Izbor intervjua i novinskih tekstova

ČOVEK JE POZVAN NA INDIVIDUACIJU / Vladeta Jerotić, psihijatar i književni kritičar o našoj književnosti i nama samima (Narodne novine – Niš, 29-30. novembar, 1. decembar 1998)

SUSRETI: DR VLADETA JEROTIĆ, NEUROPSIHIJATAR I KNJIŽEVNIK (Dnevnik, Novi Sad, 25. novembar 1998)

POLITIČKI STRASTVEN NAROD / Promocija knjige "Darovi naših rođaka" Vladete Jerotića (Blic, Beograd, 16. 6. 1999)

PLAKAO BIH NAD EVROPOM / "Zapisi sa putovanja – Evropa i Evropljani" akademika Vladete Jerotića (Glas javnosti, Beograd, 18. 11. 1999.)

PUTOVANJE U EVROPU VLADETE JEROTIĆA / O knjizi "Zapisi sa putovanja" V. Jerotića Politika, Beograd 18. 11. 1999.

Čovek je pozvan na individuaciju

Vladeta Jerotić, psihijatar i književni kritičar o našoj književnosti i nama samima
(Narodne novine – Niš, 29-30. novembar, 1. decembar 1998)

…- Kada sam, kao mlad čovek, ulazio u svet antropologije, književnosti, filozofije, priča Vladeta Jerotić, jedan od prvih mojih snažnih doživljaja, ne samo intelektualnih, nego i emotivnih, bilo je čitanje Karla Gustava Junga i susretanje sa njegovim pojmom individuacije ili individuacionog procesa. Čovek je, upravo sam tako i shvatio, pozvan na individuaciju. To je u prirodi čoveka, kako kaže Jung, i svakom je, negde u zametku, zaveštano neko usavršavanje. U tom smislu, bitna je pomoć hrišćanstva, a pitanje je kakvog bi uopšte smisla, bez te duhovnosti, imalo naše usavršavanje i sva znanja (makar sticana i na nekoliko fakulteta). Lakše je učiti na fakultetu, pa i pisati knjige, nego malo promeniti sebe, usavršiti se u hrišćanskom smislu. Tu su negde i dodirne tačke Jungovog pojma individuacije i pravoslavnog pojma teozis – oboženje. Čovek je pozvan da usavršava najpre sebe, pa sve ostalo. Pisci koje sam čitao i oni o kojima sam pisao, naročito, najviše su mi pomogli da shvatim ovaj proces unutrašnjeg čišćenja i menjanja.

- Momčilo Nastasijević je tu neprevaziđen, kaže Vladeta Jerotić, zato sam u naslovu knjige i parafrazirao naziv te prelepe njegove pripovetke "Zapis o darovima moje rođake Marije", jedne od najlepših u srpskoj književnosti. Do sada se uglavnom Marija tumačila čak na bolestan način, ali ja kod Nastasijevića nisam video ništa bolesno – video sam samo njegovu sopstvenu metamorfozu. Život je Momčilo Nastasijević završio takoreći kao svetac, imao je veličanstvenu viziju pred smrt. On je zapravo bio čovek koji se čistio i manifestovao.

…- Baveći se Vukom Karadžićem ("Opisanije Serbije"), zatim Protom Matejom Nenadovićem, ja sam ulazio sve više u antropologiju našeg naroda, uz beskrajnu zahvalnost, pre svega, Jovanu Cvijiću, čija su istraživanja o karakterologiji dinarskog tipa Srba – početak srpske antropologije. Mnogo sam naučio i od Vladimira Dvornikovića ("Karakterologija Jugoslovena"), kao i od Vladimira Velmar Jankovića, Slobodana Jovanovića, Petra Džadžića, a zatim i Bojana Jovanovića, koji je napravio odličan izbor "Karakterologija Srba". Kada je reč o pozitivnim osobinama srpskog naroda, tu se mogu ubrojati: hrabrost, dobrodušnost, iskrenost, osećanje pravde, ali s druge strane su – nesloga, inat, izdajstvo, lakovernost. U svakom slučaju, moramo znati sebe, svoj karakter, bez toga nam ništa ne vredi. Vrlo je teško danas govoriti o srpskom identitetu, ali ovo je sve jedan veliki poziv na oživljavanje nacionalno-pravoslavnog, patriotskog bića srpskog čoveka – pre svega upoznavanjem srpske istorije.

