Milinko B. Stefanović

Profesor klasične alhemije

(Tekst za monografiju "Branibor Debeljković", Galerija " Nadežda Petrović" u Čačku i Foto klubu "Čačak", 2001)

Branibor je dozvolio da se posle trideset i dve godine unutrašnje bitke sa čuvenim profesorom Debeljkovićem ponovo postavi fotografska izložba pod prestižno-zvučnim naslovom: Debeljković - retrospektiva.

Za ovaj, dugo očekivani osvrt na šest i po decenija višeslojno plodnog i neprekidnog stvaralačkog rada, galerija "Nadežda Petrović" u Čačku odabrala je četiri puta veći broj radova od prethodne autorove retrospektivne izložbe iz 1969. godine.

Ta izložba od šezdeset radova, priređena je povodom odluke Saveznog odbora Foto saveza Jugoslavije (FSJ), da se Godišnja nagrada za fotografiju dodeljuje Braniboru Debeljkoviću majstoru fotografije FSJ i nosiocu titule Hon EFIAP (ovu titulu, "počasna ekselencija Međunarodne organizacije umetnosti fotografije", nosi samo dvesta živih fotografskih ličnosti u svetu). Nagrada je dodeljivana samo jedanput u životu i bila je u rangu Nagrade za životno delo, a sastavni deo nagrade bila je i maloformatna monografija, obima 90 strana. Ta knjiga je u protekle tri decenije bila jedini pouzdan trag u našoj kulturi o najsvestranijoj savremenoj fotografskoj ličnosti srpske i jugoslovenske fotografije.

Zato je dragocen poduhvat priređivača ove knjige i organizatora izložbe da se delimično popuni ogromna praznina u poznavanju dosadašnjeg Debeljkovićevog umetničkog, naučnog, prosvetnog, publicističkog i primenjenog dela, a postave sigurniji putokazi i naznače izvori za svekolika dalja istraživanja i promišljanja. Svaka pojedinačno od ovih oblasti zahtevala bi veoma obiman i studiozan rad, jer je Branibor decenijama bio neprikosnoveni prvi ili među prvima. Znajući da se od ove monografije i izložbe očekuje takav, nemogući odgovor, Branibor nam u skoro poluprivatnom tonu, kao u obraćanju nekome vrlo bliskom, kroz autobiografske podatke i kazivanja neprestano vuče i ističe samo jednu neprekidnu liniju kazivanja, na kojoj su uvek: Klub, udruženje, savez, organizacija, fotografske ličnosti iz sveta i fotoamateri - kolege i prijatelji iz bliskog okruženja. Ona je naglašeno postavljena izvan i iznad ostalih fotografskih, opštedruštveno priznatih oblasti delovanja, kojima Debeljković pridaje pomalo prigušenu meru vrednosti na sopstvenoj lestvici autorskih dometa. On to čini sistematski svesno i dosledno, znajući da je po obimu ostvarenog dela u svakoj od tih oblasti ipak mnogo lakše sagledljiv i sameriv njegov doprinos i delo, nego u autorskoj fotografiji iza koje se potpisuje samo jedna institucija: BRANIBOR! Čak i polovični rezultati tog sagledavanja skrenuli bi nas sa željenog puta i nametnuli u prvi plan Braniborov plodni idejni rad ispoljen kroz sve oblike neformalnog fotografskog, naizgled samo strukovnog obrazovanja. Tek bi zbir posejanih plodova tog rada u zemlji i svetu zahtevao izuzetno obimnu studiju koja bi nam otkrila potpuno novog i nepoznatog Debeljkovića. Osvetlilo bi nesebičnu misionarsku snagu protkanu željom da sa znanim i neznanim, bez ikakve materijalne nagrade, podeli usvojena znanja, ali neprestano i neumoljivo nastojeći da u svakome pokrene individualne stvaralačke snage koje moraju da iznedre samosvojno prepoznatljiva dela.

