Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunista

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1941. godine

8. jerej Vasilije S. Božarić, paroh Rogamski
9. jerej Petar Vujović, paroh Meteriško-drušićki kod Župe Dobrske
10. arhimandrit Nikodim Janjušević, starešina manastira Župe kod Nikšića
11. Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke
12. jeromonah Mitrofan Matić, starešina manastira Čokešine
13. jerej Milan Pašić, paroh užički
14. jerej Vojislav Stojilović, paroh srednjevski
15. jerej Bogdan Cerović, paroh žabljački
16. arhimandrit Serafim Džarić, nastojatelj manastira Svete Trojice kod Pljevalja

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1941. godine

8) jerej Vasilije S. Božarić, paroh Rogamski

Otac Vasilije Božarić je rođen 14. januara 1895. godine kao sin sveštenika Sava Božarića i unuk sveštenika Tiodora Božarića. Školovao se u teškim uslovima, a kao hrabar i odvažan mladić učestvovao je u srbskim ratovima za oslobođenje od 1912. do 1918. godine kao redov piperskog bataljona. Ratni vihor ga je omeo tako da nije uspeo da na vreme završi svoje školovanje. Bogoslovsko-učiteljsku školu je završio 1920. godine u Prizrenu. Posle završetka bogoslovije primio je dužnost učitelja. Sveštenički čin je primio u martu 1921. godine i od tada je, pa sve do svoje mučeničke smrti, služio svojoj Majci Crkvi i svome narodu. Mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, potonji srbski patrijarh, ga je 1938. godine odlikovao pravom nošenja crvenog pojasa.

Otac Vasilije je ubijen 15. novembra 1941. godine kao prva žrtva bezbožnih komunista.

Otac Vasilije Božarić je 13. novembra 1941. godine na poziv vernog naroda otišao u Lješko Polje kako bi prekadio slavske kolače pošto je, zbog upražnjenosti, opsluživao i lješkopoljsku parohiju. Tamo je izvršio jedno venčanje i prekadio je četiri slavska kolača. Otac Vasilije je 15. novembra 1941. godine ponovo došao u Lješko Polje kako bi izvršio jedno opelo. Komunisti su znali za njegov ispravan nacionalni i hrišćanski rad sa narodom njegove parohije. Saznali su i za njegov odlazak u Lješko Polje te su mu napravili zasedu.

Uhvatili su ga na putu te su ga mrcvarili, mučili, isekli, ubili i opljačkali, a njegovo mrtvo telo su u šatorskom krilu preneli i bacili u reku Moraču.

Njegovo unakaženo telo je iz vode isplivalo posle nekoliko nedelja, na Badnji dan 1942. godine. Njegova porodica je želela da ga sahrani pored hrama u Vukovcima. No, crvene dahije to nisu dozvolile. Nisu dozvolili ni da se izvrši opelo, ni da se sahrani na groblju već je politički komesar naredio da se telo ovog Srbskog Sveštenomučenika sahrani u selu Goričanima pored same obale valovite i nabujale Morače.

9) jerej Petar Vujović, paroh Meteriško-drušićki kod Župe Dobrske

Otac Petar Vujović je rođen 21. juna 1896. godine u Župi Dobrskoj. Posle osnovnog obrazovanja, otac Petar je završio bogosloviju na Cetinju. Sveštenički čin je primio na Petrovdan 1925. godine na Cetinju. Mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, potonji srbski patrijarh, ga je za njegov moralni život, primeran i revnosan rad u vinogradu Gospodnjem 1938. godine odlikovao pravom nošenja crvenog pojasa.

Čestiti Srbin, odani i verni sluga Crkve Hristove, dobar duhovni pastir svoga naroda, primeran otac i ponos svoga roda sveštenik Petar Vujović je svoj život završio mučenički pavši od partizanske ruke u mučeničkom Kunovom Prisoju 1941. godine.

Partizani su ga, posle velikog mučenja, živog bacili u jamu sedamdeset metara duboku. Po svedočanstvima ljudi koji su u to vreme kao deca čuvali stoku u neposrednoj blizini jame, njegov glas se iz jame čuo pet dana kasnije.

Od kuće su ga odveli partizani Milutin Pejanović, učitelj, Žarko Vukić, nesvršeni student, i Nikola Kole Jablan, bivši činovnik pošte.

Partizanski sud, koji ga je osudio na smrt, sačinjavali su Andrija Pejović, komandant partizanskog bataljona, Mićan Petričević, komesar, Milo Jovićević, profesor, i Danica Marinković.

Partizani su ga posle izricanja presude odveli u Štab Lovćenskog partizanskog odreda, koji je odobrio presudu, kroz usta Mihaila Vickovića, komesara Lovćenskog partizanskog odreda.

Neposredni mučitelji i dželati oca Petra Vujovića su bili Mihailo, sin Filipa M. Pejovića, Andro V. Lopičić iz Ceklina i Krsto Đurović iz Oraha.

Telo oca Petra Vujovića je posle nekoliko meseci izvađeno iz jame u Konovom Prisoju. Sahranjen je u prisustvu mnogobrojnog naroda koji je 2. maja 1942. godine odao poštu svom duhovnom pastiru koji se za sve njih molio Bogu i svima im služio.

Podatke o stradanju ovog Srbskog Sveštenomučenika dao je njegov stric, sada pokojni Jovan B. Vujović.

10) arhimandrit Nikodim Janjušević, starešina manastira Župe kod Nikšića

Arhimandrit Nikodim Janjušević je rođen 6. decembra 1875. godine. Jerođakonski čin je primio 22. oktobra 1899. godine. U toku Drugog svetskog rata nalazio se na dužnosti starešine manastira Župe kod Nikšića.

Arhimandrit Nikodim je bio prva žrtva komunista u nikšićkom kraju. Partizani su ga ubili 29. juna 1941. godine bez ikakvog razloga.

Toga dana, u večernjim časovima, arhimandrit Nikodim se, posle napornog rada na manastirskom imanju, odmarao na terasi manastirskog konaka. Tada se pred manastirskom kapijom pojavila jedna grupa partizana.

Arhimandrit se povukao u svoju keliju. Ušao je unutra, zaključao vrata i seo. Hodnikom su se začuli koraci grupe ljudi. Kelija je bila zaključana. Kada su stigli do arhimandritove sobe, partizani su počeli da lupaju na vrata i vikali da im otvori inače će oni sami provaliti.

Znajući za njihovo bogoboračko nastrojenje, kao i za to kakve ga muke čekaju, arhimandrit je povikao: "Gubite se, nitkovi!" U tom trenutku se začuo rafal. Partizani su pucali kroz vrata arhimandritove kelije. Arhimandrit je pao mrtav. Partizani su posle toga provalili vrata, proverili da li je mrtav i sišli u prizemlje.

Kada su sišli u prizemlje, počeli su da pljačkaju manastir. Odneli su skoro sve manastirske dragocenosti i šesnaest igumanovih odlikovanja.

Kada su manastirski oci našli igumana Nikodima videli su da je ubijen sa šest metaka iz automatskog oružja.

Arhimandrit Nikodim je bio veliki hrišćanin, duhovnik i stvaralac koji je širio hrišćansku istinu, budio crkvenu i nacionalnu svest ne samo u Srbskim Zemljama već i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Arhimandrit Nikodim je učestvovao u srbskim oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine, a svojoj Crkvi i svom narodu je služio skoro pola veka udostojivši se da pred kraj života mučenički postrada za Hrista.

11) Novo Karadžić, svršeni bogoslov iz Zapala kod Lijeve Rijeke

Do biografskih podataka bogoslova Nova Karadžića nismo uspeli da dođemo.

U svesci "Glas Crnogorca" vidimo da je Novo Karadžić do aprilskog rata 1941. godine živeo kao doseljenik u Metohiji. Odatle je kao izbeglica prešao u Loznu kod Bijelog Polja kod svoga ujaka Milutina Braunovića. Sa njim su izbegli i njegovi stari i bolesni roditelji, supruga i deca.

Partizani su ga uhvatili kod Mojkovca. Na zverski način su ga ubili njegovi rođaci, partizani Luka Žurić i njegovi sinovi.

12) jeromonah Mitrofan Matić, starešina manastira Čokešine

Jeromonah Mitrofan Matić (na krštenju je dobio ime Milisav) je rođen 20. avgusta 1911. godine u selu Ivandi, blizu Čakova, Eparhija temišvarska, od oca Ćire, građevinara, i majke Drage. Završio je šest razreda osnovne škole i Monašku školu u manastiru Rakovici 1927. i 1928. godine. Monaški postrig je primio krajem 1929. godine u manastiru Manasiji. Blaženopočivši episkop zahumsko-hercegovački Jovan ga je 1930. godine rukopoložio u čin jerođakona, a episkop Mitrofan, starešina Monaške škole, ga je rukopoložio u čin jeromonaha.

Otac Mitrofan je bio sabrat manastira Rakovice, Grnčarice i Rajinovca i starešina manastira Blagoveštenja i Čokešine. Blaženopočivši episkop šabačko-valjevski Simeon ga je 1935. godine odlikovao pravom nošenja pojasa. Episkop Simeon ga je odlikovao "za njegov pohvalan monaški život i revnovanje u službi poverenog mu manastira, a u znak arhipastirskog blagovoljenja i priznanja".

Jeromonah Mitrofan Matić je bio veliki podvižnik, pokajnik, molitvenik i pesnik. Njegovo Preosveštenstvo episkop šumadijski dr Sava Vuković je u pogovoru zbirke pesama oca Mitrofana, koju je priredio g. Radoslav Braca Pavlović, objavio, a time i od zaborava sačuvao neke podatke o ocu Mitrofanu Matiću. Episkop Sava navodi da je jeromonah Mitrofan u Monaškoj školi bio urednik "Monaškog podmlatka", a kao sveštenomonah je sarađivao u osamnaest listova i časopisa. Otac Mitrofan Matić je u svom kratkom ovozemaljskom životu stigao da objavi sedamdeset pesama i pedeset i šest članaka. Prvu pesmu je objavio 1931. godine sa nepunih dvadeset godina života.

Jeromonahu Mitrofanu Matiću je Bog odredio da se nađe u vrtlogu velikih političkih previranja tridesetih i ratnom vihoru četrdesetih godina ovoga veka. Otac Mitrofan je kao sluga oltara Božijega i srbski rodoljub bio deklarisani antikomunista, što je platio glavom postradavši od strane komunističkih bezbožnika čije je namere i demonske ideje kao mlad čovek i duhovnik prozreo i prezreo.

Gospodin Radoslav Braca Pavlović je u predgovoru zbirci pesama oca Mitrofana (objavljenoj 1991. godine pod naslovom "Monahovo srce" u izdanju "Kalenića", izdavačke ustanove Šumadijske eparhije iz Kragujevca) zabeležio usmena svedočanstva o njegovoj mučeničkoj smrti.

Pavlović navodi da je oca Mitrofana u jednom vrelom avgustovskom danu (4. avgusta 1941. g.) sačekao crveni zlotvor na prašnjavom seljačkom putu, koji iz sela Lešnice vodi prema manastiru Čokešini, i ubio ga puščanim metkom u srce naočigled manastirskog đaka Konstantina. Zlikovac je odmah posle toga nestao u nepreglednoj ravnici i njivama podno slavnog Cera.

Uplašeni manastirski đak Konstantin je dovezao mrtvog oca Mitrofana do manastira, gde su ga uplašeni monasi sahranili negde u dnu manastirske porte, u njenoj zabiti, u kojoj se od korova i širokih listova repuva ni krst nije mogao, a ni smeo videti. O tome kako je manastirski konak kasnije paljen od Nemaca i partizana i kako su partizani hteli da mrtvom ocu Mitrofanu raskopaju grob i kosti rasture pričao je mnogo godina kasnije manastirski đak Konstantin, potonji iguman manastira Podlastve u Grbljanskom polju nedaleko od Budve, jedini svedok pogibije oca Mitrofana Matića.

Episkop šumadijski dr Sava je u pogovoru njegove zbirke pesama naveo da kada je crveni zlotvor, uz izvinjenje, saopštio da mu je naređeno da ga ubije, jeromonah, pesnik i Sveštenomučenik Mitrofan mu je rekao: "Čini ono što ti je naređeno!"

O pogibiji jeromonaha Mitrofana Matića je pisano i u knjizi Borivoja M. Karapandžića "Prikazi iz emigracije", Klivlend, 1964. godine, i u knjizi "KPJ u ratu i revoluciji - istina o navodno oslobodilačkoj borbi", Minhen, 1979. godine.

13) jerej Milan Pašić, paroh užički

Sveštenik Milan Pašić je rođen 1898. godine u selu Kriva Reka kod Užica. Bogoslovsko-učiteljsku školu je završio posle Prvog svetskog rata u Prizrenu. Posle završetka školovanja primio je dužnost učitelja u užičkim selima Mačkatu i Ljubanju. Sveštenički čin je primio 1927. godine, a parohijsku službu je vršio u Ljubišu, Mačkatu i Užicu. Oženio se sa Katarinom Katom Tešović iz Ljubanja sa kojom je imao petoro dece.

Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti parohijskog sveštenika u Užicu. Užice se pod nemačkom okupacijom nalazilo do Male Gospojine (21. septembra) 1941. godine. S obzirom da je u tim danima bila u toku jaka četničko-partizanska opsada Užica i da je postojala mogućnost da se nađu u obruču, Nemci su 21. septembra 1941. godine bez borbe napustili Užice i povukli se prema Bajinoj Bašti.

U Užice su prvo ušle četničke jedinice i odmah su uhapsili oca Milana Pašića kao simpatizera JNP "Zbor" Dimitrija Ljotića. Sveštenik Radisav Simić je, videvši šta je snašlo nedužnog oca Milana, otišao u četnički štab i dao garanciju za njega. Četnici su ga na osnovu te garancije istog dana pustili.

Četnici su se u oslobođenom Užicu zadržali samo dva dana. Dana 24. septembra 1941. godine partizani su bez borbe zaposeli oslobođeno Užice. Odmah su počeli da hapse, proganjaju, tamniče i muče sve one koji im nisu bili naklonjeni. O tim krvavim danima tzv. Užičke republike je svedočio Užičanin Miloš Janićijević:

"Kada su partizani posle odlaska četnika upali u grad, nastao je pravi haos. Svi viđeniji ljudi su nestali, a o njihovom nestanku se nije smelo ni zucnuti jer su lekari, trgovci, profesori i bogataši bili "nenarodni elementi". Oko osam stotina ljudi je tada nestalo u partizanskim čistkama. Neki su nakon strašnog mučenja preživeli, ali su ostali obogaljeni. Tako su stradali Čedo Zaharić, Stajo Filipović i Andrija Jevremović. Zbog bogatstva je stradao i moj komšija Ljubojević"

Komunisti se nisu zadržali samo na likvidaciji srbskih nacionalista, intelektualaca, domaćina i ostale "reakcije" već su ubijali i svoje. Tada su ubili i Živojina Pavlovića, predratnog komunistu koji je napustio KPJ i distancirao se od Josipa Broza i njegove zločinačke politike. Ubio ga je Slobodan Penezić Krcun.

Otac Milan Pašić nije ni slutio šta ga čeka. Njegovi prijatelji su mu zbog toga što je bio deklarisani antikomunista i nacionalista savetovali da napusti Užice i ode u neko obližnje selo. On to nije hteo da prihvati. Svoj stav je izvodio iz činjenice da ništa nije kriv i da nema razloga da beži od bilo koje vojske. Prijatelji su ga dugo ubeđivali iznoseći pred njega podatke o komunističkim zločinima nad nedužnim ljudima koji su imali isto ili slično mišljenje kao i on. Na kraju ih je poslušao i napustio je Užice. Izbegao je kod svoga tasta Radovana Tešovića u selo Ljubanje nedaleko od Užica. Sa sobom je poveo i petoro svoje dece, a popadija Katrina je ostala u Užicu.

Partizani su ga tražili u Užicu, ali ga nisu našli. Uspeli su da preko svojih doušnika saznaju da je otac Milan izbegao i da se nalazi kod svoga tasta u Ljubanju. Poslali su svoju grupu sa ciljem da uhvate oca Milana i dovedu ga u Užice.

Partizanska ekspedicija je stigla u Ljubanje. Kada su išli prema kući Radovana Tešovića, otac Milan ih je video ali nije imao vremena bilo gde da pobegne. Uspeo je da se skloni u jedan stari vajat.

Kada su partizani ušli u dvorište pitali su za oca Milana, ali su ukućani rekli da ne znaju gde je. Počeli su da viču i tuku decu oca Milana. Svi su ćutali i trpeli uvrede, pretnje i batine. Kada sve to nije pomoglo zapretili su da će ih sve zatvoriti u jednu sobu i da će unutra ubaciti nekoliko bombi.

Ne želeći da stradaju deca i rodbina, otac Milan je sam izašao iz vajata.

Partizani su odmah počeli da ga tuku i da mu čupaju bradu. Odmah su ga vezali i odveli prema Užicu.

Uz put su ga ponižavali, tukli i terali da laje kroz sela kroz koja su prolazili. Posle izvesnog vremena, poželeli su da se odmore. Oca Milana su zatvorili u jednu kuću pored puta u kojoj su se pre rata odmarali putari, a potom su otišli u jednu seosku kafanu gde su jeli, pili i veseli se.

Uz put su svuda svraćali, bančili, pijančili i pucali radujući se što su uhvatili "popa izdajnika".

Svratili su i u Čajetinu. Tamo su ga zatvorili u jednu kuću. Tu su ga mnogo mučili. Tu ga je videla i njegova kuma, supruga njegovog kuma Raka Mitrovića.

Ona je uspela da popriča sa njim dok su se partizani odmarali. Uspeo je da napiše kratko oproštajno pismo i zamolio je da ga preda njegovoj popadiji. Međutim, partizani su to videli i oduzeli su pismo.

U toj grupi partizana su bili neki Užičani koji su dobro poznavali oca Milana. Čajetinci su videli do kakve je nevolje dospeo ovaj sveštenik, pa su krišom, dok su partizani bančili, obili vrata i pomogli mu da pobegne.

Otac Milan je bacio kaput i počeo je beži. Na nesreću, prilikom bežanja je naleteo na drugu partizansku patrolu koja je zapucala. Ranili su ga u nogu, a metak mu je slomio butnu kost. Uhvatili su ga ranjenog, izmrcvarenog i pretučenog i odveli ga u Užice.

Otac Milan je umro 26. septembra 1941. godine u užičkoj bolnici.

Svedočanstvo o uzroku smrti je ostalo kao trag ovog velikog komunističkog zločina. Ugledni Srbin i lekar dr Bratinac iz Užica, koji je bio hirurg u užičkoj bolnici, dao je svedočanstvo o izgledu oca Milana tih dana i uzroku njegove smrti. On je popadiji Katarini, koja nije znala kakva se nesreća dogodila, ispričao da su ga doveli modrog od batina i da je od tih batina i krvarenja umro. Tom prilikom, uručio joj je i njegovo oproštajno pismo koje je do danas ostalo sačuvano i koje smo uspeli da dobijemo.

Otac Milan je u pismu pisanom 24. septembra 1941. godine u Čajetini napisao:

"Draga Kato!

Pišem ti ovo pismo i molim te da ga sačuvaš deci kao uspomenu. Istina, drugi svojoj deci ostavljaju u nasleđe novac i palate, a ja, naprotiv, ostavljam im moje ime i junačku smrt koja je veći kapital nego novac i palate.

Mreti se mora. To je Božji zakon i nešto što mora svakoga postići. Kažu ljudi: umro je prirodnom smrću kad neko umre posle bolesti. Ja umirem nasilnom smrću, pa to nije prirodno, ali je svejedno. Smrt je smrt i ona mora doći. Kako će doći, mi to ne rešavamo. To je van naše moći.

Ti Kato budi junak. Pretrpi ovaj bol. On je težak, ali se podneti mora. Mi imamo petoro dece. Njih nam je Bog dao i dužnost nam je da se o njima brinemo. Do sada smo se brinuli zajedno. Od sada ta briga prelazi na tebe samu. Ti ćeš se uplašiti i reći: šta da radim? Znam ja to. Otuda ti ovo pismo i pišem. U njemu je moj savet. I na njega se osloni, pa će pored sveg zla biti dobro bar toliko dok deca porastu. Dakle:

Zamoli Ostoju i neka dođe Jovan sa kolima i sve stvari i nameštaj preteraj u Ljubanje. Ono bez čega možeš prodaj. Prodaj sve dušeke. Za njih ćeš uzeti nešto para, koje su ti sada za ishranu dece najpotrebnije. Uzmi i onaj dušek od Jovana Piščevića, koji sam mu dao. Stvari doteraj Radovanu ili Ostoji, ako bi on hteo da te primi. Uostalom, i kod Radovana možeš biti.

Dušan bi trebao da ide u Krivu Reku kod mojih. Ako Nikola ostane živ, neka radi sa njim. Ako bogoslovija proradi ti ga pošalji da školu svrši. Valjda će voditi računa o njemu kao sinu svešteničkom. Ako ne bude bogoslovije Dušan će ostati na selu. Neka radi moju očevinu.

Aco neka produži školu ako htedne. Može ostati u službi u kojoj je sada. Mogao bi vas pomoći. Uostalom, on je veliki i pametan, pa o njemu nemam mnogo brige.

Lepa neka napusti školu. Ima ona mašina pa neka se nauči raditi. Jula je sa mašinom sve vas spremila.

Mima mi čuvaj. On je osetljiv i teško će me prežaliti. Zato ne puštaj glasa pred njim. Učini sve da me zaboravi. Dok prirastu Aco, Dušan i Lepa, valjda će pomoći Mima i Nadu. Ako ti se dogna ti ovaj moj deo imanja prodaj. Ako Radovan i Jula budu živi, oni će ti pomoći savetima. Računam na pašenoge, Milivoja Tešovića, popa Rada i još će se valjda naći ljudi da ti pomognu.

Računam da ćeš dobiti penziju. Ona će biti mala, jer dugujem svešteničkoj zadruzi pa će mesečno nešto obustavljati. Trebala bi da za moju sahranu dobiješ 3000 dinara. Ali pod ovakvim prilikama od toga neće biti ništa. Uostalom ona dva dukata odmah prodaj. To nam je sva gotovina. Uostalom o tome se dogovori.

Ja imam dužan Blagoju Saviću 1000 dinara. Otidi kod njega i reci mu da mi oprosti što nemam sad vratiti. Kaži mu da ostavljam deci amanet da mu to vrate. On je moj dobar prijatelj. Zamoli ga da ti da još malo para za moju sahranu. Ako bi primila moju platu za septembar mogla bi mu od toga nešto vratiti, ako bi ti za sahranu dao. Možda ću dobiti i oktobarsku platu. Sve zavisi kako će se prilike odigrati.

Što se tiče moje sahrane učini ovako: Naruči prost sanduk bez ikakvih ukrasa i neobojen. Taj će te sanduk koštati 400 dinara. Pokrov uzmi običan od hartije. Može čovek da bude sahranjen u zlatnom kovčegu, ništa mu to ne pomaže. A ja sam bio uvek skroman i hoću da se sahranim kao prosjak. Ti ćeš docnije videti da je ovo mudro bilo. I ovako uradi, jer je to moj amanet koji ne bi trebala da pogaziš.

Obuci mi mantiju i nemoj ništa više. Ako hoće da mi obuku svešteničku uniformu nemoj to dozvoliti. Hoću da budem sahranjen klot kao kaluđer. Neka me opjeva pop Radosav. On je od kolega jedini moj prijatelj. Njemu jedino hvala.

Oterajte me i sahranite kod oca. Decu ne vodi. Imaće kad da mi na grob dođu ako budu živi. Ne tuguj. Ima Boga.

Sve vas voli i ljubi vaš Milan".

Posle smrti oca Milana, popadija Katarina Pašić je ostala da sama podiže svoje petoro nejake dece. Nažalost, bezbožnici su se potrudili da se tragedija porodice Pašić ne završi mučeničkom smrću oca Milana.

Na svirep način su ubili i njegova dva sina, najstarijeg Aleksandra, đaka učiteljske škole, i Dušana, učenika bogoslovije. Aleksandra su streljali 11. avgusta 1943. godine u Arilju u njegovoj dvadesetoj godini, a Dušana 28. aprila 1944. godine kod Karana u njegovoj devetnaestoj godini.

Nažalost, ni to nije bilo dovoljno, pa su posle oslobođenja 1945. godine i popadiju Katarinu, bez ikakvog valjanog razloga, osudili na jedanaest godina teške robije. Popadija Katarina je odležala pet godina u zloglasnoj komunističkoj robijašnici Zabela kod Požarevca. Tamo je pretrpela velike muke i poniženja od onih koji su joj ubili muža i dva sina, a koji su se lažno borili za srećno, humano i pravedno društvo. Popadiju Katarinu i njeno pričešće u Zabeli opisuje i prota Sava Banković u svojoj knjizi "U predvorju pakla".

14) jerej Vojislav Stojilović, paroh srednjevski

Sveštenik Vojislav Stojilović, paroh u selu Srednjevu u dolini Peka, stradao je 16. septembra 1941. godine u selu Rabrovo.

Komunisti su toga dana upali u selo, oskrnavili crkvu, zapalili opštinu, a potom su uhvatili i vezali oca Vojislava. Želeli su da ga pred narodom označe i žigošu kao narodnog neprijatelja. Komunisti su u svojoj demonskoj revnosti za auto privezali vezanog oca Vojislava i odveli su ga u selo Rabrovo kako bi mu tamo "sudili".

Selo Rabrovo je od Srednjeva udaljeno oko devet kilometara. Vezani otac Vojislav je tu razdaljinu trebalo da pretrči brzinom kretanja auta (oko trideset i pet kilometara na sat).

Vučen je po blatu, sav krvav i modar, izranavljen, teško izubijan i besvestan.

U Rabrovo je dovučen ni čovek ni leš te je ličio na nekakvu prljavu i krvavu masu u obliku klade. Komunisti su ga tada s mukom osvestili kako bi ga prikazali pred svojim sudom koji je imao da ispituje "zlodela" ovog srbskog sveštenika.

Otac Vojislav nije imao nikakvu krivicu, osim što je kao služitelj oltara Božijega propovedao Sveto Jevanđelje i istinu spasonosnog puta Pravoslavlja. Ovaj verni sluga i mučenik Hristov je, u stvari, bio osuđen na smrt još pre zasedanja komunističkog "suda". U Rabrovu su trebali da izvrše smrtnu kaznu.

Izvršioci mučenja i egzekutori oca Vojislava su bila dva mladića, studenta, koji su se na Univerzitetu zadojili mračnom i krvavom ideologijom.

Na početku su mu testerom sekli prste, a potom ruke do lakata. Izmučeni sveštenik je padao u nesvest, a da bi ga iz nesvesti vraćali, nožem su mu sekli lice odsecajući mu bradu i obraze, a potom i debelo meso. Zatim su ga, obeznanjenog i krvavog, s mukom uspravili, vodom povratili svesti, pa potom prelomili na pola uz radosne usklike i uzvike ostalih bezbožnika koji su posmatrali izvršenje kazne. Lomljenje je izvršeno na taj način što su ga, živog i osvešćenog, savijali napred dok mu se glava, temenom napred, nije sastavila sa nogama.

Tada su , po nalogu jednog lekara i jedne seoske učiteljice, koji su davali instrukcije za mučenje, telo ovog Sveštenomučenika bacili na ledinu pokraj mlina u Rabrovu gde je, rastrzano i izujedano od izgladnelih seoskih pasa, ležalo tri dana.

O mučeničkoj smrti oca Vojislava pisala je "Naša borba" od 23. novembra 1941. godine.

15) jerej Bogdan Cerović, paroh žabljački

Otac Bogdan Cerović je rođen 21. novembra 1884. godine. Bogosloviju je završio na Cetinju, a sveštenički čin je primio 12. decembra 1916. godine. Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti žabljačkog paroha mučeničke Crnogorsko-primorske mitropolije.

Komunisti su ga ubili 5. novembra 1941. godine bez ikakvog razloga i bez suda i suđenja. Zajedno sa njim, ubili su i njegovog sina jedinca Dragutina.

Sahranjeni su 9. novembra 1941. godine u Tušini.

16) arhimandrit Serafim Džarić, nastojatelj manastira Svete Trojice kod Pljevalja

Prvog decembra 1941. godine komunisti su oko dva časa iza ponoći svom snagom i sa svih strana napali na Pljevlja. Nekoliko stotina komunista je u kasnim večernjim časovima prošlo pored manastira Svete Trojice kod Pljevalja.

Oko sedam časova ujutru u manastiru je služeno jutrenje, a bogosluženje su objavila manastirska zvona zbog čega su komunisti psovali i pretili. Oko osam časova, posle završetka jutarnje službe, arhimandrit Serafim se obratio komunistima moleći ih da svoje naoružanje pomere od svetinje kako ne bi izazvali odmazdu okupatorske vojske. Molio ih je da čuvaju drevnu svetinju koja je vekovima branjena od njihovih predaka, a da on, ukoliko imaju nešto protivu njega, ne beži od odgovornosti, pa i smrti ako treba. Na igumanovu molbu partizani su odgovorili sledećim rečima:

"Hajde ti igumane u sobu. Nećemo mi tebi ništa, a za nas je najveća svetinja sloboda za koju se borimo".

Partizani su zaposeli položaje oko manastira, a topovske i minobacačke granate su padale oko manastira. Nekoliko granata je palo u neposrednu blizinu manastira, a partizanski leševi su se ređali oko manastirske porte.

Arhimandrit Serafim je, videvši da manastir može biti porušen, odlučio da ode u pljevaljsku gimnaziju kod direktora Dobrivoja Miletića, koji je odlično govorio italijanski jezik, kako bi zajedno sa njim kod italijanske komande isposlovao da se manastir, koji je preko osam stotina godina služio Bogu i srbskom rodu, sačuva od italijanskih granata.

Borba je bila u punom jeku. Manastirski oci su molili igumana da odustane od takve odluke i ne odlazi u Pljevlja jer je postojala opasnost da pogine. Iguman nije želeo da odustane od svoje odluke, a obrazložio ju je sledećim rečima:

"Ako manastir sruše ne treba nam života. Oni će nas pobiti".

Iguman Serafim je uspeo da stigne u Pljevlja. Otišao je u pljevaljsku gimnaziju, ali komunisti su uspeli da u gimnaziju stignu pre njega. Direktora Miletića je našao zadavljenog, a davljenje su izvršili komunisti koje je zatekao u školi.

Iguman je oštro protestovao zbog ubistva tog časnog i poštenog čoveka. Komunisti su na te igumanove reči reagovali tako što su ga ubili i mrtvog opljačkali.

Italijani su odbili napade partizanskih jedinica. Leševi igumana mučenika, direktora Miletića i ostalih Novomučenika nevino postradalih prilikom partizanskog napada na Pljevlja sahranjeni su posle pet dana na pljevaljskom groblju.

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1942. godine >>

// Projekat Rastko / Istorija / Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]