Велибор В. Џомић: Страдање србске цркве од комуниста

Комунистички злочини над србским свештеницима после завршетка Другог светског рата

47. јереј Миодраг Арсенијевић, парох мрчајевачки
48. протојереј-ставрофор Сава Банковић, парох бешки
49. игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури
50. јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки

Комунистички злочини над србским свештеницима после завршетка Другог светског рата

47) јереј Миодраг Арсенијевић, парох мрчајевачки

Свештеник Миодраг Арсенијевић је рођен 1926. године у Книћу, у свештеничкој породици. Његов отац, вредни србски свештеник Добривоје Арсенијевић је остао у предивном сећању мештана Кнића и околних села Гунцата, Бреснице и Бумбаревог брда. Отац Добривоје је пре и после рата радио на народном просвећивању, а велику заслугу је имао у раду на технолошком унапређивању сеоских домаћинстава у пољопривреди и шумарству.

Његов син Миодраг Арсенијевић је ишао његовим стопама те је завршио богословију, примио свештенички чин и парохију у Мрчајевцима код Чачка.

У времену комунистичке страховладе, када су доминирале лажи и преваре, чињене од стране безбожних комуниста, и када је безбожнички комунизам био насилно укорењен, почела је трагедија оца Миодрага Мила Арсенијевића. Сензационална научна открића и човеков лет у космос искоришћени су у пропагандне сврхе Комунистичке партије као "необорива потврда" о непостојању Бога Творца и Сведржитеља, с једне, и "тачности" еволуционистичке Дарвинове теорије по којој је човек еволуирао од мајмуна. Све ово, рађено против Бога и народа Божијега, навело је оца Миодрага да стане на браник Светих Догмата и учења хришћанске Цркве, којој је до смрти служио.

Све је почело у хладним јануарским данима не тако далеке 1969. године. Тада је Јован Шћекић, познати новинар београдске телевизије, дошао у Мрчајевце са циљем да са мештанима ове србске варошице сними материјал за своју популарну емисију "Видик", коју је уређивао и водио.

Јован Шћекић је повод за своју емисију нашао у легендарном космичком броду "АПОЛО 8" и његовом лету у васиону. За своје госте у емисији одабрао је мрчајевачког свештеника Миодрага Арсенијевића, сада покојног Обрена Пјевовића, познатог текстописца песама познатог певача Мирослава Илића (иначе, зета покојног Свештеномученика Миодрага Арсенијевића), чачанског одборника Миливоја Петровића из Мрчајеваца и Владимира Тошића, дописног члана Србске академије наука и уметности.

Основно питање које је прожело емисију, која је емитована 23. јануара 1969. године, састојало се у речима: где је Бог после лета у космос?

Сви гости су одговорили да Бога има, а отац Миодраг Арсенијевић је као потврду народне вере у Бога и оданости Цркви навео податак да није сав србски народ отпао од Бога и Цркве и да у Мрчајевцима нема домаћинства које се, јавно или тајно, није вратило Цркви, да су Мрчајевци побожно и честито србско село, да је многе кришом ноћу крштавао и венчавао и да се многи плаше да јавно исповеде своју веру. Отац Миодраг је дословно рекао: "Ја сам у овом селу парох скоро осамнаест месеци. Када сам дошао овде, није ме примало 160 кућа. Сада је тај број спао на 60, али и код њих идем. Ноћу крштавам и венчавам, а у сутон опевавам".

Комунисти су после искрене и истините изјаве оца Миодрага покренули јаку кампању против Бога, Цркве и њега као свештеника који се дрзнуо да народу преко телевизије каже истину и охрабри га у времену великог страха од комунистичке репресије.

Комунистичка камарила је преко телевизије, радија и штампе отпочела хајку на овог свештеника. Коришћена је стара комунистичка пракса која се састојала у осудама на заседању сеоских, месних и градских комитета Партије и одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије.