Obzirom da nigde nije postojao celovitije objavljen ni uvid u registar ukupnog Debeljkovićevog stvaralaštva, izostala je i elementarna mogućnost njegovog svestranijeg vrednovanja. Samo se kod upućenijih poznavalaca naše fotografske scene mogla čuti jednodušna ocena: "Ah, Debeljković"! Ona je najčešće izgovarana kao svima znani zakon o kojem ne treba razgovarati niti ga menjati, već ga neupućenim sagovornicima anegdotski približiti kroz prizmu ličnih anegdotskih dogodovština sa "Debelim" koje su isključivale kritičko promišljanje njegovog stvaralaštva. A, Branibor je zauzvrat, sa ponekad uvredljivom lakoćom umeo da, takvim "poznavaocima" javno okrene leđa i preseče prazne razgovore, tražeći sabesednike u ličnostima koje su promišljale, stvarale i govorile čak i dijametralno suprotno od njegovih stavova. Posebno privilegiju uvaženih sagovornika imale su ličnosti spremne na argumentovan i po stavu dosledan kritički odnos prema njegovom stvaralaštvu. Sa njima je uvek bio otvoren za beskrajne razgovore, ili je samodisciplinovano birao potpunu samoću posvećenu sopstvenim autorskim ciljevima. Kroz te stavove se može nazreti zašto Branibor u svojem autobiografskom kazivanju o događajima važnim za njegov život i stvaralaštvo, navodi datum kada mu je "tužno odjeknula vest o smrti foto-druga i prijatelja Miše Pavlovića." Jer, Miloš Miša Pavlović je bio Majstor fotografije FSJ i gospodstveno nenametljiv umetnik sa kojim je Branibor decenijama bio u bliskim prijateljskim odnosima, zasnovanim preko fotografije. Ali njemu je važno da uz svoje ime, navede i naizgled sitne i drugima nebitne podatke o zajedničkom snimanju sa kolegom Radetom Milisavljevićem. Publika je videla posebne autorske izložbe sa motivima koje su 1982. godine snimali u predelima Đavolje varoši, a četiri godine kasnije i Kapadokije. Ni traga od fotografske sujete. Uvek je tražio društvo i nastojao da svestrano proceni vrednost sopstvenih fotografija kroz kolegijalne prijateljske i klubske razgovore, a tek potom da ih iznese pred publiku. U tim razgovorima je bio i ostao bespoštedno strog sudija i sebi i drugim.

Dosledni životni i profesionalni stavovi, koje nikada nije prikrivao, doneli su mu oreol veoma neugodne ličnosti za zajedničke timske poduhvate i prerano ga skrenuli i isključili iz matice ovdašnjih fotografskih zbivanja. Drugi bi se osetili nepravedno prikraćeni za učešće u najznačajnijim institucionalnim projektima o fotografiji od polovine osamdesetih godina na ovamo, ali Debeljković je vrlo zadovoljan što u takvim timovima nije učestvovao, iako je od 1949. godine do tada, on postavio i razvio metodološko-stručne osnove za sve takve projekte, a po sopstvenoj meri proverenih i usvojenih kriterijuma najviših svetskih standarda, čiju je valjanost proverilo vreme. Njihova primena u praksi, najvećma, je ostala aktuelna i danas.

On je tih godina bio jedini u Beogradu koji je neprekidno pratio najnoviju svetsku stručnu fotografsku literaturu, periodiku i časopise (aktivno, na dva svetska jezika), ostvarujući istovremeno i saradnju sa brojnim stranim časopisima i institucijama. Zahvaljujući njemu, beogradska i srpska fotografija su u svetskim relacijama bile visoko cenjene jer je on bio srž jezgra oko kojeg je kroz foto-klubove, saveze i udruženja delovala i plejada naših umetnika fotografije. Posmatrana sa današnjeg stanovišta ta činjenica o protoku fotografskih znanja u ove prostore od polovine četrdesetih do početka osamdesetih godina deluje pomalo nestvarno. A, fotograf sa "čudno osetljivim očima" bio je: jedan od inicijatora i osnivača FIAP (1949-1950), rodonačelnik istorije srpske fotografije (1977), osnivač i član Evropskog društva za istoriju fotografije (1977-78), dopisni član Nemačkog društva za fotografiju, gostujući profesor na uglednim svetskim katedrama, ali iznad svega veoma plodan autor koji je uspešno fotografski eksperimentisao, a rezultate pokazivao kroz samostalne izložbe. I tu je bio neosporno prvi.

Iako nije mislio da je u svim oblastima fotografije zaista prvi, za to se "pobrinula" državna vlast koja je pre svega ostvarenog sačinila i overila dokument je tako. Zato je u autobiografskim beleškama o 1948. godini neophodno obratiti pažnju na prepisku između dva ministarstva i odluku saveznog ministra teške industrije da donese specijalni akt o radnom postavljenju na poslove urednika časopisa " Fotografija" - upravo Branibora Debeljkovića. A znalo se da nije miljenik vlasti niti " njihov čovek", pa mu je za rukovodioca postavljen "provereni i našoj stvari odani drug", drvodeljski radnik Josip Bosnar. Punu pouzdanost tačnosti smisla autorovih zabeleški, dokumenata i sećanja unetih u autobiografske beleške potkrepljuje i zvanični arhivski dokument iz tog vremena koji navodi: "Foto-klub Beograd, koji je prekinuo svoj rad izbijanjem rata, pokušao je nekoliko meseci posle oslobođenja da svoj rad obnovi i usmeri ga starim putevima. Zahvaljujući blagovremenoj intervenciji Centralnog veća Narodne omladine Jugoslavije, inicijativa rada na ovom polju prešla je u ruke naših drugova i stekla uslove da se pravilno razvije". Partijski dirigovana "inicijativa rada na ovom polju", preko noći je stvorila uzorne fotografe koji su odmah postavljani za rukovodioce i učitelje. Njihov uticaj nije mnogo oslabio na fotografskoj sceni savremene Srbije zahvaljujući proverenim učenicima koje su naučili po meri sopstvenog znanja. A, jedan od glavnih "kontraša" i "dekadentnih elemenata usmerenih ka "starim putevima" bio je Debeljković.

