мр Александар М. Петровић

Европски потонули рационализам и хоризонти нове митологије ума

/Приказ књиге: Симо Елаковић, Расправе о Европи и филозофији на крају XX века, Сремски Карловци, 2001./

Сасвим је легитимна замисао да философија представља тзв. «унутрашњу повест» Европе, ако се на Европу не гледа само као на географски или огољено политички појам. Држећи да је Европа супстанцијалитет као чинилац обичајног духа, а философија израз субјективитета унутар самог тог обичајносног тоталитета, г. Симо Елаковић настојао је да врати у философирање дијалектизовану логику супстанцијалитета на један свеж и окретан начин, тако што ће примат оног логичког као хеленски схваћеног логоса бивствовања да упуте «знаци духа» ишчитани из морфологије феноменолошки виђеног света живота. У том настојању је и сачињена збирка огледа «Расправе о Европи и филозофији на крају XX века», надносећи се над питањем – «Куда иде Европа на крају столећа – према новом човештву или према новом варварству?» (тамо, стр. 6) На то питање као нит-водиљу нанизани су следећи огледи који указују на веродостојност одговарања – Умор и самозаборав Европе (1995), С ону страну онтолошке и етичке диференције (1996), Филозофија, књижевност, историја (1999), Филозофија на крају XX века (1998), Посезање за светском моћи и тенденције фашизације света живота (1999), и Криза модерне као криза политичког (2000). Дијагноза је болест и сасвим је усмерена пажња на чињеницу да је «Европа лек покушавала да нађе на Балкану», о чему сведочи политика која је довела до драматичности крвавог распада бивше Југославије и тромесечна милитаристичка интервенција НАТО-пакта по нашим главама. Осмишљавање ових грубих и непријатних чињеница стога је захтевало унутрашњу припрему, која је у стању да артикулише основне претпоставке којима ваља посматрати овај проблем, а оне су нађене у књизи у зрелим повесно-философским разматрањима свега што јесте и бива, кроз хватање копчи јединства теоријског, практичког и појетичког мишљења, са изразом ишчишћеним до једноставности казивања. У овом приказу то би ваљало да довољно јасно дође до изражаја.

Истраживање г. Елаковића у првом огледу кренуло је у жариште свести о кризној ситуацији Европе и философије, трагом Хусерловог списа о кризи европског људства (1935) и Хајдегеровог о Европи и немачкој философији (1936). У поприлично мрачном Хајдегеровом деловању тог периода (види – Виктор Фариас, Хајдегер и нацизам, као и Слободан Жуњић, Мартин Хајдегер и националсоцијализам), аутор примећује да је у питању differentia specifica којом је начињен: «заокрет према заједничком задатку «европских народа», у односу на ранији захтев постављен «у име анонимне судбине немачког народа»» /тамо, стр. 8/, а то је и враћање Хајдегерове мисли на прави пут. Хусерл је у то време уверен да се самоприбирање духа збива кроз интенционалност самоаналитичког захвата путем феноменолошке редукције, у чему г. Елаковић види: «накану, судбину и далекосежност оних кључних Хусерлових напред наведених термина, односно далекосежност захтева за преображавалачком делатношћу духа човека као духа Европе зачетог у антици.» /тамо, стр. 12/

Та преображавалачка делатност као самоприбирање духа указује на његову намеру, која се остварује итеративношћу као понављајућим самопреиспитивањем, а макросубјективитет (обичајни дух нација) без ње бива гуран у аномије моралних падова, апатичност и мизозофију као «сатурираност материјалистичком вулгатом» (Р. Музил), а која за несрећну последицу има лакомислено предавање владајућим олигархијама. Медиокритетско и зловољно поступање тих олигархија указује на централно место кризе европског духа, којег је донекле разјарио и југославенски незаслужено висок стандард добивен кредитацијама без покрића од светске банке, што се обично назначава скоком «из опанака у ципеле» или «из пеленгаћа у фрак» (рутинизација вулгарности, конформизам помоћу јефтиних кредита, егоизам као тзв. «сналажење» – тамо, стр. 19).

