O odnosu između da-konstrukcije i infinitiva u srpskom jeziku

Sredinom marta 2002. godine Odboru za standardizaciju srpskog jezika obratio se Dragoslav Graočankić, diplomirani pravnik iz Beograda, dopisom sledeće sadržine:

U vezi s dopisom g. Dragana Graočankića, diplomiranog pravnika iz Beograda, u Odborovoj Komisiji za sintaksu pripremljen je odgovor koji sledi.

Odnos između da-konstrukcija i infinitiva više puta bio je predmet pažnje u srpskoj lingvistici, a sudovi o tom pitanju koji su naučnoj javnosti najpoznatiji u osnovi su podudarni, npr. "istočno područje standardnog jezika [...] paušalno [je] proglašavano `dakavskim`: na njemu je, istina, upotreba dopunske rečenice s veznikom da šira nego na zapadu, ali to nipošto ne znači isključivanje infinitiva" (M. Ivić); "Kao dopuna drugih glagola, u srpskohrvatskom se u mnogim slučajevima naporedo i uglavnom istoznačno javljaju infinitiv i sintagma da + sadašnje vreme. Infinitiv je osetno češći u zapadnoj varijanti" (I. Klajn); "U srpskom jeziku konstrukcija `da plus prezent` više je u upotrebi nego u zapadnim govorima, mada je infinitiv ekonomičniji, što nije bez značaja u jezičkoj komunikaciji" (E. Fekete).

U jednim slučajevima u savremenom srpskom književnom jeziku da-
-konstrukcija ne može biti zamenjena infinitivom (npr. Hajde da zapevamo) niti infinitiv da-konstrukcijom (npr. Razumeti znači oprostiti), što se naziva odnosom dopunske distribucije. U drugim slučajevima takva zamena je moguća, pri čemu rečenica sa da-konstrukcijom ili infinitivom ostaje pravilna i ne menja značenje (npr. Možete da uđete // Možete ući), što se naziva odnosom fakultativne distribucije. U ovoj drugoj grupi slučajeva nekada je češći infinitiv, a nekada da-konstrukcija, s mogućim razlikama u njihovoj stilskoj vrednosti. I odnos dopunske distribucije između da-konstrukcija i infinitiva i odnos fakultativne distribucije među njima obuhvata više posebnih grupa slučajeva, čiji iscrpan pregled može biti dat samo u obliku razvijenijeg sintaksičkog opisa, ali ne i kao kratak odgovor na pitanje postavljeno Odboru za standardizaciju srpskog jezika.

Raznovrsnost užih slučajeva upotrebe da-konstrukcije ili infinitiva, određenih posebnim pravilima, može se ilustrovati na nekoliko primera. Tako, na primer, dopunska distribucija između da-konstrukcija i infinitiva postoji i onda kada alternativno mogu biti upotrebljena oba oblika, ali s različitim značenjima, npr. Neću da dođem (voljna konstrukcija) i Neću doći (negirani futur); bezlične konstrukcije koje u predikatskom delu imaju lekseme šteta, muka, lako, korisno i sl. obično dolaze sa infinitivom (npr. Šteta je propustiti tu priliku), ili dolaze isključivo sa infinitivom (npr. Lako je biti naknadno pametan); infinitiv je čest i u konstrukcijama s modalno upotrebljenim glagolima imati ili nemati (npr. Nema se čega bojati onaj ko radi pošteno, Naređenje se ima odmah izvršiti); infinitiv je obavezan u gnomskoj modalnoj upotrebi kao u primeru Koga je moliti nije ga ljutiti; u konstrukciji sa bezlično upotrebljenim glagolom trebati infinitiv obezbeđuje uopšteno-lično značenje, up. Treba živeti u miru sa susedima prema Treba da živimo u miru sa susedima, Treba da živite u miru sa susedima itd.

Načelno se svakako može reći da treba izbegavati nagomilavanje više da-konstrukcija ili više infinitiva u istoj rečenici, zbog čega treba izbegavati rečenice tipa Zna da treba da odluči da nastavi da se bavi onim čime najbolje može da im pomogne, ili Zna da će moći nastaviti baviti se onim što voli. To ipak nije čvrsto i bezizuzetno pravilo jer normativna prihvatljivost takvih rečenica zavisi i od broja ponovljenih konstrukcija i od niza drugih činilaca, koji se ovde ne mogu razmotriti. Preporuka da treba izbegavati nagomilavanje konstrukcija sa istim oblicima ne znači da njihova upotreba u istoj rečenici nikada nije dopuštena, što može zavisiti i od funkcionalnog stila kojem takva rečenica pripada (npr. u lepoj književnosti ili u razgovornom stilu rečenice kao što je Rečeno im je da mogu da dođu ne mogu se smatrati nenormativnim). U principu srpski jezik više dopušta nagomilavanje da-konstrukcija nego nagomilavanje infinitiva, ali opšta normativna preporuka ipak bi bila da se iz stilskih razloga takva nagomilavanja izbegavaju.

