Јагње Божије и Звијер из бездана

Др. Мирко Зуровац, Философски факултет, Београд

Шта нам се стварно догодило или "Производња лажи" у служби милитарног империјализма

УДК 172.4(355.014)

О АУТОРУ: Др. Мирко Зуровац (1941), редовни професор на катедрама за естетику и онтологију Философског факултета у Београду; објавио књиге: Умјетност и егзистенција (1978), Умјетност као истина и лаж бића (1986), Дјетињство и зрелост умјетности (1994).

САЖЕТАК: У овом раду аутор назначава у основним цртама оно што се посљедњих година догађало на подручју бивше Југославије. Иза свега стоји злочиначки план југословенских сецесиониста и њихових страних помагача чији је циљ био разбијање Југославије искључиво на штету српског народа. Пошто су знали да њихови планови немају никаквог основа у међународном праву, они су покренули читаве "погоне лажи", који раде само по принципу извртања и фабриковања чињеница, не устручавајући се да злочинца представе као жртву, а жртву цинично прикажу као извршиоца злочина.

Помоћу лажи и обмане, заштитници југословенских сецесиониста су успјели да изолују српски народ од осталог дијела свијета, с једне стране, те да инструментализују Уједињене нације и да их претворе у инструмент постизавања њихових неправедних политичких циљева, с друге стране. При том се даје кратак преглед догађања из ког се јасно види како се данас води геноцидни рат против српског народа под окриљем Уједињених нација и уз пуно ангажовање NATO-а као данас највеће војне силе на свијету. Аутор закључује да читав свијет није против српског народа, иако данас тако изгледа због сувише бучне злоупотребе техничких метода производње и наметања лажи. Отуд закључак да се српски народ мора покренути изнутра и пронаћи начин да истина допре до оног дијела човјечанства који му није непријатељски и који ће му пружити руку и помоћи да се усправи.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Лаж, обмана, цинизам, сецесионисти, производња лажи, експеримент лажи, југословенска криза, информативна блокада, западна политика, политички примитивизам, западна демократија, свјетска дипломатија, "виша политика", Уједињене нације, мировне снаге, заштићене зоне, санкције, насиље, ембарго, NATO, жртва, масакр, злочин, одмазда, геноцид, суд за ратне злочине, митски ликови, херојско-трагична ситуација.

Пруски министар предсједник von Bismark није се освртао на то колико је томе сам доприносио кад је изван себе од ужаса једном приликом изјавио: "Рат је пакао, а ђаво онај ко га изазове потезом пера". Цинизам моћника, који покрећу ратове да би убрзо то заборавили, крије у себи много више него што би се на први поглед могло помислити. У том смислу Peter Sloterdijk је писао: "Хтједосмо цинизам узети к знању, а при том открисмо да је он већ поодавно завладао нама." Цинизам влада свијетом откако има моћника који, опијени својом моћи, нису спремни да се зауставе да би сагледали тежину свог властитог злочина. Тако је увијек било, а тако ће засигурно бити и у будућности. Ипак ново вријеме, са својим тековинама, доноси нова изненађења. Нарушена равнотежа на глобалном плану у корист запада одузима могућност западним моћницима да буду цинични: њихов цинизам се, због недостатка неопходне равнотеже у односу снага, одмах претвара у грубу ароганцију и сирово насиље. Политички примитивизам данас долази са запада и пријети да се рашири по читавом свијету. Западна политика више се и не труди да сачува привид праведности у међународним односима. Своју безочност и до сада невиђену бруталност јасно је показала својом уплетеношћу у југословенску кризу.

Југословенска државна заједница, која је била позната у читавом свијету и истицана као примјер вишенационалне и мултикултурне заједнице, насилно је разбијена у сарадњи и потпуној координацији југословенских сецесиониста и неких страних сила које су вијековима имале освајачке амбиције према овим просторима. Разбијачи Југославије су знали да њихови злочиначки планови немају никаквог основа у међународном праву. Своје планове су морали увити у обланду лажи да их свјетска јавност не би препознала у њиховој правој суштини. У том циљу они су покренули читаве "погоне лажи", које раде само по принципу извртања и фабриковања чињеница и који се не устручавају да злочинца представе као жртву а жртву цинично прикажу као извршиоца злочина.

Српски народ је проглашен јединим кривцем за све и прије избијања грађанског рата, да би му затим била наметнута информативна блокада путем средстава јавног информисања из свјетских центара моћи, која на најгрубљи начин изврћу и фабрикују чињенице и тако безочно обмањују свјетско јавно мњење. Читав српски народ је сатанизован. Овај сулуди подухват личи на "експеримент лажи", који је добро инвестиран и од ког његови инвеститори очекују да им донесе добит у крви једног праведног и слободољубивог народа.

Информативна блокада, с једне стране, те огромна производња лажи, с друге стране, уз све друге облике најбезобзирнијег притиска, омогућиле су заштитницима југословенских сецесиониста да инструментализују Уједињене нације и да их претворе у инструмент постизавања њихових империјалних политичких циљева. Данас смо свједоци како једна брутална политика претвара УН у средство присиле и насиља под чијим окриљем се врши право линчовање "непослушних" од стране великих и моћних. Све резолуције УН против српског народа донесене су на основу лажних и исконструисаних оптужби. Најдрастичнији примјер за то су санкције, које, како по својој намјени и начину спровођења тако и по својим посљедицама, имају геноцидни карактер.

Најприје је извршен невиђен притисак да се, у име пружања добрих услуга, интернационализује југословенско питање, да би, затим, чим се на то пристало, сви принципи међународног права били погажени: непосредно су подстицане и помагане све сецесионистичке снаге и вршен невиђен притисак уз сталну пријетњу војном силом на народе који су жељели да остану у Југославији; међународно признате границе су проглашене неважећим, а признате су републичке границе које никад нису постојале као државне; изнуђено је признање три југословенске републике, иако, по међународном праву, за то није био испуњен ниједан услов. Циљ тог признања је био да се унапријед легализују посљедице овог криминалног чина и прикрију његове праве намјере. Свим народима бивше Југославије је признато право на самоопредјељење осим српском који је најбројнији и има најдужу државну традицију. Компактни простор Српских Крајина, који је и по величини и по броју становника већи од већине националних држава које су признате, насилно је разбијен и подијељен између муслиманске и хрватске државе које никад нису постојале у тим границама. Право на сецесију се уздиже изнад права народа да живе у постојећој држави. Све су то апсурдности – а оне нису једине – које заштитници југословенских сецесиониста желе да прикажу као једино исправне у случају Југославије.

Њихов циљ је коначан пораз српског народа и његово потпуно уништење. У том злочиначком подухвату мировне снаге свјетске организације треба да одиграју одлучујућу улогу. Ембарго на увоз наоружања важио је само за Србе, док су се Хрвати и Муслимани несметано наоружавали са свих страна; UNPROFOR је од почетка пружао директну логистичку подршку хрватској и муслиманској војсци, а неке његове јединице су отворено учествовале на њиховој страни у борби против Срба; заштићене зоне нису биле разоружане, већ су претворене у бастионе у којима су се припремале и из којих су се покретале офанзиве на српску територију, а кад би Срби одговорили на напад, авијација NATO-а би по правилу бомбардовала њихове положаје; у српским подручјима под заштитом УН мировне снаге су помагале Хрвате и Муслимане у припремању покоља над српским становништвом. Захваљујући томе, потпуно је уништено српско становништво најприје у Западној Славонији, а потом у читавој Републици Српској Крајини (засад осим њеног источног дијела). Хрватски злочини се прикривају, а Хрватска није озбиљно чак ни опоменута, а камоли заслужно кажњена. Докле иде цинизам моћних покровитеља хрватских злочина могло се видјети приликом хрватског освајања Српске Крајине: Хрватска је напала Републику Српску Крајину са више добро обучених и наоружаних војника него што је ова имала становника, уз логистичку подршку, стручну помоћ и помоћ у наоружању од стране NATO-а; бруталност агресије на заштићене зоне није се могла прикрити, па су њени помагачи упућивали Хрватској чак и извјесне пријетње. Али пријетње Хрватима биле су само трик и бацање прашине у очи свјетској јавности, јер управо тих дана авиони NATO-а су бомбардовали радарске системе српске војске, како би хрватска војска могла несметаније да бомбардује колоне српских избјеглица. Сувише блага опомена, коју међународна заједница, оличена у УН и Савјету Безбједности, упућује Хрватима и Муслиманима због њихових очигледних злочина, може се схватити само као подршка и подстицај за нове злочине.

Зато није било никакве сумње да ће Снаге за брзу интервенцију, које су формиране при NATO-у и одмах упућене у Босну и Херцеговину, стати на страну хрватске и муслиманске војске у борби против Срба. Повод за напад на Републику Српску сами су произвели тако што су, у сарадњи са муслиманским војним руководством, још једном припремили и извршили масакр цивила у Сарајеву и одмах га приписали Србима. То је био повод да преко 60 авиона NATO-а, заједно са тешком артиљеријом Снага за брзу интервенцију, пуних 15 дана бомбардују српске војне, привредне и цивилне циљеве. Своју акцију сами су назвали "одмаздом". Али ко има право да врши "одмазду"? Након овог злочина, извршеним под њиховим окриљем, УН су довеле у питање сврху свог постојања. На основу њиховог овлашћења снаге NATO-а су извршиле свирепу "одмазду" над потпуно невиним српским становништвом. У садејству са NATO снагама, удружена војска Републике Хрватске и Хрватско-муслиманске федерације, која је 6 до 7 пута бројнија од српске, већ је заузела више од половине западног дијела Републике Српске. Напади NATO-авиона су престали, уз нове пријетње и уцјене, тек кад су закључили да је српска одбрана толико ослабљена да ће хрватска и муслиманска војска лако довршити уништавање преосталог дијела српског народа на овим подручјима. У садејству са њима и уз безочно манипулисање Уједињеним нацијама, треба да се доврши геноцид над српским народом на једној трећини његовог етничког простора, што није успјело ни Аустро-Угарској у току Првог ни нацистичкој Њемачкој и њеном сателиту Независној Држави Хрватској у току Другог свјетског рата.

Наивно је очекивати да NATO буде спроводник одлука УН, које би морале бити непристрасан посредник у сваком сукобу. Неке чланице NATO-а су иницијатори разбијања Југославије, па су од почетка на страни југословенских сецесиониста. Оне рачунају са NATO-ом као са гарантом остварења њихових планова. У складу са оваквом политиком овај војни савез отворено учествује у борби против српског народа. Стога су потпуно апсурдне одлуке УН којима се овлашћења о употреби силе против страна у сукобу предају Команди NATO-а. NATO данас отворено показује разлог свог постојања у измијењеним условима: ова данас најјача војна сила на свијету приграбила је себи право да помаже јачу страну у грађанском рату, у циљу потпуног уништења слабије, што је потпуно супротно свим правилима морала и хуманости. Убудуће NATO ће служити као машина за уништавање људи и народа по жељи његових моћних чланица. Српски народ је прва велика жртва овог помахниталог џина који се не зна зауставити.

Тако се, пред нашим очима, исписују најсрамније странице западне демократије и свјетске дипломатије. Запрепашћује чињеница да се овај злочин врши под окриљем УН. УН су напустиле своје изворне принципе и, упркос свим оградама њихових званичника, постале средство насиља над људима и народима. То се може схватити само као посљедица дуге и систематске обмане међународне јавности.

Начин на који се води геноцидни рат против српског народа под окриљем УН граничи се са правим безумљем. Лаж и обмана су омиљени методи његових протагониста. Зато су систематски прикривали злочине које су хрватска и муслиманска војска чиниле над српским цивилним становништвом. Зато су те злочине тенденциозно приписивали српској војсци и тако Хрвате и Муслимане подстицали на нове и још веће злочине. Помоћу лажи и обмане, заштитници југословенских сецесиониста су успјели да изолују српски народ од осталог дијела свијета, а Хрвате и Муслимане су наоружавали огромним количинама наоружања које треба да, уз подршку њихове моћне авијације, доврши геноцид над српским народом. Неправда тако учињена српском народу не може се ничим измјерити. Такав паклени план могли су сачинити само болесни умови попут оних који су измислили фабрике смрти и холокаусте. Никаква "виша политика" не може оправдати уништавање људи и народа. На такав начин не може се градити никакав поредак, а поготово не демократски и праведан.

Свијет би био изненађен и запрепаштен кад би којим случајем могао спознати врсте и количину лажи која је изручена на српски народ с циљем да се прикрију злочини који су планирани да се учине и који се стварно чине над једним дијелом његових припадника. У том циљу формиран је тзв. Суд за ратне злочине на подручју бивше Југославије, који ће судити само Србима зато што су се дрзнули да бране свој опстанак и своју слободу. Истинским кривцима, правим злочинцима, југословенским сецесионистима и њиховим заштитницима, који су започели рат и починили стварне злочине, неће бити суђено. Они би да суде, на основу лажних и исконструисаних оптужби, војном и легално изабраном политичком руководству Републике Српске. У њиховој бјесомучној галами против генерала Ратка Младића и предсједника др. Радована Караџића сувише бучно одјекује њихова нимало прикривена жеља да суде читавом српском народу или бар ономе његовом дијелу који није поклекнуо пред њиховим уцјенама и остао одлучан да се одупре њиховим злочиначким плановима. Ето зашто генерал Младић и предсједник Караџић нису више само одређени људи, који су били на одређеним мјестима у току ове вишегодишње борбе њиховог народа за свој опстанак, већ митске величине преко којих један угрожени народ тражи да буде схваћен у својој херојско-трагичној ситуацији. Кроз њихове ликове данас проговара све најчистије и највеличанственије што је могао да покаже један народ у праведној борби за свој голи опстанак, која му је наметнута на најпрљавији начин и према најмонструознијим плановима. Зато ови ликови, упркос лажним оптужбама, данас сијају неугасивим сјајем као два бисера на сметљишту свјетске политике у којој ништа није на свом мјесту, јер у њој царују само лаж и обмана чији је циљ да се оправда насиље над људима и читавим народима. Њихова морална чистота и херојска одважност у одбрани свог народа може бити сразмјерна само количини лажи чију производњу инвестирају они који би хтјели да их изведу пред Хашки суд и тако осигурају бар неку врсту легитимности пред лицем свјетске јавности за своје лажи и своје злочине које су починили над српским народом.

Тако је једна изузетна људска тековина: техничка могућност брзог и тачног информисања јавности, претворена у своју супротност: у средство обмане и најгрубље политичке манипулације јавним мњењем, и то у најширим могућим размјерама. Тиме што су лажно информисали свој народ, они су му одузели могућност истинског мишљења и дјеловања, а према српском народу починили злочин чија се морална тежина ничим не може измјерити.

У том безочном фабриковању лажи против српског народа учествовали су неки интелектуалци са запада и из наше земље, који би по природи свог занимања морали имати критички однос према лако препознатљивој политичкој манипулацији јавним мњењем. Они су пристали да учествују у једној добро организованој завјери чије је основно средство "производња лажи", која се уздиже до правог лудила и потпуног помрачења ума.

Циљ је био да се прикрије велики злочин који је припреман да се изврши над српским народом на најциничнији начин: под окриљем Уједињених нација. Српски народ се тако неочекивано нашао пред великим искушењем. У питању је наш национални опстанак. У таквом времену свеци постају ратници. Наше искушење је слично искушењу Светог Петра Цетињског, па нам величина његове светачке одлучности данас мора бити разумљивија него икад раније. Зато морамо имати храбрости за истину нашег данашњег националног положаја и нашег најновијег колективног страдања које нам је дуго припремано. Читав свијет није против нас, иако данас тако изгледа, како због сувише бучне злоупотребе техничких метода производње и наметања лажи, тако и због конформистичког држања великог дијела човјечанства које није у стању да се животно заинтересује за судбину једног угроженог народа зато што му изгледа сувише далеко. Зато морамо да пронађемо начин да савладамо ову фиктивну даљину како би истина допрла до оног дијела човјечанства које нам није непријатељско и које ће нам засигурно пружити руку и помоћи да се усправимо и тако стекнемо ново повјерење у себе.

У питању је наш опстанак који се неће моћи одбранити уз бесмислено самокажњавање и бесрамно самооптуживање, уз малодушно самоомаловажавање и понизно повлачење пред арогантним уцјенама, уз неслогу и унутрашње расколе. Само сложни и одлучни можемо одбранити своју слободу и свој опстанак. Једини начин да осигурамо свој опстанак јесте превладавање постојећег раскола српског народа. У том циљу, морамо се у себи разбудити, морамо се покренути изнутра, морамо почети из почетка, морамо почети да васпитавамо сам народ у националном духу. Зато су нам данас толико неопходни добри учитељи и добри свештеници који ће моћи да покрену преображај националне свијести и тако осигурају наш духовни опстанак. Данас ствари тако стоје да нам је неопходан радикалан заокрет у васпитној политици народа, јер нам ништа, ама баш ништа друго, не може помоћи него потпуна измјена нашег начина мишљења и понашања у вези са националним стварима. Да нисмо пропустили да то урадимо у прошлости, можда смо могли избјећи нашу данашњу несрећу.

Крајње је вријеме да се разбудимо и у себи покренемо. Али овај пут без предрасуда.

Богдан М. Лубардић: Геополитички енциклопедизам "Microsoft"-а >>

// Пројекат Растко / Философија / Јагње Божије и Звијер из бездана //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]