Рационализација свих ових ружних појава са мрачне стране људског бића служи као линеарно покриће очигледној замени теза, па се обична свест показује као ходајућа наказа: «И оно око чега филозофске консидерације Хајдегер и хусерла конвергирају, рађање Европе из духа филозофије, restauratio изворне грчке рационалности као conditio њезиног спаса и препорода, али исто тако и уочене дивергенције – пре свега Хајдегерово заказивање, лутања и недоумице у време Трећег рајха – све указује, изравно или неизравно на кризу: прво, микросубјективности, на њезино спарушавање на једнострану «заблуделу», идентификујућу рационалност, тј. запуштање осталих регија субјективности – вољног, моралног, поетичког, естетског искуства итд. – и на потребу њезине рекуперације повратком изворном.» (тамо, стр. 28)

Рехабилитација изворне античке мисли иде преко продуктивног или еротичког карактера свести који је проширује или подразумева унутрашњу обнову духа обичајносног ума као укупног хоризонта бивствовања. То он пре свега види у отварању хоризоната који одговорно третирају феноменолошку перцепцију, наиме да када престане њено маргинализовање и потцењивање, те се логика престане преувеличавати као "нешто највредније" и чувар истине, доћи ће и до преокрета у "теорији сазнања" кроз синтезу хоризоната која може да отвори приступ самом "свету живота" (тамо, стр. 53), а тиме је допуштено да се плодно продужавају преструктурације спорних момената односа перцепције и концептуализације као утемељености интелектуалних опажаја око које су се спорили још и Шелинг и Хегел. Ова апорија води нас преко превазилажења фихтеанства до самог смисла философије на крају XX века, којој је у књизи посвећен највећи и најразгранатији у смислу обухватности философски оглед. На трагу разматрања Фрица Хајнемана (Philosophie in XX Jahrhundert, Stuttgart, 1959) савремену философију г. Елаковић види као философију кризе, она је веран израз свог времена коме више не полази за руком да сагледа своју суштину (с чиме се слаже и Л. Ландгребе у Philosophie der Gegenwart, Bonn,1952) За став existo, ergo sum важно је мишљење Руса Киријевског који започињање кризе види у римском периоду премошћавања разума над унутрашњом спознајом ствари и Кинеза Ку-Ху-Минга да то исто лежи у глорификацији народа и моћи, као и у трговачком духу утемељеном на егоизму и лакомости.

На пољу философије, то се огледа у разобручавању појма субјективитета, где се побуна јаства збива као елементарна провала без обзира на услове важења, а нека слика стања дана је у спору између Хегела и Шелинга у погледу примата «рада појма» или «интелектуалног зрења». Приговор за празну општост Шелинг обеснажује истичући да не изоставља рад појма, већ: «управо помоћу позитивно непосредног, изворног, садржајног самоидентитета, намерава да извргне садржајне дефиците Хегелове редукције самосвести на «кружећу» рефлексију.»(тамо, стр. 131) Апсолутно у Шелинговом мишљењу не фигурира као гола претпоставка и празан појам, већ је и по Хајдегеровом мишљењу оно код њега утемељено као резултат /Schellings Abhandlungen über das Wesen der menschlichen Freiheit/, а г. Елаковић упозорава: «»При том се оправдано истиче како Шелинг изричито вели «Никакво Ја без Не-ја, и утолико је Не-ја испред Ја» (I, 227), те да предсвесни An-sich може постати у Ја као «резултат» за себе само преко «рада до себе-долажења-свести-саме»(I, 93)» (тамо, стр. 132) Опажајуће и оно опажено за Шелинга нису одвојени, па је «натчулност» заправо одређеност опажаја у мишљењу, тј. интелектуални опажај је не-рефлексива или парадоксално не-мислећа мисао; супстрат који мисао носи и подупире без којег се не може маћи ни корака, а и Хегел када на почетку своје велике логике одређује појам бивствовања као «чист, празни опажај», то само потврђује по предхођењу рефлексији. У самој логици нема ништа што свет мења, па се истиче појам стварања: «тзв. «личног бога», објавом бога/»божанске делатности» ситуира у људској свести, а то ће рећи у слободном деловању човека као личности, чиме религијско, у ствари, постаје повесно. Тако се, држао је Шелинг, једино може мењати свет и људска делатност задобити лик «више повести», у којој се слобода бога реконструише у стварности слободе човека.» (тамо, стр. 142-143) Са овим г. Елаковић сматра да се доспело и до новог философског исходишта, а то је нова форма поимања позитивне философије са философијом природе као схеми за бесконачно настајање и естетике са митопоетским набојем као очуваном прожетошћу философије и поезије са онтогенезом правоље тематизоване перцептивношћу, а не кружећом рефлексијом. Он то и резолутније изражава: «…ако се филозофија посматра као унутрашња повест Европе – омогућује доиста, да се доведе у «органску» везу и сама «онтогенетска» димензија Шелингових трансформација и конкретизација интелектуалног опажаја, са «филогенетском» страно укупног историофилозофског развоја од Грка до епохе немачког класичног идеализма као непрекидно итеративно преиспитивање…» (тамо, стр. 153-154)

