Narušavanje ustavnih okvira statusa srpskog jezika

(Reagovanje na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, koji je pripremila Skupština AP Vojvodine)

Uvodne napomene

Na èetvrtoj sednici Odbora za standardizaciju srpskog jezika, održanoj 25. januara 2001. godine u Beogradu, bilo je reèi i o informaciji da je Skupština AP Vojvodine dala inicijativu za izmene i dopune Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama (Službeni glasnik Republike Srbije, broj 45/91). Ta informacija objavljena je u veæem broju listova. Meðu njima je bio i dnevni list "Politika" (21. januara 2001, str. 8: Vojvoðani izmeðu æirilice i latinice, s nadnaslovom ¾ Dileme o pismu sa dozom politike). "Politika" je izvestila i o tome da je u Novom Sadu formiran Inicijativni odbor za osnivanje udruženja za zaštitu æirilice. Pre toga, ovom temom opširno se bavio i nedeljnik Blic njuz / Blic NEWS (4. januar 2001, str. 20: tekst pod naslovom S jezikom u Evropu, koji sadrži niz izazovnih konstatacija i pitanja). Osobitu pažnju èlanova Odbora privukla je ideja o "ravnopravnoj službenoj upotrebi æirilice i latinice", kojoj æe biti posveæen najveæi deo teksta našeg reagovanja.

Komisija za odnose s javnošæu i rešavanje neodložnih pitanja (Kom. br 7) ¾ koja obavlja poslove sveakademijskog i sveuniverzitetskog Odbora za standardizaciju srpskog jezika izmeðu njegovih dveju sednica (u daljem tekstu: Odbor) ¾ latila se posla da se, sa svojim pismenim mišljenjem, oglasi tako da ne potpaljuje strasti što su, "na ovim prostorima", i ranije nagoveštavale bure koje sa samim jezikom nisu uvek imale mnogo neposredne veze (setimo se npr. zagrebaèke Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, 1967). Odbor hoæe da pruži struènu pomoæ koja bi doprinosila toleranciji i razumevanju meðu graðanima i etnièkim zajednicama u našoj zemlji. Odbor je naknadno saznao da je inicijativa Skupštine Vojvodine i formalno uoblièena kao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama. S tim u vezi, Odbor se obratio Narodnoj skupštini Republike Srbije s molbom da mu se dostavi taj Predlog zakona kako se u Odboru "o ovoj važnoj stvari ne bi sudilo samo na temelju izveštaja u javnim glasilima".

Pošto je primio traženi predlog, Odbor je odluèio da svoje mišljenje, što je moguæe kraæe, saopšti Narodnoj skupštini i Vladi Srbije, ali i Vladi Republike Crne Gore i Vladi Republike Srpske. Naime, Odbor saèinjavaju struènjaci s celokupnoga govornog prostora srpskog jezika (Beograd, Banja Luka, Kragujevac, Nikšiæ, Niš, Novi Sad, Podgorica, Priština, Srpsko Sarajevo), èiji je zadatak da daju mišljenja o svim aspektima standardizacije srpskog jezika, koji je ne samo sredstvo svakodnevnog i svakovrsnog opštenja najveæeg broja graðana u pomenutim republikama nego i znaèajna ustavna kategorija, kao i bitna odrednica nacionalne kulture.

Povodom pomenutog Predloga zakona, ukazujuæi prvenstveno na izrazito sporne stvari u njemu, Odbor daje sledeæe

Mišljenje:

1. Najspornija taèka navedenog Predloga zakona jeste ona izložena u njegovom èlanu 1, u kojem se traži dopuna èlana 1. stava 1. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama (u daljem tekstu: Zakon). Evo najpre zakonskog stava koji se želi dopuniti: "U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi æirilièko pismo, a latinièko pismo na naèin utvrðen ovim zakonom" (tj. na naèin izložen u drugim zakonskim odredbama, u preostalih trideset èlanova Zakona, s mnoštvom stavova). Azbuèna dopuna Zakona koja se predlaže u Vojvodini glasi ovako: "a u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini u ravnopravnoj službenoj upotrebi su æirilièko i latinièko pismo", s tim što bi se ova sintagma dodala navedenom stavu èlana 1. Zakona nakon zapete.

Dopuna koja bi poèinjala veznikom a, ni iz sintaktièko-stilskih, a kamoli iz sadržinskih razloga ne bi se smela dodati prethodnoj sintagmi, koja takoðe poèinje veznikom a, pa se ona ne može nakalemiti na postojeæu odredbu.