Захваљујући г. Сави Арсенијевићу, свештенику и сину пострадалог оца Миодрага, и његовом деди свештенику Добривоју Арсенијевићу, сачувани су исечци из тадашње комунистичке штампе, који су, нажалост, и данас актуелни. Овде ћемо пренети само неке наслове који су тада китили тадашњу југословенску штампу: "Где је Бог после лета у космос" ("Чачански глас"), "ТВ "ВИДИК" из Мрчајеваца није видик Мрчајевчана" (исто), "Партијски састанак због Бога и телевизије" ("Експрес политика"), "Учесници у емисији искључени из ССРН-а" (исто), "Погрешили због Бога" (исто), "Има ли Бога у Мрчајевцима" ("Политика"), "Хтели само да се сликају" ("Експрес политика"), "Божја полемика" ("исто), "Мрчајевачки случај опет на малом екрану" ("Политика"), "Црква не губи време" ("Вечерње новости"), "Стижу и претећа писма" ("Експрес политика"), "Емисија дуга два километра" (исто), "На Шћекића дрвље и камење" (исто), "Поп анатемисао комунисте" ("Вечерње новости"), "Комунисти београдске телевизије упутили писмо Мрчајевчанима" ("Политика"), "Иза Бога је само био - поп" ("Вечерње новости"), "Коме звоне црквена звона" (исто) и, на крају, "ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА".

Сви комунистички форуми осули су паљбу на оца Миодрага, али је он, упркос свих претњи и уцена, храбро бранио став Свете Цркве о стварању света и човека. Суочен са лавином неоснованих оптужби и клевета бескичмењака који су, газећи преко људи и њихове деце, желели да се додворе партији пљујући по Цркви и свештенику, а да поменуту емисију нису ни видели (како су сами изјављивали у штампи), отац Миодраг је смогао снаге и храбрости да Општинском комитету Савеза комуниста у Чачку упути опширно писмо у коме је навео да ће анатемисати све мрчајевачке комунисте.

Тада је све било у знаку крста и страдања, вере и храбрости оца Миодрага тако да је "мрчајевачки случај, како су га комунисти крстили, доспео и до западних медија. Западна штампа је писала о оцу Миодрагу као хероју Србске Цркве (западни новинари су га управо тако назвали), а у архиви покојног оца Миодрага нашли смо многа потписана и непотписана писма из свих крајева бивше Југославије у којима му је одавана захвалност за речи изречене у поменутој емисији. Сачувано је и писмо подршке, коју му је упутио и католички "Глас концила".

Жалосне су и јадне изјаве мрчајевачких комуниста (од којих су, како смо проверили, данас многи живи). Да би се видео притисак који је плански и систематски вршен на оца Миодрага и његову породицу с једне, и људска избезумљеност с друге стране, пренећемо неке изјаве мрчајевачких комуниста о Богу, Цркви и овом храбром србском свештенику, који се удостојио да прими мученички венац пострадавши за Христа.

Миодраг Гајевић: "Како се та емисија примицала крају, ја сам био све огорченији. Прва два дела су, према ономе што је штампа најавила, била озбиљна, па сам сматрао да ће овај трећи део у Мрчајевцима - бити забаван. Међутим, и тај део је, по мом мишљењу, био политичка емисија, обојена политичком бојом. Шта рећи о њеним актерима, о онима који су се појавили на екрану? Прва три четири учесника били су активни четници за време рата, а други су били везани за њих. Када је извршен избор људи, сви су се окупили на Бадње вече, у кући Обрена Пјевовића. Мрчајевчани знају шта значи његова реченица "да треба реформисати од врха до дна" и како би он то реформисао. Поп се удвара својим руководиоцима, враћа овчице Богу, а оптужује нас комунисте, као да ми не знамо ко је он. Зато предлажем да се оформи комисија која ће написати отворено писмо телевизији и захтевати да поново дођу и да разговарају са добронамерним, а не само са злонамерним".

Драгутин Милинковић: "Ако знамо да се налазимо у припремама за изборе, онда нам ова група прави непријатељске гестове. Мени су људи прилазили и питали ме шта је то, а неки су хтели да разбију телевизоре. Зашто београдска телевизија није снимила наше радне акције у којима је у последње време учествовало 335 грађана, него снима оне који стварају пометњу, завађају људе, обмањују јавност".

Десимир Браловић: "Ја сам у "Новостима" прочитао да хвале ову емисију којом је Шћекић "ударио у центар". Било би добро кад би он дошао овде да сними и другу страну, да чује ова мишљења".

Леко Катанић: Чуди ме да се сада негира нешто што је наука доказала. Овом емисијом је све то згажено, па би неко за то морао и да одговара. Ја сам те вечери у телевизији видео непријатеља. Ако се овако настави, грађани ће тражити цензуру. Зато је велика одговорност комисије која треба да напише писма, али и да тражи одговоре од Централног комитета, од београдске телевизије, од штампе... Ја бих тражио од попа да дође на партијски састанак и да нам каже који су ти код којих он одлази ноћу. Кад би, међутим, грађани знали шта поп прича о њима, не би га никада звали у кућу. Ја то кажем и њему, мада смо рођаци".

