Nazivi jezika, a ne definicije

Uvodne napomene

Komisija (Odbora za standardizaciju srpskog jezika) za odnose s javnošću i rešavanje neodložnih pitanja – na svojoj sednici od 17. jula 2002. godine – po treći put je, u skladu s članom 3. Poslovnika Odbora, razmatrala aktuelno pitanje srpskog terminološkog određenja jezika Bošnjaka, jednog od tri konstitutivna naroda Bosne i Hercegovine. U dvema ranijim odlukama Odbora (Odluka br. 1, donesena 16. 2. 1998. i objavljena u Jeziku danas, Novi Sad, I/5, 1998, 1–8, i Odluka br. 11, donesena 22. 11. 1999. i objavljena u Jeziku danas, Novi Sad, II/11, 2000, 25–29) nije se ulazilo u pitanje geneze niti pak «priznavanja» bošnjačkog naroda i njegovog jezika (aktuelno posle raspada bivše SFRJ), nego samo u pitanje terminološkog određenja nove (treće) varijante («bivšega») srpskohrvatskog standardnog jezika, odnosno novog (trećeg) jezičkog standarda. Tako se, u Odluci br. 1, izričito kaže: «Kad je reč o nazivu trećeg jezika u BiH (...), u srpskome jezičkom standardu, za imenovanje tog idioma, može se preporučiti samo atribut bošnjački [Bosniac]». U Odluci br. 11 nalazi se sledeći iskaz: «Odbor se nije bavio ni osporavanjem ni priznavanjem nove nacije (Bošnjaci), jer to nije njegov posao, ali je mehaničko prenošenje samoodabrane jezičke etikete Muslimana/Bošnjaka (bosanski jezik) u srpski jezički standard smatrao – neumesnim i neprihvatljivim. Kad se ta etiketa mora `prevesti` na srpski, ona glasi – bošnjački jezik.»

Naše očekivanje

Ovog puta, veoma iznenađeni sadržajem amandmana LXXI na Ustav Republike Srpske («Službeni glasnik Republike Srpske», br. 21/02, Banja Luka, 25. april 2002, str. 6), koji je oktroisao donedavni visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH Volfgang Petrič (Wolfgang Petritsch), očekujemo od novog visokog predstavnika u Sarajevu Pedija Ešdauna (Paddy Ashdown) da poništi taj amandman. Takođe očekujemo da ga novi visoki predstavnik sadržinski uskladi s amandmanom XXIX na Ustav Federacije Bosne i Hercegovine (»Službene novine FBiH», br. 16/2, Sarajevo, 28. travnja/aprila 2002. godine, str. 604 [hrvatska verzija] i str. 608 [bošnjačka verzija]), o kojem je, isto tako, odluku doneo prethodni visoki predstavnik.

Amandman LXXI na Ustav RSp u verziji visokog predstavnika, čiju izmenu tražimo, glasi ovako:

Tome amandmanu – jednome od 27 (LXVI–XCII) koje je svojom odlukom broj 150/02 usvojio i učinio važećim visoki predstavnik – prethodilo je 26 amandmana (LXVI–XCI) koje je prethodno izglasala Narodna skupština Republike Srpske, i oni su 18. aprila 2002, po predviđenoj proceduri, dostavljeni bivšem visokom predstavniku g. Volfgangu Petriču. Visoki predstavnik ih je, gotovo sve, usvojio u dostavljenom sadržaju i obliku, dodavši samo jedan amandman (XCII). Za nas problematična izmena u jezičkoj odredbi koju je izvršio visoki predstavnik g. Petrič nadilazi njegova pravno-politička ovlašćenja. Po našem mišljenju, g. Petrič nije imao pravo da obezimeni sva tri jezika (zapravo sva tri nacionalna standarda istoga standardnog jezika), uvodeći umesto njih tri njihove jezgrovite definicije. On na to nije imao niti ima pravo, jer nije nadležan – ni u engleskom, ni u srpskom, ni u hrvatskom, ni u bošnjačkom jeziku – da menja standard(izova)ne termine za te jezike, odnosno za te jezičke standarde.