Kada je u pitanju karakterologija Srba, kako ističe Jerotić, treba pomenuti reči velikog Ive Andrića, o kome je on takođe pisao, a koji o srpskom narodu sudi kao objektivan i neutralan posmatrač zbivanja, sa neverovatnom mirnoćom iznutra i neverovatnim darom zapažanja. "Mnogi naši ljudi, piše Andrić, nose u sebi nasleđen kompleks odmetnika i stradalnika, čoveka kome je učinjeno krivo, koga progone na pravdi Boga zli neprijatelji pravde i poštenja." … što god smo davno, veštinom, znanjem stvorili, to ne može da se održi, kao umetnost ili nauka, jer iz svake crte, iz svakog retka zjapi njihovo neplodno, golo, gladno i nezajažljivo ja. Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak i preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? … čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva, pune unutarnje slobode …" Izrečene davno, reči ovog mudraca ni danas, na žalost, ne gube na svojoj aktuelnosti.

- I posle svega ovoga mislim da ipak ne bismo smeli da kažemo ubi bene, ibi patria – tamo gde mi je dobro, tamo mi je otadžbina, već – tamo gde mi je otadžbina, pravoslavna srpska, tamo mi je dobro i kada nije dobro – kaže Vladeta Jerotić i u duhu oživljenog patriotskog srpskog bića ipak poručuje mladima: "Ostajte ovde".

Susreti: Dr Vladeta Jerotić, neuropsihijatar i književnik

Dnevnik, Novi Sad, 25. novembar 1998.

Naša istorija je divna i bogata. Ali, ne treba obnavljati sentimentalno, ne nostalgično i ne lažno konzervativno i patrijarhalno – kaže Vladeta Jerotić.

Pozicija psihologa ili teologa u tumačenju različitih oblasti i pojava izgleda povlašćeno, jer, po svojoj prirodi, njihova analiza uvek otkriva univerzalna značenja i vrednosti. S takvog stanovišta je, čini se, moguće o svemu razmišljati i dati sud koji će biti uvažavan. Ipak, sam autoritet naučnika nije dovoljan da zaštiti od proizvoljnosti teorija, moguće i ne tako retke. Velikog udela u tome ima njegova ličnost i odgovornost. Neuropsihijatrija je dr Vladetu Jerotića odvela do različitih oblasti i tumačenja njihovih veza, ali uvek sa svešću da je svako objašnjenje i otkrivanje suštine jedino moguće putem istine…

Šta je uzrok, a šta posledica stanja duha jednog naroda? Da li njegove etnopsihološke osobine utiču na istoriju koja mu se događa, zapravo na njegovu sudbinu, ili ono što mu se događa određuje kakav će biti?

- Stari grčki dijalektičari bi rekli da je tačno i jedno i drugo. Suprotnosti se privlače, pa etnopsihološke karakteristike jednog naroda utiču na njegovu istoriju, pozitivnu i negativnu, a i prilike utiču na njegove osobine. Karakterologija naroda je oblast koja je vrlo malo ispitana, a i vrlo delikatna. U 20. veku su svi narodi vrlo osetljivi, kada drugi otkrivaju njihove negativne osobine, što je prirodno. Trebalo bi da sam narod, bilo koji, znači i srpski, bude dovoljno jak i snažan, da može da prikazuje samom sebi svoje pozitivne i negativne osobine. Ali, kako je jednom rekao moj prijatelj Zoran Gluščević, nikad vreme da bude povoljno da se takva analiza srpskog naroda pojavi u svom pravom izdanju.

Možda je jedino vreme, kada je to donekle bilo moguće, bilo pre Prvog svetskog rata, kada je Jovan Cvijić pisao o tome. Velika je bila njegova smelost. Izuzetan je bio. U »Balkanskom poluostrvu« je pisao upravo o karakteristikama naših naroda. Povoljno je bilo i nekoliko godina između dva svetska rata, kada je Vladimir Dvorniković objavio izvanrednu knjigu »Karakterologija Jugoslovena«. Pisao je više od deset godina, veoma savesno, proučavajući sve moguće detalje. Samo u ta dva perioda bilo je povoljno da se govori o karakterologiji naroda.

