Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста

Комунистички злочини над србским свештеницима 1941. године

8. јереј Василије С. Божарић, парох Рогамски
9. јереј Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрске
10. архимандрит Никодим Јањушевић, старешина манастира Жупе код Никшића
11. Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке
12. јеромонах Митрофан Матић, старешина манастира Чокешине
13. јереј Милан Пашић, парох ужички
14. јереј Војислав Стојиловић, парох средњевски
15. јереј Богдан Церовић, парох жабљачки
16. архимандрит Серафим Џарић, настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља

Комунистички злочини над србским свештеницима 1941. године

8) јереј Василије С. Божарић, парох Рогамски

Отац Василије Божарић је рођен 14. јануара 1895. године као син свештеника Сава Божарића и унук свештеника Тиодора Божарића. Школовао се у тешким условима, а као храбар и одважан младић учествовао је у србским ратовима за ослобођење од 1912. до 1918. године као редов пиперског батаљона. Ратни вихор га је омео тако да није успео да на време заврши своје школовање. Богословско-учитељску школу је завршио 1920. године у Призрену. После завршетка богословије примио је дужност учитеља. Свештенички чин је примио у марту 1921. године и од тада је, па све до своје мученичке смрти, служио својој Мајци Цркви и своме народу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса.

Отац Василије је убијен 15. новембра 1941. године као прва жртва безбожних комуниста.

Отац Василије Божарић је 13. новембра 1941. године на позив верног народа отишао у Љешко Поље како би прекадио славске колаче пошто је, због упражњености, опслуживао и љешкопољску парохију. Тамо је извршио једно венчање и прекадио је четири славска колача. Отац Василије је 15. новембра 1941. године поново дошао у Љешко Поље како би извршио једно опело. Комунисти су знали за његов исправан национални и хришћански рад са народом његове парохије. Сазнали су и за његов одлазак у Љешко Поље те су му направили заседу.

Ухватили су га на путу те су га мрцварили, мучили, исекли, убили и опљачкали, а његово мртво тело су у шаторском крилу пренели и бацили у реку Морачу.

Његово унакажено тело је из воде испливало после неколико недеља, на Бадњи дан 1942. године. Његова породица је желела да га сахрани поред храма у Вуковцима. Но, црвене дахије то нису дозволиле. Нису дозволили ни да се изврши опело, ни да се сахрани на гробљу већ је политички комесар наредио да се тело овог Србског Свештеномученика сахрани у селу Горичанима поред саме обале валовите и набујале Мораче.

9) јереј Петар Вујовић, парох Метеришко-друшићки код Жупе Добрске

Отац Петар Вујовић је рођен 21. јуна 1896. године у Жупи Добрској. После основног образовања, отац Петар је завршио богословију на Цетињу. Свештенички чин је примио на Петровдан 1925. године на Цетињу. Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, потоњи србски патријарх, га је за његов морални живот, примеран и ревносан рад у винограду Господњем 1938. године одликовао правом ношења црвеног појаса.

Честити Србин, одани и верни слуга Цркве Христове, добар духовни пастир свога народа, примеран отац и понос свога рода свештеник Петар Вујовић је свој живот завршио мученички павши од партизанске руке у мученичком Куновом Присоју 1941. године.

Партизани су га, после великог мучења, живог бацили у јаму седамдесет метара дубоку. По сведочанствима људи који су у то време као деца чували стоку у непосредној близини јаме, његов глас се из јаме чуо пет дана касније.

Од куће су га одвели партизани Милутин Пејановић, учитељ, Жарко Вукић, несвршени студент, и Никола Коле Јаблан, бивши чиновник поште.

Партизански суд, који га је осудио на смрт, сачињавали су Андрија Пејовић, командант партизанског батаљона, Мићан Петричевић, комесар, Мило Јовићевић, професор, и Даница Маринковић.

Партизани су га после изрицања пресуде одвели у Штаб Ловћенског партизанског одреда, који је одобрио пресуду, кроз уста Михаила Вицковића, комесара Ловћенског партизанског одреда.

Непосредни мучитељи и џелати оца Петра Вујовића су били Михаило, син Филипа М. Пејовића, Андро В. Лопичић из Цеклина и Крсто Ђуровић из Ораха.

Тело оца Петра Вујовића је после неколико месеци извађено из јаме у Коновом Присоју. Сахрањен је у присуству многобројног народа који је 2. маја 1942. године одао пошту свом духовном пастиру који се за све њих молио Богу и свима им служио.

Податке о страдању овог Србског Свештеномученика дао је његов стриц, сада покојни Јован Б. Вујовић.

10) архимандрит Никодим Јањушевић, старешина манастира Жупе код Никшића

Архимандрит Никодим Јањушевић је рођен 6. децембра 1875. године. Јерођаконски чин је примио 22. октобра 1899. године. У току Другог светског рата налазио се на дужности старешине манастира Жупе код Никшића.

Архимандрит Никодим је био прва жртва комуниста у никшићком крају. Партизани су га убили 29. јуна 1941. године без икаквог разлога.

Тога дана, у вечерњим часовима, архимандрит Никодим се, после напорног рада на манастирском имању, одмарао на тераси манастирског конака. Тада се пред манастирском капијом појавила једна група партизана.

Архимандрит се повукао у своју келију. Ушао је унутра, закључао врата и сео. Ходником су се зачули кораци групе људи. Келија је била закључана. Када су стигли до архимандритове собе, партизани су почели да лупају на врата и викали да им отвори иначе ће они сами провалити.

Знајући за њихово богоборачко настројење, као и за то какве га муке чекају, архимандрит је повикао: "Губите се, ниткови!" У том тренутку се зачуо рафал. Партизани су пуцали кроз врата архимандритове келије. Архимандрит је пао мртав. Партизани су после тога провалили врата, проверили да ли је мртав и сишли у приземље.

Када су сишли у приземље, почели су да пљачкају манастир. Однели су скоро све манастирске драгоцености и шеснаест игуманових одликовања.

Када су манастирски оци нашли игумана Никодима видели су да је убијен са шест метака из аутоматског оружја.

Архимандрит Никодим је био велики хришћанин, духовник и стваралац који је ширио хришћанску истину, будио црквену и националну свест не само у Србским Земљама већ и у Сједињеним Америчким Државама.

Архимандрит Никодим је учествовао у србским ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, а својој Цркви и свом народу је служио скоро пола века удостојивши се да пред крај живота мученички пострада за Христа.

11) Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке

До биографских података богослова Нова Караџића нисмо успели да дођемо.

У свесци "Глас Црногорца" видимо да је Ново Караџић до априлског рата 1941. године живео као досељеник у Метохији. Одатле је као избеглица прешао у Лозну код Бијелог Поља код свога ујака Милутина Брауновића. Са њим су избегли и његови стари и болесни родитељи, супруга и деца.

Партизани су га ухватили код Мојковца. На зверски начин су га убили његови рођаци, партизани Лука Журић и његови синови.

12) јеромонах Митрофан Матић, старешина манастира Чокешине

Јеромонах Митрофан Матић (на крштењу је добио име Милисав) је рођен 20. августа 1911. године у селу Иванди, близу Чакова, Епархија темишварска, од оца Ћире, грађевинара, и мајке Драге. Завршио је шест разреда основне школе и Монашку школу у манастиру Раковици 1927. и 1928. године. Монашки постриг је примио крајем 1929. године у манастиру Манасији. Блаженопочивши епископ захумско-херцеговачки Јован га је 1930. године рукоположио у чин јерођакона, а епископ Митрофан, старешина Монашке школе, га је рукоположио у чин јеромонаха.

Отац Митрофан је био сабрат манастира Раковице, Грнчарице и Рајиновца и старешина манастира Благовештења и Чокешине. Блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Симеон га је 1935. године одликовао правом ношења појаса. Епископ Симеон га је одликовао "за његов похвалан монашки живот и ревновање у служби повереног му манастира, а у знак архипастирског благовољења и признања".

Јеромонах Митрофан Матић је био велики подвижник, покајник, молитвеник и песник. Његово Преосвештенство епископ шумадијски др Сава Вуковић је у поговору збирке песама оца Митрофана, коју је приредио г. Радослав Браца Павловић, објавио, а тиме и од заборава сачувао неке податке о оцу Митрофану Матићу. Епископ Сава наводи да је јеромонах Митрофан у Монашкој школи био уредник "Монашког подмлатка", а као свештеномонах је сарађивао у осамнаест листова и часописа. Отац Митрофан Матић је у свом кратком овоземаљском животу стигао да објави седамдесет песама и педесет и шест чланака. Прву песму је објавио 1931. године са непуних двадесет година живота.

Јеромонаху Митрофану Матићу је Бог одредио да се нађе у вртлогу великих политичких превирања тридесетих и ратном вихору четрдесетих година овога века. Отац Митрофан је као слуга олтара Божијега и србски родољуб био декларисани антикомуниста, што је платио главом пострадавши од стране комунистичких безбожника чије је намере и демонске идеје као млад човек и духовник прозрео и презрео.

Господин Радослав Браца Павловић је у предговору збирци песама оца Митрофана (објављеној 1991. године под насловом "Монахово срце" у издању "Каленића", издавачке установе Шумадијске епархије из Крагујевца) забележио усмена сведочанства о његовој мученичкој смрти.

Павловић наводи да је оца Митрофана у једном врелом августовском дану (4. августа 1941. г.) сачекао црвени злотвор на прашњавом сељачком путу, који из села Лешнице води према манастиру Чокешини, и убио га пушчаним метком у срце наочиглед манастирског ђака Константина. Зликовац је одмах после тога нестао у непрегледној равници и њивама подно славног Цера.

Уплашени манастирски ђак Константин је довезао мртвог оца Митрофана до манастира, где су га уплашени монаси сахранили негде у дну манастирске порте, у њеној забити, у којој се од корова и широких листова репува ни крст није могао, а ни смео видети. О томе како је манастирски конак касније паљен од Немаца и партизана и како су партизани хтели да мртвом оцу Митрофану раскопају гроб и кости растуре причао је много година касније манастирски ђак Константин, потоњи игуман манастира Подластве у Грбљанском пољу недалеко од Будве, једини сведок погибије оца Митрофана Матића.

Епископ шумадијски др Сава је у поговору његове збирке песама навео да када је црвени злотвор, уз извињење, саопштио да му је наређено да га убије, јеромонах, песник и Свештеномученик Митрофан му је рекао: "Чини оно што ти је наређено!"

О погибији јеромонаха Митрофана Матића је писано и у књизи Боривоја М. Карапанџића "Прикази из емиграције", Кливленд, 1964. године, и у књизи "КПЈ у рату и револуцији - истина о наводно ослободилачкој борби", Минхен, 1979. године.

13) јереј Милан Пашић, парох ужички

Свештеник Милан Пашић је рођен 1898. године у селу Крива Река код Ужица. Богословско-учитељску школу је завршио после Првог светског рата у Призрену. После завршетка школовања примио је дужност учитеља у ужичким селима Мачкату и Љубању. Свештенички чин је примио 1927. године, а парохијску службу је вршио у Љубишу, Мачкату и Ужицу. Оженио се са Катарином Катом Тешовић из Љубања са којом је имао петоро деце.

Други светски рат га је затекао на дужности парохијског свештеника у Ужицу. Ужице се под немачком окупацијом налазило до Мале Госпојине (21. септембра) 1941. године. С обзиром да је у тим данима била у току јака четничко-партизанска опсада Ужица и да је постојала могућност да се нађу у обручу, Немци су 21. септембра 1941. године без борбе напустили Ужице и повукли се према Бајиној Башти.

У Ужице су прво ушле четничке јединице и одмах су ухапсили оца Милана Пашића као симпатизера ЈНП "Збор" Димитрија Љотића. Свештеник Радисав Симић је, видевши шта је снашло недужног оца Милана, отишао у четнички штаб и дао гаранцију за њега. Четници су га на основу те гаранције истог дана пустили.

Четници су се у ослобођеном Ужицу задржали само два дана. Дана 24. септембра 1941. године партизани су без борбе запосели ослобођено Ужице. Одмах су почели да хапсе, прогањају, тамниче и муче све оне који им нису били наклоњени. О тим крвавим данима тзв. Ужичке републике је сведочио Ужичанин Милош Јанићијевић:

"Када су партизани после одласка четника упали у град, настао је прави хаос. Сви виђенији људи су нестали, а о њиховом нестанку се није смело ни зуцнути јер су лекари, трговци, професори и богаташи били "ненародни елементи". Око осам стотина људи је тада нестало у партизанским чисткама. Неки су након страшног мучења преживели, али су остали обогаљени. Тако су страдали Чедо Захарић, Стајо Филиповић и Андрија Јевремовић. Због богатства је страдао и мој комшија Љубојевић"

Комунисти се нису задржали само на ликвидацији србских националиста, интелектуалаца, домаћина и остале "реакције" већ су убијали и своје. Тада су убили и Живојина Павловића, предратног комунисту који је напустио КПЈ и дистанцирао се од Јосипа Броза и његове злочиначке политике. Убио га је Слободан Пенезић Крцун.

Отац Милан Пашић није ни слутио шта га чека. Његови пријатељи су му због тога што је био декларисани антикомуниста и националиста саветовали да напусти Ужице и оде у неко оближње село. Он то није хтео да прихвати. Свој став је изводио из чињенице да ништа није крив и да нема разлога да бежи од било које војске. Пријатељи су га дуго убеђивали износећи пред њега податке о комунистичким злочинима над недужним људима који су имали исто или слично мишљење као и он. На крају их је послушао и напустио је Ужице. Избегао је код свога таста Радована Тешовића у село Љубање недалеко од Ужица. Са собом је повео и петоро своје деце, а попадија Катрина је остала у Ужицу.

Партизани су га тражили у Ужицу, али га нису нашли. Успели су да преко својих доушника сазнају да је отац Милан избегао и да се налази код свога таста у Љубању. Послали су своју групу са циљем да ухвате оца Милана и доведу га у Ужице.

Партизанска експедиција је стигла у Љубање. Када су ишли према кући Радована Тешовића, отац Милан их је видео али није имао времена било где да побегне. Успео је да се склони у један стари вајат.

Када су партизани ушли у двориште питали су за оца Милана, али су укућани рекли да не знају где је. Почели су да вичу и туку децу оца Милана. Сви су ћутали и трпели увреде, претње и батине. Када све то није помогло запретили су да ће их све затворити у једну собу и да ће унутра убацити неколико бомби.

Не желећи да страдају деца и родбина, отац Милан је сам изашао из вајата.

Партизани су одмах почели да га туку и да му чупају браду. Одмах су га везали и одвели према Ужицу.

Уз пут су га понижавали, тукли и терали да лаје кроз села кроз која су пролазили. После извесног времена, пожелели су да се одморе. Оца Милана су затворили у једну кућу поред пута у којој су се пре рата одмарали путари, а потом су отишли у једну сеоску кафану где су јели, пили и весели се.

Уз пут су свуда свраћали, банчили, пијанчили и пуцали радујући се што су ухватили "попа издајника".

Свратили су и у Чајетину. Тамо су га затворили у једну кућу. Ту су га много мучили. Ту га је видела и његова кума, супруга његовог кума Рака Митровића.

Она је успела да поприча са њим док су се партизани одмарали. Успео је да напише кратко опроштајно писмо и замолио је да га преда његовој попадији. Међутим, партизани су то видели и одузели су писмо.

У тој групи партизана су били неки Ужичани који су добро познавали оца Милана. Чајетинци су видели до какве је невоље доспео овај свештеник, па су кришом, док су партизани банчили, обили врата и помогли му да побегне.

Отац Милан је бацио капут и почео је бежи. На несрећу, приликом бежања је налетео на другу партизанску патролу која је запуцала. Ранили су га у ногу, а метак му је сломио бутну кост. Ухватили су га рањеног, измрцвареног и претученог и одвели га у Ужице.

Отац Милан је умро 26. септембра 1941. године у ужичкој болници.

Сведочанство о узроку смрти је остало као траг овог великог комунистичког злочина. Угледни Србин и лекар др Братинац из Ужица, који је био хирург у ужичкој болници, дао је сведочанство о изгледу оца Милана тих дана и узроку његове смрти. Он је попадији Катарини, која није знала каква се несрећа догодила, испричао да су га довели модрог од батина и да је од тих батина и крварења умро. Том приликом, уручио јој је и његово опроштајно писмо које је до данас остало сачувано и које смо успели да добијемо.

Отац Милан је у писму писаном 24. септембра 1941. године у Чајетини написао:

"Драга Като!

Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате.

Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи.

Ти Като буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту. Дакле:

Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.

Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ће водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ће остати на селу. Нека ради моју очевину.

Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге.

Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила.

Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна ти овај мој део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну.

Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Требала би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом о томе се договори.

Ја имам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ. Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти.

Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш.

Обуци ми мантију и немој ништа више. Ако хоће да ми обуку свештеничку униформу немој то дозволити. Хоћу да будем сахрањен клот као калуђер. Нека ме опјева поп Радосав. Он је од колега једини мој пријатељ. Њему једино хвала.

Отерајте ме и сахраните код оца. Децу не води. Имаће кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога.

Све вас воли и љуби ваш Милан".

После смрти оца Милана, попадија Катарина Пашић је остала да сама подиже своје петоро нејаке деце. Нажалост, безбожници су се потрудили да се трагедија породице Пашић не заврши мученичком смрћу оца Милана.

На свиреп начин су убили и његова два сина, најстаријег Александра, ђака учитељске школе, и Душана, ученика богословије. Александра су стрељали 11. августа 1943. године у Ариљу у његовој двадесетој години, а Душана 28. априла 1944. године код Карана у његовој деветнаестој години.

Нажалост, ни то није било довољно, па су после ослобођења 1945. године и попадију Катарину, без икаквог ваљаног разлога, осудили на једанаест година тешке робије. Попадија Катарина је одлежала пет година у злогласној комунистичкој робијашници Забела код Пожаревца. Тамо је претрпела велике муке и понижења од оних који су јој убили мужа и два сина, а који су се лажно борили за срећно, хумано и праведно друштво. Попадију Катарину и њено причешће у Забели описује и прота Сава Банковић у својој књизи "У предворју пакла".

14) јереј Војислав Стојиловић, парох средњевски

Свештеник Војислав Стојиловић, парох у селу Средњеву у долини Пека, страдао је 16. септембра 1941. године у селу Раброво.

Комунисти су тога дана упали у село, оскрнавили цркву, запалили општину, а потом су ухватили и везали оца Војислава. Желели су да га пред народом означе и жигошу као народног непријатеља. Комунисти су у својој демонској ревности за ауто привезали везаног оца Војислава и одвели су га у село Раброво како би му тамо "судили".

Село Раброво је од Средњева удаљено око девет километара. Везани отац Војислав је ту раздаљину требало да претрчи брзином кретања аута (око тридесет и пет километара на сат).

Вучен је по блату, сав крвав и модар, изранављен, тешко изубијан и бесвестан.

У Раброво је довучен ни човек ни леш те је личио на некакву прљаву и крваву масу у облику кладе. Комунисти су га тада с муком освестили како би га приказали пред својим судом који је имао да испитује "злодела" овог србског свештеника.

Отац Војислав није имао никакву кривицу, осим што је као служитељ олтара Божијега проповедао Свето Јеванђеље и истину спасоносног пута Православља. Овај верни слуга и мученик Христов је, у ствари, био осуђен на смрт још пре заседања комунистичког "суда". У Раброву су требали да изврше смртну казну.

Извршиоци мучења и егзекутори оца Војислава су била два младића, студента, који су се на Универзитету задојили мрачном и крвавом идеологијом.

На почетку су му тестером секли прсте, а потом руке до лаката. Измучени свештеник је падао у несвест, а да би га из несвести враћали, ножем су му секли лице одсецајући му браду и образе, а потом и дебело месо. Затим су га, обезнањеног и крвавог, с муком усправили, водом повратили свести, па потом преломили на пола уз радосне усклике и узвике осталих безбожника који су посматрали извршење казне. Ломљење је извршено на тај начин што су га, живог и освешћеног, савијали напред док му се глава, теменом напред, није саставила са ногама.

Тада су , по налогу једног лекара и једне сеоске учитељице, који су давали инструкције за мучење, тело овог Свештеномученика бацили на ледину покрај млина у Раброву где је, растрзано и изуједано од изгладнелих сеоских паса, лежало три дана.

О мученичкој смрти оца Војислава писала је "Наша борба" од 23. новембра 1941. године.

15) јереј Богдан Церовић, парох жабљачки

Отац Богдан Церовић је рођен 21. новембра 1884. године. Богословију је завршио на Цетињу, а свештенички чин је примио 12. децембра 1916. године. Други светски рат га је затекао на дужности жабљачког пароха мученичке Црногорско-приморске митрополије.

Комунисти су га убили 5. новембра 1941. године без икаквог разлога и без суда и суђења. Заједно са њим, убили су и његовог сина јединца Драгутина.

Сахрањени су 9. новембра 1941. године у Тушини.

16) архимандрит Серафим Џарић, настојатељ манастира Свете Тројице код Пљеваља

Првог децембра 1941. године комунисти су око два часа иза поноћи свом снагом и са свих страна напали на Пљевља. Неколико стотина комуниста је у касним вечерњим часовима прошло поред манастира Свете Тројице код Пљеваља.

Око седам часова ујутру у манастиру је служено јутрење, а богослужење су објавила манастирска звона због чега су комунисти псовали и претили. Око осам часова, после завршетка јутарње службе, архимандрит Серафим се обратио комунистима молећи их да своје наоружање помере од светиње како не би изазвали одмазду окупаторске војске. Молио их је да чувају древну светињу која је вековима брањена од њихових предака, а да он, уколико имају нешто противу њега, не бежи од одговорности, па и смрти ако треба. На игуманову молбу партизани су одговорили следећим речима:

"Хајде ти игумане у собу. Нећемо ми теби ништа, а за нас је највећа светиња слобода за коју се боримо".

Партизани су запосели положаје око манастира, а топовске и минобацачке гранате су падале око манастира. Неколико граната је пало у непосредну близину манастира, а партизански лешеви су се ређали око манастирске порте.

Архимандрит Серафим је, видевши да манастир може бити порушен, одлучио да оде у пљеваљску гимназију код директора Добривоја Милетића, који је одлично говорио италијански језик, како би заједно са њим код италијанске команде испословао да се манастир, који је преко осам стотина година служио Богу и србском роду, сачува од италијанских граната.

Борба је била у пуном јеку. Манастирски оци су молили игумана да одустане од такве одлуке и не одлази у Пљевља јер је постојала опасност да погине. Игуман није желео да одустане од своје одлуке, а образложио ју је следећим речима:

"Ако манастир сруше не треба нам живота. Они ће нас побити".

Игуман Серафим је успео да стигне у Пљевља. Отишао је у пљеваљску гимназију, али комунисти су успели да у гимназију стигну пре њега. Директора Милетића је нашао задављеног, а дављење су извршили комунисти које је затекао у школи.

Игуман је оштро протестовао због убиства тог часног и поштеног човека. Комунисти су на те игуманове речи реаговали тако што су га убили и мртвог опљачкали.

Италијани су одбили нападе партизанских јединица. Лешеви игумана мученика, директора Милетића и осталих Новомученика невино пострадалих приликом партизанског напада на Пљевља сахрањени су после пет дана на пљеваљском гробљу.

Комунистички злочини над србским свештеницима 1942. године >>

// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]