Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana

Episkop Zahumsko-hercegovački Dr. Atanasije (Jevtić), Manastir Tvrdoš

Najgori od svih mogućih ratova

UDK 241(355.01)

O AUTORU: Episkop Zahumsko-hercegovački dr. Atanasije (Jevtić) (1938), redovni profesor na katedrama za patrologiju i opštu istoriju Crkve Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i Duhovne akademije u Srbinju; značajnije knjige: Patrologija 2 (1984), Od Kosova do Jadovna (1987), Traganje za Hristom (1989), Velikomučenički Jasenovac (1990), Duhovnost pravoslavlja (1990), Na putevima Otaca (1991), Sveti Sava i Kosovski Zavet (1992), Teologija i filosofija (1994 ), Znak preporečni (1994).

SAŽETAK: Rat je stvarnost našega sveta, i on je počeo još na Nebu kada je Mihailo Arhanđel zbacio Satanu i njegove sledbenike, otpadnike od Boga. Ovaj rat 1991/1995. je najgori od svih mogućih ratova: započele su ga iste one đavolje sile koje i inače započinju sve ratove, a hrišćanima je uvek ostajalo da se brane.

Rat je zlo kada je napadačko-osvajački, rat je nužda i nevolja, drama i tragedija kada je odbrambeni. Ovaj rat je bio odbrambeni i junački što se tiče Republike Srpske, ali je nesrećni izdajnik srpskog naroda, predsednik Srbije Milošević, sve prokockao. Njegova izdaja još traje i verovatno će se produžiti do krvavih i raspetih Kosova i Metohije.

Bolji je rat nego li mir koji nas odvaja od Boga: mir koji odvaja od Boga je lažni mir. Pravi rat a lažni mir proizvode upravo licemeri iz Ujedinjenih nacija, Evropske zajednice, Saveta bezbednosti, Evropskog parlamenta. Bez njih bi mi još pre dva veka sredili našu kuću, i imali bi šta da sređujemo, jer smo Evropa pre Evrope, i civilizacija pre njihove civilizacije, i duhovnost pre svega. Bog im sudio, oni su glavni krivci za rat.

KLjUČNE RIJEČI: Arhanđel Mihailo, napadačko-osvajački/odbrambeni, nužda, nevolja, drama, tragedija, Milošević, satana, lažni mir, licemerje, duhovnost

Teško je govoriti na temu rata; i ja ne bih rekao filosofija rata, nego tragedija rata. Rat je stvarnost našega sveta. Štaviše – to je i naš Patrijarh rekao negde na početku ovoga rata – rat je počeo još na nebu. Mihailo Arhanđel je zbacio Satanu i njegove sledbenike kao otpadnike od Boga i od velike većine anđela. Postoji dakle jedan rat Satane protiv Boga.

Rat je zabeležen i prisutan u Bibliji i to onoliko koliko i ljudski život i ljudska istorija. Ratovi su nagovešteni proroštvom Hristovim i u Novom Zavetu: "Čućete ratove i glasove o ratovima. Nemojte se uplašiti, jer to još nije nije kraj."

Zaista, nema perioda u istoriji – decenija ili pola veka najviše – da ne biva rata. Kod nas na Balkanu svaka decenija ili svaka druga, u krajnjem slučaju svaka četvrt veka donosi nam rat. A možemo reći da svako pokoljenje ima svoj rat – objavljeni ili neobjavljeni, javni ili tajni; direktni fizički rat, ili još gori: duhovni, duševni ili psihološki rat.

Ovaj rat (1991.-1995. g.) najgori je od svih mogućih ratova. Njega su započele iste đavolje sile koje su uglavnom i započinjale sve ratove. A nama hrišćanima, nama pravoslavnim Srbima je ostajalo da se uvek borimo i da se odbranimo.

Naši su srpski ratovi uvek bili odbrambeni. Mi ne poričemo da je ovo bio i naš rat, i da su ga i Srbi vodili, ali su Srbi zaista vodili odbrambeni rat. Nisu zašli u tuđe teritorije. Jedini od Srba koji je u istoriji zašao u tuđe teritorije, tj. vizantijske, bio je car Dušan; zato mu se carstvo posle i raspalo. I hvala Bogu da se braća Grci zbog toga nisu naljutili. A i mi smo se povukli. Dušan je inače napravio i druge greške: prepustio je ovde Konavle, dubrovačko primorje i Pelješac, i donji tok Neretve, a otišao dole na jug da izbije na Egejsko more. To je verovatno zbog toploga mora, a svi teže toplijim morima. Ali je sreća da su Dušanovi naslednici, Lazarevići i posle Brankovići, vratili se ovde i ponovo izbili na Jadransko more, kod Dubrovnika i na donji tok Neretve. Posle je to nastavila srpska Hercegovina. Zato mi i govorimo da je naša Zahumsko-Hercegovačka eparhija bila i ostala i primorska eparhija: Stonsko-primorska, Humsko-zahumska, Mostarska i Hercegovačka.

Uostalom primorje Dubrovnika Konavala, Pelješac i Ploče, donji tok Neretve oduvek je bilo hercegovačko primorje, kao što je to govorio i Dučić u onoj poznatoj prepirci s Meštrovićem. Dalmacija i nije drugo nego bosansko-hercegovačko primorje.

No da se vratimo temi rata. Rat je zlo kada je napadačko-osvajački; rat je nužda i nevolja, drama i tragedija kada je odbrambeni. Ipak, radi onih čestitih ljudi koji su se borili i koji se bore za pravdu Božiju i obraz ljudski – "za Krst časni i Slobodu zlatnu", kako mi Srbi govorimo – reći ću da je ovo bio junački rat, bar što se tiče Republike Srpske, srpske Bosne i Hercegovine. I ti su ljudi časno dali svoje živote, i časno trpeli rane od suseda i bombardovanja od evroameričkog NATO-a, i časno su se izborili, ali su na kraju bili izdani od nesrećnog izdajnika srpskog naroda, kakvog nije imala naša istorija, od predsednika Srbije Miloševića, koji još nije završio svoju izdaju. Još ona traje i još će se verovatno produžiti do krvavih i raspetih Kosova i Metohije.

Ne daj Bože da bude tako. Ja sam, na žalost bio prorok odavno, čim je taj komunistički tiranin stupio na vlast, i govorio sam, a nisu mi verovali, pa mi ni sada verovatno neće verovati, ali je to tako: da je Milošević izdajnik srpski koji nas je izdao i prodao i koji nas i dalje prodaje. I još onda napada nas da smo mi krivi, a on, komunjara i njegove komunjare, – oni su "nevini". A znamo da je ovaj rat započeo pod petokrakom.

Milošević je tako napadao i Srbe u tri Srpske Krajine, u Slavoniji, u Kninskoj Krajini i Ravnim Kotarima, na Baniji i Kordunu i delu Like, i u istočnoj Slavoniji i zapadnom Sremu. Pa je njih onda nesrećni Milošević izdao i prodao, kao da "ni luk jeo ni luk mirisao". Nesrećni Srbi Krajišnici šta li mu sada govore, a dugo su mu aplaudirali, dok sam ja i tada govorio da je Milošević izdajnik.

No, vraćamo se opet temi rata. Sveti Grigorije Bogoslov je rekao, istina misleći pre svega na duhovni rat za odbranu vere, ne rat oružjem nego rat protiv jeresi, koje uništavaju i upropašćuju spasenje ljudsko, jer idu za đavolom a ne za Hristom, govoreći o ratu tame protiv Svetlosti, zla protiv Dobra, laži protiv Istine, da je takav rat bolji od lažnog mira: "Bolji je rat nego li mir koji nas odvaja od Boga".

Zato treba reći nešto i o lažnom miru. O lažnom miru i lažnim mirotvorcima govorili su Proroci Božiji. Mi smo danas svedoci takvog lažnog mira, lažnih primirja, i lažnih mirotvoraca. Takav je zlikovac, tiranin i izdajnik Milošević, takvi su Tuđman i Izetbegović. Oni sada govore o miru i mirotvorstvu! Milošević se nije ni s Bogom ni sa narodom svojim izmirio, niti sa krvlju onih Srba koje su njegovi komunisti pobili. A komunisti sve druge optužuju, samo ne priznaju da su oni počeli i onaj bratoubilački rat jula 1941. godine i ovaj rat u Jugoslaviji.

Ovaj rat u nesrećnoj Jugoslaviji je došao kao posledica poluvekovne tiranije komunizma. Komunisti nisu zacelili rane narodu srpskom koje su nam naneli Hrvati i muslimani genocidom 1941-45., nego su im dali ne samo sva prava, nego i daleko više prava nego Srbima. Povukli su granice komunističkih republika koje su bile granice okupacije, tj. nemačke, talijanske, balističke, mađarske, bugarske okupacije tokom rata. I posle su došli ovi sa Zapada, zluradnici, zlobnici i zločinioci – kažem zločinioci, ali su oni i zločinci – koji su te okupatorske i komunističke granice priznali. Oni neće komunizam, ali hoće posledice komunizma – ovakve granice! I komadaju Srbe kao što komadaju i razbijenu, raspetu, iskomadanu Rusiju. Još se nije završilo to komadanje.

