Избор интервјуа и новинских текстова

ЧОВЕК ЈЕ ПОЗВАН НА ИНДИВИДУАЦИЈУ / Владета Јеротић, психијатар и књижевни критичар о нашој књижевности и нама самима (Народне новине – Ниш, 29-30. новембар, 1. децембар 1998)

СУСРЕТИ: ДР ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ, НЕУРОПСИХИЈАТАР И КЊИЖЕВНИК (Дневник, Нови Сад, 25. новембар 1998)

ПОЛИТИЧКИ СТРАСТВЕН НАРОД / Промоција књиге "Дарови наших рођака" Владете Јеротића (Блиц, Београд, 16. 6. 1999)

ПЛАКАО БИХ НАД ЕВРОПОМ / "Записи са путовања – Европа и Европљани" академика Владете Јеротића (Глас јавности, Београд, 18. 11. 1999.)

ПУТОВАЊЕ У ЕВРОПУ ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА / О књизи "Записи са путовања" В. Јеротића Политика, Београд 18. 11. 1999.

Човек је позван на индивидуацију

Владета Јеротић, психијатар и књижевни критичар о нашој књижевности и нама самима
(Народне новине – Ниш, 29-30. новембар, 1. децембар 1998)

…- Када сам, као млад човек, улазио у свет антропологије, књижевности, филозофије, прича Владета Јеротић, један од првих мојих снажних доживљаја, не само интелектуалних, него и емотивних, било је читање Карла Густава Јунга и сусретање са његовим појмом индивидуације или индивидуационог процеса. Човек је, управо сам тако и схватио, позван на индивидуацију. То је у природи човека, како каже Јунг, и сваком је, негде у заметку, завештано неко усавршавање. У том смислу, битна је помоћ хришћанства, а питање је каквог би уопште смисла, без те духовности, имало наше усавршавање и сва знања (макар стицана и на неколико факултета). Лакше је учити на факултету, па и писати књиге, него мало променити себе, усавршити се у хришћанском смислу. Ту су негде и додирне тачке Јунговог појма индивидуације и православног појма теозис – обожење. Човек је позван да усавршава најпре себе, па све остало. Писци које сам читао и они о којима сам писао, нарочито, највише су ми помогли да схватим овај процес унутрашњег чишћења и мењања.

- Момчило Настасијевић је ту непревазиђен, каже Владета Јеротић, зато сам у наслову књиге и парафразирао назив те прелепе његове приповетке "Запис о даровима моје рођаке Марије", једне од најлепших у српској књижевности. До сада се углавном Марија тумачила чак на болестан начин, али ја код Настасијевића нисам видео ништа болесно – видео сам само његову сопствену метаморфозу. Живот је Момчило Настасијевић завршио такорећи као светац, имао је величанствену визију пред смрт. Он је заправо био човек који се чистио и манифестовао.

…- Бавећи се Вуком Караџићем ("Описаније Сербије"), затим Протом Матејом Ненадовићем, ја сам улазио све више у антропологију нашег народа, уз бескрајну захвалност, пре свега, Јовану Цвијићу, чија су истраживања о карактерологији динарског типа Срба – почетак српске антропологије. Много сам научио и од Владимира Дворниковића ("Карактерологија Југословена"), као и од Владимира Велмар Јанковића, Слободана Јовановића, Петра Џаџића, а затим и Бојана Јовановића, који је направио одличан избор "Карактерологија Срба". Када је реч о позитивним особинама српског народа, ту се могу убројати: храброст, добродушност, искреност, осећање правде, али с друге стране су – неслога, инат, издајство, лаковерност. У сваком случају, морамо знати себе, свој карактер, без тога нам ништа не вреди. Врло је тешко данас говорити о српском идентитету, али ово је све један велики позив на оживљавање национално-православног, патриотског бића српског човека – пре свега упознавањем српске историје.

Када је у питању карактерологија Срба, како истиче Јеротић, треба поменути речи великог Иве Андрића, о коме је он такође писао, а који о српском народу суди као објективан и неутралан посматрач збивања, са невероватном мирноћом изнутра и невероватним даром запажања. "Многи наши људи, пише Андрић, носе у себи наслеђен комплекс одметника и страдалника, човека коме је учињено криво, кога прогоне на правди Бога зли непријатељи правде и поштења." … што год смо давно, вештином, знањем створили, то не може да се одржи, као уметност или наука, јер из сваке црте, из сваког ретка зјапи њихово неплодно, голо, гладно и незајажљиво ја. Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак и преко својих најбољих и најдаровитијих представника? … чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства, пуне унутарње слободе …" Изречене давно, речи овог мудраца ни данас, на жалост, не губе на својој актуелности.

