Dušan Pajin

Religija i ekologija

Izvor: časopis "Kulture Istoka", br 29, str. 5-9, Beograd, 1991.

Dr. Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Autor 10 knjiga iz istorije kulture, filozofije umetnosti i religije. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

U jesen 1986. godine Svetski fond za prirodu (World Wide Fund for Nature – WWF) je u Asiziju u Italiji okupio predstavnike budizma, hrišćanstava, hinduizma, jevrejstva i islama da raspravljaju o problemima zaštite čovekove sredine iz ugla religijskih tradicija.

Imajući u vidu da su u nekim prilikama religijska učenja išla na ruku aktivnostima koje su vodile razaranju prirodne sredine i prirodnih izvora, ideja je bila da se ljudi iz različitih religijskih tradicija suoče sa zajedničkim problemom očuvanja prirodne sredine, da sagledaju koji to pozitivni doprinosi i stavovi religija govore u prilog jedne ekološke svesti dorasle našem vremenu. Suočeni sa takvim izazovom, oni su uobličili platforme u kojima su objasnili koji aspekti religijskih učenja upućuju ka jednoj višoj ekološkoj svesti, a te platforme sabrane zajedno predstavljaju ono što je kasnije postalo poznato kao Deklaracija iz Asizija. To je inaugurisalo osvešten i aktivan stav religijskih tradicija prema jednom od najvećih izazova za čovečanstvo, a s druge strane potkrepilo je duhovnu i etičku osnovu pokreta za očuvanje čovekove sredine. Na kraju, taj susret je pokazao i to da velike i uticajne religije današnjice imaju zajednički interes – jer je reč o interesu svih ljudi – da doprinesu jačanju ekološke svesti i pokreta za zaštitu sredine.

Istina je da u periodima ljudske istorije kad su se začinjale ove religije nisu postojali ekološki problemi i da je broj ljudi u pojedinim delovima sveta bio neuporedivo manji, što je značilo i to da je sredina bila mnogo manje ugrožena. Ali, izmenjene prilike nalažu da se religije suoče sa novim izazovima i – imajući u vidu osnove svojih učenja – artikulišu svoj izričit stav o tome, koji će vernicima dati osnovu i podsticaj za pozitivne akcije, ukazujući na čovekovu odgovornost za nastalu situaciju i njeno prevazilaženje, pošto sve religije upućuju čoveka da brine za svoju sredinu i druga bića. Na primer, u davna vremena kada je smrtnost bila veća i nijedan deo zemlje nije bio prenaseljen, religijski podsticaj na rađanje i mnogočlane porodice je imao smisla. Danas, kada se broj stanovnika na zemlji približava broju od šest milijardi, a mnoga područja su već sad prenaseljena i ekološki iscrpljena, zadržavanje takvog stava i odbacivanje kontrole rađanja kao nesaglasne religijskim načelima značilo bi zanemarivanje smisla zbog doslovnosti, celine radi dela. S druge strane, postoji i niz drugih pitanja u kojima je stav religije značajan i u kojima je i lakše postići saglasnost. Generalno, reč je pre svega o tome da se sagleda i zauzme generalni stav – u kome će se složiti i ekološki pokret i religije – a to je da nastavljanje sadašnjih tendencija vodi čoveka u "zločin protiv svekolikog stvaranja i svih stvorenja". To sagledavanje, u kome se slažu naučnici, filozofi i religijski mislioci, kazuje da je čovečanstvo odgovorno ne samo za ubrzano uništavanje biljnih i životinjskih vrsta koje se sada odvija, nego i za proces uništavanja koji će tek uslediti i koji – samoubilački – znači patnju i smrt za velik broj ljudi, ako ne i za celo čovečanstvo. Sa religijskog stanovišta to znači da je čovek uzurpirao sebi pravo koje ima samo bog – da kao stvaralac odluci o uništenju svog dela. Sa ekološkog stanovišta to znači da je čovek – kao najsvesnije biće – umesto da bude čuvar i pastir svekolikog stvaranja i svih bića, zloupotrebio svoju moć postajući najveća štetočina planete, uništavajući pretpostavke opstanka za mnoga bića, pa i za samoga sebe. Umesto čuvara pretvorio se u dželata.

Ekološka svest u budizmu zasniva se na ideji o jedinstvu svih bića i nenasilju. Ključna ideja jeste sveopšta povezanost, koja je posebno karakteristična za organski svet i predstavlja srž ekologije, a ta ideja je posebno razvijana u poznom kineskom (hua-jen) budizmu. Četvrta (budističko-ekološka) ideja jeste i načelo sveopšteg trpljenja (patnje), kao i s njom povezano saosećanje koje pobornici zaštite sredine kod današnjeg čoveka uspevaju da pobude i za živi svet na polovima (na primer, prikazujući bezdušno istrebljenje kolonija tuljana itd.). U osnovi, to se svodi na poštovanje svekolikog živog sveta nezavisno od toga da li data bića imaju važno mesto u očuvanju sredine.

Sa stanovišta hrišćanstva, čovek jeste postavljen iznad svih bića, ali mu nije dopušteno da upropasti božje delo stvaranja – naprotiv. Proces u kome rast broja ljudi vodi progresivnom uništavanju drugih vrsta i životne sredine sa povratnim razornim efektom i na samu ljudsku vrstu predstavlja izraz jedne dijabolične dijalektike, nezdravo bujanje čovečanstva koje se pretvara u rak živog sveta; kanceroznu izraslinu koja, uništavajući svog domaćina (prirodne resurse i ostali živi svet), srlja u vlastitu propast. Iako neke hrišćanske sekte teže ovo da tumače kao ispunjenje proročanstva o apokalipsi i sudnjem danu, vodeće hrišćanske crkve ne povezuju ekološku katastrofu sa apokalipsom nego smatraju takav smer suprotnim božjem planu.

Isto se može reći i za stanovište hinduizma, koji takođe poznaje velike cikluse nastanka i propasti univerzuma, ali oni se tiču kosmoloških ritmova, a ne ekološkog ruiniranja jedne planete. Otuda ekološka neravnoteža koja postaje sve izrazitija u našem veku nije deo nekog šireg kosmološkog ciklusa propasti sveta, ili univerzuma, nego provokacija za koju krivicu snosi isključivo čovek. Istina je da postoji načelna mogućnost da živi svet na zemlji strada i zbog nekih geoloških ili kosmičkih incidenata (prošlost planete Zemlje beleži neke kataklizme u kojima je stradao značajan deo živog sveta), ali tada su u pitanju tzv. slepe sile, a ne posledica razmaha jedne žive vrste koja sebe smatra najsvesnijem, najinteligentnijom itd. Ono u čemu hinduizam i islam mogu da daju konkretan doprinos nije toliko opšti stav prema prirodi i životnoj sredini, nego uticaj na smanjenje priraštaja stanovništva, koji je naročito visok u islamskim područjima i često ima teške posledice i na ekonomski razvoj pojedinih zemalja i na ubrzano razaranje životne sredine, čak i u sredinama koje su industrijski i tehnološki nerazvijene.

U međuvremenu, od donošenja Deklaracije iz Asizija, uz navedenih pet religija u pokret i akcije zaštite sredine uključile su se organizacije i predstavnici drugih religija: đainisti, bahajci i sikhi. Od pravoslavnih crkava za sada je aktivan stav zauzela Grčka pravoslavna crkva i to i u svojim zajednicama na drugim kontinentima.

// Projekat Rastko / Filosofija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]