Itero, ergo sum јесте она инстанца на основу које се продуктивним преиспитивањем човек и данас хвата за еманципативне знаке изворног бивствовања, долази до «нове појмовности» као нужне предигре која чува отвореност према бивствовању. То «непоновљиво понављање» назире надилазак новог времена, «односно антиманипулативног преображавалачког деловања личности и аутономних група и хуманистички профилисаних нација које стреме универзалном човештву – дакако, управо у опирању тој хегемонијалној структури новог светског поретка, која перпетуира ону актуелну и претећу кризу, у масивној форми: социјалне, моралне, еколошке, ратне кризе.»(тамо, стр. 159) Тоталитарност која изгледа понајвише уме да заграби у политичком сектору, подразумева и њој својствен ум који се у савремености показује као технолошка рационалност која запоседа поље културе и манипулативним техникама производи масовну културу. Један од значајних беочуга проналази г. Симо Елаковић на Балкану, где дешавање комплетне кризе модерне као кризе полутичког сектора егзистенције указује на: «антиманипулативни ресурс нашег народа, /где/ косовски мит има посебно, одликовано место. У ствари, овај мит, као митопоетски моменат, као животворно предање, сачуван је, пре свега, у песничком стваралаштву народа. Међутим, ово животворно митопоетско искуство нема карактер пуке алегоријске приче – која би стајала за «нешто друго» – већ његова делотворност као налога повести происходи из обједињавања приповести и повести, пошто овде митско није никаква маштарија, још мање историјска «наплавина», већ аутентични, изворни човеков импулс – представљен у форми приповести – да одбрани и очува свој слободни живот, ако своју суштину.» (тамо, стр. 209-210) Театарска метафора није само овлашно претрчавање преко ноторне разлике између театарске сцене и свакодневног живота, већ сеже из артистичког принципа креативности који делује према средишту збивања у представи аналогно социјалним улогама које се обављају у свакодневном животу. Без одређеног претходно припремљеног становишта виђења света као типологије феноменолошког описа стварности, улоге које прихватамо да играмо на живој сцени свакодневног живота са емоционалним кулисама које сами сачињавамо на овај или онај начин, тешко да ће успех у покушају проширивања свести и повишено сагледавање имати било каквог поузданијег изгледа на успех. Утолико је показивање ефекта отуђености од властите суштине нешто што ову театарску метафоричност укључује и како г. Симо Елаковић каже – «постаје услов стваралачког, тј. антиманипулативног ослобађајућег деловања личности у свакодневном животу». (тамо, стр. 214)

Овде је г. Симо Елаковић успео да промисли «фрагменте критике свакодневља» са «правцима и смислом кретања савремене философије», тако да је становиште «непоновљивог понављања» у изворном животном догађању «сустизања у Једном» хватањем знакова бивствовања за eventus exsistentialis према озвезданости наднебеског златног сјаја повишене свести «с рукама које ми јој додајемо».

// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoж ]