mr Aleksandar M. Petrović

Evropski potonuli racionalizam i horizonti nove mitologije uma

/Prikaz knjige: Simo Elaković, Rasprave o Evropi i filozofiji na kraju XX veka, Sremski Karlovci, 2001./

Sasvim je legitimna zamisao da filosofija predstavlja tzv. «unutrašnju povest» Evrope, ako se na Evropu ne gleda samo kao na geografski ili ogoljeno politički pojam. Držeći da je Evropa supstancijalitet kao činilac običajnog duha, a filosofija izraz subjektiviteta unutar samog tog običajnosnog totaliteta, g. Simo Elaković nastojao je da vrati u filosofiranje dijalektizovanu logiku supstancijaliteta na jedan svež i okretan način, tako što će primat onog logičkog kao helenski shvaćenog logosa bivstvovanja da upute «znaci duha» iščitani iz morfologije fenomenološki viđenog sveta života. U tom nastojanju je i sačinjena zbirka ogleda «Rasprave o Evropi i filozofiji na kraju XX veka», nadnoseći se nad pitanjem – «Kuda ide Evropa na kraju stoleća – prema novom čoveštvu ili prema novom varvarstvu?» (tamo, str. 6) Na to pitanje kao nit-vodilju nanizani su sledeći ogledi koji ukazuju na verodostojnost odgovaranja – Umor i samozaborav Evrope (1995), S onu stranu ontološke i etičke diferencije (1996), Filozofija, književnost, istorija (1999), Filozofija na kraju XX veka (1998), Posezanje za svetskom moći i tendencije fašizacije sveta života (1999), i Kriza moderne kao kriza političkog (2000). Dijagnoza je bolest i sasvim je usmerena pažnja na činjenicu da je «Evropa lek pokušavala da nađe na Balkanu», o čemu svedoči politika koja je dovela do dramatičnosti krvavog raspada bivše Jugoslavije i tromesečna militaristička intervencija NATO-pakta po našim glavama. Osmišljavanje ovih grubih i neprijatnih činjenica stoga je zahtevalo unutrašnju pripremu, koja je u stanju da artikuliše osnovne pretpostavke kojima valja posmatrati ovaj problem, a one su nađene u knjizi u zrelim povesno-filosofskim razmatranjima svega što jeste i biva, kroz hvatanje kopči jedinstva teorijskog, praktičkog i pojetičkog mišljenja, sa izrazom iščišćenim do jednostavnosti kazivanja. U ovom prikazu to bi valjalo da dovoljno jasno dođe do izražaja.

Istraživanje g. Elakovića u prvom ogledu krenulo je u žarište svesti o kriznoj situaciji Evrope i filosofije, tragom Huserlovog spisa o krizi evropskog ljudstva (1935) i Hajdegerovog o Evropi i nemačkoj filosofiji (1936). U poprilično mračnom Hajdegerovom delovanju tog perioda (vidi – Viktor Farias, Hajdeger i nacizam, kao i Slobodan Žunjić, Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam), autor primećuje da je u pitanju differentia specifica kojom je načinjen: «zaokret prema zajedničkom zadatku «evropskih naroda», u odnosu na raniji zahtev postavljen «u ime anonimne sudbine nemačkog naroda»» /tamo, str. 8/, a to je i vraćanje Hajdegerove misli na pravi put. Huserl je u to vreme uveren da se samopribiranje duha zbiva kroz intencionalnost samoanalitičkog zahvata putem fenomenološke redukcije, u čemu g. Elaković vidi: «nakanu, sudbinu i dalekosežnost onih ključnih Huserlovih napred navedenih termina, odnosno dalekosežnost zahteva za preobražavalačkom delatnošću duha čoveka kao duha Evrope začetog u antici.» /tamo, str. 12/

Ta preobražavalačka delatnost kao samopribiranje duha ukazuje na njegovu nameru, koja se ostvaruje iterativnošću kao ponavljajućim samopreispitivanjem, a makrosubjektivitet (običajni duh nacija) bez nje biva guran u anomije moralnih padova, apatičnost i mizozofiju kao «saturiranost materijalističkom vulgatom» (R. Muzil), a koja za nesrećnu posledicu ima lakomisleno predavanje vladajućim oligarhijama. Mediokritetsko i zlovoljno postupanje tih oligarhija ukazuje na centralno mesto krize evropskog duha, kojeg je donekle razjario i jugoslavenski nezasluženo visok standard dobiven kreditacijama bez pokrića od svetske banke, što se obično naznačava skokom «iz opanaka u cipele» ili «iz pelengaća u frak» (rutinizacija vulgarnosti, konformizam pomoću jeftinih kredita, egoizam kao tzv. «snalaženje» – tamo, str. 19).