- И после свега овога мислим да ипак не бисмо смели да кажемо ubi bene, ibi patria – тамо где ми је добро, тамо ми је отаџбина, већ – тамо где ми је отаџбина, православна српска, тамо ми је добро и када није добро – каже Владета Јеротић и у духу оживљеног патриотског српског бића ипак поручује младима: "Остајте овде".

Сусрети: Др Владета Јеротић, неуропсихијатар и књижевник

Дневник, Нови Сад, 25. новембар 1998.

Наша историја је дивна и богата. Али, не треба обнављати сентиментално, не носталгично и не лажно конзервативно и патријархално – каже Владета Јеротић.

Позиција психолога или теолога у тумачењу различитих области и појава изгледа повлашћено, јер, по својој природи, њихова анализа увек открива универзална значења и вредности. С таквог становишта је, чини се, могуће о свему размишљати и дати суд који ће бити уважаван. Ипак, сам ауторитет научника није довољан да заштити од произвољности теорија, могуће и не тако ретке. Великог удела у томе има његова личност и одговорност. Неуропсихијатрија је др Владету Јеротића одвела до различитих области и тумачења њихових веза, али увек са свешћу да је свако објашњење и откривање суштине једино могуће путем истине…

Шта је узрок, а шта последица стања духа једног народа? Да ли његове етнопсихолошке особине утичу на историју која му се догађа, заправо на његову судбину, или оно што му се догађа одређује какав ће бити?

- Стари грчки дијалектичари би рекли да је тачно и једно и друго. Супротности се привлаче, па етнопсихолошке карактеристике једног народа утичу на његову историју, позитивну и негативну, а и прилике утичу на његове особине. Карактерологија народа је област која је врло мало испитана, а и врло деликатна. У 20. веку су сви народи врло осетљиви, када други откривају њихове негативне особине, што је природно. Требало би да сам народ, било који, значи и српски, буде довољно јак и снажан, да може да приказује самом себи своје позитивне и негативне особине. Али, како је једном рекао мој пријатељ Зоран Глушчевић, никад време да буде повољно да се таква анализа српског народа појави у свом правом издању.

Можда је једино време, када је то донекле било могуће, било пре Првог светског рата, када је Јован Цвијић писао о томе. Велика је била његова смелост. Изузетан је био. У »Балканском полуострву« је писао управо о карактеристикама наших народа. Повољно је било и неколико година између два светска рата, када је Владимир Дворниковић објавио изванредну књигу »Карактерологија Југословена«. Писао је више од десет година, веома савесно, проучавајући све могуће детаље. Само у та два периода било је повољно да се говори о карактерологији народа.

Спољашње прилике утичу на карактер појединаца и народа, као што и карактер појединаца и народа утиче на прилике. Шта је примарно? Не знамо ни која је примарна људска природа, отприлике половина утицаја односи на наслеђе, а друга половина на средину, то јест родитеље, какви су нам били и како су нас формирали. Нарочито у првих пет, шест година живота.

Да ли се данас уопште може размишљати и истом методологијом проучавати и личност појединца и особине једног народа?

- С крајњом опрезношћу. И Фројд, који се највише бавио појединцима, био је склон, а и он је упозоравао на опрез, да збиља неке особине појединог човека, његов начин развоја, мане и врлине, опет зависно од породице и наслеђа, могу да се примене и на читав народ. Шта би ту о српском народу могли да кажемо? У негативном смислу, патријархална грубост очева и покорност мајки очевима, односно мужевима, као и заштићивање деце од њихове грубости, стварала је чувене »турске тушеве«, где деца нису могла да се снађу између топле и хладне воде. Добро педагошко упутство било би да оба родитеља буду или строга, умерено строга, или оба умерено блага. Раније, у нашој средини, отац је био одсутан, а потом долазио и често кажњавао децу. Све то развија и појачава у народу оно што се зове рајински менталитет. Тако народ постаје покоран.

Моје је мишљење да се нека револуција мора одиграти у породици, јер без ње, заправо, нема ничега. Сада траје један прелазни период, који ће можда одвести у катастрофу целу Европу, Америку и белу расу, али не цео свет. Ни у Азији није тако, а ни код муслимана. Не волим много да говорим о томе, али бела раса као да се уморила и од рађања и од начина живота. То је озбиљна криза беле расе. Код муслимана не видим никакве кризе. Напротив. Воде и даље патријархалну политику и живот. Највећи парадокс и најстрашније што могу да кажем је питање како то спречити? Убацивањем »мина« у муслимански свет. Вероватно то Америка и ради са Кином и муслиманима, не би ли се подрио, засад очуван, морал муслимана и азијских народа. То су страшни парадокси.

