа и његовог језика бавили и у време кад је то било опасно. Рад у Српском Сарајеву довео је М. Ковачевића и у чланство Одбора за стандардизацију српског језика, о чему је одлучивао тамошњи Филозофски факултет, и то пре оснивања Одбора (12. 12. 1997). Све би било у реду да проф. Ковачевић, у блиском садејству с бившим деканом Филолошког факултета у Београду, наш и свој Одбор не назива ѕ "одбором за сатанизацију српског народа и српског језика" (лист "Демократија", 13. 9. 1998). И то би било разумљиво, чак доследно и морално, да је поднео оставку на чланство у Одбору, а није је поднео.

IV

Помало је необично да се трибина Удружења књижевника Србије (УКС), ко зна по који пут, користи за промоцију оног лингвистичког и културноисторијског мишљења које је дошло до изражаја у "Слову о српском језику", објављеном и у штампи и у засебној брошури у лето и јесен 1998. О томе се Одбор изјаснио у својој одлуци бр. 2 (11. 8. 1998), коју је објавила и "Политика" (21. 8. 1998), сматрајући "Слово" штетним по интересе српске језичке науке и културе, штетним и у земљи и у иностранству. Стога можда и није чудно што се међу "промоторима" тог мишљења налазе и они српски писци који, с мало знања о "језичкој природи и језичком развитку", у именима овдашњих истакнутих лингвиста препознају имењаке и рођаке римског папе и утицајних америчких дипломата.

Наравно, трибина УКС не мора "промовисати" само белетристику, али би било логично да М. Ковачевић, члан поменутог Одбора, провери своја становишта заједно с колегама лингвистима. То може учинити на Филолошком факултету у Београду, на који је, мада и тада (почетком 1999) и данас професор у Бохуму (СРН), доспео волшебном одлуком бившег декана, или у Институту за српски језик, који обавља стручно-административне послове за Одбор. И било би нормално да се аутор књиге "У одбрану језика српскога ѕ и даље" и његови "промотори" уздрже од изношења апсолутно нетачних, измишљених или намерно смишљених ствари, срачунатих на дезинформисање јавности.

* * *

Седници Комисије бр. 7 присуствовали су сви њени чланови: Бранислав Брборић, Новица Петковић, Слободна Реметић и Драго Ћупић. Уместо одсутне Милке Ивић, председника Одбора и председника Комисије, седницу је водио Иван Клајн, заменик председника Одбора и заменик председника Комисије. Присутан је био и Ђорђе Оташевић, заменик секретара Одбора, који је водио записник. Закључак бр. 13 биће у целини објављен у часопису "Језик данас", док га "Политика" и други листови могу објавити у скраћеном облику, с неизоставним ставовима I–II.

// Пројекат Растко / Филологија //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]