Spoljašnje prilike utiču na karakter pojedinaca i naroda, kao što i karakter pojedinaca i naroda utiče na prilike. Šta je primarno? Ne znamo ni koja je primarna ljudska priroda, otprilike polovina uticaja odnosi na nasleđe, a druga polovina na sredinu, to jest roditelje, kakvi su nam bili i kako su nas formirali. Naročito u prvih pet, šest godina života.

Da li se danas uopšte može razmišljati i istom metodologijom proučavati i ličnost pojedinca i osobine jednog naroda?

- S krajnjom opreznošću. I Frojd, koji se najviše bavio pojedincima, bio je sklon, a i on je upozoravao na oprez, da zbilja neke osobine pojedinog čoveka, njegov način razvoja, mane i vrline, opet zavisno od porodice i nasleđa, mogu da se primene i na čitav narod. Šta bi tu o srpskom narodu mogli da kažemo? U negativnom smislu, patrijarhalna grubost očeva i pokornost majki očevima, odnosno muževima, kao i zaštićivanje dece od njihove grubosti, stvarala je čuvene »turske tuševe«, gde deca nisu mogla da se snađu između tople i hladne vode. Dobro pedagoško uputstvo bilo bi da oba roditelja budu ili stroga, umereno stroga, ili oba umereno blaga. Ranije, u našoj sredini, otac je bio odsutan, a potom dolazio i često kažnjavao decu. Sve to razvija i pojačava u narodu ono što se zove rajinski mentalitet. Tako narod postaje pokoran.

Moje je mišljenje da se neka revolucija mora odigrati u porodici, jer bez nje, zapravo, nema ničega. Sada traje jedan prelazni period, koji će možda odvesti u katastrofu celu Evropu, Ameriku i belu rasu, ali ne ceo svet. Ni u Aziji nije tako, a ni kod muslimana. Ne volim mnogo da govorim o tome, ali bela rasa kao da se umorila i od rađanja i od načina života. To je ozbiljna kriza bele rase. Kod muslimana ne vidim nikakve krize. Naprotiv. Vode i dalje patrijarhalnu politiku i život. Najveći paradoks i najstrašnije što mogu da kažem je pitanje kako to sprečiti? Ubacivanjem »mina« u muslimanski svet. Verovatno to Amerika i radi sa Kinom i muslimanima, ne bi li se podrio, zasad očuvan, moral muslimana i azijskih naroda. To su strašni paradoksi.

Naravno, hrišćani su razjedinjeni i jedini način da se jedan narod oporavi, srpski najpre, jeste prvo pomirenje crkve i države, intelektualaca i crkvenih lica. To su sve ogromni poslovi koji čekaju Srbiju, ako se izvuče iz krize, u koju stalno ulazi. Kada bi imali bar pet do deset godina predaha, verujem da bi pozitivne snage u našem narodu išle prema ovim, čini mi se, bitnim linijama oporavljanja. A to znači jačanje duhovnog života srpskog čoveka, preko obnavljanja istorije. Ali, ne radi istorije, ni tradicije, pogotovo ne konzervativne. Ne može se više biti isti. U tipu porodice, o kojem sam govorio, stvaraju se ili pokorna ili bundžijska deca. Gde je treće? Gde je između toga nešto vredno, pozitivno, što može da unapredi narod? Naravno da ima pojedinaca, ali oni stradaju u narodu u kojem se nalazi samo pokornost ili bunt.

Da li »darove naših rođaka« i predaka možda treba prvo prepoznati i kritički promisliti o njima, da bi se krenulo ka boljem?

- Krenimo najpre s pozitivnim osobinama naših predaka i našom istorijom, koja je divna i bogata. Mislim na nemanjićku, a i istoriju pre tog perioda. Ali, ne treba je obnavljati sentimentalno, ne nostalgično i ne lažno konzervativno i patrijarhalno, već sa savremenim duhom. Da se zna kakva je bila, a ne da bi je ponovo proživeli, jer se to ne može. Nema cikličnosti u istoriji. Uvek je drugačije i kada izgleda da je istorija ista. Stvari se naizgled ponavljaju, kao da su iste. Zemlja se okreće oko Sunca, ono oko svoga u galaksiji, i ljudi rđavi i ratovi su tu, a opet nije sve isto.