Родољуб Галовић: "Пошто је ова емисија погодила све нас чланове Савеза комуниста и све поштене грађане Мрчајеваца, мислим да би она морала да добије општу политичку оцену. Ми смо, као комунисти, одбацили религију и прихватили Марксову филозофију. Зато бих предложио да ако има таквих који још нису рашчистили са религијом да то размотримо на једном састанку када се све ово смири".

Боривоје Савић: "Сматрам да ова емисија није уперена само против Мрчајеваца већ против нашег самоуправног система и то данас када разни шпијуни у нашу земљу убацују пропагандни материјал. Мислим, ипак, да се не би требало много узрујавати јер ова група не представља неку опасност. Зато што сви наши, који су били у партизанима, знају ко су ови из групе, заједно с попом, мада нам није пријатно што користе и злоупотребљавају нашу демократију".

Гојко Кустудија: "Емисија је врло тенденциозна и има за циљ да умањи наше резултате. Мрчајевци су приказани као заостало село, иако су наши резултати заиста видни, чак и у пољопривреди, о којој су врло необјективно говорили".

Милентије Живковић: "Мене је, као човека, дубоко узбудила ова емисија, јер је лажна. Поп каже да је од 180 оних, који званично нису примали свештеника кад је он дошао у Мрчајевце, остало свега 60, али и код тих 60 иде сада, али - ноћу! Ако има таквих овде, који не верују у нашу стварност, у оно чему тежимо, боље је да иду одавде. Телевизија је учинила медвеђу услугу нашем друштву што је објавила ову емисију, мада су погођени и они који су у њој учествовали јер су остали усамљени и бојкотовани од грађана".

Раде Ерић: "Предлажем да се формира комисија која ће од телевизије захтевати да се извине Мрчајевчанима, јер та група на челу са Обреном, није позвана да води политику у овом селу. Мени причају да је овде долазио Шћекић, али то није тачно, јер је то "онај Шћекић из Мојсиња" (Драгош Симовић). Када сам срео нашег одборника и рекао му, као председник Месне организације Социјалистичког савеза, да је оно срамота, он ми каже да тада нигде није видео попа и да се изненадио када га је после угледао на екрану".

Славка Милошевић: "Ја сам, после те емисије, имала сусрет са попом у продавници и питала га зашто обмањује јавност. У моју кућу поп није ушао 29 година, нити ће икада ући, а он каже да је "обрадио" сва домаћинства. Поп ми се извињава и каже да је у свом излагању направио изузетак, мада није тако. Ако има међу нама и таквих чија деца иду у цркву, треба отворено да кажу. Јер, ако син не може "командовати" оцу и мајци, може ваљда жени и деци. Варају се они који мисле да могу зауставити точак историје".

Јован Гарчевић: "Изражавам велико незадовољство што ова лица воде прву реч на телевизији, а нису ништа дала за нашу револуцију".

Радмило Аксентијевић: "Мислим да треба смирено и одмерено реаговати на ову емисију, мада је јасно да појединци злоупотребљавају демократију и лове у мутном. Пошто се у тој емисији појављује пет људи, који од рата нису мењали своје предрасуде, мислим да је емисија реакционарна. Ми смо недавно примали младе људе у Савез комуниста без обзира што су им родитељи били у четницима, али смо то чинили јер су ти млади људи мислили и радили као и ми. Међутим, кад неко почне да ради друкчије, онда је нормално што ми идемо у прошлост, као што је случај код ове групе. Телевизијска камера није приватна, већ друштвена, па је морала бити уперена и у младе људе, да се чују њихова мишљења, схватања и стремљења. Они који су снимани, не би смели да се јаве за реч на збору, а неки од њих не би смели ни да дођу на политички скуп у Мрчајевце. И сам поп жели да афирмише нешто што неминовно одлази у запећак; други жели да реформише друштво, мада ми знамо како би он то реформисао; трећи развија тезу да не нађемо горе неку сиротињу коју треба помагати што је атак на Србију која помаже заостале крајеве. Зато бих рекао: ако је телевизији било стало до средстава, онда је ову емисију могла да прода у иностранству и да узме добре паре. Ја бих позвао Јована Шћекића као уредника ове емисије да дође код нас и да ми њему мало постављамо питања, као што он то чини другима".