Kada je Partiji zatrebalo, naređeno mu je da postane urednik časopisa "Fotografija". Branibor se branio obrazloženjem da to može da radi samo onaj ko je najbolji fotograf u Jugoslaviji. Rečeno mu je: To si ti, ti ćeš biti urednik! Dobro, molim vas ako je tako - dajte mi overen dokument da ja to jesam. Da, Branibor poseduje taj dokumenat sa pečatom i potpisom saveznog ministra teške industrije! On to ne skriva, ali i ne ističe, jer je držao da je neuporedivo značajnije učešće na brojnim izložbama u zemlji i svetu. Brojne prestižne nagrade i najviše svetske titule umetnika fotografije, stečene kroz ta učešća, rado ističe sa otvorenim zadovoljstvom, jer su stečena u svetskoj konkurenciji na otvorenoj sceni. A, tamo su slike mogle otići samo preko foto-kluba.

Jer, jedini prohodni ventil za slobodu stvaralaštva na ovim prostorima posle Drugog svetskog rata bili su, po direktivi novoosnovani foto-klubovi, ali pod nadzorom udruženih snaga komunističke i državne mašinerije. Ipak je i taj sićušni ventil ostavljao slobodan prostor za nedirigovano stvaralaštvo, pa je možda stoga, u vremenu kada su svi zidovi imali uši, naglo poraslo interesovanje za nemušti jezik fotografije. Ona je šifrovanim porukama omogućavala bezbedan razgovor "poglavito bez reči", između poverljivih sabesednika.

Braniboru je foto-klub postao pojam stvaralačke slobode, ali i platonovska akademija u kojoj je prenoseći stručna znanja i vrednujući estetska svojstva izložbenih fotografija, mogao sa velikom slobodom da govori o duhovnim osnovama za estetske sudove.

Razgovori su prerasli u stalnu tribinu na koju se dolazilo u rano veče, a odlazilo u rano jutro... da bi se produžilo naredne večeri. Po nepisanom zakonu, pravo na reč su imali isključivo autori koji su za razgovor doneli svoje fotografije, a spremni da zajedno sa njima u, "u analizi i oceni slike", budu bespoštedno "iseckani na rezance". Zaboravljane su godine i profesija autora koji su bili poslovno uspešni: inženjeri, ekonomisti, pravnici, advokati, lekari, slikari, fotoreporteri, studenti... Ponajmanje fotografi sa profesionalnim radnjama. Jedan uspešan farmaceut bio je uvek centralna ličnost svake priče, naravno - Debeljković! U fotografiji svi su bili – amateri, jer im je zajednički stav bio: umetnička fotografija se ne pravi po porudžbini. Tako su odbacili mogućnost da im vlast određuje temu za inspiraciju.

U iluziji pune slobode stvaralaštva (sistemski zasnovanoj na masovnosti udruženoj u klubove i foto-saveze ), nastale su i Braniborove antologijske fotografije: "Monteri", "Visoka peć", "Poslednja", " Novi Arhimed"... Sa njih zrače i dosledna načela pitagorejskog sklada i ne smeta im što su ih komunističke vlasti, sokratovski mudro, rado stavljale u službu "njihove stvari". Ako se pitamo da li je Branibor bio svestan šta čini sa svojim slikama, na radost onih koji ga opljačkaše kao "truli buržoaski element", odgovor nam je nagovešten kroz naslov "Novi Arhimed" i sudski spor koji je vodio ( i dobio!) sa izdavačem (FSJ; bez potpisa urednika, ali sud je utvrdio ko je taj) njegove monografije iz 1969. godine .