Ne bi se moglo tvrditi da je u savremenom srpskom književnom, odnosno standardnom jeziku jedna od te dve mogućnosti (da-konstrukcija ili infinitiv) nedvosmisleno rezervna.

Kao što je svojevremeno istaknuto u Jezičkom priručniku (Beograd, RTB, 1991), glavna merila jezičke pravilnosti jesu bogatstvo jezika, jasnost, ekonomičnost, lepota, kontinuitet, realizam, čistota, autoritet institucija, jezikoslovaca i uglednih pisaca.

Ako se zadržimo samo na onim od navedenih merila koja su za ovu priliku posebno važna, moramo pre svega konstatovati da se bogatstvo jezika u velikoj meri ogleda u razvijenosti njegovih sinonimskih mogućnosti, što podrazumeva i pomenute slučajeve fakultativne distribucije da-konstrukcije i infinitiva.

Infinitiv povremeno omogućuje veću ekonomičnost izražavanja, odnosno uštedu jednog sloga (up. Može da uđe prema Može ući), ili dva sloga (npr. Možete da uđete prema Možete ući) iako ima mnogo primera u kojima, ako zanemarimo beline u pismenom iskazu, upotreba infinitiva ne donosi uštedu sloga, up. Može da pročita prema Može pročitati. Takva ušteda u nekim slučajevima može biti bitna (npr. u telegrafiji), ali ekonomičnost izlaganja nije ni jedini ni prvi princip jezičke komunikacije. Raznovrsni oblici narativnosti i u umetnosti i izvan nje po pravilu nisu organizovani tako da budu pre svega ekonomični. Lepota izražavanja zaista se često ogleda u jezgrovitoj kratkoći, ali ekonomičnost nije sinonim za lepotu izražavanja, što potvrđuju ne samo primeri prijateljske epistolarne komunikacije u poređenju sa telegrafskom komunikacijom nego i epska poezija, romaneskna, biografska i putopisna proza i sl. Ekonomičnost izražavanja u sprezi s tendencijom da iskaz bude što manje ličan posebno je važna u administrativnom i u naučnom stilu, gde su stoga uslovi za upotrebu infinitiva načelno povoljniji (npr. Zakon se ima poštovati u svakoj prilici) iako se ni u tim stilovima da-konstrukcija ne može smatrati isključivo rezervnim oblikom.

Razlog da se neguje upotreba i infinitiva i da-konstrukcije jeste i u činjenici da postoji neprekinuta tradicija upotrebe oba ta oblika na čitavom novoštokavskom prostoru, s tim što postoje regionalne ili individualne razlike u učestalosti upotrebe jednog ili drugog oblika. Učestalost upotrebe infinitiva raste idući od istočnog ka zapadnom delu govornog prostora srpskog jezika, ali se dosta lepih primera upotrebe infinitiva može naći kod najboljih predstavnika međuratnog beogradskog stila, pa i kasnije (npr. u delima Slobodana Jovanovića, Miloša Đurića, Radovana Samardžića i niza drugih pisaca i naučnika). Ipak, sasvim pouzdana slika o učestalosti i funkcionalnoj distribuciji da-konstrukcija i infinitiva u prošlosti i danas moći će se dobiti tek kada to bude podrobno proučeno na reprezentativnom jezičkom korpusu.

Pored toga, stvar je individualnog stila kad će jedan od dva data oblika biti zamenjen drugim, jer su oba u okvirima jezičkog standarda. To omogućuje da govorni predstavnici sa dijalekatskih područja gde preovladavaju bilo da-konstrukcije bilo infinitivi nešto češće koriste oblike koji su im bliži, naravno onoliko koliko to dopušta elastična stabilnost jezičkog standarda, jer se npr. u futuru podrazumeva izričita prednost infinitiva.

Najzad, treba imati u vidu da je u govornom uzusu odnos između jezičkih jedinica u jednim slučajevima relativno stabilan, i tada je lakše odlučiti šta bi za jezički standard trebalo da bude primarno, a šta sekundarno, dok su u drugim slučajevima izraženija individualna, regionalna i druga kolebanja, zbog kojih i odgovarajuće normativne preporuke moraju biti elastičnije. Normativne preporuke uvek imaju utoliko više izgleda na uspeh ukoliko se manje razilaze s postojećim tendencijama u govoru, odnosno kada kodifikuju ono što je preovlađujuće ili što pokazuje jaku težnju da bude preovlađujuće u govoru većine obrazovanih ljudi u većini stilova i žanrovskih oblika. Rešenja koja nisu dovoljno čvrsto oslonjena na takvu govornu realnost, i pismenu i usmenu, po pravilu ne bivaju u praksi prihvaćena, a lako postanu i izvor nepotrebnih polemika. Zato ni preporuka o upotrebi da-konstrukcija ili infinitiva, zadržavajući načelnu jasnost, ne sme biti u raskoraku sa savremenom srpskom govornom realnošću.

// Projekat Rastko / Filologija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]