Михаило Јелушић: "Ја сам разговарао са учесницима у овој емисији и о њој не желим да кажем ништа. Слушајући шта други причају, закључујем да иза ових ситних ствари стоји нека крупна риба. Појединци сматрају да се љуља све у свету и да је дошло време да чукају шубаре и кићанке и на телевизији".

Андрија Петровић: "Мислим да ће нам ово помоћи да се ујединимо, да будемо ближи, јачи, чвршћи. Та група је могла да говори о Мрчајевцима као селу певача и свирача, али не да дају неке политичке оцене. Нека се застиде они који су говорили о сиромаштву и бедном животу, а знају шта су имали пре десет година, а шта сада. Њихова деца нису отишла у иностранство да траже хлеба. Чуди ме како да они из телевизије одаберу Мрчајевце и да блате ово село, а поп нека се поново прерачуна колико му грађана, од пет хиљада, иде у цркву".

Добрија Вучићевић: "Неке од њих нисам могла да гледам на екрану јер су многима од нас срце извадили за време рата".

Милутин Тодоровић: "Слажем се са свим мишљењима која су се овде чула и додајем: да су мрчајевачки и бреснички поп појачали своју активност. Онај бреснички носи књигу у коју бележи све вернике".

Изјаве наведених мрчајевачких комуниста објављене су у локалном листу "Чачански глас", мада је истих и сличних изјава било и у осталој југословенској штампи.

Драма везана за иступ оца Миодрага Арсенијевића трајала је три године. Она се у земаљском смислу завршила трагично, али је Небеска Србија добила још једнога житеља. Наиме, 8. јуна 1972. године насилно је угашен живот овог србског свештеника.

Од целокупне југословенске штампе, која је писала о "мрчајевачком случају" само је један лист, под насловом "ПОГИНУО СВЕШТЕНИК ИЗ МРЧАЈЕВАЦА", објавио вест о смрти оца Миодрага. У тексту извесног М. Маринковића, који смо добили, стоји:

"У четвртак око 18. часова на Ибарском путу у селу Лађевцима код Краљева, у тешкој саобраћајној несрећи је погинуо Миодраг Арсенијевић (46), свештеник из Мрчајеваца код Чачка, а теже повреде је претрпео др Добрица Страњанац, директор Завода за лечење стомачних обољења иа Врњачке Бање. после повратка из Лађеваца, Миодраг је својим мотоциклом "томос" несмотрено изашао из споредног на главни пут, баш у тренутку наиласка путничког возила марке "ситроен" КВ-180-23, власништво Завода за лечење стомачних обољења из Врњачке Бање, који је возио њихов возач Томислав Миљковић.

Возач "ајкуле" је покушао да избегне судар и колима је побегао на леву страну, те се баш тамо сударио са мотоциклом. Удар је био толико снажан да је свештеник Арсенијевић одбачен преко тридесет метара и на месту остао мртав.

Аутомобил је слетео са коловоза. Повређен је др Страњанац јер је био путник у колима. Он је хитно пребачен у болницу. Његов живот за сада није у опасности.

Истражни судија Окружног суда у Краљеву Станиша Радак изашао је на лице места и повео истрагу, али се претпоставља да је главни узрочник ове несреће несмотреност настрадалог свештеника".

Овај новинарски извештај делимично говори о чему се овде, заправо, радило. Новинар овде није назначио кључне податке који се на увиђају истражују: да ли је возач "ајкуле" био под дејством алкохола и да ли је прекорачио дозвољену брзину. То се закључује из чињенице да је отац Миодраг од ударца одлетео преко тридесет метара.

Овим се завршила драма притисака који су трајали три године.

Отац Миодраг је, по дубоком уверењу његовог оца свештеника Добривоја, убијен по смишљеном сценарију тајне политичке полиције. Његов отац, прота Добривоје, је и на сахрани рекао да су његовог сина убили комунисти.

Овај случај страдања свештеника Миодрага Мила Арсенијевића говори да су комунистичке чистке и ликвидација свештеника трајали и у годинама када се сматрало да су смрт и страдање далеко од "среће и благостања комунистичке демократије".

48) протојереј-ставрофор Сава Банковић, парох бешки

Протојереј-ставрофор Сава Банковић је рођен 18. фебруара 1905. године. Основну школу и четири разреда гимназије је завршио у Крагујевцу, богословију 1928. године у Битољу и Богословски факултет СПЦ у Београду.

Други светски рат га је затекао на дужности професора веронауке у алексиначкој гимназији, а крај рата као професора веронауке у врњачкој гимназији.