A razlog spora: na objavljenoj fotografiji "Igrači piljaka", urednik je naknadnim retušom izbrisao piljak koji lebdi u vazduhu između dečjih glava. Da, Branibor je arhimedovski dosledno branio svoje krugove i značaj piljka razmazanog u letu, kao centar kruga sopstvene slobode. O brojnim greškama u knjizi, kao ni svemu ostalom na slici - nije bilo ni govora: ...o kući sa okućnicom u drugom planu slike, o anđeoskoj radosti u dečjoj lepoti igre, o siromaškoj odeći, o obući koja će biti tema naučnog rada nekog visprenijeg etnologa... Bez piljka, slika je nagoveštavala "svetlu budućnost" koju su doneli "oni gore", pa, ako to nije znao da slika fotograf, zna da dotera drug-urednik.

Naknadna domišljanja "autorovog imanentnog umetničkog pravca" i tumačenja da su Braniborove fotografije iz tog perioda, poput " Igrača piljaka", potpuno primerene piktorijalizmu i soc-realizmu, nisu smetala da pomenute fotografije budu rado viđene i nagrađene u prestižnim galerijama "trulog Zapada", ali i Dalekog istoka, sve do Hong Konga. "Igrači piljaka" plene neprolaznom lepotom, kao i poema "Poslednja". Njena građansko-patricijski-gospodstvena lepota sumornog prizora, kod Branibora ne deluje sumorno, jer je farmaceut sa ratnim iskustvom znao da joj udahne dušu u tamnoj fotografskoj laboratoriji. Tajna "vakcine" za tu sliku leži u znalačkoj obradi "Fokebrom" papira sa kojim je ubedljivo dočarao prljavo-crn sneg. I drugima je u isto vreme bio dostupan takav papir, ali nemamo od njih ni sličnu fotografiju iz tog vremena. Industrija foto-papira ne pravi taj papir, pa je i takva slika kao mnoge druge - neponovljiva u punom smislu reči. Ali, (al)hemičar Debeljković bi znao da ga napravi, kao što praktično vlada svim fotografskim tehnikama od otkrića fotografije, do njene digitalne tehnologije.

Ipak, od one profesure na tribinama u foto-klubovima, a potom na Akademiji, ostavile su plodan trag u brojnim učenicima i studentima. Danas se u poslovnom i umetničkom svetu koji prati fotografiju na zapadnoj obali Kanade, ili u Singapuru, govori o jednom čoveku u kojeg gledaju kao u svetsko čudo, jer: on zna da radi crno-belu fotografiju! Debeljkovićevi đaci ( Goran Basarić i Gradimir Aleksić) jednostavno i skromno kažu da je to što oni rade - čista klasika, ali ponosno ističu da tek nakon petnaestak godina shvataju čemu ih je, a da nisu bili svesni, naučio – PROFESOR.

Ovaj opširan uvod, reklo bi se klasičan, smatram neophodnim polazištem za razumevanje i približavanje polaznih stavova autora izložbe, galeriste i publike.

Autor je pošao od stanovišta da je ovo po obimu radova veoma skraćena retrospektiva, jer za njega je fotografija - samo i pre svega - fotografija... Bez ikakvih dodataka i atributa.

Galerija je želela da svaka fotografija dobije u prostoru uvažavanje jedinstvenog likovnog dela i u tom cilju nastojala da smanji broj radova kroz najviše moguće uvažavanje autora, ali i publike, za koju osnovano strahuje da joj je premnogo ponuđeno za jedan upečatljiv doživljaj.

Publici i kritičarima su ipak zajedno okrenuti i autor i galerija, ali autor zna da je unapred viđen kao gubitnik, jer njegova poruka pod ovim imenom i ovog obima stvara kod neupućene publike pogrešnu predstavu o obimu i vrednosti ukupnog autorskog dela.

Zato je Branibor, za ovu monografiju ponudio prikladnu formu poluautobiografskog kazivanja o radnoj i stvaralačkoj biografiji sa "Fotografskim iskricama" koje uspostavljaju produbljeniji razgovor sa čitaocem i publikom.

Uvod mi je bio potreban da bih smelo potpisao ceo tekst recenzije:

Naš Autor, gospodin Profesor Branibor Debeljković je hodajuća istorija srpske fotografije.

Sa radošću preporučujem za štampu knjigu MONOGRAFIJA BRANIBOR DEBELjKOVIĆ, koja prati njegovu retrospektivnu izložbu za prvih šezdeset godina rada. Smatram je izuzetno značajnom za kulturu Srbije.

Autoru, Galeriji " Nadežda Petrović" u Čačku i Foto klubu"Čačak", zahvaljujem se na bezrezervnom poverenju i udostojenju!

Milinko B. Stefanović

21. septembra 2001. godine u Beogradu

// Projekat Rastko / Fotografija //
[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]