Милинко Б. Стефановић

Професор класичне алхемије

(Текст за монографију "Бранибор Дебељковић", Галерија " Надежда Петровић" у Чачку и Фото клубу "Чачак", 2001)

Бранибор је дозволио да се после тридесет и две године унутрашње битке са чувеним професором Дебељковићем поново постави фотографска изложба под престижно-звучним насловом: Дебељковић - ретроспектива.

За овај, дуго очекивани осврт на шест и по деценија вишеслојно плодног и непрекидног стваралачког рада, галерија "Надежда Петровић" у Чачку одабрала је четири пута већи број радова од претходне ауторове ретроспективне изложбе из 1969. године.

Та изложба од шездесет радова, приређена је поводом одлуке Савезног одбора Фото савеза Југославије (ФСЈ), да се Годишња награда за фотографију додељује Бранибору Дебељковићу мајстору фотографије ФСЈ и носиоцу титуле Hon EFIAP (ову титулу, "почасна екселенција Међународне организације уметности фотографије", носи само двеста живих фотографских личности у свету). Награда је додељивана само једанпут у животу и била је у рангу Награде за животно дело, а саставни део награде била је и малоформатна монографија, обима 90 страна. Та књига је у протекле три деценије била једини поуздан траг у нашој култури о најсвестранијој савременој фотографској личности српске и југословенске фотографије.

Зато је драгоцен подухват приређивача ове књиге и организатора изложбе да се делимично попуни огромна празнина у познавању досадашњег Дебељковићевог уметничког, научног, просветног, публицистичког и примењеног дела, а поставе сигурнији путокази и назначе извори за свеколика даља истраживања и промишљања. Свака појединачно од ових области захтевала би веома обиман и студиозан рад, јер је Бранибор деценијама био неприкосновени први или међу првима. Знајући да се од ове монографије и изложбе очекује такав, немогући одговор, Бранибор нам у скоро полуприватном тону, као у обраћању некоме врло блиском, кроз аутобиографске податке и казивања непрестано вуче и истиче само једну непрекидну линију казивања, на којој су увек: Клуб, удружење, савез, организација, фотографске личности из света и фотоаматери - колеге и пријатељи из блиског окружења. Она је наглашено постављена изван и изнад осталих фотографских, општедруштвено признатих области деловања, којима Дебељковић придаје помало пригушену меру вредности на сопственој лествици ауторских домета. Он то чини систематски свесно и доследно, знајући да је по обиму оствареног дела у свакој од тих области ипак много лакше сагледљив и самерив његов допринос и дело, него у ауторској фотографији иза које се потписује само једна институција: БРАНИБОР! Чак и половични резултати тог сагледавања скренули би нас са жељеног пута и наметнули у први план Браниборов плодни идејни рад испољен кроз све облике неформалног фотографског, наизглед само струковног образовања. Тек би збир посејаних плодова тог рада у земљи и свету захтевао изузетно обимну студију која би нам открила потпуно новог и непознатог Дебељковића. Осветлило би несебичну мисионарску снагу проткану жељом да са знаним и незнаним, без икакве материјалне награде, подели усвојена знања, али непрестано и неумољиво настојећи да у свакоме покрене индивидуалне стваралачке снаге које морају да изнедре самосвојно препознатљива дела.