Прота Сава Банковић је живи мученик и човек чије је мучеништво трајало годинама. Комунисти су га мучили и затварали годинама, али је све муке издржао и описао их у својој књизи "У предворју пакла", која је до суза дирљива и потресна, а чији је наслов најдиректнија одредница места где се православни србски народ већ више од пола века налази.

Прота Сава Банковић је ухапшен 6. децембра 1944. године од стране злогласне ОЗНА-е. Комунисти су желели да "испитају" његова недела, којих није било. Најпре су га затворили у затвор ОЗНА-е у Врњачкој Бањи, а потом у Нишу.

Комунистички суд га је на Велики Четвртак (3. маја) 1945. године осудио на смрт, али је игром случаја помилован на дан Светога Јована Богослова (21. маја) 1945. године. Смртна казна му је замењена казном лишења слободе у трајању од петнаест година и казном губљења грађанских и политичких права у трајању од десет година. Тамновао је у злогласним комунистичким казаматима у Нишу, Забели и Сремској Митровици.

Прота Сава је описао дуге године свога тамновања. Описао је и многе светле ликове сремскомитровачког казамата и њихово страдање, гладовање и мучење. Оно што свакога читаоца ове потресне књиге фасцинира и напаја јесте жива вера живих људи у Живога Бога, која је манифестована на свим црквеним празницима, слављеним у тамници, без обзира што је то било најстрожије санкционисано од стране управе сремскомитровачког казамата. У наредним редовима, уз дозволу аутора-мученика, преносимо неке најзанимљивије детаље.

Слава у фургону

"...Када је настала ноћ свако се некако сместио у претрпаном фургону (затвореници су тада пребацивани из нишког у сремскомитровачки казамат - нап. В. Џ.) и док воз жури за Београд ми спавамо. Изјутра рано, 14. септембра (1945. године), на дан моје крсне славе Светог Симеона Столпника, стигли смо у Београд. На станици маса света. Једном младићу дадох новац да ми купи цео хлеб који сам у фургону пресекао уместо славског колача.

На станици се дуго стоји. Немци су на Сави порушили мост приликом одступања. Чека се милицијско појачање да пешке кренемо преко импровизованог моста на Сави. У мом фургону око два часа почињемо обред сечења славског колача. Сви су осуђеници у фургону поскидали капе, стоје смерно и побожно, ја сам запалио свећу, а свештеник Душан Летић својим јединствено лепим баритоном високо и снажно одговара: ""Благословен Бог наш сегда ниње и присно и во вјек и вјеков.." Ја и неколицина људи одговарамо: "Амин". Маса света зачас се у трку саби око нашег фургоне, мушкарци поскидаше капе и сви се побожно крсте док ми певамо: "Бог Господ", тропар славе и тропар уз сечење колача. Не верујем да је у оној маси света остало око које није заплакало. По свршеном сечењу колача она маса света је дефиловала поред фургона и сви су ми честитали славу тако што су ми врховима прстију додирнули руку коју сам испружио кроз прозорче фургона..."

Затворске молитве

"...У соби 12/1, пошто је било неколико свештеника, заведена је нека врста богослужења сваког празника пре подне уз хорско појање црквених песама. На празницима као што су Свети Архангел Михаило, Свети Никола и други, Срби слављеници стајали су на одређеном месту где се вршило богослужење и по свршеном свештеном чину примали честитања. Таквим богослужењима присуствовали су сви побожни људи без обзира на веру и националност.

Као свештеник никада нисам видео људе да су се тако побожно и предано молили Богу по хришћанским богомољама као што су се молили на овим богослужењима. Има право народ кад каже: "Нема богомоље без невоље".

Свакога празника, при оваквим богослужењима, могле су се видети сузе у очима многих осуђеника, а нарочито на дан њихове славе. Људи су некако постали више људи, више хришћани, више су могли и хтели да сагледају, да саосећају бол и патњу, па је честитање слава и празника Божића и Ускрса пропраћено хришћанским и братским љубљењем као у прво доба хришћанства..."

Васкрс у затвору 1946. године

"...Свештеник Душан Летић и ја договорили смо се још увече да с неколико људи у соби отпочнемо у један сат богослужење иако је то било забрањено. Нисмо имали никаквих богослужбених књига нити одежде до само једног дрвеног крста, који смо направили у соби и осветили га сузама осуђеника-мученика који су га љубећи ко зна колико пута натопили сузама. Тај крст сам успео да изнесем из затвора, направио сам му стопу од таковског грма из 1815. године, од кога се велики пањ налази у цркви Горњег Милановца и тај крст је дуго био код мене, а сада је у манастиру Ћелије.

Ноћ, у соби све живо спава и ноћну тишину нарушава само хркање људи које се чује ту и тамо. Увече су на својим постељама дуго седеле групице људи и разговарале о срећним и слободним данима када су се и како дочекивали највећи хришћански празници у кругу своје породице и топлог дома домаћег огњишта.

У соби је 236 људи и сем врло малог броја муслимана остали су хришћани па знају шта значи Ускрс у хришћанском свету. Људи су полегали, па и поспали с последњим мислима на своју породицу и с бригом како дочекати и с киме ће прославити највећи хришћански празник.

Прошла је поноћ, устали смо и чекамо један сат. У соби имамо само један часовник који се с муком чувао и сачувао кроз затворе ОЗНА-е, док није доспео у нашу собу, где га кријемо.

Тачно је један сат. Летић својим опојним баритоном, тихо и мекано крај запаљене воштанице почиње да пева: "Воскресеније Твоје Христе Спасе..." изнад с муком добављене ватре, диже се дим тамјана и разилази по соби носећи пријатан мирис. Људи се буде и док једни устају и окупљају се на молитви око воштанице, неки се у седећем или лежећем положају на својим постељама побожно крсте.

Око воштанице се искупио велики број људи и скоро се цела соба избудила. Оглашен је побожним песмама почетак великог празника, највећег дана у хришћанству и историји људској. Слави се Ускрс и певају се песме Васкрслом Христу Богу. Када смо запевали "Христос воскресе" нашим гласовима придружило је још око стотину гласова и сви су се слили у један снажан глас и као кроз јерихонске трубе отпевано је три пута "Христос воскресе". И последњи су се будили, устајали из својих постеља као из гробова, као да васкрсавају и побожно учествују у празничном расположењу.

Иза богослужења честитање празника, пољупци, сузе и хришћански поздрави "Христос васкрсе". Два Ускрса провео сам у Светој Гори у манастиру Хиландару 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеницима осуђеним на смрт, али ми је овај Ускрс по мистичној ноћи, по дубоком верском осећању људи, правим хришћанским пољупцима највише дочарао и приближио прослављање Ускрса код првих хришћана у римским катакомбама. Тела тих првих хришћана растрзана су, спаљивана, распињана и бацана дивљим зверовима, али из њихових тела рађали су се светитељи и мученици чија се имена и данас после две хиљаде година славе по целом свету. Њиховим костима сазидане су хришћанске богомоље, из њихове крви рађали су се милиони верних Христових следбеника.

Гониоце и тлачитеље покрила је земља и време својим заборавом, а гоњени су постали мученици, светитељи и победници овенчани венцима вечне славе. Никада нисам видео да је црквена песма изазвала дубља верска осећања код људи него ове Ускршње ноћи у затвору.

Сутрадан причао ми је адвокат Аца Павловић, из Београда, који је по идеолошком убеђењу био социјалиста и атеиста, да никада није могао да поверује да вера и богослужење могу да имају такав снажан ефекат на људе, да могу да изазову тако јака осећања на појединце или на масу као што је то било у протеклој ноћи..."

Тајно резање славских колача

"...За кога би УДБА сазнала да се моли Богу или да слави своје Крсно име, тога је уписивала у црну књигу и то би му била највећа сметња за смањење казне или олакшавање положаја у затвору. По њиховој оцени тај се није поправио.

Многима су у пакету слати славски колач, свећа, жито и такав је осуђеник кажњаван као и сваки онај који је виђен у заводу да се моли Богу. Милиционар који врши преглед пакета славски колач сав исече на парчиће, свећу изломи и баци а жито ножем све испреврће као кад се меша качамак. То се редовно тако ради, осим у изузетним ситуацијама кад преглед врши човек који и сам верује у Бога а није нико присутан од цинкароша. Но, и поред свег притиска многи су славили своје крсно име и безброј хлебова што смо примали као своја следовања пресекао сам кришом као славске колаче. Видео сам људе који су се на парчету двопека добијеног од куће молили Богу на дан своје славе и ломили смо га у име славског колача сакривени у соби или на неком другом месту.

Сви законски прописи, па и они у Уставу, о верској слободи у Југославији писани су ради рекламе, да се свету, који не зна шта је комунизам, баци прашина у очи, а у заводу се могла видети и видела се права слика комунизма и значај свих његових законских прописа..."

Болести, умирање и касапљење мртвих осуђеника

"...Зима, глад, собни смрад и некретање припремили су не стотине него хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Кад је дошло пролеће, посматрао сам људе за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени као да су из гробница изашли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што носе гладни су и једва се држе на ногама.

Кроз заводску мртвачницу стално одлазе људи на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу, а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви сандуци су исте величине и, ако је неко дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па га ставе у сандук. Пред затворском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из затворског круга онда милиционар на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав..."

Мучеништво проте Саве Банковића није завршено истеком затворске казне по пресуди комунистичког суда. Други пут је ухапшен 21. јуна 1973. године. Окружни суд у Сремској Митровици га је осудио на шест година тешког принудног рада. Врховни суд Војводине је казну смањио на четири године. Прота Сава је издржао казну, а комунистичке власти му после изласка из затвора нису дозволиле да се врати на своју парохију у Бешки код Инђије.

Прота Сава Банковић, живи мученик и сведок комунистичког геноцида над Србским Народом, данас живи у манастиру Раваници на Фрушкој Гори, без права на пензију коју је, свакако, заслужио.

49) игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури

Игуманија Екатарина Станковић, настојатељица манастира Јовања у Овчарско-кабларској клисури, је рођена 16. августа 1925. године у селу Ратковићи код Крагујевца. Игуманија Екатарина је као девојчица од осам година остала без мајке, па ју је њена тетка, игуманија Екатарина, по којој је и добила монашко име, одвела у манастир Калиште у Македонији. Њена тетка, игуманија Екатарина, потоња мученица, је 1943. године убијена од стране Бугара на путу између манастира Никоља и Јовања. Игуманија Екатарина је 1933. године дошла у манастир Калиште, где је остала до 1936. године, када је на позив Светога Владике Жичког Николаја Велимировића, са свим сестрама прешла у манастир Јовање у Овчарско-кабларској клисури. Замонашена је у манастиру Никољу добивши монашко име Екатарина. Данас је игуманија истог манастира.

Ова стара и мудра игуманија, која Богу и своме роду служи преко шест деценија, претрпела је велике муке и малтретирања од стране послератне комунистичке власти.

Страдање јовањске игуманије је почело седамдесетих година овога века када је један приложник поклонио манастиру једну латиничну машину за умножавање. С обзиром да се у србским манастирима и црквама и у време најљућег комунизма писало ћирилицом, то је мати Екатарина позвала Владу Стегњајића, мајстора из Чачка, да дође у манастир, прегледа машину и види да ли је могуће да се уместо латиничних уграде ћирилична слова.

Влада Стегњајић је после неколико дана дошао у манастир, прегледао машину и рекао да је то могуће урадити, али да му је за то потребно извесно време док пронађе одговарајуће делове. Игуманија му је дала машину и рекла да време није никакав проблем.

Од тога дана је прошло неко време. Једног дана, у манастир су дошли милиционери са "марицом" и налогом да у чачански затвор приведу игуманију Екатарину. Игуманија је пошла и у чачанском СУП-у је сазнала да је осумњичена да је организовала штампање антидржавних и антикомунистичких летака. По причи иследника УДБ-е, игуманија је ту делатност организовала ради подривања државе, а "посао" су радили Влада Стегњајић и његов отац, којима је она за ту сврху дала машину.

Ислеђивање је трајало тачно годину дана, а метод изнуђивања исказа и малтретирања игуманије је био следећи. У манастир Јовање је сваке недеље долазила "марица" са неколико милиционера. Игуманију су одводили у чачанску УДБ-у, ислеђивали је до касних поподневних часова, а онда су је пуштали да се вечерњим возом враћа у манастир. Мати Екатарина је педесет и две недеље обијала прагове канцеларија чачанске удбе.

Удбаши су јој, поред претњи и уцена, нудили и сарадњу са њима, а за то су јој понудили да је ослободе кривичног гоњења. Међутим, игуманија није пристала на такав сраман чин. Једном приликом, удбаши су је питали: "Шта ти мислиш ко је Тито?" Игуманија им је усред канцеларије чачанске УДБ-е смело одговорила: "Он је претеча антихриста!"

Оптужница против игуманије Екатарине је подигнута тачно после годину дана привођења и ислеђивања. Одмах после подизања оптужнице заказан је и главни претрес. После дугих натезања пред судом игуманија је ослобођена оптужбе.

Игуманија Екатарина се данас са сетом и болом сећа тих страшних дана. Када смо разговарали са њом у манастиру, испричала нам је један занимљив детаљ са тог суђења. Када су комунистичке судије завршили са испитивањем сведока и после њеног давања исказа тражили су да потпише записник. Она је то одбила да учини јер - није хтела да потпише оно што је у срцу Србије писано - латиницом!

Двадесетак година пре суђења (око 1954. године) у манастир су дошли чачански удбаши Милосављевић и Словић. Тражили су да игуманија бележи имена оних људи који долазе у манастир и да бележи разлоге њиховог доласка у манастир - ко кришом крштава децу и венчава се у манастиру и да све то, у писменој форми, два пута месечно носи у чачанску УДБ-у. За узврат, обећали су јој да ће због тих "услуга" УДБ-и они обезбедити новац за обнову конака и набавку потребних намирница. Игуманија је све то одбила речима: "Нећу да продам веру за вечеру!"

Манастир Јовање је, као велика Светиња у којој се и данас налази чудотворна икона Пресвете Богородице Брзопомоћнице, био стециште, пристаниште и прибежиште људи који су из разних разлога долазили да се моле пред чудотворном иконом и да им се пред њом читају разне молитве. Због тога су читаве колоне људи стизале у манастир. То је био довољан разлог да међу те људе УДБ-а убаци свога агента који би све то пратио, бележио и носио у чачанску УДБ-у.

Удбин агент који је био задужен да прати стање у манастиру Јовању је био Драги Симоновић из Овчар Бање. Он је сваке недеље долазио на богослужење и будно пратио све људе који су били на служби. Посебно је пратио доброг хришћанина и угледног Србина др Мићовића из Чачка. Често се догађало да удбаши зовну игуманију у чачанску УДБ-у и траже да им каже о чему је др Мићовић у манастиру говорио. Она на ту тему није желела да разговара са њима. Једино што им је рекла било је: "Зар ви мислите да ја само стојим уз доктора Мићовића? Ја после службе имам своје обавезе и доста посла тако да немам времена да слушам ко, шта и о чему у манастиру говори!"

Манастир Јовање је страдао и од Срећка Пејића, који и данас живи близу манастира. Мучио је и вређао монахиње, секао црева за воду. Он је са својим братом Ратком и неким Јаковљевићем био рак-рана овчарских манастира.

Занимљиво је и следеће сведочење игуманије Екатарине.

Првих година после рата (вероватно 1947. или 1948. године) монахиње манастира Јовање су купиле кукуруз у Чачку. Оне су, пошто нису имале своја кола, допремиле товар до чачанске железничке станице и картирале га до Овчар Бање. Из Овчар Бање су све монахиње узеле по један џак и пешке носиле до манастира. Једна монахиња, мати Варвара, је поодмакла од осталих неколико стотина метара.

Када је зашла иза кривине зачуло се кукање. Игуманија и монахиње су бациле свој товар и потрчале напред. Имале су шта и да виде.

Неколико људи је тукло мати Варвару, која је лежала на земљи. Монахиње су их затекле у тренутку када су мати Варвару са велике висине хтели да баце у Мораву. Видевши да су примећени, бацили су је на земљу и побегли у шуму.

Мати Варвара је задобила тешке повреде. Сломљена јој је вилица, а нешто касније је сва била модра од удараца. Монахиње су је на рукама однеле до манастира.

Вредно је напоменути да је игуманија Екатарина у току Другог светског рата изгубила тетку и брата. Њену тетку, игуманију Екатарину су 1943. године убили Бугари, а брата су јој, као Недићевог официра, убили комунисти.

Игуманија Екатарина и данас живи у манастиру Јовању. Како нам рече, и данас понавља молитву коју је говорила када су је удбаши водили на саслушања и суђења: "ГОСПОДЕ, СПАСИ НАС ОД САТАНЕ!"

Смерна игуманија нас је на поласку из манастира Јовања до манастирске капије испратила речима: "Децо моја, било је не повратило се. Данас овде многи долазе да се исповедају и кају. Дај Боже да их буде што више!"

50) јереј Станко Лазаревић, парох сиоковачки

До детаљнијих биографских података свештеника Станка Лазаревића, пароха сиоковачког Србске православне епархије шумадијске, нисмо успели да дођемо.

У извештају протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца о страдању Србске православне епархије шумадијске у току и после Другог светског рата, који је објављен у календару "Црква" за 1992. годину, наводи се податак да је отац Станко Лазаревић убијен од стране комуниста 1946. године, а његово мртво тело је нађено на прузи.

Прилог: Историјска документа о страдању Србске цркве под комунистима >>

// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]