Називи језика, а не дефиниције

Уводне напомене

Комисија (Одбора за стандардизацију српског језика) за односе с јавношћу и решавање неодложних питања – на својој седници од 17. јула 2002. године – по трећи пут је, у складу с чланом 3. Пословника Одбора, разматрала актуелно питање српског терминолошког одређења језика Бошњака, једног од три конститутивна народа Босне и Херцеговине. У двема ранијим одлукама Одбора (Одлука бр. 1, донесена 16. 2. 1998. и објављена у Језику данас, Нови Сад, I/5, 1998, 1–8, и Одлука бр. 11, донесена 22. 11. 1999. и објављена у Језику данас, Нови Сад, II/11, 2000, 25–29) није се улазило у питање генезе нити пак «признавања» бошњачког народа и његовог језика (актуелно после распада бивше СФРЈ), него само у питање терминолошког одређења нове (треће) варијанте («бившега») српскохрватског стандардног језика, односно новог (трећег) језичког стандарда. Тако се, у Одлуци бр. 1, изричито каже: «Кад је реч о називу трећег језика у БиХ (...), у српскоме језичком стандарду, за именовање тог идиома, може се препоручити само атрибут бошњачки [Bosniac]». У Одлуци бр. 11 налази се следећи исказ: «Одбор се није бавио ни оспоравањем ни признавањем нове нације (Бошњаци), јер то није његов посао, али је механичко преношење самоодабране језичке етикете Муслимана/Бошњака (босански језик) у српски језички стандард сматрао – неумесним и неприхватљивим. Кад се та етикета мора `превести` на српски, она гласи – бошњачки језик.»

Наше очекивање

Овог пута, веома изненађени садржајем амандмана LXXI на Устав Републике Српске («Службени гласник Републике Српске», бр. 21/02, Бања Лука, 25. април 2002, стр. 6), који је октроисао донедавни високи представник међународне заједнице за БиХ Волфганг Петрич (Wolfgang Petritsch), очекујемо од новог високог представника у Сарајеву Педија Ешдауна (Pаddy Ashdown) да поништи тај амандман. Такође очекујемо да га нови високи представник садржински усклади с амандманом XXIX на Ustav Federacije Bosne i Hercegovine (»Službene novine FBiH», br. 16/2, Sarajevo, 28. travnja/aprila 2002. godine, str. 604 [hrvatska verzija] i str. 608 [bošnjačka verzija]), о којем је, исто тако, одлуку донео претходни високи представник.

Амандман LXXI на Устав РСп у верзији високог представника, чију измену тражимо, гласи овако:

Томе амандману – једноме од 27 (LXVI–XCII) које је својом одлуком број 150/02 усвојио и учинио важећим високи представник – претходило је 26 амандмана (LXVI–XCI) које је претходно изгласала Народна скупштина Републике Српске, и они су 18. априла 2002, по предвиђеној процедури, достављени бившем високом представнику г. Волфгангу Петричу. Високи представник их је, готово све, усвојио у достављеном садржају и облику, додавши само један амандман (XCII). За нас проблематична измена у језичкој одредби коју је извршио високи представник г. Петрич надилази његова правно-политичка овлашћења. По нашем мишљењу, г. Петрич није имао право да обезимени сва три језика (заправо сва три национална стандарда истога стандардног језика), уводећи уместо њих три њихове језгровите дефиниције. Он на то није имао нити има право, јер није надлежан – ни у енглеском, ни у српском, ни у хрватском, ни у бошњачком језику – да мења стандард(изова)не термине за те језике, односно за те језичке стандарде.

Ево сада истог амандмана (LXXI) у верзији Народне скупштине Републике Српске («Службени гласник РСп», број 21/02, стр. 1), који је бивши високи представник поништио:

Уводни део реченице високог представника («Службени језици Републике Српске су ...») усклађен је с уобичајеним европским стандардима који наводе «службене језике», а не «језике који се равноправно употребљавају». Та је исправка легитимна. Међутим, замена у српскоме нормативних називв језика (одн. језикв) њиховом (језгровитом) дефиницијом није само неуобичајена и проблематична него је и неоправдана и неумесна и за енциклопедије, речнике и лексиконе, а камоли за уставне одредбе. Изостављање допунске реченице садржане у тексту језичког амандмана Народне скупштине РСп («Начин такве службене употребе језика и писма уређује се законом») може бити оправдано ако се с разлогом претпостави да се тако сложена материја има уредити и законом. То изостављање оправдано је и стога што у првој (главној) реченици тог текста није било назначено да је реч о «службеним језицима».

Интервенција високог представника у материји за коју није надлежан, макар била пропраћена и ваљаним исправљањем појединих правнотехничких елемената, утолико је веће огрешење о лингвистичке норме и равноправност двају ентитета и трију народа уколико је исти високи представник, у исто време, утврдио битно друкчији исказ амандмана XXIX на Ustav Federacije BiH (»Službene novine FBiH«, br. 16/02, Sarajevo, 28. travnja/aprila 2002, str. 604 [hrvatska verzija] i str. 608 [bošnjačka verzija]), ęîји гласи истоветно и на бошњачком и на хрватском језичком стандарду без обзира на лексичко-стилске разлике међу њима у осталим амандманима. Ево амандмана XXIX на Устав ФБиХ, чију српску верзију немамо на располагању:

Наш предлог

Предлажемо новом високом представнику и омбудсману за српски језик у Сарајеву, као и гарантима Дејтонско-париског споразума (СРЈ и БиХ, чији председник, односно Председништво, оличавају две државе), да преко Уставног суда БиХ, Уставног суда Републике Српске и Уставног суда Федерације БиХ, или на други начин (директним поништавањем и заменом спорног амандмана), – уклоне елементе очигледне неравноправности српског народа и српског језика и у Републици Српској и у Федерацији БиХ, чија се терминолошка норма за један од три језика (односно национална језичка стандарда) не сме избећи нити евентуално кривотворити. Штавише, предлажемо да се језичка одредба у амандману XXIX на Устав ФБиХ исправи само у једној појединости, тј. да се у српској верзији тог амандмана (разуме се – на ћирилици) атрибут босански замени атрибутом бошњачки, те да се потом истоветан садржај тог амандмана унесе у амандман LXXI Устава Републике Српске и у српску верзију језичког амандмана XXIX на Устав ФБиХ.

Образложење

Наше је научно (лингвистичко и социолингвистичко) становиште да нико нема право на екстралингвистичку интервенцију у терминолошкој норми било којег стандардног језика, односно било којег језичког стандарда (кад је реч о националним стандардима истога стандарднојезичког система, односно истог стандардног језика, какав је нпр. случај с британско-америчким лексичким разликама типа railway : railroad, trunk call : long distance call и сл.). Шта год ми мислили о називу «босански језик» у језичком стандарду Бошњака, ми немамо право да у томе стандарду «споља» интервенишемо, нити пак да тражимо да се врше измене језичких одредаба у бошњачкој и хрватској верзији. (Наравно, о називу босански језик ми не можемо размишљати с нарочитим разумевањем. С тим у вези се мора поставити питање како би други реаговали када би нпр. Шкоти одлучили да свој језички стандард назову «британским језиком» или да Реторомани у Швајцарској одлуче да свој језик, који се у том језику иначе назива «романским», назову «швајцарским језиком» очекујући да се то прихвати и у другим швајцарским језицима – немачком, француском и италијанском – и у другим европским језицима. Шта би се рекло ако би Словаци и Словенци решили да траже од других европских народа, нпр. од Немаца и Енглеза, да њихов језик зову једнако – Slowenisch, одн. Slovenian, а не Slowenisch и Slowakisch, одн. Slovenian и Slovakian – зато што они свој језик, у свом језику, називају једнако: slovenskэ, односно slovenski? Или – да траже од Срба, Хрвата и Бошњака да оба та језика зову једнако – словенски/slovenski, а не словачки и словеначки [Срби и Бошњаци], односно slovački и slovenski [Хрвати]. Уосталом, и код Срба, и код Хрвата, и код Бошњака влада обичај да се називи страних језика изводе из назива народа. Нико од нас не каже енгландски/englandski, дојчландски/dojčlandski и сл. Уосталом, у начелу народи дају име језику и држави [а не обрнуто, какав је случај нпр. с Македонијом и Македонцима].)

Међутим, ни Бошњаци, без обзира на пресуде уставних судова на које се позвао и високи представник Волфганг Петрич, немају право да другима намећу аргументе Повеље о босанском језику (објављена 12. априла 2002. године у «Dnevnom avazu«), који су могли утицати и на високог представника да посегне за неовлашћеном интервенцијом у терминологији српскога језика, а можда и хрватског.

Разлози комуникацијске ваљаности изискивали би да се и у енглеском и у немачком језику (и не само у њима, мада су то два светска језика особито релевантна у БиХ) разликује Bosnian и Bosniac, der Bosnier/bosnisch и der Bosniake/Bosniakisch. То би морали разумети и бивши и садашњи високи представник међународне заједнице у Сарајеву, поготову стога што се и у њиховим матерњим језицима постоје разне комуникацијски неопходне разлике (нпр. Slowenisch : Slowakisch, Slovenian : Slovakian, German : Germanic, Romanisch : Rumantsch [Rдtoromanisch] : Rumдnisch, Romance : Romansh [Rhaeto-Romance] : Romanian и томе слично).

Мора се разумети да постоје (што не значи и – зашто постоје) толики самородни називи језика народа и држава (the indigenous names or labels of/for languages, peoples and states) чија се етимологија не види у другим језицима. Немци нпр. свој језик зову deutsch/Deutsch, а други кажу German (енг.), allemand (фран.), tedesco (итал.), alemбn (шпан.). Њима не пада ни на памет да захтевају од Срба, Хрвата и Бошњака да њихов језик зову «дојчерски», одн. »dojčerski», као што ни Грцима не пада на памет да очекују да њихову земљу зову Елас (ген. Еладос) а њихов језик «еласки» или «еладски».

И најзад: Бошњаци могу свој језик звати босански и тврдити да он има вишестолетну традицију (чак «националну традицију»), али немају право очекивати да њихов терминолошки избор добровољно следе ни Срби, ни Хрвати, ни Енглези, ни Немци, ни други, јер сви други имају право и потребу да разликују придеве босански, херцеговачки, босанскохерцеговачки и бошњачки. Придев босански у стандардном српском језику има само регионално или историјско значење (нпр. босанске планине, некадашња босанска држава и сл.), а не може служити ни етничким ни лингвистичким сврхама (не барем терминолошки). Ми слутимо да Бошњаци имају својих изванлингвистичких разлога да укрштају, тј. да бркају, два разнозначна придева, бошњачки и босански. Други тог разлога немају. Напротив.

// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]