Evo sada istog amandmana (LXXI) u verziji Narodne skupštine Republike Srpske («Službeni glasnik RSp», broj 21/02, str. 1), koji je bivši visoki predstavnik poništio:

Uvodni deo rečenice visokog predstavnika («Službeni jezici Republike Srpske su ...») usklađen je s uobičajenim evropskim standardima koji navode «službene jezike», a ne «jezike koji se ravnopravno upotrebljavaju». Ta je ispravka legitimna. Međutim, zamena u srpskome normativnih nazivv jezika (odn. jezikv) njihovom (jezgrovitom) definicijom nije samo neuobičajena i problematična nego je i neopravdana i neumesna i za enciklopedije, rečnike i leksikone, a kamoli za ustavne odredbe. Izostavljanje dopunske rečenice sadržane u tekstu jezičkog amandmana Narodne skupštine RSp («Način takve službene upotrebe jezika i pisma uređuje se zakonom») može biti opravdano ako se s razlogom pretpostavi da se tako složena materija ima urediti i zakonom. To izostavljanje opravdano je i stoga što u prvoj (glavnoj) rečenici tog teksta nije bilo naznačeno da je reč o «službenim jezicima».

Intervencija visokog predstavnika u materiji za koju nije nadležan, makar bila propraćena i valjanim ispravljanjem pojedinih pravnotehničkih elemenata, utoliko je veće ogrešenje o lingvističke norme i ravnopravnost dvaju entiteta i triju naroda ukoliko je isti visoki predstavnik, u isto vreme, utvrdio bitno drukčiji iskaz amandmana XXIX na Ustav Federacije BiH (»Službene novine FBiH«, br. 16/02, Sarajevo, 28. travnja/aprila 2002, str. 604 [hrvatska verzija] i str. 608 [bošnjačka verzija]), ęoji glasi istovetno i na bošnjačkom i na hrvatskom jezičkom standardu bez obzira na leksičko-stilske razlike među njima u ostalim amandmanima. Evo amandmana XXIX na Ustav FBiH, čiju srpsku verziju nemamo na raspolaganju:

Naš predlog

Predlažemo novom visokom predstavniku i ombudsmanu za srpski jezik u Sarajevu, kao i garantima Dejtonsko-pariskog sporazuma (SRJ i BiH, čiji predsednik, odnosno Predsedništvo, oličavaju dve države), da preko Ustavnog suda BiH, Ustavnog suda Republike Srpske i Ustavnog suda Federacije BiH, ili na drugi način (direktnim poništavanjem i zamenom spornog amandmana), – uklone elemente očigledne neravnopravnosti srpskog naroda i srpskog jezika i u Republici Srpskoj i u Federaciji BiH, čija se terminološka norma za jedan od tri jezika (odnosno nacionalna jezička standarda) ne sme izbeći niti eventualno krivotvoriti. Štaviše, predlažemo da se jezička odredba u amandmanu XXIX na Ustav FBiH ispravi samo u jednoj pojedinosti, tj. da se u srpskoj verziji tog amandmana (razume se – na ćirilici) atribut bosanski zameni atributom bošnjački, te da se potom istovetan sadržaj tog amandmana unese u amandman LXXI Ustava Republike Srpske i u srpsku verziju jezičkog amandmana XXIX na Ustav FBiH.