Govoreći o gnevu, citirali ste reči apostola Pavla: »Gnjevite se i ne griješite; sunce da ne zađe u gnjevu vašemu«. Ako dozvolite parafrazu tih reči, odnosno poruke, da li ona znači da se čovek može gneviti i da taj osećaj može biti konstruktivan, ako je u određenoj meri?

- Kao psiholog, bio bih sklon da kažem da ima i konstruktivnog gneva. Ali, kao što je i otac Porfirije rekao, nijedan gnev nije konstruktivan. Revnostan gnev, gnev protiv sopstvenog greha bio bi, strogo pravoslavno razmišljajući, jedini mogući. Pozitivan gnev bi morao biti samo onaj koji se odnosi na naše grehe. Nikakav drugi. Ako se može zamisliti gnev u ljubavi, ako se ta dva pojma mogu spojiti i ako ste u stanju da se gnevite na nekoga, a da pri tom imate ljubavi prema njemu, eto primera mogućeg pozitivnog gneva.

Da li Vam se, možda, čini da ljudi danas ne raspoznaju dobro i zlo u svemu što se događa, počev od svakodnevnice i svojih postupaka, do opštih procesa u društvu i da ti pojmovi, iako suštinski, nemaju svoje pravo mesto?

- Sve manje ljudi razlikuje dobro i zlo, jer neće. Guše svaki pokušaj razlikovanja, kao što neće ništa da čuju ni o grehu. To je tipično danas i za najpametnije ljude zapadne civilizacije i kada pišu, čak i za teologe. Dobro i zlo u svakom čoveku postoji u zametku i to se ne može nikad ugušiti. Početak našeg duhovnog rađanja jeste početak razlikovanja dobra i zla, kao i greha i pokušaja da se on prevaziđe. Grehova ima više. Nemojmo krenuti odjednom s nekoliko, već s onim koji nas najviše muči.

Svih sedam ljudskih grehova jesu sedam osobina. Sve je to prisutno u nama. recimo, blud – čovek je verovatno poligamno biće, a Gospod nam je dao da budemo monogamni. Ima zanimljiva teorija nemačkih naučnika još krajem 19. veka, da je prvobitni čovek bio monoteista, monogam i biljojed. Ovo poslednje je gotovo i dokazano. Ledeno doba je najpre promenilo način ishrane. A monoteista je postao politeista i paganin. Sasvim je moguće i da je čovek bio monogam u početku, jer je tada bilo malo ljudi na Zemlji, a tabu incesta je vrlo rano postavljen u istoriji čovečanstva. Posle su počele razmene, da se unutar jednog plemena ne bi mešali rođaci i dolazilo do incesta i degeneracija i tako su žene uzimane iz drugih plemena.

Pitanje razlikovanja dobra i zla podrazumeva duhovnu obnovu. Za početak, čitanje duhovne literature i posećivanje liturgije. Ne mora se dovoljno znati šta se zbiva za vreme liturgije, iako je to važno za pravoslavno prosvećivanje, jer će kasnije doći i do toga. Treći put je nalaženje duhovnika.

Politički strastven narod

M. P, Promocija knjige "Darovi naših rođaka" Vladete Jerotića
(Blic, Beograd, 16. 6. 1999)

Odakle neprekidan bunt u krvi većine srpskih ljudi, u onih oštroumnih i talentovanijih naročito? Da li je ovaj bunt nasledni talog u nacionalno nesvesnom biću srpskog čoveka (kao posledica srpske istorije posle kosovske tragedije)? Da li je bunt izraz bogočežnjive srpske pravoslavne duše, vazda željne Božje pravde i zakona? Ili je taj bunt samo i jedino posledica rđavog autoritarnog (a ne valjanog autoritativnog) viševekovnog patrijarhalnog vaspitanja u srpskoj porodici u kojoj je reč oca porodice zadugo bila neoboriva i jedino ispravna?"

Ovo su neka od pitanja na koja Vladeta Jerotić, psihijatar i profesor Teološkog fakulteta, pokušava da odgovori u eseju o Radoju Domanoviću, smeštenom u treću knjigu psiholoških ogleda iz domaće književnosti pod naslovom "Darovi naših rođaka". Prema rečima autora, ova knjiga prožima u sebi hrišćanski, analitički i antropološki pogled na svet zasnovan na Frojdovoj i Jungovoj psihologiji, a osim Radoja Domanovića, u knjizi se govori o drugim velikanima naše književnosti – Ivu Andriću, Miodragu Pavloviću, Milošu Crnjanskom, Nikoli Tesli i drugima. Govoreći o prirodi srpskog nacionalnog bića, profesor Jerotić je na promociji knjige naglasio da je politika za Srbe strast, a ne veština i da je u nas ta strast jača od svake druge, pa čak i seksualne strasti.