Racionalizacija svih ovih ružnih pojava sa mračne strane ljudskog bića služi kao linearno pokriće očiglednoj zameni teza, pa se obična svest pokazuje kao hodajuća nakaza: «I ono oko čega filozofske konsideracije Hajdeger i huserla konvergiraju, rađanje Evrope iz duha filozofije, restauratio izvorne grčke racionalnosti kao conditio njezinog spasa i preporoda, ali isto tako i uočene divergencije – pre svega Hajdegerovo zakazivanje, lutanja i nedoumice u vreme Trećeg rajha – sve ukazuje, izravno ili neizravno na krizu: prvo, mikrosubjektivnosti, na njezino sparušavanje na jednostranu «zabludelu», identifikujuću racionalnost, tj. zapuštanje ostalih regija subjektivnosti – voljnog, moralnog, poetičkog, estetskog iskustva itd. – i na potrebu njezine rekuperacije povratkom izvornom.» (tamo, str. 28)

Rehabilitacija izvorne antičke misli ide preko produktivnog ili erotičkog karaktera svesti koji je proširuje ili podrazumeva unutrašnju obnovu duha običajnosnog uma kao ukupnog horizonta bivstvovanja. To on pre svega vidi u otvaranju horizonata koji odgovorno tretiraju fenomenološku percepciju, naime da kada prestane njeno marginalizovanje i potcenjivanje, te se logika prestane preuveličavati kao "nešto najvrednije" i čuvar istine, doći će i do preokreta u "teoriji saznanja" kroz sintezu horizonata koja može da otvori pristup samom "svetu života" (tamo, str. 53), a time je dopušteno da se plodno produžavaju prestrukturacije spornih momenata odnosa percepcije i konceptualizacije kao utemeljenosti intelektualnih opažaja oko koje su se sporili još i Šeling i Hegel. Ova aporija vodi nas preko prevazilaženja fihteanstva do samog smisla filosofije na kraju XX veka, kojoj je u knjizi posvećen najveći i najrazgranatiji u smislu obuhvatnosti filosofski ogled. Na tragu razmatranja Frica Hajnemana (Philosophie in XX Jahrhundert, Stuttgart, 1959) savremenu filosofiju g. Elaković vidi kao filosofiju krize, ona je veran izraz svog vremena kome više ne polazi za rukom da sagleda svoju suštinu (s čime se slaže i L. Landgrebe u Philosophie der Gegenwart, Bonn,1952) Za stav existo, ergo sum važno je mišljenje Rusa Kirijevskog koji započinjanje krize vidi u rimskom periodu premošćavanja razuma nad unutrašnjom spoznajom stvari i Kineza Ku-Hu-Minga da to isto leži u glorifikaciji naroda i moći, kao i u trgovačkom duhu utemeljenom na egoizmu i lakomosti.

Na polju filosofije, to se ogleda u razobručavanju pojma subjektiviteta, gde se pobuna jastva zbiva kao elementarna provala bez obzira na uslove važenja, a neka slika stanja dana je u sporu između Hegela i Šelinga u pogledu primata «rada pojma» ili «intelektualnog zrenja». Prigovor za praznu opštost Šeling obesnažuje ističući da ne izostavlja rad pojma, već: «upravo pomoću pozitivno neposrednog, izvornog, sadržajnog samoidentiteta, namerava da izvrgne sadržajne deficite Hegelove redukcije samosvesti na «kružeću» refleksiju.»(tamo, str. 131) Apsolutno u Šelingovom mišljenju ne figurira kao gola pretpostavka i prazan pojam, već je i po Hajdegerovom mišljenju ono kod njega utemeljeno kao rezultat /Schellings Abhandlungen über das Wesen der menschlichen Freiheit/, a g. Elaković upozorava: «»Pri tom se opravdano ističe kako Šeling izričito veli «Nikakvo Ja bez Ne-ja, i utoliko je Ne-ja ispred Ja» (I, 227), te da predsvesni An-sich može postati u Ja kao «rezultat» za sebe samo preko «rada do sebe-dolaženja-svesti-same»(I, 93)» (tamo, str. 132) Opažajuće i ono opaženo za Šelinga nisu odvojeni, pa je «natčulnost» zapravo određenost opažaja u mišljenju, tj. intelektualni opažaj je ne-refleksiva ili paradoksalno ne-misleća misao; supstrat koji misao nosi i podupire bez kojeg se ne može maći ni koraka, a i Hegel kada na početku svoje velike logike određuje pojam bivstvovanja kao «čist, prazni opažaj», to samo potvrđuje po predhođenju refleksiji. U samoj logici nema ništa što svet menja, pa se ističe pojam stvaranja: «tzv. «ličnog boga», objavom boga/»božanske delatnosti» situira u ljudskoj svesti, a to će reći u slobodnom delovanju čoveka kao ličnosti, čime religijsko, u stvari, postaje povesno. Tako se, držao je Šeling, jedino može menjati svet i ljudska delatnost zadobiti lik «više povesti», u kojoj se sloboda boga rekonstruiše u stvarnosti slobode čoveka.» (tamo, str. 142-143) Sa ovim g. Elaković smatra da se dospelo i do novog filosofskog ishodišta, a to je nova forma poimanja pozitivne filosofije sa filosofijom prirode kao shemi za beskonačno nastajanje i estetike sa mitopoetskim nabojem kao očuvanom prožetošću filosofije i poezije sa ontogenezom pravolje tematizovane perceptivnošću, a ne kružećom refleksijom. On to i rezolutnije izražava: «…ako se filozofija posmatra kao unutrašnja povest Evrope – omogućuje doista, da se dovede u «organsku» vezu i sama «ontogenetska» dimenzija Šelingovih transformacija i konkretizacija intelektualnog opažaja, sa «filogenetskom» strano ukupnog istoriofilozofskog razvoja od Grka do epohe nemačkog klasičnog idealizma kao neprekidno iterativno preispitivanje…» (tamo, str. 153-154)