2. Ne napuštajuæi teren ustavnog i zakonskog odreðenja pojedinih kategorija vezanih za srpski jezik, moramo imati u vidu kulturnoistorijsko merilo, koje odreðuje položaj æirilice u svekolikoj, pa i službenoj upotrebi. Primena tog merila ima tradiciju od hiljadu godina, otkad je æirilica ne samo primarno nego i jedino pismo Slovena u istoènom kulturnom krugu. Njoj je prethodila glagoljica, prvobitno pismo i nekih Slovena u zapadnom kulturnom krugu, meðu kojima su i Hrvati, kojima je latinica takoðe stigla posle glagoljice i æirilice.

Ulazak latinice u istoèni kulturni krug vezan je prvenstveno za razdoblje posle 1918. godine, otkad je Srbija svoju nezavisnost, zajedno s Crnom Gorom, utopila u novu državu, Kraljevinu SHS, zatim Kraljevinu Jugoslaviju, DF Jugoslaviju, FNR Jugoslaviju i SFR Jugoslaviju. U razdoblju od 1945. do 1990. godine formalno je vredelo naèelo "ravnopravnosti jezika" i "ravnopravnosti pisama". Formalno je vredelo, faktièki nije. Pod tim naèelom, na primer u Hrvatskoj, bila je išèezla æirilica, i kod tamošnjih Srba, èiji se jezik, i u službenoj i u javnoj upotrebi, po Ustavu SR Hrvatske, od 1972. do 1990. godine, zvanièno zvao "hrvatski književni jezik". Istovremeno je u BiH, mada se u njoj jezik zvao "srpskohrvatski, odnosno hrvatskosrpski", æirilica bila gotovo išèezla.

Treba podsetiti na to da se Vojvodina našla u sastavu Srbije i pre nego što je, 1. decembra 1918, proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U razdoblju izmeðu dva svetska rata æirilica postaje, i u Vojvodini, primarno pismo srpskog jezika u javnoj upotrebi. Meðutim, posle Drugog svetskog rata vlast je sistematski favorizovala javnu i službenu upotrebu latinice. Dok je, još od 1972. godine, u Hrvatskoj uspostavljen "hrvatski književni jezik" s atributom državnog jezika, po raskolnièkom Ustavu SFRJ (1974) i istome takvom Ustavu SAPV (takoðe 1974), postalo je moguæe da zvanièni jezik srpskog naroda severno od Save i Dunava bude nazvan srpskohrvatskim, odnosno (po prvi put i) hrvatskosrpskim. Otad je i u Vojvodini æirilica, i pored formalne ravnopravnosti s latinicom, sve više ustupala mesto drugom pismu. Uprkos neupitnoj kulturnoistorijskoj primarnosti æirilice, latinica je neretko, u mnogim gradovima APV, i sada jedino pismo javnih natpisa, protivno i Ustavu i Zakonu.

Zalaganje za ravnopravnu službenu upotrebu dvaju pisama stoga je, u ovom trenutku, teško razumeti drugaèije nego kao zauzimanje za održavanje i produbljivanje postojeæeg stanja, koje je ne samo nesreðeno nego je i u neskladu s identitetom i integritetom srpske jezièke kulture. Ako bi se prihvatilo ponuðeno rešenje o ravnopravnosti æirilice i latinice u okviru službene upotrebe srpskog jezika, nesumnjivo bi bili narušeni ustavni okviri statusa srpskog jezika. Pored toga, položaj srpskog jezika u AP Vojvodini bio bi bitno drukèije ureðen nego u drugim delovima Republike Srbije, mada za to nema nikakvog valjanog razloga.

3. Pitanje dvoazbuènosti ne tièe se, ni najmanje, ostalih etnièkih zajednica u APV, odnosno u Republici Srbiji, niti onih drugde na govornom prostoru srpskog jezika. Svaka od tih zajednica ima u vlastitom jeziku samo jedno pismo: veæina ¾ latinicu, a Rusini i Bugari ¾ æirilicu, s osobenostima koje je razlikuju od vukovske æirilice. Odnos dvaju pisama, zapravo, jeste unutrašnje pitanje srpskog jezika. To treba posebno imati u vidu kako se ne bi upadalo u zamku brkanja kategorija, samozbunjivanja zakonodavca i zbunjivanja graðana.