Plakao bih nad Evropom

D. T, "Zapisi sa putovanja – Evropa i Evropljani" akademika Vladete Jerotića
(Glas javnosti, Beograd, 18. 11. 1999.)

- Sa četrnaest godina počeo sam da pišem dnevnik, imao sam potrebu da razgovaram sam sa sobom Od dvadesete godine nisam pisao svakodnevno, već uglavnom na putovanjima. Sa mojih putovanja 1969. godine po Nemačkoj , Engleskoj i Švajcarskoj ostali su zapisi koji su sada objavljeni – rekao je akademik Vladeta Jerotić na jučerašnjem predstavljanju svoje knjige " Zapisi sa putovanja – Evropa i Evropljani" (Partenon).

U Evropi se susretao sa mnogim ljudima od duha i dobar deo zapisa govori o tamošnjim predavanjima psihijatara, psihologa, teologa, kaže autor i ističe da nije imao loša iskustva sa Evropljanima.

- Dopali su mi se Englezi, posebno kada sam saznao koliko su pažljivi sa svojom decom od njihovih ranih godina. Kada nešto pogreše, roditelji ih blago ispravljaju, kada isprave grešku lepo pohvale. Ako 21. vek treba da nam donese nekog novog čoveka, mislim da nam je najpotrebniji genijalni pedagog koji bi nam dao novi tip vaspitanja koje na Balkanu nije dobro jer mi našu decu potcenjujemo – kaže Jerotić.

O Evropljanima autor kaže da su solidni u oblasti koju su studirali i nisu radoznali kao Srbi i Sloveni:

- O njima osećam što i Dostojevski, plakao bih nad Evropom – grobljem sa prelepim spomenicima gde se ljudi muce sa svojim neverovanjem, a cenzurišu osećanja, zato deluju pomalo suvo – objašnjava akademik Vladeta Jerotić.

Putovanje u Evropu Vladete Jerotića

O knjizi "Zapisi sa putovanja" V. Jerotića

Politika, Beograd 18. 11. 1999.

"Kad se Amerikanac nađe pred Rembrantovom grafikom oseća se tužno i inferiorno. To osećanje uskogrudosti mora da nadoknadi silom, novcem i moći", rekao je akademik Vladeta Jerotić na promociji svoje knjige "Zapisi sa putovanja".

Živimo u neprijateljskom okruženju, naterani da svaki dan pronalazimo neprijatelje, onda kada ponestanu. Kada bi samo bilo strpljenja i dobre volje da se prisetimo reči vladike Nikolaja koji je svojevremeno pisao "Moji neprijatelji su moji surovi prijatelji", život bi bio ako ne lakši a onda bar veseliji.

Opravdavajući vlastitu radoznalost i svaštarenje kao proizvod svog slovenskog duha, Jerotić je utvrdio da su Evropljani usmereni i mnogo solidnije obrazovani od nas.

Oni su uvek ono što jesu – nastavio je on – hirurzi, psiholozi ili učitelji, a svoje hobije mogu da upražnjavaju u slobodno vreme. Sloveni nisu imali te faze razvoja kao Evropa, nisu imali romantiku, barok ili renesansu, pa je njima svojstvena neprestana potreba da to izgubljeno i preskočeno nadoknade. Tako je nastala bitna razlika između nas Slovena i njih Evropejaca. Oni su postali mučenici misli a mi mučenici osećanja.

Vladeta Jerotić nije mogao da se ne osvrne i na sadašnju sliku sveta:

- Sa žaljenjem vidim kako se Evropa danas iz ekonomskih ili vojnih razloga saginje pred jednom mladom zemljom kao što je Amerika, koja nema juče. Ona ima samo danas i sutra. Kad se Amerikanac nađe pred Rembrantovom grafikom on se oseća tužno i inferiorno. To osećanje uskogrudosti mora da bude nadoknađeno silom, novcem i moći.

Iskustva o tome odavno već svi imamo.