Наравно, хришћани су разједињени и једини начин да се један народ опорави, српски најпре, јесте прво помирење цркве и државе, интелектуалаца и црквених лица. То су све огромни послови који чекају Србију, ако се извуче из кризе, у коју стално улази. Када би имали бар пет до десет година предаха, верујем да би позитивне снаге у нашем народу ишле према овим, чини ми се, битним линијама опорављања. А то значи јачање духовног живота српског човека, преко обнављања историје. Али, не ради историје, ни традиције, поготово не конзервативне. Не може се више бити исти. У типу породице, о којем сам говорио, стварају се или покорна или бунџијска деца. Где је треће? Где је између тога нешто вредно, позитивно, што може да унапреди народ? Наравно да има појединаца, али они страдају у народу у којем се налази само покорност или бунт.

Да ли »дарове наших рођака« и предака можда треба прво препознати и критички промислити о њима, да би се кренуло ка бољем?

- Кренимо најпре с позитивним особинама наших предака и нашом историјом, која је дивна и богата. Мислим на немањићку, а и историју пре тог периода. Али, не треба је обнављати сентиментално, не носталгично и не лажно конзервативно и патријархално, већ са савременим духом. Да се зна каква је била, а не да би је поново проживели, јер се то не може. Нема цикличности у историји. Увек је другачије и када изгледа да је историја иста. Ствари се наизглед понављају, као да су исте. Земља се окреће око Сунца, оно око свога у галаксији, и људи рђави и ратови су ту, а опет није све исто.

Говорећи о гневу, цитирали сте речи апостола Павла: »Гњевите се и не гријешите; сунце да не зађе у гњеву вашему«. Ако дозволите парафразу тих речи, односно поруке, да ли она значи да се човек може гневити и да тај осећај може бити конструктиван, ако је у одређеној мери?

- Као психолог, био бих склон да кажем да има и конструктивног гнева. Али, као што је и отац Порфирије рекао, ниједан гнев није конструктиван. Ревностан гнев, гнев против сопственог греха био би, строго православно размишљајући, једини могући. Позитиван гнев би морао бити само онај који се односи на наше грехе. Никакав други. Ако се може замислити гнев у љубави, ако се та два појма могу спојити и ако сте у стању да се гневите на некога, а да при том имате љубави према њему, ето примера могућег позитивног гнева.

Да ли Вам се, можда, чини да људи данас не распознају добро и зло у свему што се догађа, почев од свакодневнице и својих поступака, до општих процеса у друштву и да ти појмови, иако суштински, немају своје право место?

- Све мање људи разликује добро и зло, јер неће. Гуше сваки покушај разликовања, као што неће ништа да чују ни о греху. То је типично данас и за најпаметније људе западне цивилизације и када пишу, чак и за теологе. Добро и зло у сваком човеку постоји у заметку и то се не може никад угушити. Почетак нашег духовног рађања јесте почетак разликовања добра и зла, као и греха и покушаја да се он превазиђе. Грехова има више. Немојмо кренути одједном с неколико, већ с оним који нас највише мучи.

Свих седам људских грехова јесу седам особина. Све је то присутно у нама. рецимо, блуд – човек је вероватно полигамно биће, а Господ нам је дао да будемо моногамни. Има занимљива теорија немачких научника још крајем 19. века, да је првобитни човек био монотеиста, моногам и биљојед. Ово последње је готово и доказано. Ледено доба је најпре променило начин исхране. А монотеиста је постао политеиста и паганин. Сасвим је могуће и да је човек био моногам у почетку, јер је тада било мало људи на Земљи, а табу инцеста је врло рано постављен у историји човечанства. После су почеле размене, да се унутар једног племена не би мешали рођаци и долазило до инцеста и дегенерација и тако су жене узимане из других племена.

Питање разликовања добра и зла подразумева духовну обнову. За почетак, читање духовне литературе и посећивање литургије. Не мора се довољно знати шта се збива за време литургије, иако је то важно за православно просвећивање, јер ће касније доћи и до тога. Трећи пут је налажење духовника.

