Zakonski tekst latinicom:
loša inercija, odavno lišena smisla

Uvodne napomene

Tokom prošle godine (2001) Odbor za standardizaciju srpskog jezika triput se izjašnjavao o dvoazbučnoj problematici našeg jezika. Bilo je to najpre krajem februara 2001. godine (Odluka br. 17), kad je Odbor negativno reagovao na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, koji je pripremila Skupština AP Vojvodine zalažući se, uz ostalo, da za Vojvodinu važi «ravnopravna službena upotreba ćiriličkog i latiničkog pisma», koja bi se odnosila samo na srpski jezik u Pokrajini. Koliko je Odboru poznato, to nije prihvaćeno, niti bi moglo biti, jer bi predstavljalo «narušavanje ustavnih okvira srpskog jezika», i saveznih i republičkih.

Sredinom maja 2001. godine (Odluka br. 18) Odbor je reagovao na grafijski izgled dokumenta Prvih sto dana Vlade Republike Srbije, prve brošure novoosnovane Vladine Agencije za unapređenje državne uprave, ocenivši latiničku grafiju kojom je brošura štampana «slučajnošću koja se mogla izbeći». Posle toga, sve brošure u izdanju navedene Agencije objavljene su ćirilicom, što pokazuje da je Odborovo upozorenje uvaženo.

I najzad, Odbor je (Odluka br. 20) upozorio izdavačke kuće Otkrovenje i Narodna knjiga iz Beograda na to da je «srpski zvanični jezik» matičnog naroda u Srbiji a njegovo «primarno pismo ćirilica», što izdavači nisu uvažili pa su, posle prvog broja časopisa pod naslovom Književni glasnik i drugog broja istonazivnog časopisa na latinici (Književni glasnik), treći broj objavili takođe latinicom. Izdavači se nisu uzrujali što ih je na istu stvar upozorilo Društvo za zaštitu ćirilice srpskog jezika iz Novog Sada, osnovano odmah posle skupštinskog zahteva Pokrajine za ozakonjenje ravnopravne dvoazbučnosti u službenoj upotrebi srpskog jezika. Međutim, prekorili su Odbor što im «ograničava slobodu izbora», mada je on, Odbor, procenivši da nije reč o strogo «službenoj upotrebi pisma», pokazao volju da uvaži kompromisno rešenje koje bi se sastojalo u naizmeničnoj upotrebi dvaju pisama prilikom daljeg štampanja toga (izvanredno uređenog i opremljenog) kulturno-umetničkog glasnika.

Premda donosi odluke, koje se javnosti upućuju kao upozorenja, mišljenja, saveti, zaključci, reagovanja, ispravke, preporuke i sl., Odbor nema moći da donosi uredbe, naredbe i rešenja, koji pripadaju pravnoj i upravnoj proceduri, niti pretenduje na to da dobije ovlašćenja mimo svoje naučno-kulturne misije. Takvih pretenzija nije bilo ni u Sporazumu o osnivanju Odbora (12. decembar 1997. godine) ni u njegovom Poslovniku, koje je odobrilo svih 14 osnivača Odbora (tri akademije nauka i um[j]etnosti, SANU, CANU i ANURS, osam univerziteta [Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Priština, Podgorica, Srpsko Sarajevo i Banja Luka] i još tri ustanove – Matica Srpska, Institut za srpski jezik SANU i Srpska književna zadruga).

Žaljenje zbog loše inercije

Posle ovog ne baš kratkog uvoda, Odbor je dužan izraziti žaljenje љto se i Savezno ministarstvo nacionalnih i etničkih zajednica – objavljujući u zasebnoj publikaciji Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina na jedanaest jezika (što se može samo pozdraviti!) – povelo za lošom inercijom kad je posredi grafičko predstavljanje srpskog jezika. Naime, tekst na srpskom jeziku, koji je s razlogom prvonaveden, dat je (samo) latinicom, što je odavno lišeno smisla i što godinama dovodi do toga da se u međunarodnim informatičkim sistemima ovdašnje publikacije štampane latinicom «knjiže» kao hrvatske, opet u skladu s nekim lošim inercijama iz starog vremena.

Raspravljajući o ovoj stvari (25. 4. 2002) na drugoj sednici Komisije za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja, koja obavlja poslove Odbora između njegovih sednica, njeni članovi pozdravili su Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i činjenicu da je naša zemlja isprednjačila među drugim zemljama u tranziciji, koje su takođe dužne doneti takav zakon. Donoseći i odgovarajuće jezičke odredbe u tome zakonu i objavljujući ga na dva svetska jezika (engleski i nemački), kao i na osam manjinskih jezika (albanski, bugarski, makedonski, mađarski, romski, rumunski, rusinski i slovački), naša zemlja ispunjava i domaće potrebe i međunarodne obaveze.

Međutim, mora se izraziti nezadovoljstvo i negodovanje što je srpski jezik predstavljen sekundarnim, a ne primarnim pismom, koje se i u nauci i u javnom životu uopšte označava i kao matično i kao izvorno pismo srpskog jezika. Ne želeći da ponavljamo argumente izložene u trima prošlogodišnjim odlukama Odbora, koje su imale nemalog odjeka u javnim glasilima, uzimamo slobodu da Saveznom ministarstvu nacionalnih i etničkih zajednica predočimo te odluke, kao i Zaključke (nedavno održanog) Naučno-stručnog skupa «Internet i ćirilica», koje je početkom marta 2002. godine Odbor, poput mnogih drugih Vladinih i nevladinih organizacija kojima su oni dostavljeni, primio od Vukove zadužbine. Taj skup je potvrdio da nema više tehnoloških prepreka za korišćenje ćirilice i drugih pisama na Internetu i drugde, dakle i u domaćoj i u međunarodnoj (tele)komunikaciji, ali ima drugih, političko-psiholoških.

O povoljnom sticaju društvenih i elektronskih prilika svedoči i publikacija Saveznog ministarstva nacionalnih i etničkih zajednica, u kojoj su, među jedanaest, tri jezika predstavljena ćirilicom (bugarski, makedonski i rusinski), samo ponešto različitom od srpske. Citirali bismo samo deo prvog zaključka s navedenog ćiriličko-internetskog skupa, u kojem se ističe kako su «državni i svi društveni činioci», poštujući «ustavne, zakonske i kulturnoistorijske norme», dužni «da obezbede njihovu punu primenu u javnom životu na način kako je to osigurano u grčkom jeziku i njegovom pismu na Kipru i u Grčkoj, odavno članici Evropske unije».

Zaključne napomene

Bilo bi razborito i pravedno da matični narod Srbije, Crne Gore i Srpske, te njegovi manjinski ogranci izvan tih teritorija – koji baštine ćiriličko pismo hiljadu godina – uživaju ista prava kao drugi narodi, i u regionalnim i u evropskim okvirima. Ako to pravo uživaju Grci – i u Grčkoj, i na Kipru, i u Evropi (svaka novčanica evra npr. nosi i latinski i helenski ispis), mada su njihov jezik i njihovo pismo unikatni – legitimno je da to pravo uživaju i izvorni korisnici srpskog jezika, bez obzira na to kako se oni izjašnjavaju prilikom popisa stanovništva i u drugim prilikama. Uostalom, ćirilica je izvorno pismo ne samo većine južnoslovenskih nego i svih istočnoslovenskih naroda, čiji broj pripadnika iznosi više od dvesta miliona. Inercija o kojoj je reč može se razumeti, ali se ne može opravdati. Stoga bi bilo normalno ponoviti ovo 11-jezičko izdanje, sa srpskim jezikom na ćirilici, njegovom primarnom pismu.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]