Itero, ergo sum jeste ona instanca na osnovu koje se produktivnim preispitivanjem čovek i danas hvata za emancipativne znake izvornog bivstvovanja, dolazi do «nove pojmovnosti» kao nužne predigre koja čuva otvorenost prema bivstvovanju. To «neponovljivo ponavljanje» nazire nadilazak novog vremena, «odnosno antimanipulativnog preobražavalačkog delovanja ličnosti i autonomnih grupa i humanistički profilisanih nacija koje streme univerzalnom čoveštvu – dakako, upravo u opiranju toj hegemonijalnoj strukturi novog svetskog poretka, koja perpetuira onu aktuelnu i preteću krizu, u masivnoj formi: socijalne, moralne, ekološke, ratne krize.»(tamo, str. 159) Totalitarnost koja izgleda ponajviše ume da zagrabi u političkom sektoru, podrazumeva i njoj svojstven um koji se u savremenosti pokazuje kao tehnološka racionalnost koja zaposeda polje kulture i manipulativnim tehnikama proizvodi masovnu kulturu. Jedan od značajnih beočuga pronalazi g. Simo Elaković na Balkanu, gde dešavanje kompletne krize moderne kao krize polutičkog sektora egzistencije ukazuje na: «antimanipulativni resurs našeg naroda, /gde/ kosovski mit ima posebno, odlikovano mesto. U stvari, ovaj mit, kao mitopoetski momenat, kao životvorno predanje, sačuvan je, pre svega, u pesničkom stvaralaštvu naroda. Međutim, ovo životvorno mitopoetsko iskustvo nema karakter puke alegorijske priče – koja bi stajala za «nešto drugo» – već njegova delotvornost kao naloga povesti proishodi iz objedinjavanja pripovesti i povesti, pošto ovde mitsko nije nikakva maštarija, još manje istorijska «naplavina», već autentični, izvorni čovekov impuls – predstavljen u formi pripovesti – da odbrani i očuva svoj slobodni život, ako svoju suštinu.» (tamo, str. 209-210) Teatarska metafora nije samo ovlašno pretrčavanje preko notorne razlike između teatarske scene i svakodnevnog života, već seže iz artističkog principa kreativnosti koji deluje prema središtu zbivanja u predstavi analogno socijalnim ulogama koje se obavljaju u svakodnevnom životu. Bez određenog prethodno pripremljenog stanovišta viđenja sveta kao tipologije fenomenološkog opisa stvarnosti, uloge koje prihvatamo da igramo na živoj sceni svakodnevnog života sa emocionalnim kulisama koje sami sačinjavamo na ovaj ili onaj način, teško da će uspeh u pokušaju proširivanja svesti i povišeno sagledavanje imati bilo kakvog pouzdanijeg izgleda na uspeh. Utoliko je pokazivanje efekta otuđenosti od vlastite suštine nešto što ovu teatarsku metaforičnost uključuje i kako g. Simo Elaković kaže – «postaje uslov stvaralačkog, tj. antimanipulativnog oslobađajućeg delovanja ličnosti u svakodnevnom životu». (tamo, str. 214)

Ovde je g. Simo Elaković uspeo da promisli «fragmente kritike svakodnevlja» sa «pravcima i smislom kretanja savremene filosofije», tako da je stanovište «neponovljivog ponavljanja» u izvornom životnom događanju «sustizanja u Jednom» hvatanjem znakova bivstvovanja za eventus exsistentialis prema ozvezdanosti nadnebeskog zlatnog sjaja povišene svesti «s rukama koje mi joj dodajemo».

// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]