Обзиром да нигде није постојао целовитије објављен ни увид у регистар укупног Дебељковићевог стваралаштва, изостала је и елементарна могућност његовог свестранијег вредновања. Само се код упућенијих познавалаца наше фотографске сцене могла чути једнодушна оцена: "Ах, Дебељковић"! Она је најчешће изговарана као свима знани закон о којем не треба разговарати нити га мењати, већ га неупућеним саговорницима анегдотски приближити кроз призму личних анегдотских догодовштина са "Дебелим" које су искључивале критичко промишљање његовог стваралаштва. А, Бранибор је заузврат, са понекад увредљивом лакоћом умео да, таквим "познаваоцима" јавно окрене леђа и пресече празне разговоре, тражећи сабеседнике у личностима које су промишљале, стварале и говориле чак и дијаметрално супротно од његових ставова. Посебно привилегију уважених саговорника имале су личности спремне на аргументован и по ставу доследан критички однос према његовом стваралаштву. Са њима је увек био отворен за бескрајне разговоре, или је самодисциплиновано бирао потпуну самоћу посвећену сопственим ауторским циљевима. Кроз те ставове се може назрети зашто Бранибор у својем аутобиографском казивању о догађајима важним за његов живот и стваралаштво, наводи датум када му је "тужно одјекнула вест о смрти фото-друга и пријатеља Мише Павловића." Јер, Милош Миша Павловић је био Мајстор фотографије ФСЈ и господствено ненаметљив уметник са којим је Бранибор деценијама био у блиским пријатељским односима, заснованим преко фотографије. Али њему је важно да уз своје име, наведе и наизглед ситне и другима небитне податке о заједничком снимању са колегом Радетом Милисављевићем. Публика је видела посебне ауторске изложбе са мотивима које су 1982. године снимали у пределима Ђавоље вароши, а четири године касније и Кападокије. Ни трага од фотографске сујете. Увек је тражио друштво и настојао да свестрано процени вредност сопствених фотографија кроз колегијалне пријатељске и клубске разговоре, а тек потом да их изнесе пред публику. У тим разговорима је био и остао беспоштедно строг судија и себи и другим.

Доследни животни и професионални ставови, које никада није прикривао, донели су му ореол веома неугодне личности за заједничке тимске подухвате и прерано га скренули и искључили из матице овдашњих фотографских збивања. Други би се осетили неправедно прикраћени за учешће у најзначајнијим институционалним пројектима о фотографији од половине осамдесетих година на овамо, али Дебељковић је врло задовољан што у таквим тимовима није учествовао, иако је од 1949. године до тада, он поставио и развио методолошко-стручне основе за све такве пројекте, а по сопственој мери проверених и усвојених критеријума највиших светских стандарда, чију је ваљаност проверило време. Њихова примена у пракси, највећма, је остала актуелна и данас.

Он је тих година био једини у Београду који је непрекидно пратио најновију светску стручну фотографску литературу, периодику и часописе (активно, на два светска језика), остварујући истовремено и сарадњу са бројним страним часописима и институцијама. Захваљујући њему, београдска и српска фотографија су у светским релацијама биле високо цењене јер је он био срж језгра око којег је кроз фото-клубове, савезе и удружења деловала и плејада наших уметника фотографије. Посматрана са данашњег становишта та чињеница о протоку фотографских знања у ове просторе од половине четрдесетих до почетка осамдесетих година делује помало нестварно. А, фотограф са "чудно осетљивим очима" био је: један од иницијатора и оснивача FIAP (1949-1950), родоначелник историје српске фотографије (1977), оснивач и члан Европског друштва за историју фотографије (1977-78), дописни члан Немачког друштва за фотографију, гостујући професор на угледним светским катедрама, али изнад свега веома плодан аутор који је успешно фотографски експериментисао, а резултате показивао кроз самосталне изложбе. И ту је био неоспорно први.

Иако није мислио да је у свим областима фотографије заиста први, за то се "побринула" државна власт која је пре свега оствареног сачинила и оверила документ је тако. Зато је у аутобиографским белешкама о 1948. години неопходно обратити пажњу на преписку између два министарства и одлуку савезног министра тешке индустрије да донесе специјални акт о радном постављењу на послове уредника часописа " Фотографија" - управо Бранибора Дебељковића. А знало се да није миљеник власти нити " њихов човек", па му је за руководиоца постављен "проверени и нашој ствари одани друг", дрводељски радник Јосип Боснар. Пуну поузданост тачности смисла ауторових забелешки, докумената и сећања унетих у аутобиографске белешке поткрепљује и званични архивски документ из тог времена који наводи: "Фото-клуб Београд, који је прекинуо свој рад избијањем рата, покушао је неколико месеци после ослобођења да свој рад обнови и усмери га старим путевима. Захваљујући благовременој интервенцији Централног већа Народне омладине Југославије, иницијатива рада на овом пољу прешла је у руке наших другова и стекла услове да се правилно развије". Партијски диригована "иницијатива рада на овом пољу", преко ноћи је створила узорне фотографе који су одмах постављани за руководиоце и учитеље. Њихов утицај није много ослабио на фотографској сцени савремене Србије захваљујући провереним ученицима које су научили по мери сопственог знања. А, један од главних "контраша" и "декадентних елемената усмерених ка "старим путевима" био је Дебељковић.

Када је Партији затребало, наређено му је да постане уредник часописа "Фотографија". Бранибор се бранио образложењем да то може да ради само онај ко је најбољи фотограф у Југославији. Речено му је: То си ти, ти ћеш бити уредник! Добро, молим вас ако је тако - дајте ми оверен документ да ја то јесам. Да, Бранибор поседује тај докуменат са печатом и потписом савезног министра тешке индустрије! Он то не скрива, али и не истиче, јер је држао да је неупоредиво значајније учешће на бројним изложбама у земљи и свету. Бројне престижне награде и највише светске титуле уметника фотографије, стечене кроз та учешћа, радо истиче са отвореним задовољством, јер су стечена у светској конкуренцији на отвореној сцени. А, тамо су слике могле отићи само преко фото-клуба.

Јер, једини проходни вентил за слободу стваралаштва на овим просторима после Другог светског рата били су, по директиви новоосновани фото-клубови, али под надзором удружених снага комунистичке и државне машинерије. Ипак је и тај сићушни вентил остављао слободан простор за недириговано стваралаштво, па је можда стога, у времену када су сви зидови имали уши, нагло порасло интересовање за немушти језик фотографије. Она је шифрованим порукама омогућавала безбедан разговор "поглавито без речи", између поверљивих сабеседника.

Бранибору је фото-клуб постао појам стваралачке слободе, али и платоновска академија у којој је преносећи стручна знања и вреднујући естетска својства изложбених фотографија, могао са великом слободом да говори о духовним основама за естетске судове.

Разговори су прерасли у сталну трибину на коју се долазило у рано вече, а одлазило у рано јутро... да би се продужило наредне вечери. По неписаном закону, право на реч су имали искључиво аутори који су за разговор донели своје фотографије, а спремни да заједно са њима у, "у анализи и оцени слике", буду беспоштедно "исецкани на резанце". Заборављане су године и професија аутора који су били пословно успешни: инжењери, економисти, правници, адвокати, лекари, сликари, фоторепортери, студенти... Понајмање фотографи са професионалним радњама. Један успешан фармацеут био је увек централна личност сваке приче, наравно - Дебељковић! У фотографији сви су били – аматери, јер им је заједнички став био: уметничка фотографија се не прави по поруџбини. Тако су одбацили могућност да им власт одређује тему за инспирацију.

У илузији пуне слободе стваралаштва (системски заснованој на масовности удруженој у клубове и фото-савезе ), настале су и Браниборове антологијске фотографије: "Монтери", "Висока пећ", "Последња", " Нови Архимед"... Са њих зраче и доследна начела питагорејског склада и не смета им што су их комунистичке власти, сократовски мудро, радо стављале у службу "њихове ствари". Ако се питамо да ли је Бранибор био свестан шта чини са својим сликама, на радост оних који га опљачкаше као "трули буржоаски елемент", одговор нам је наговештен кроз наслов "Нови Архимед" и судски спор који је водио ( и добио!) са издавачем (ФСЈ; без потписа уредника, али суд је утврдио ко је тај) његове монографије из 1969. године .

А разлог спора: на објављеној фотографији "Играчи пиљака", уредник је накнадним ретушом избрисао пиљак који лебди у ваздуху између дечјих глава. Да, Бранибор је архимедовски доследно бранио своје кругове и значај пиљка размазаног у лету, као центар круга сопствене слободе. О бројним грешкама у књизи, као ни свему осталом на слици - није било ни говора: ...о кући са окућницом у другом плану слике, о анђеоској радости у дечјој лепоти игре, о сиромашкој одећи, о обући која ће бити тема научног рада неког виспренијег етнолога... Без пиљка, слика је наговештавала "светлу будућност" коју су донели "они горе", па, ако то није знао да слика фотограф, зна да дотера друг-уредник.

Накнадна домишљања "ауторовог иманентног уметничког правца" и тумачења да су Браниборове фотографије из тог периода, попут " Играча пиљака", потпуно примерене пикторијализму и соц-реализму, нису сметала да поменуте фотографије буду радо виђене и награђене у престижним галеријама "трулог Запада", али и Далеког истока, све до Хонг Конга. "Играчи пиљака" плене непролазном лепотом, као и поема "Последња". Њена грађанско-патрицијски-господствена лепота суморног призора, код Бранибора не делује суморно, јер је фармацеут са ратним искуством знао да јој удахне душу у тамној фотографској лабораторији. Тајна "вакцине" за ту слику лежи у зналачкој обради "Фокебром" папира са којим је убедљиво дочарао прљаво-црн снег. И другима је у исто време био доступан такав папир, али немамо од њих ни сличну фотографију из тог времена. Индустрија фото-папира не прави тај папир, па је и таква слика као многе друге - непоновљива у пуном смислу речи. Али, (ал)хемичар Дебељковић би знао да га направи, као што практично влада свим фотографским техникама од открића фотографије, до њене дигиталне технологије.

Ипак, од оне професуре на трибинама у фото-клубовима, а потом на Академији, оставиле су плодан траг у бројним ученицима и студентима. Данас се у пословном и уметничком свету који прати фотографију на западној обали Канаде, или у Сингапуру, говори о једном човеку у којег гледају као у светско чудо, јер: он зна да ради црно-белу фотографију! Дебељковићеви ђаци ( Горан Басарић и Градимир Алексић) једноставно и скромно кажу да је то што они раде - чиста класика, али поносно истичу да тек након петнаестак година схватају чему их је, а да нису били свесни, научио – ПРОФЕСОР.

Овај опширан увод, рекло би се класичан, сматрам неопходним полазиштем за разумевање и приближавање полазних ставова аутора изложбе, галеристе и публике.

Аутор је пошао од становишта да је ово по обиму радова веома скраћена ретроспектива, јер за њега је фотографија - само и пре свега - фотографија... Без икаквих додатака и атрибута.

Галерија је желела да свака фотографија добије у простору уважавање јединственог ликовног дела и у том циљу настојала да смањи број радова кроз највише могуће уважавање аутора, али и публике, за коју основано страхује да јој је премного понуђено за један упечатљив доживљај.

Публици и критичарима су ипак заједно окренути и аутор и галерија, али аутор зна да је унапред виђен као губитник, јер његова порука под овим именом и овог обима ствара код неупућене публике погрешну представу о обиму и вредности укупног ауторског дела.

Зато је Бранибор, за ову монографију понудио прикладну форму полуаутобиографског казивања о радној и стваралачкој биографији са "Фотографским искрицама" које успостављају продубљенији разговор са читаоцем и публиком.

Увод ми је био потребан да бих смело потписао цео текст рецензије:

Наш Аутор, господин Професор Бранибор Дебељковић је ходајућа историја српске фотографије.

Са радошћу препоручујем за штампу књигу МОНОГРАФИЈА БРАНИБОР ДЕБЕЉКОВИЋ, која прати његову ретроспективну изложбу за првих шездесет година рада. Сматрам је изузетно значајном за културу Србије.

Аутору, Галерији " Надежда Петровић" у Чачку и Фото клубу"Чачак", захваљујем се на безрезервном поверењу и удостојењу!

Милинко Б. Стефановић

21. септембра 2001. године у Београду