Душан Пајин

Религија и екологија

Извор: часопис "Културе Истока", бр 29, стр. 5-9, Београд, 1991.

Др. Душан Пајин, професор филозофије уметности и естетике на Универзитету уметности у Београду. Аутор 10 књига из историје културе, филозофије уметности и религије. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu – Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

У јесен 1986. године Светски фонд за природу (World Wide Fund for Nature – WWF) је у Асизију у Италији окупио представнике будизма, хришћанстава, хиндуизма, јеврејства и ислама да расправљају о проблемима заштите човекове средине из угла религијских традиција.

Имајући у виду да су у неким приликама религијска учења ишла на руку активностима које су водиле разарању природне средине и природних извора, идеја је била да се људи из различитих религијских традиција суоче са заједничким проблемом очувања природне средине, да сагледају који то позитивни доприноси и ставови религија говоре у прилог једне еколошке свести дорасле нашем времену. Суочени са таквим изазовом, они су уобличили платформе у којима су објаснили који аспекти религијских учења упућују ка једној вишој еколошкој свести, а те платформе сабране заједно представљају оно што је касније постало познато као Декларација из Асизија. То је инаугурисало освештен и активан став религијских традиција према једном од највећих изазова за човечанство, а с друге стране поткрепило је духовну и етичку основу покрета за очување човекове средине. На крају, тај сусрет је показао и то да велике и утицајне религије данашњице имају заједнички интерес – јер је реч о интересу свих људи – да допринесу јачању еколошке свести и покрета за заштиту средине.

Истина је да у периодима људске историје кад су се зачињале ове религије нису постојали еколошки проблеми и да је број људи у појединим деловима света био неупоредиво мањи, што је значило и то да је средина била много мање угрожена. Али, измењене прилике налажу да се религије суоче са новим изазовима и – имајући у виду основе својих учења – артикулишу свој изричит став о томе, који ће верницима дати основу и подстицај за позитивне акције, указујући на човекову одговорност за насталу ситуацију и њено превазилажење, пошто све религије упућују човека да брине за своју средину и друга бића. На пример, у давна времена када је смртност била већа и ниједан део земље није био пренасељен, религијски подстицај на рађање и многочлане породице је имао смисла. Данас, када се број становника на земљи приближава броју од шест милијарди, а многа подручја су већ сад пренасељена и еколошки исцрпљена, задржавање таквог става и одбацивање контроле рађања као несагласне религијским начелима значило би занемаривање смисла због дословности, целине ради дела. С друге стране, постоји и низ других питања у којима је став религије значајан и у којима је и лакше постићи сагласност. Генерално, реч је пре свега о томе да се сагледа и заузме генерални став – у коме ће се сложити и еколошки покрет и религије – а то је да настављање садашњих тенденција води човека у "злочин против свеколиког стварања и свих створења". То сагледавање, у коме се слажу научници, филозофи и религијски мислиоци, казује да је човечанство одговорно не само за убрзано уништавање биљних и животињских врста које се сада одвија, него и за процес уништавања који ће тек уследити и који – самоубилачки – значи патњу и смрт за велик број људи, ако не и за цело човечанство. Са религијског становишта то значи да је човек узурпирао себи право које има само бог – да као стваралац одлуци о уништењу свог дела. Са еколошког становишта то значи да је човек – као најсвесније биће – уместо да буде чувар и пастир свеколиког стварања и свих бића, злоупотребио своју моћ постајући највећа штеточина планете, уништавајући претпоставке опстанка за многа бића, па и за самога себе. Уместо чувара претворио се у џелата.

Еколошка свест у будизму заснива се на идеји о јединству свих бића и ненасиљу. Кључна идеја јесте свеопшта повезаност, која је посебно карактеристична за органски свет и представља срж екологије, а та идеја је посебно развијана у позном кинеском (хуа-јен) будизму. Четврта (будистичко-еколошка) идеја јесте и начело свеопштег трпљења (патње), као и с њом повезано саосећање које поборници заштите средине код данашњег човека успевају да побуде и за живи свет на половима (на пример, приказујући бездушно истребљење колонија туљана итд.). У основи, то се своди на поштовање свеколиког живог света независно од тога да ли дата бића имају важно место у очувању средине.

Са становишта хришћанства, човек јесте постављен изнад свих бића, али му није допуштено да упропасти божје дело стварања – напротив. Процес у коме раст броја људи води прогресивном уништавању других врста и животне средине са повратним разорним ефектом и на саму људску врсту представља израз једне дијаболичне дијалектике, нездраво бујање човечанства које се претвара у рак живог света; канцерозну израслину која, уништавајући свог домаћина (природне ресурсе и остали живи свет), срља у властиту пропаст. Иако неке хришћанске секте теже ово да тумаче као испуњење пророчанства о апокалипси и судњем дану, водеће хришћанске цркве не повезују еколошку катастрофу са апокалипсом него сматрају такав смер супротним божјем плану.

Исто се може рећи и за становиште хиндуизма, који такође познаје велике циклусе настанка и пропасти универзума, али они се тичу космолошких ритмова, а не еколошког руинирања једне планете. Отуда еколошка неравнотежа која постаје све изразитија у нашем веку није део неког ширег космолошког циклуса пропасти света, или универзума, него провокација за коју кривицу сноси искључиво човек. Истина је да постоји начелна могућност да живи свет на земљи страда и због неких геолошких или космичких инцидената (прошлост планете Земље бележи неке катаклизме у којима је страдао значајан део живог света), али тада су у питању тзв. слепе силе, а не последица размаха једне живе врсте која себе сматра најсвеснијем, најинтелигентнијом итд. Оно у чему хиндуизам и ислам могу да дају конкретан допринос није толико општи став према природи и животној средини, него утицај на смањење прираштаја становништва, који је нарочито висок у исламским подручјима и често има тешке последице и на економски развој појединих земаља и на убрзано разарање животне средине, чак и у срединама које су индустријски и технолошки неразвијене.

У међувремену, од доношења Декларације из Асизија, уз наведених пет религија у покрет и акције заштите средине укључиле су се организације и представници других религија: ђаинисти, бахајци и сикхи. Од православних цркава за сада је активан став заузела Грчка православна црква и то и у својим заједницама на другим континентима.