4. Odbor nema ništa protiv latinice, ni u liènoj ni u javnoj upotrebi. Meðutim, kada je reè o službenoj upotrebi srpskog jezika, primarnost æirilice jeste pitanje identiteta i integriteta naroda kojem je taj jezik maternji, i to ne samo u AP Vojvodini i celoj Republici Srbiji veæ i u Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

5. Što se pak tièe nadzora nad sprovoðenjem odredaba Zakona, njega mogu vršiti i organi niži od državnih (èl. 10. Predloga zakona), ali tu stvar, po našem mišljenju, ne treba ureðivati tako da se Vojvodina uspostavlja kao corpus separatum. Pošto je u planu regionalizacija Srbije i donošenje novog Ustava, nije razborito žuriti s posebnim pravima i dužnostima Vojvodine u jezièkoj politici i njenoj kodifikaciji, jer æe i druge regije imati svojih posebnih prava i dužnosti, opet, razume se, bez nastojanja da se ma koja od njih uspostavi kao corpus separatum. U stvari, moguæe je, naporedo s izradom novog ustava/ustavƒ pripremiti novi zakon o jeziku i pismu, koji bi svakako vodio raèuna o standardima Evropske unije i evropskim iskustvima uopšte.

6. Ne bi smelo nikome smetati ništa od onoga što je nužno i opravdano, što nudi skladan život graðana razlièitih narodnosti i razlièitih jezika, što ispunjava potrebe ljudi u demokratskoj i decentralizovanoj državi. Stoga svaku novu zakonsku odredbu treba pažljivo formulisati kako se ne bi dodavalo ono što se ne bi moglo ispuniti niti oduzimalo ono što je i dosad bilo tekovina. Valja takoðe reæi da na dnevnom redu našega javnog života nije promena duhovnog opisa onog naroda koji je bio vekovima ozraèen kulturnom misijom Peæke patrijaršije. Narod koji baštini srpski jezik i njegovo primarno pismo, æirilicu, nema nikakve potrebe da se zalaže za samoporicanje i raskorenjivanje.

7. Što se tièe odnosa srpskog jezika prema jezicima drugih etnièkih zajednica, u službenoj upotrebi i šire od nje, on bi morao prvenstveno obezbeðivati komunikacijsku ravnopravnost slobodnih graðana, uvek aktuelnu kad su oni raznorodni i raznojezièni. Ta ravnopravnost veoma je aktuelna kod nas, i to ne samo u Vojvodini. Nju je teško postiæi bez aktivne dvojeziènosti, koja je nužna pripadnicima manjina, ali je èesto neophodna i pripadnicima matiènog naroda. Komisija izražava sumnju da bi pojedine predložene inovacije služile komunikacijskoj ravnopravnosti graðana, ali su njeni èlanovi spremni èuti argumente koji bi tu sumnju eventualno opovrgli.

8. Valja takoðe podsetiti na to da Nemci, Austrijanci i Švajcarci nisu uništili dvoazbuènost, ali je latinica odavno potisnula goticu; Grci su rodno mesto i glagoljice, i æirilice, i latinice, ali sami imaju svoje zasebno pismo, grèko pismo; Bugari, Rusi, Belorusi i Ukrajinci ne svedoèe o nameri da preuzmu latinicu kao sekundarno pismo, a kamoli da se odreknu æirilice, svoga jedinog pisma, da u ovoj prilici i ne govorimo o izvanevropskom svetu, s golemom raznolikošæu jezika i pisama, u kojem dvoazbuènost nije èesta pojava.

Zakljuèci

1. Odbor predlaže Narodnoj skupštini Republike Srbije da zadrži odredbu o primarnosti æirilièkog pisma u službenoj upotrebi na celoj teritoriji Republike Srbije.

2. Preispitivanje drugih odredaba Zakona i njihovo menjanje valja odgoditi do donošenja novog ustava Republike Srbije, koji bi u jezièkoj politici morao biti usklaðen s Ustavom SRJ.

3. Odbor, sa svojim struènim kapacitetima, stoji na raspolaganju državnim organima prilikom izrade novog ustava/novih ustava i novih zakona, pa i prilikom obrade ponuðenih izmena i dopuna sadašnjeg Zakona ako se Vlada i Narodna skupština za to opredele. Treba imati na umu da Odbor okuplja šezdesetak struènjaka, meðu kojima ima i filologa s iskustvom rada u državnoj upravi. Odbor je spreman dati svoj doprinos unapreðivanju jezièke politike i njenog pravnog regulisanja kad god mu se obrate državni organi i graðani, i to ne samo u Republici Srbiji nego i izvan nje, u Republici Crnoj Gori i Republici Srpskoj, pa i izvan tih triju republika, jer izvan njih postoje danas prilièno brojne srpske manjine.

4. Odbor æe ovu svoju odluku dostaviti Narodnoj skupštini i Vladi Republike Srbije, vladama SRJ, Republike Crne Gore i Republike Srpske, a preko javnih glasila s njome æe upoznati i najširu javnost.

// Projekat Rastko / Filologija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoæ ]