Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunista

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima posle završetka Drugog svetskog rata

47. jerej Miodrag Arsenijević, paroh mrčajevački
48. protojerej-stavrofor Sava Banković, paroh beški
49. igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri
50. jerej Stanko Lazarević, paroh siokovački

Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima posle završetka Drugog svetskog rata

47) jerej Miodrag Arsenijević, paroh mrčajevački

Sveštenik Miodrag Arsenijević je rođen 1926. godine u Kniću, u svešteničkoj porodici. Njegov otac, vredni srbski sveštenik Dobrivoje Arsenijević je ostao u predivnom sećanju meštana Knića i okolnih sela Guncata, Bresnice i Bumbarevog brda. Otac Dobrivoje je pre i posle rata radio na narodnom prosvećivanju, a veliku zaslugu je imao u radu na tehnološkom unapređivanju seoskih domaćinstava u poljoprivredi i šumarstvu.

Njegov sin Miodrag Arsenijević je išao njegovim stopama te je završio bogosloviju, primio sveštenički čin i parohiju u Mrčajevcima kod Čačka.

U vremenu komunističke strahovlade, kada su dominirale laži i prevare, činjene od strane bezbožnih komunista, i kada je bezbožnički komunizam bio nasilno ukorenjen, počela je tragedija oca Miodraga Mila Arsenijevića. Senzacionalna naučna otkrića i čovekov let u kosmos iskorišćeni su u propagandne svrhe Komunističke partije kao "neoboriva potvrda" o nepostojanju Boga Tvorca i Svedržitelja, s jedne, i "tačnosti" evolucionističke Darvinove teorije po kojoj je čovek evoluirao od majmuna. Sve ovo, rađeno protiv Boga i naroda Božijega, navelo je oca Miodraga da stane na branik Svetih Dogmata i učenja hrišćanske Crkve, kojoj je do smrti služio.

Sve je počelo u hladnim januarskim danima ne tako daleke 1969. godine. Tada je Jovan Šćekić, poznati novinar beogradske televizije, došao u Mrčajevce sa ciljem da sa meštanima ove srbske varošice snimi materijal za svoju popularnu emisiju "Vidik", koju je uređivao i vodio.

Jovan Šćekić je povod za svoju emisiju našao u legendarnom kosmičkom brodu "APOLO 8" i njegovom letu u vasionu. Za svoje goste u emisiji odabrao je mrčajevačkog sveštenika Miodraga Arsenijevića, sada pokojnog Obrena Pjevovića, poznatog tekstopisca pesama poznatog pevača Miroslava Ilića (inače, zeta pokojnog Sveštenomučenika Miodraga Arsenijevića), čačanskog odbornika Milivoja Petrovića iz Mrčajevaca i Vladimira Tošića, dopisnog člana Srbske akademije nauka i umetnosti.

Osnovno pitanje koje je proželo emisiju, koja je emitovana 23. januara 1969. godine, sastojalo se u rečima: gde je Bog posle leta u kosmos?

Svi gosti su odgovorili da Boga ima, a otac Miodrag Arsenijević je kao potvrdu narodne vere u Boga i odanosti Crkvi naveo podatak da nije sav srbski narod otpao od Boga i Crkve i da u Mrčajevcima nema domaćinstva koje se, javno ili tajno, nije vratilo Crkvi, da su Mrčajevci pobožno i čestito srbsko selo, da je mnoge krišom noću krštavao i venčavao i da se mnogi plaše da javno ispovede svoju veru. Otac Miodrag je doslovno rekao: "Ja sam u ovom selu paroh skoro osamnaest meseci. Kada sam došao ovde, nije me primalo 160 kuća. Sada je taj broj spao na 60, ali i kod njih idem. Noću krštavam i venčavam, a u suton opevavam".

Komunisti su posle iskrene i istinite izjave oca Miodraga pokrenuli jaku kampanju protiv Boga, Crkve i njega kao sveštenika koji se drznuo da narodu preko televizije kaže istinu i ohrabri ga u vremenu velikog straha od komunističke represije.

Komunistička kamarila je preko televizije, radija i štampe otpočela hajku na ovog sveštenika. Korišćena je stara komunistička praksa koja se sastojala u osudama na zasedanju seoskih, mesnih i gradskih komiteta Partije i odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije.

Zahvaljujući g. Savi Arsenijeviću, svešteniku i sinu postradalog oca Miodraga, i njegovom dedi svešteniku Dobrivoju Arsenijeviću, sačuvani su isečci iz tadašnje komunističke štampe, koji su, nažalost, i danas aktuelni. Ovde ćemo preneti samo neke naslove koji su tada kitili tadašnju jugoslovensku štampu: "Gde je Bog posle leta u kosmos" ("Čačanski glas"), "TV "VIDIK" iz Mrčajevaca nije vidik Mrčajevčana" (isto), "Partijski sastanak zbog Boga i televizije" ("Ekspres politika"), "Učesnici u emisiji isključeni iz SSRN-a" (isto), "Pogrešili zbog Boga" (isto), "Ima li Boga u Mrčajevcima" ("Politika"), "Hteli samo da se slikaju" ("Ekspres politika"), "Božja polemika" ("isto), "Mrčajevački slučaj opet na malom ekranu" ("Politika"), "Crkva ne gubi vreme" ("Večernje novosti"), "Stižu i preteća pisma" ("Ekspres politika"), "Emisija duga dva kilometra" (isto), "Na Šćekića drvlje i kamenje" (isto), "Pop anatemisao komuniste" ("Večernje novosti"), "Komunisti beogradske televizije uputili pismo Mrčajevčanima" ("Politika"), "Iza Boga je samo bio - pop" ("Večernje novosti"), "Kome zvone crkvena zvona" (isto) i, na kraju, "POGINUO SVEŠTENIK IZ MRČAJEVACA".

Svi komunistički forumi osuli su paljbu na oca Miodraga, ali je on, uprkos svih pretnji i ucena, hrabro branio stav Svete Crkve o stvaranju sveta i čoveka. Suočen sa lavinom neosnovanih optužbi i kleveta beskičmenjaka koji su, gazeći preko ljudi i njihove dece, želeli da se dodvore partiji pljujući po Crkvi i svešteniku, a da pomenutu emisiju nisu ni videli (kako su sami izjavljivali u štampi), otac Miodrag je smogao snage i hrabrosti da Opštinskom komitetu Saveza komunista u Čačku uputi opširno pismo u kome je naveo da će anatemisati sve mrčajevačke komuniste.

Tada je sve bilo u znaku krsta i stradanja, vere i hrabrosti oca Miodraga tako da je "mrčajevački slučaj, kako su ga komunisti krstili, dospeo i do zapadnih medija. Zapadna štampa je pisala o ocu Miodragu kao heroju Srbske Crkve (zapadni novinari su ga upravo tako nazvali), a u arhivi pokojnog oca Miodraga našli smo mnoga potpisana i nepotpisana pisma iz svih krajeva bivše Jugoslavije u kojima mu je odavana zahvalnost za reči izrečene u pomenutoj emisiji. Sačuvano je i pismo podrške, koju mu je uputio i katolički "Glas koncila".

Žalosne su i jadne izjave mrčajevačkih komunista (od kojih su, kako smo proverili, danas mnogi živi). Da bi se video pritisak koji je planski i sistematski vršen na oca Miodraga i njegovu porodicu s jedne, i ljudska izbezumljenost s druge strane, prenećemo neke izjave mrčajevačkih komunista o Bogu, Crkvi i ovom hrabrom srbskom svešteniku, koji se udostojio da primi mučenički venac postradavši za Hrista.

Miodrag Gajević: "Kako se ta emisija primicala kraju, ja sam bio sve ogorčeniji. Prva dva dela su, prema onome što je štampa najavila, bila ozbiljna, pa sam smatrao da će ovaj treći deo u Mrčajevcima - biti zabavan. Međutim, i taj deo je, po mom mišljenju, bio politička emisija, obojena političkom bojom. Šta reći o njenim akterima, o onima koji su se pojavili na ekranu? Prva tri četiri učesnika bili su aktivni četnici za vreme rata, a drugi su bili vezani za njih. Kada je izvršen izbor ljudi, svi su se okupili na Badnje veče, u kući Obrena Pjevovića. Mrčajevčani znaju šta znači njegova rečenica "da treba reformisati od vrha do dna" i kako bi on to reformisao. Pop se udvara svojim rukovodiocima, vraća ovčice Bogu, a optužuje nas komuniste, kao da mi ne znamo ko je on. Zato predlažem da se oformi komisija koja će napisati otvoreno pismo televiziji i zahtevati da ponovo dođu i da razgovaraju sa dobronamernim, a ne samo sa zlonamernim".

Dragutin Milinković: "Ako znamo da se nalazimo u pripremama za izbore, onda nam ova grupa pravi neprijateljske gestove. Meni su ljudi prilazili i pitali me šta je to, a neki su hteli da razbiju televizore. Zašto beogradska televizija nije snimila naše radne akcije u kojima je u poslednje vreme učestvovalo 335 građana, nego snima one koji stvaraju pometnju, zavađaju ljude, obmanjuju javnost".

Desimir Bralović: "Ja sam u "Novostima" pročitao da hvale ovu emisiju kojom je Šćekić "udario u centar". Bilo bi dobro kad bi on došao ovde da snimi i drugu stranu, da čuje ova mišljenja".

Leko Katanić: Čudi me da se sada negira nešto što je nauka dokazala. Ovom emisijom je sve to zgaženo, pa bi neko za to morao i da odgovara. Ja sam te večeri u televiziji video neprijatelja. Ako se ovako nastavi, građani će tražiti cenzuru. Zato je velika odgovornost komisije koja treba da napiše pisma, ali i da traži odgovore od Centralnog komiteta, od beogradske televizije, od štampe... Ja bih tražio od popa da dođe na partijski sastanak i da nam kaže koji su ti kod kojih on odlazi noću. Kad bi, međutim, građani znali šta pop priča o njima, ne bi ga nikada zvali u kuću. Ja to kažem i njemu, mada smo rođaci".

Rodoljub Galović: "Pošto je ova emisija pogodila sve nas članove Saveza komunista i sve poštene građane Mrčajevaca, mislim da bi ona morala da dobije opštu političku ocenu. Mi smo, kao komunisti, odbacili religiju i prihvatili Marksovu filozofiju. Zato bih predložio da ako ima takvih koji još nisu raščistili sa religijom da to razmotrimo na jednom sastanku kada se sve ovo smiri".

Borivoje Savić: "Smatram da ova emisija nije uperena samo protiv Mrčajevaca već protiv našeg samoupravnog sistema i to danas kada razni špijuni u našu zemlju ubacuju propagandni materijal. Mislim, ipak, da se ne bi trebalo mnogo uzrujavati jer ova grupa ne predstavlja neku opasnost. Zato što svi naši, koji su bili u partizanima, znaju ko su ovi iz grupe, zajedno s popom, mada nam nije prijatno što koriste i zloupotrebljavaju našu demokratiju".

Gojko Kustudija: "Emisija je vrlo tendenciozna i ima za cilj da umanji naše rezultate. Mrčajevci su prikazani kao zaostalo selo, iako su naši rezultati zaista vidni, čak i u poljoprivredi, o kojoj su vrlo neobjektivno govorili".

Milentije Živković: "Mene je, kao čoveka, duboko uzbudila ova emisija, jer je lažna. Pop kaže da je od 180 onih, koji zvanično nisu primali sveštenika kad je on došao u Mrčajevce, ostalo svega 60, ali i kod tih 60 ide sada, ali - noću! Ako ima takvih ovde, koji ne veruju u našu stvarnost, u ono čemu težimo, bolje je da idu odavde. Televizija je učinila medveđu uslugu našem društvu što je objavila ovu emisiju, mada su pogođeni i oni koji su u njoj učestvovali jer su ostali usamljeni i bojkotovani od građana".

Rade Erić: "Predlažem da se formira komisija koja će od televizije zahtevati da se izvine Mrčajevčanima, jer ta grupa na čelu sa Obrenom, nije pozvana da vodi politiku u ovom selu. Meni pričaju da je ovde dolazio Šćekić, ali to nije tačno, jer je to "onaj Šćekić iz Mojsinja" (Dragoš Simović). Kada sam sreo našeg odbornika i rekao mu, kao predsednik Mesne organizacije Socijalističkog saveza, da je ono sramota, on mi kaže da tada nigde nije video popa i da se iznenadio kada ga je posle ugledao na ekranu".

Slavka Milošević: "Ja sam, posle te emisije, imala susret sa popom u prodavnici i pitala ga zašto obmanjuje javnost. U moju kuću pop nije ušao 29 godina, niti će ikada ući, a on kaže da je "obradio" sva domaćinstva. Pop mi se izvinjava i kaže da je u svom izlaganju napravio izuzetak, mada nije tako. Ako ima među nama i takvih čija deca idu u crkvu, treba otvoreno da kažu. Jer, ako sin ne može "komandovati" ocu i majci, može valjda ženi i deci. Varaju se oni koji misle da mogu zaustaviti točak istorije".

Jovan Garčević: "Izražavam veliko nezadovoljstvo što ova lica vode prvu reč na televiziji, a nisu ništa dala za našu revoluciju".

Radmilo Aksentijević: "Mislim da treba smireno i odmereno reagovati na ovu emisiju, mada je jasno da pojedinci zloupotrebljavaju demokratiju i love u mutnom. Pošto se u toj emisiji pojavljuje pet ljudi, koji od rata nisu menjali svoje predrasude, mislim da je emisija reakcionarna. Mi smo nedavno primali mlade ljude u Savez komunista bez obzira što su im roditelji bili u četnicima, ali smo to činili jer su ti mladi ljudi mislili i radili kao i mi. Međutim, kad neko počne da radi drukčije, onda je normalno što mi idemo u prošlost, kao što je slučaj kod ove grupe. Televizijska kamera nije privatna, već društvena, pa je morala biti uperena i u mlade ljude, da se čuju njihova mišljenja, shvatanja i stremljenja. Oni koji su snimani, ne bi smeli da se jave za reč na zboru, a neki od njih ne bi smeli ni da dođu na politički skup u Mrčajevce. I sam pop želi da afirmiše nešto što neminovno odlazi u zapećak; drugi želi da reformiše društvo, mada mi znamo kako bi on to reformisao; treći razvija tezu da ne nađemo gore neku sirotinju koju treba pomagati što je atak na Srbiju koja pomaže zaostale krajeve. Zato bih rekao: ako je televiziji bilo stalo do sredstava, onda je ovu emisiju mogla da proda u inostranstvu i da uzme dobre pare. Ja bih pozvao Jovana Šćekića kao urednika ove emisije da dođe kod nas i da mi njemu malo postavljamo pitanja, kao što on to čini drugima".

Mihailo Jelušić: "Ja sam razgovarao sa učesnicima u ovoj emisiji i o njoj ne želim da kažem ništa. Slušajući šta drugi pričaju, zaključujem da iza ovih sitnih stvari stoji neka krupna riba. Pojedinci smatraju da se ljulja sve u svetu i da je došlo vreme da čukaju šubare i kićanke i na televiziji".

Andrija Petrović: "Mislim da će nam ovo pomoći da se ujedinimo, da budemo bliži, jači, čvršći. Ta grupa je mogla da govori o Mrčajevcima kao selu pevača i svirača, ali ne da daju neke političke ocene. Neka se zastide oni koji su govorili o siromaštvu i bednom životu, a znaju šta su imali pre deset godina, a šta sada. Njihova deca nisu otišla u inostranstvo da traže hleba. Čudi me kako da oni iz televizije odaberu Mrčajevce i da blate ovo selo, a pop neka se ponovo preračuna koliko mu građana, od pet hiljada, ide u crkvu".

Dobrija Vučićević: "Neke od njih nisam mogla da gledam na ekranu jer su mnogima od nas srce izvadili za vreme rata".

Milutin Todorović: "Slažem se sa svim mišljenjima koja su se ovde čula i dodajem: da su mrčajevački i bresnički pop pojačali svoju aktivnost. Onaj bresnički nosi knjigu u koju beleži sve vernike".

Izjave navedenih mrčajevačkih komunista objavljene su u lokalnom listu "Čačanski glas", mada je istih i sličnih izjava bilo i u ostaloj jugoslovenskoj štampi.

Drama vezana za istup oca Miodraga Arsenijevića trajala je tri godine. Ona se u zemaljskom smislu završila tragično, ali je Nebeska Srbija dobila još jednoga žitelja. Naime, 8. juna 1972. godine nasilno je ugašen život ovog srbskog sveštenika.

Od celokupne jugoslovenske štampe, koja je pisala o "mrčajevačkom slučaju" samo je jedan list, pod naslovom "POGINUO SVEŠTENIK IZ MRČAJEVACA", objavio vest o smrti oca Miodraga. U tekstu izvesnog M. Marinkovića, koji smo dobili, stoji:

"U četvrtak oko 18. časova na Ibarskom putu u selu Lađevcima kod Kraljeva, u teškoj saobraćajnoj nesreći je poginuo Miodrag Arsenijević (46), sveštenik iz Mrčajevaca kod Čačka, a teže povrede je pretrpeo dr Dobrica Stranjanac, direktor Zavoda za lečenje stomačnih oboljenja ia Vrnjačke Banje. posle povratka iz Lađevaca, Miodrag je svojim motociklom "tomos" nesmotreno izašao iz sporednog na glavni put, baš u trenutku nailaska putničkog vozila marke "sitroen" KV-180-23, vlasništvo Zavoda za lečenje stomačnih oboljenja iz Vrnjačke Banje, koji je vozio njihov vozač Tomislav Miljković.

Vozač "ajkule" je pokušao da izbegne sudar i kolima je pobegao na levu stranu, te se baš tamo sudario sa motociklom. Udar je bio toliko snažan da je sveštenik Arsenijević odbačen preko trideset metara i na mestu ostao mrtav.

Automobil je sleteo sa kolovoza. Povređen je dr Stranjanac jer je bio putnik u kolima. On je hitno prebačen u bolnicu. Njegov život za sada nije u opasnosti.

Istražni sudija Okružnog suda u Kraljevu Staniša Radak izašao je na lice mesta i poveo istragu, ali se pretpostavlja da je glavni uzročnik ove nesreće nesmotrenost nastradalog sveštenika".

Ovaj novinarski izveštaj delimično govori o čemu se ovde, zapravo, radilo. Novinar ovde nije naznačio ključne podatke koji se na uviđaju istražuju: da li je vozač "ajkule" bio pod dejstvom alkohola i da li je prekoračio dozvoljenu brzinu. To se zaključuje iz činjenice da je otac Miodrag od udarca odleteo preko trideset metara.

Ovim se završila drama pritisaka koji su trajali tri godine.

Otac Miodrag je, po dubokom uverenju njegovog oca sveštenika Dobrivoja, ubijen po smišljenom scenariju tajne političke policije. Njegov otac, prota Dobrivoje, je i na sahrani rekao da su njegovog sina ubili komunisti.

Ovaj slučaj stradanja sveštenika Miodraga Mila Arsenijevića govori da su komunističke čistke i likvidacija sveštenika trajali i u godinama kada se smatralo da su smrt i stradanje daleko od "sreće i blagostanja komunističke demokratije".

48) protojerej-stavrofor Sava Banković, paroh beški

Protojerej-stavrofor Sava Banković je rođen 18. februara 1905. godine. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije je završio u Kragujevcu, bogosloviju 1928. godine u Bitolju i Bogoslovski fakultet SPC u Beogradu.

Drugi svetski rat ga je zatekao na dužnosti profesora veronauke u aleksinačkoj gimnaziji, a kraj rata kao profesora veronauke u vrnjačkoj gimnaziji.

Prota Sava Banković je živi mučenik i čovek čije je mučeništvo trajalo godinama. Komunisti su ga mučili i zatvarali godinama, ali je sve muke izdržao i opisao ih u svojoj knjizi "U predvorju pakla", koja je do suza dirljiva i potresna, a čiji je naslov najdirektnija odrednica mesta gde se pravoslavni srbski narod već više od pola veka nalazi.

Prota Sava Banković je uhapšen 6. decembra 1944. godine od strane zloglasne OZNA-e. Komunisti su želeli da "ispitaju" njegova nedela, kojih nije bilo. Najpre su ga zatvorili u zatvor OZNA-e u Vrnjačkoj Banji, a potom u Nišu.

Komunistički sud ga je na Veliki Četvrtak (3. maja) 1945. godine osudio na smrt, ali je igrom slučaja pomilovan na dan Svetoga Jovana Bogoslova (21. maja) 1945. godine. Smrtna kazna mu je zamenjena kaznom lišenja slobode u trajanju od petnaest godina i kaznom gubljenja građanskih i političkih prava u trajanju od deset godina. Tamnovao je u zloglasnim komunističkim kazamatima u Nišu, Zabeli i Sremskoj Mitrovici.

Prota Sava je opisao duge godine svoga tamnovanja. Opisao je i mnoge svetle likove sremskomitrovačkog kazamata i njihovo stradanje, gladovanje i mučenje. Ono što svakoga čitaoca ove potresne knjige fascinira i napaja jeste živa vera živih ljudi u Živoga Boga, koja je manifestovana na svim crkvenim praznicima, slavljenim u tamnici, bez obzira što je to bilo najstrožije sankcionisano od strane uprave sremskomitrovačkog kazamata. U narednim redovima, uz dozvolu autora-mučenika, prenosimo neke najzanimljivije detalje.

Slava u furgonu

"...Kada je nastala noć svako se nekako smestio u pretrpanom furgonu (zatvorenici su tada prebacivani iz niškog u sremskomitrovački kazamat - nap. V. Dž.) i dok voz žuri za Beograd mi spavamo. Izjutra rano, 14. septembra (1945. godine), na dan moje krsne slave Svetog Simeona Stolpnika, stigli smo u Beograd. Na stanici masa sveta. Jednom mladiću dadoh novac da mi kupi ceo hleb koji sam u furgonu presekao umesto slavskog kolača.

Na stanici se dugo stoji. Nemci su na Savi porušili most prilikom odstupanja. Čeka se milicijsko pojačanje da peške krenemo preko improvizovanog mosta na Savi. U mom furgonu oko dva časa počinjemo obred sečenja slavskog kolača. Svi su osuđenici u furgonu poskidali kape, stoje smerno i pobožno, ja sam zapalio sveću, a sveštenik Dušan Letić svojim jedinstveno lepim baritonom visoko i snažno odgovara: ""Blagosloven Bog naš segda ninje i prisno i vo vjek i vjekov.." Ja i nekolicina ljudi odgovaramo: "Amin". Masa sveta začas se u trku sabi oko našeg furgone, muškarci poskidaše kape i svi se pobožno krste dok mi pevamo: "Bog Gospod", tropar slave i tropar uz sečenje kolača. Ne verujem da je u onoj masi sveta ostalo oko koje nije zaplakalo. Po svršenom sečenju kolača ona masa sveta je defilovala pored furgona i svi su mi čestitali slavu tako što su mi vrhovima prstiju dodirnuli ruku koju sam ispružio kroz prozorče furgona..."

Zatvorske molitve

"...U sobi 12/1, pošto je bilo nekoliko sveštenika, zavedena je neka vrsta bogosluženja svakog praznika pre podne uz horsko pojanje crkvenih pesama. Na praznicima kao što su Sveti Arhangel Mihailo, Sveti Nikola i drugi, Srbi slavljenici stajali su na određenom mestu gde se vršilo bogosluženje i po svršenom sveštenom činu primali čestitanja. Takvim bogosluženjima prisustvovali su svi pobožni ljudi bez obzira na veru i nacionalnost.

Kao sveštenik nikada nisam video ljude da su se tako pobožno i predano molili Bogu po hrišćanskim bogomoljama kao što su se molili na ovim bogosluženjima. Ima pravo narod kad kaže: "Nema bogomolje bez nevolje".

Svakoga praznika, pri ovakvim bogosluženjima, mogle su se videti suze u očima mnogih osuđenika, a naročito na dan njihove slave. Ljudi su nekako postali više ljudi, više hrišćani, više su mogli i hteli da sagledaju, da saosećaju bol i patnju, pa je čestitanje slava i praznika Božića i Uskrsa propraćeno hrišćanskim i bratskim ljubljenjem kao u prvo doba hrišćanstva..."

Vaskrs u zatvoru 1946. godine

"...Sveštenik Dušan Letić i ja dogovorili smo se još uveče da s nekoliko ljudi u sobi otpočnemo u jedan sat bogosluženje iako je to bilo zabranjeno. Nismo imali nikakvih bogoslužbenih knjiga niti odežde do samo jednog drvenog krsta, koji smo napravili u sobi i osvetili ga suzama osuđenika-mučenika koji su ga ljubeći ko zna koliko puta natopili suzama. Taj krst sam uspeo da iznesem iz zatvora, napravio sam mu stopu od takovskog grma iz 1815. godine, od koga se veliki panj nalazi u crkvi Gornjeg Milanovca i taj krst je dugo bio kod mene, a sada je u manastiru Ćelije.

Noć, u sobi sve živo spava i noćnu tišinu narušava samo hrkanje ljudi koje se čuje tu i tamo. Uveče su na svojim posteljama dugo sedele grupice ljudi i razgovarale o srećnim i slobodnim danima kada su se i kako dočekivali najveći hrišćanski praznici u krugu svoje porodice i toplog doma domaćeg ognjišta.

U sobi je 236 ljudi i sem vrlo malog broja muslimana ostali su hrišćani pa znaju šta znači Uskrs u hrišćanskom svetu. Ljudi su polegali, pa i pospali s poslednjim mislima na svoju porodicu i s brigom kako dočekati i s kime će proslaviti najveći hrišćanski praznik.

Prošla je ponoć, ustali smo i čekamo jedan sat. U sobi imamo samo jedan časovnik koji se s mukom čuvao i sačuvao kroz zatvore OZNA-e, dok nije dospeo u našu sobu, gde ga krijemo.

Tačno je jedan sat. Letić svojim opojnim baritonom, tiho i mekano kraj zapaljene voštanice počinje da peva: "Voskresenije Tvoje Hriste Spase..." iznad s mukom dobavljene vatre, diže se dim tamjana i razilazi po sobi noseći prijatan miris. Ljudi se bude i dok jedni ustaju i okupljaju se na molitvi oko voštanice, neki se u sedećem ili ležećem položaju na svojim posteljama pobožno krste.

Oko voštanice se iskupio veliki broj ljudi i skoro se cela soba izbudila. Oglašen je pobožnim pesmama početak velikog praznika, najvećeg dana u hrišćanstvu i istoriji ljudskoj. Slavi se Uskrs i pevaju se pesme Vaskrslom Hristu Bogu. Kada smo zapevali "Hristos voskrese" našim glasovima pridružilo je još oko stotinu glasova i svi su se slili u jedan snažan glas i kao kroz jerihonske trube otpevano je tri puta "Hristos voskrese". I poslednji su se budili, ustajali iz svojih postelja kao iz grobova, kao da vaskrsavaju i pobožno učestvuju u prazničnom raspoloženju.

Iza bogosluženja čestitanje praznika, poljupci, suze i hrišćanski pozdravi "Hristos vaskrse". Dva Uskrsa proveo sam u Svetoj Gori u manastiru Hilandaru 1925. i 1927. godine i jedan u sobi sa osuđenicima osuđenim na smrt, ali mi je ovaj Uskrs po mističnoj noći, po dubokom verskom osećanju ljudi, pravim hrišćanskim poljupcima najviše dočarao i približio proslavljanje Uskrsa kod prvih hrišćana u rimskim katakombama. Tela tih prvih hrišćana rastrzana su, spaljivana, raspinjana i bacana divljim zverovima, ali iz njihovih tela rađali su se svetitelji i mučenici čija se imena i danas posle dve hiljade godina slave po celom svetu. Njihovim kostima sazidane su hrišćanske bogomolje, iz njihove krvi rađali su se milioni vernih Hristovih sledbenika.

Gonioce i tlačitelje pokrila je zemlja i vreme svojim zaboravom, a gonjeni su postali mučenici, svetitelji i pobednici ovenčani vencima večne slave. Nikada nisam video da je crkvena pesma izazvala dublja verska osećanja kod ljudi nego ove Uskršnje noći u zatvoru.

Sutradan pričao mi je advokat Aca Pavlović, iz Beograda, koji je po ideološkom ubeđenju bio socijalista i ateista, da nikada nije mogao da poveruje da vera i bogosluženje mogu da imaju takav snažan efekat na ljude, da mogu da izazovu tako jaka osećanja na pojedince ili na masu kao što je to bilo u protekloj noći..."

Tajno rezanje slavskih kolača

"...Za koga bi UDBA saznala da se moli Bogu ili da slavi svoje Krsno ime, toga je upisivala u crnu knjigu i to bi mu bila najveća smetnja za smanjenje kazne ili olakšavanje položaja u zatvoru. Po njihovoj oceni taj se nije popravio.

Mnogima su u paketu slati slavski kolač, sveća, žito i takav je osuđenik kažnjavan kao i svaki onaj koji je viđen u zavodu da se moli Bogu. Milicionar koji vrši pregled paketa slavski kolač sav iseče na parčiće, sveću izlomi i baci a žito nožem sve isprevrće kao kad se meša kačamak. To se redovno tako radi, osim u izuzetnim situacijama kad pregled vrši čovek koji i sam veruje u Boga a nije niko prisutan od cinkaroša. No, i pored sveg pritiska mnogi su slavili svoje krsno ime i bezbroj hlebova što smo primali kao svoja sledovanja presekao sam krišom kao slavske kolače. Video sam ljude koji su se na parčetu dvopeka dobijenog od kuće molili Bogu na dan svoje slave i lomili smo ga u ime slavskog kolača sakriveni u sobi ili na nekom drugom mestu.

Svi zakonski propisi, pa i oni u Ustavu, o verskoj slobodi u Jugoslaviji pisani su radi reklame, da se svetu, koji ne zna šta je komunizam, baci prašina u oči, a u zavodu se mogla videti i videla se prava slika komunizma i značaj svih njegovih zakonskih propisa..."

Bolesti, umiranje i kasapljenje mrtvih osuđenika

"...Zima, glad, sobni smrad i nekretanje pripremili su ne stotine nego hiljade ljudi za teške bolesti koje će ih pratiti do groba. Kad je došlo proleće, posmatrao sam ljude za svetlog i sunčanog dana, jer se to u toku zime nije moglo jasno videti, kako se u redovima u šetnji kreću i jedva vuku noge, bledi, ispijeni kao da su iz grobnica izašli. Stalno tu i tamo neko pada u nesvest, pa ga ostali vuku. Po desetak ljudi jedva jednog čoveka odnesu u sobu, jer i oni što nose gladni su i jedva se drže na nogama.

Kroz zavodsku mrtvačnicu stalno odlaze ljudi na Laćaračko groblje. U početku su mrtve sahranjivali samo u vešu, a docnije su pravljeni sanduci i krstovi za hrišćane, a za komuniste petokrake. Svi sanduci su iste veličine i, ako je neko duži od sanduka, onda mu odseku noge do kolena pa ga stave u sanduk. Pred zatvorskom bolnicom sanduk se natovari u kola i kada kola izlaze iz zatvorskog kruga onda milicionar na kapiji gvozdenim ražnjem probode mrtvaca da se uveri da je mrtav..."

Mučeništvo prote Save Bankovića nije završeno istekom zatvorske kazne po presudi komunističkog suda. Drugi put je uhapšen 21. juna 1973. godine. Okružni sud u Sremskoj Mitrovici ga je osudio na šest godina teškog prinudnog rada. Vrhovni sud Vojvodine je kaznu smanjio na četiri godine. Prota Sava je izdržao kaznu, a komunističke vlasti mu posle izlaska iz zatvora nisu dozvolile da se vrati na svoju parohiju u Beški kod Inđije.

Prota Sava Banković, živi mučenik i svedok komunističkog genocida nad Srbskim Narodom, danas živi u manastiru Ravanici na Fruškoj Gori, bez prava na penziju koju je, svakako, zaslužio.

49) igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri

Igumanija Ekatarina Stanković, nastojateljica manastira Jovanja u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, je rođena 16. avgusta 1925. godine u selu Ratkovići kod Kragujevca. Igumanija Ekatarina je kao devojčica od osam godina ostala bez majke, pa ju je njena tetka, igumanija Ekatarina, po kojoj je i dobila monaško ime, odvela u manastir Kalište u Makedoniji. Njena tetka, igumanija Ekatarina, potonja mučenica, je 1943. godine ubijena od strane Bugara na putu između manastira Nikolja i Jovanja. Igumanija Ekatarina je 1933. godine došla u manastir Kalište, gde je ostala do 1936. godine, kada je na poziv Svetoga Vladike Žičkog Nikolaja Velimirovića, sa svim sestrama prešla u manastir Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Zamonašena je u manastiru Nikolju dobivši monaško ime Ekatarina. Danas je igumanija istog manastira.

Ova stara i mudra igumanija, koja Bogu i svome rodu služi preko šest decenija, pretrpela je velike muke i maltretiranja od strane posleratne komunističke vlasti.

Stradanje jovanjske igumanije je počelo sedamdesetih godina ovoga veka kada je jedan priložnik poklonio manastiru jednu latiničnu mašinu za umnožavanje. S obzirom da se u srbskim manastirima i crkvama i u vreme najljućeg komunizma pisalo ćirilicom, to je mati Ekatarina pozvala Vladu Stegnjajića, majstora iz Čačka, da dođe u manastir, pregleda mašinu i vidi da li je moguće da se umesto latiničnih ugrade ćirilična slova.

Vlada Stegnjajić je posle nekoliko dana došao u manastir, pregledao mašinu i rekao da je to moguće uraditi, ali da mu je za to potrebno izvesno vreme dok pronađe odgovarajuće delove. Igumanija mu je dala mašinu i rekla da vreme nije nikakav problem.

Od toga dana je prošlo neko vreme. Jednog dana, u manastir su došli milicioneri sa "maricom" i nalogom da u čačanski zatvor privedu igumaniju Ekatarinu. Igumanija je pošla i u čačanskom SUP-u je saznala da je osumnjičena da je organizovala štampanje antidržavnih i antikomunističkih letaka. Po priči islednika UDB-e, igumanija je tu delatnost organizovala radi podrivanja države, a "posao" su radili Vlada Stegnjajić i njegov otac, kojima je ona za tu svrhu dala mašinu.

Isleđivanje je trajalo tačno godinu dana, a metod iznuđivanja iskaza i maltretiranja igumanije je bio sledeći. U manastir Jovanje je svake nedelje dolazila "marica" sa nekoliko milicionera. Igumaniju su odvodili u čačansku UDB-u, isleđivali je do kasnih popodnevnih časova, a onda su je puštali da se večernjim vozom vraća u manastir. Mati Ekatarina je pedeset i dve nedelje obijala pragove kancelarija čačanske udbe.

Udbaši su joj, pored pretnji i ucena, nudili i saradnju sa njima, a za to su joj ponudili da je oslobode krivičnog gonjenja. Međutim, igumanija nije pristala na takav sraman čin. Jednom prilikom, udbaši su je pitali: "Šta ti misliš ko je Tito?" Igumanija im je usred kancelarije čačanske UDB-e smelo odgovorila: "On je preteča antihrista!"

Optužnica protiv igumanije Ekatarine je podignuta tačno posle godinu dana privođenja i isleđivanja. Odmah posle podizanja optužnice zakazan je i glavni pretres. Posle dugih natezanja pred sudom igumanija je oslobođena optužbe.

Igumanija Ekatarina se danas sa setom i bolom seća tih strašnih dana. Kada smo razgovarali sa njom u manastiru, ispričala nam je jedan zanimljiv detalj sa tog suđenja. Kada su komunističke sudije završili sa ispitivanjem svedoka i posle njenog davanja iskaza tražili su da potpiše zapisnik. Ona je to odbila da učini jer - nije htela da potpiše ono što je u srcu Srbije pisano - latinicom!

Dvadesetak godina pre suđenja (oko 1954. godine) u manastir su došli čačanski udbaši Milosavljević i Slović. Tražili su da igumanija beleži imena onih ljudi koji dolaze u manastir i da beleži razloge njihovog dolaska u manastir - ko krišom krštava decu i venčava se u manastiru i da sve to, u pismenoj formi, dva puta mesečno nosi u čačansku UDB-u. Za uzvrat, obećali su joj da će zbog tih "usluga" UDB-i oni obezbediti novac za obnovu konaka i nabavku potrebnih namirnica. Igumanija je sve to odbila rečima: "Neću da prodam veru za večeru!"

Manastir Jovanje je, kao velika Svetinja u kojoj se i danas nalazi čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Brzopomoćnice, bio stecište, pristanište i pribežište ljudi koji su iz raznih razloga dolazili da se mole pred čudotvornom ikonom i da im se pred njom čitaju razne molitve. Zbog toga su čitave kolone ljudi stizale u manastir. To je bio dovoljan razlog da među te ljude UDB-a ubaci svoga agenta koji bi sve to pratio, beležio i nosio u čačansku UDB-u.

Udbin agent koji je bio zadužen da prati stanje u manastiru Jovanju je bio Dragi Simonović iz Ovčar Banje. On je svake nedelje dolazio na bogosluženje i budno pratio sve ljude koji su bili na službi. Posebno je pratio dobrog hrišćanina i uglednog Srbina dr Mićovića iz Čačka. Često se događalo da udbaši zovnu igumaniju u čačansku UDB-u i traže da im kaže o čemu je dr Mićović u manastiru govorio. Ona na tu temu nije želela da razgovara sa njima. Jedino što im je rekla bilo je: "Zar vi mislite da ja samo stojim uz doktora Mićovića? Ja posle službe imam svoje obaveze i dosta posla tako da nemam vremena da slušam ko, šta i o čemu u manastiru govori!"

Manastir Jovanje je stradao i od Srećka Pejića, koji i danas živi blizu manastira. Mučio je i vređao monahinje, sekao creva za vodu. On je sa svojim bratom Ratkom i nekim Jakovljevićem bio rak-rana ovčarskih manastira.

Zanimljivo je i sledeće svedočenje igumanije Ekatarine.

Prvih godina posle rata (verovatno 1947. ili 1948. godine) monahinje manastira Jovanje su kupile kukuruz u Čačku. One su, pošto nisu imale svoja kola, dopremile tovar do čačanske železničke stanice i kartirale ga do Ovčar Banje. Iz Ovčar Banje su sve monahinje uzele po jedan džak i peške nosile do manastira. Jedna monahinja, mati Varvara, je poodmakla od ostalih nekoliko stotina metara.

Kada je zašla iza krivine začulo se kukanje. Igumanija i monahinje su bacile svoj tovar i potrčale napred. Imale su šta i da vide.

Nekoliko ljudi je tuklo mati Varvaru, koja je ležala na zemlji. Monahinje su ih zatekle u trenutku kada su mati Varvaru sa velike visine hteli da bace u Moravu. Videvši da su primećeni, bacili su je na zemlju i pobegli u šumu.

Mati Varvara je zadobila teške povrede. Slomljena joj je vilica, a nešto kasnije je sva bila modra od udaraca. Monahinje su je na rukama odnele do manastira.

Vredno je napomenuti da je igumanija Ekatarina u toku Drugog svetskog rata izgubila tetku i brata. Njenu tetku, igumaniju Ekatarinu su 1943. godine ubili Bugari, a brata su joj, kao Nedićevog oficira, ubili komunisti.

Igumanija Ekatarina i danas živi u manastiru Jovanju. Kako nam reče, i danas ponavlja molitvu koju je govorila kada su je udbaši vodili na saslušanja i suđenja: "GOSPODE, SPASI NAS OD SATANE!"

Smerna igumanija nas je na polasku iz manastira Jovanja do manastirske kapije ispratila rečima: "Deco moja, bilo je ne povratilo se. Danas ovde mnogi dolaze da se ispovedaju i kaju. Daj Bože da ih bude što više!"

50) jerej Stanko Lazarević, paroh siokovački

Do detaljnijih biografskih podataka sveštenika Stanka Lazarevića, paroha siokovačkog Srbske pravoslavne eparhije šumadijske, nismo uspeli da dođemo.

U izveštaju protojereja Dragoslava Stepkovića iz Kragujevca o stradanju Srbske pravoslavne eparhije šumadijske u toku i posle Drugog svetskog rata, koji je objavljen u kalendaru "Crkva" za 1992. godinu, navodi se podatak da je otac Stanko Lazarević ubijen od strane komunista 1946. godine, a njegovo mrtvo telo je nađeno na pruzi.

Prilog: Istorijska dokumenta o stradanju Srbske crkve pod komunistima >>

// Projekat Rastko / Istorija / Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]