Obrazloženje

Naše je naučno (lingvističko i sociolingvističko) stanovište da niko nema pravo na ekstralingvističku intervenciju u terminološkoj normi bilo kojeg standardnog jezika, odnosno bilo kojeg jezičkog standarda (kad je reč o nacionalnim standardima istoga standardnojezičkog sistema, odnosno istog standardnog jezika, kakav je npr. slučaj s britansko-američkim leksičkim razlikama tipa railway : railroad, trunk call : long distance call i sl.). Šta god mi mislili o nazivu «bosanski jezik» u jezičkom standardu Bošnjaka, mi nemamo pravo da u tome standardu «spolja» intervenišemo, niti pak da tražimo da se vrše izmene jezičkih odredaba u bošnjačkoj i hrvatskoj verziji. (Naravno, o nazivu bosanski jezik mi ne možemo razmišljati s naročitim razumevanjem. S tim u vezi se mora postaviti pitanje kako bi drugi reagovali kada bi npr. Škoti odlučili da svoj jezički standard nazovu «britanskim jezikom» ili da Retoromani u Švajcarskoj odluče da svoj jezik, koji se u tom jeziku inače naziva «romanskim», nazovu «švajcarskim jezikom» očekujući da se to prihvati i u drugim švajcarskim jezicima – nemačkom, francuskom i italijanskom – i u drugim evropskim jezicima. Šta bi se reklo ako bi Slovaci i Slovenci rešili da traže od drugih evropskih naroda, npr. od Nemaca i Engleza, da njihov jezik zovu jednako – Slowenisch, odn. Slovenian, a ne Slowenisch i Slowakisch, odn. Slovenian i Slovakian – zato što oni svoj jezik, u svom jeziku, nazivaju jednako: slovenskэ, odnosno slovenski? Ili – da traže od Srba, Hrvata i Bošnjaka da oba ta jezika zovu jednako – slovenski/slovenski, a ne slovački i slovenački [Srbi i Bošnjaci], odnosno slovački i slovenski [Hrvati]. Uostalom, i kod Srba, i kod Hrvata, i kod Bošnjaka vlada običaj da se nazivi stranih jezika izvode iz naziva naroda. Niko od nas ne kaže englandski/englandski, dojčlandski/dojčlandski i sl. Uostalom, u načelu narodi daju ime jeziku i državi [a ne obrnuto, kakav je slučaj npr. s Makedonijom i Makedoncima].)

Međutim, ni Bošnjaci, bez obzira na presude ustavnih sudova na koje se pozvao i visoki predstavnik Volfgang Petrič, nemaju pravo da drugima nameću argumente Povelje o bosanskom jeziku (objavljena 12. aprila 2002. godine u «Dnevnom avazu«), koji su mogli uticati i na visokog predstavnika da posegne za neovlašćenom intervencijom u terminologiji srpskoga jezika, a možda i hrvatskog.

Razlozi komunikacijske valjanosti iziskivali bi da se i u engleskom i u nemačkom jeziku (i ne samo u njima, mada su to dva svetska jezika osobito relevantna u BiH) razlikuje Bosnian i Bosniac, der Bosnier/bosnisch i der Bosniake/Bosniakisch. To bi morali razumeti i bivši i sadašnji visoki predstavnik međunarodne zajednice u Sarajevu, pogotovu stoga što se i u njihovim maternjim jezicima postoje razne komunikacijski neophodne razlike (npr. Slowenisch : Slowakisch, Slovenian : Slovakian, German : Germanic, Romanisch : Rumantsch [Rdtoromanisch] : Rumdnisch, Romance : Romansh [Rhaeto-Romance] : Romanian i tome slično).

Mora se razumeti da postoje (što ne znači i – zašto postoje) toliki samorodni nazivi jezika naroda i država (the indigenous names or labels of/for languages, peoples and states) čija se etimologija ne vidi u drugim jezicima. Nemci npr. svoj jezik zovu deutsch/Deutsch, a drugi kažu German (eng.), allemand (fran.), tedesco (ital.), alembn (špan.). Njima ne pada ni na pamet da zahtevaju od Srba, Hrvata i Bošnjaka da njihov jezik zovu «dojčerski», odn. »dojčerski», kao što ni Grcima ne pada na pamet da očekuju da njihovu zemlju zovu Elas (gen. Elados) a njihov jezik «elaski» ili «eladski».

I najzad: Bošnjaci mogu svoj jezik zvati bosanski i tvrditi da on ima višestoletnu tradiciju (čak «nacionalnu tradiciju»), ali nemaju pravo očekivati da njihov terminološki izbor dobrovoljno slede ni Srbi, ni Hrvati, ni Englezi, ni Nemci, ni drugi, jer svi drugi imaju pravo i potrebu da razlikuju prideve bosanski, hercegovački, bosanskohercegovački i bošnjački. Pridev bosanski u standardnom srpskom jeziku ima samo regionalno ili istorijsko značenje (npr. bosanske planine, nekadašnja bosanska država i sl.), a ne može služiti ni etničkim ni lingvističkim svrhama (ne barem terminološki). Mi slutimo da Bošnjaci imaju svojih izvanlingvističkih razloga da ukrštaju, tj. da brkaju, dva raznoznačna prideva, bošnjački i bosanski. Drugi tog razloga nemaju. Naprotiv.

// Projekat Rastko / Filologija i lingvistika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]