To su nesrećni Englezi uradili i na Kipru, raskomadali ga, i onda posle ti isti i njima slični sa Zapada dolaze kao "mirotvorci". Sad čujem da se Englezi spremaju da dejtonski princip primene i tamo na Kipru. A to znači da će 88 posto Grka biti saterano na svega šezdeset posto teritorije, i da će Grci izgubiti oko 40% teritorija i najplodnije delove ostrva, preko četiri stotine crkava, tri grada i veliki broj sela i naselja čisto grčkih.

Na Kipru je više od dvesta hiljada proteranih Grka hrišćana, pet hiljada ih je ubijeno, a dve hiljade je odvedeno u tursko ropstvo. Za njih se ni danas ne zna ništa iako su bili popisani od međunarodnog Crvenog krsta, a mnogi su bili i fotografisani. Neki su ih čak videli u Adani, gradu u Turskoj. Šta je s njima, Turska ne govori evo već dvadeset i dve godine, a i licemerne mumije sa Zapada od međunarodnog Crvenog krsta do Ujedinjenih nacija ćute o tome.

Tako je ova humanitarna organizacija (Svetski Crveni krst) bila licemerna i kod nas. Pitao sam ih u jesen 1992. g. kako je u Konjicu, kako su tamo Srbi, a oni kažu: "Nemamo veze sa našima koji su u Konjicu.

– A imate li veze sa vašom centralom u Švajcarskoj?

– Imamo.

– Imaju li oni koji su u Konjicu vezu sa centralom?

– Imaju.

–Pa što preko Ženeve ne pitate kako su Srbi u Konjicu?"

Ovo sam pitao zato što su Muslimani tada (1992.) u Konjicu pobili 244 Srbina iz oko dvadeset srpskih sela iz konjičkog kraja i ispraznili ih. Proterali su skoro sve Srbe, oko 3 500 njih sa ženama i decom, mesecima ih držali u logorima, i mučili ih.

Danas smo u Konjičkom kraju ostali bez još sedam sela s ovu stranu Neretve, u kraju oko Boraka i Boračkog jezera, što je Milošević izdao u Dejtonu, prodao, dao, poklonio Izetbegoviću, kao što mu je poklonio srpsko Sarajevo, kao što mu je poklonio ne samo Goražde, nego i Ustikolinu i Praču i, ne široki pojas, nego celu tu teritoriju od Sarajeva do Goražda . Tako je sada ugroženo srpsko Srbinje – srpska Hotča koju su Turci bili preimenovali u Foča. Najbolje je bilo da su joj sada Srbi vratili staro ime Hoča kao što je u Metohiji Hoča kod Orahovca. Takođe su ugrožena i Miljevina i Jahorina i Trebević. A i mi u Hercegovini smo zbog tog Goražda odsječeni od Romanije, od Podrinja i od ostalih delova srpske Bosne ponosne i Republike Srpske.

Zato, vraćajući se opet pitanju o ovom prošlom ratu, ne bih hteo da filosofiram o ratu, niti da po svaku cenu pravdam sve Srbe svuda, ali se zgražavam nad licemerjem i zapadnih nazovi hrišćana i zapadnih neljudskih državnika, i organizacija i institucija kao što su Ujedinjene nacije, Evropska zajednica, Savet bezbednosti, Evropski parlament, i licemera iz Svetskog saveta crkava i licemera iz Vatikana.

Naročito su licemerni Amerikanci, koje su rodili vekovno licemerni Englezi. Oni su nastavili proverenu englesku politiku na Istoku, samo grubo i brutalno. Englezi su ipak bili suptilniji, ali ništa manje licemerni i zli. Dokaz je ono što su radili na Kipru, dok su kolonijalno držali to grčko ostrvo preko osamdeset godina. I onda su, kada su 1955. Grci tražili oslobođenje Kipra i borili se za to, Englezi izazvali Turke (kojih je bilo oko 100.000 naspram 600.000 Grka) i tako je Kipar pocepan i podeljen, pa je 1974. godine Turska okupirala 38% Kipra na severu. Sada je izranjavljen i krvari, ali neće biti zaboravljen od braće Grka, Kiprana, a ni od nas ostalih pravoslavnih.

Osuđujem zato to licemerje i zgražavam se nad njim: jer Amerika izaziva ratove u svetu, a onda dolazi milom ili silom kao "mirotvorac". Kao što je i ovde ona i Evropa glavni krivac za rat, zajedno sa komunistima, Miloševićem, Tuđmanom i ostalima, tim komunjarama koji su samo produžili svoju vlast, pa čak ni ćurak nisu okrenuli naopako , nego ga samo spolja premazali, pa je farba brzo spala i pokazalo se njihovo pravo lice, užasno lice komunizma i fašizma (dva lica iste medalje).