Политички страствен народ

М. П, Промоција књиге "Дарови наших рођака" Владете Јеротића
(Блиц, Београд, 16. 6. 1999)

Одакле непрекидан бунт у крви већине српских људи, у оних оштроумних и талентованијих нарочито? Да ли је овај бунт наследни талог у национално несвесном бићу српског човека (као последица српске историје после косовске трагедије)? Да ли је бунт израз богочежњиве српске православне душе, вазда жељне Божје правде и закона? Или је тај бунт само и једино последица рђавог ауторитарног (а не ваљаног ауторитативног) вишевековног патријархалног васпитања у српској породици у којој је реч оца породице задуго била необорива и једино исправна?"

Ово су нека од питања на која Владета Јеротић, психијатар и професор Теолошког факултета, покушава да одговори у есеју о Радоју Домановићу, смештеном у трећу књигу психолошких огледа из домаће књижевности под насловом "Дарови наших рођака". Према речима аутора, ова књига прожима у себи хришћански, аналитички и антрополошки поглед на свет заснован на Фројдовој и Јунговој психологији, а осим Радоја Домановића, у књизи се говори о другим великанима наше књижевности – Иву Андрићу, Миодрагу Павловићу, Милошу Црњанском, Николи Тесли и другима. Говорећи о природи српског националног бића, професор Јеротић је на промоцији књиге нагласио да је политика за Србе страст, а не вештина и да је у нас та страст јача од сваке друге, па чак и сексуалне страсти.

Плакао бих над Европом

Д. Т, "Записи са путовања – Европа и Европљани" академика Владете Јеротића
(Глас јавности, Београд, 18. 11. 1999.)

- Са четрнаест година почео сам да пишем дневник, имао сам потребу да разговарам сам са собом Од двадесете године нисам писао свакодневно, већ углавном на путовањима. Са мојих путовања 1969. године по Немачкој , Енглеској и Швајцарској остали су записи који су сада објављени – рекао је академик Владета Јеротић на јучерашњем представљању своје књиге " Записи са путовања – Европа и Европљани" (Партенон).

У Европи се сусретао са многим људима од духа и добар део записа говори о тамошњим предавањима психијатара, психолога, теолога, каже аутор и истиче да није имао лоша искуства са Европљанима.

- Допали су ми се Енглези, посебно када сам сазнао колико су пажљиви са својом децом од њихових раних година. Када нешто погреше, родитељи их благо исправљају, када исправе грешку лепо похвале. Ако 21. век треба да нам донесе неког новог човека, мислим да нам је најпотребнији генијални педагог који би нам дао нови тип васпитања које на Балкану није добро јер ми нашу децу потцењујемо – каже Јеротић.

О Европљанима аутор каже да су солидни у области коју су студирали и нису радознали као Срби и Словени:

- О њима осећам што и Достојевски, плакао бих над Европом – гробљем са прелепим споменицима где се људи муце са својим неверовањем, а цензуришу осећања, зато делују помало суво – објашњава академик Владета Јеротић.

Путовање у Европу Владете Јеротића

О књизи "Записи са путовања" В. Јеротића

Политика, Београд 18. 11. 1999.

"Кад се Американац нађе пред Рембрантовом графиком осећа се тужно и инфериорно. То осећање ускогрудости мора да надокнади силом, новцем и моћи", рекао је академик Владета Јеротић на промоцији своје књиге "Записи са путовања".

Живимо у непријатељском окружењу, натерани да сваки дан проналазимо непријатеље, онда када понестану. Када би само било стрпљења и добре воље да се присетимо речи владике Николаја који је својевремено писао "Моји непријатељи су моји сурови пријатељи", живот би био ако не лакши а онда бар веселији.

Оправдавајући властиту радозналост и сваштарење као производ свог словенског духа, Јеротић је утврдио да су Европљани усмерени и много солидније образовани од нас.

Они су увек оно што јесу – наставио је он – хирурзи, психолози или учитељи, а своје хобије могу да упражњавају у слободно време. Словени нису имали те фазе развоја као Европа, нису имали романтику, барок или ренесансу, па је њима својствена непрестана потреба да то изгубљено и прескочено надокнаде. Тако је настала битна разлика између нас Словена и њих Европејаца. Они су постали мученици мисли а ми мученици осећања.

Владета Јеротић није могао да се не осврне и на садашњу слику света:

- Са жаљењем видим како се Европа данас из економских или војних разлога сагиње пред једном младом земљом као што је Америка, која нема јуче. Она има само данас и сутра. Кад се Американац нађе пред Рембрантовом графиком он се осећа тужно и инфериорно. То осећање ускогрудости мора да буде надокнађено силом, новцем и моћи.

Искуства о томе одавно већ сви имамо.