Uz Amerikance arbitri su nam postali Nemci i Austrija, koji su nas oduvek mrzeli i napadali, i do sada uvek bivali poraženi. Verujem da će i ovoga puta biti poraženi, daće Bog.

Oni iz severozapadne Evrope (jer to nije ni cela ni prava Evropa) određuju sada kakva će biti sudbina cele Evrope, kakva će biti naša sudbina na Balkanu, kako će čija zemlja biti uređena, kakva će biti ljudska prava koja su oni propisali! A mnogi njihovi ljudi u njihovim zemljama nemaju istinska ljudska prava. Gde su prava Indijanaca u celoj Severnoj i Južnoj Americi? Gde su prava Aboridžina u Australiji, koju je Engleska držala vekovima kao svoju koloniju? Gde su danas prava Kurda u Turskoj i Iraku? Gde su prava Jermena pobijenih 1915. i 1919. godine (oko milion i po u Turskoj)? I još dva miliona pobijenih i proteranih Grka iz Male Azije 1922. godine? Gde su prava Srba na Kosovu i Metohiji, Srba u Titovoj i Tuđmanovoj Hrvatskoj?

Gde su prava pravoslavnih Srba koji su ratovali na strani saveznika i u prvom i u drugom svetskom ratu i gubili žrtve? I bili su od njih ostavljeni, a sada su još i oklevetani, demonizirani. Zar Švaba i Turčin da govore o ljudskim pravima? Naravno, tome je mnogo doprineo i Milošević, ali time svetska nepravda i licemerje nije ništa manje.

Oni, dakle, koji izazivaju ratove, onda dolaze da ih gase: Amerika, koja je to radila u Vijetnamu, u Koreji, Somaliji, Kambodži, u kojim sve zemljama ne, i sprema se to da radi i dalje. Ona sigurno pomaže i Čečeniju, i o tome imamo podatke. Ali šta nam to vredi: ona će, kao nekada tiranski Vavilon, kao tiranska rimska imperija, kao tiranska otomanska imperija, tako raditi i dalje: da izaziva ratove, pa onda da dolazi da ih gasi. I to se onda zove mirotvorstvo!

Oni su sada došli ovde da nas okupiraju. Opkoljavaju nas oko manastira i crkava, pokušavaju čak i naše gradove da nam zauzmu, tobož "izvode vežbe" – plaše nam decu i siročad kojima je ionako dosta nesreća i straha od rata. Oni nam sada određuju kako će da se vode izbori; kakvi će to biti "slobodni izbori", pod okupacijom šezdeset hiljada do zuba naoružanih NATO-vaca i četrdeset hiljada njihove logistike?! Kukavice, neljudi, bezbožnici, tirani, ali takvi su bili i u Bibliji opisani silnici koji Boga ne znaju. Nas koriste kao zamorce, na nama izvode probe svojih Tomahawk-a, specijalnih zračećih bombi. Tako su radili i u Persijskom zalivu, tako rade gde god hoće – oni to znaju da urade vrlo vešto: izazovu sukob, dođu kao mirotvorci, i onda ostanu gde im je to u interesu.

Tako je i ovde: mi još ne znamo ništa, rat nije još završen, ali je sigurno da će njihovo prisustvo biti daleko duže. I rešenja koja su nametnuli nesrećnim Dejtonom, koji je jedan diktat gestapovski, nisu nikakva rešenja. A oni će posle da se smeju i izruguju nas Balkance kako smo nesposobni da rešimo svoju nesreću i zavedemo red u svojoj kući, nego oni moraju ponovo da dolaze i da se troše, itd., itd.

Takvim licemerima bi bilo bolje da idu i da gledaju svoja posla. Da su nas ostavili na miru, mi bismo se još pre dva veka oslobodili i sredili svoju kuću. I imali bismo šta da sređujemo, jer smo Evropa pre Evrope, i civilizacija pre njihove civilizacije. I duhovnost, pre svega.

Ovako, neka im Bog sudi, oni su glavni krivci za rat.

Mi, Republika Srpska, Srpska Bosna i Hercegovina, borićemo se i izboriti za opstanak, bez obzira u kakvoj formi to bilo.

Napomena

Rad je nastao kao intervju, 29. avgusta 1996. u manastiru Tvrdoš, ali budući da je izgovoren u jednom dahu, objavljujemo ga kao kontinuiran tekst.

Dr. Mirko Zurovac: Šta nam se stvarno dogodilo ili "Proizvodnja laži" u službi militarnog imperijalizma >>

// Projekat Rastko / Filosofija / Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]