|
|
 |
Velibor V. Džomić: Stradanje srbske crkve od komunistaStradanje srbskih mitropolita i episkopa
Stradanje srbskih mitropolita i episkopa1) mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije BradvarevićMitropolit crnogorsko-primorski (potonji mitropolit budimski) je rođen 24. septembra 1883. godine u Banatskoj Palanci. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, gimnaziju sa velikom maturom u Beloj Crkvi, bogosloviju u Sremskim Karlovcima i Pravni fakultet u Beogradu. Sveštenički čin je primio 1909. godine. Od tada pa do 1924. godine služio je u Vršačko-banatskoj eparhiji. Godine 1924. postavljen je za sekretara Crkvenog suda Vršačko-banatske eparhije, a 1933. godine za sekretara Velikog crkvenog suda u Beogradu. Za episkopa moravičkog je izabran kao udov sveštenik na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC 1940. godine. Sveti Arhijerejski Sabor ga je 1947. godine izabrao za Mitropolita crnogorsko-primorskog sa sedištem na Cetinju. Mitropolit Arsenije je 1954. godine sa još sedmoricom sveštenika Crnogorsko-primorske mitropolije osuđen na jedanaest i po godina robije. Okružni sud na Cetinju mu je takvu kaznu izrekao "zbog zavere u cilju rušenja narodnog režima u Crnoj Gori i antidržavne delatnosti". Presuda cetinjskog Okružnog suda je potvrđena presudom Vrhovnog suda Crne Gore. Komunistički sud na Cetinju je okrivio mitropolita Arsenija zbog toga "što je naneo uvredu katoličkoj crkvi u Jugoslaviji". Mitropolit Arsenije Bradvarević je 1945. godine kao administrator zagrebačke mitropolije rekao da je katolička crkva za vreme rata učinila velika zla pravoslavnom življu (a komunisti su se toga "setili" devet godina kasnije - V. Dž.). Time je mitropolit Arsenije Bradvarević izazvao versku mržnju kažnjivu na osnovu člana 119. Krivičnog zakona Crne Gore i što je Robertu Tobijasu, sekretaru Ekumenskog saveta crkava dao podatke kako narodne vlasti gone Srpsku Crkvu". Mitropolit Arsenije je dobro znao šta ga čeka na montiranom procesu koji se vodio pred komunističkim sudom na Cetinju. On je u svojoj završnoj reči iskoristio priliku te je više od pola sata govorio o ustaškim zločinima nad pravoslavnim Srbima u zloglasnoj NDH što je izazvalo aplauze prisutnih te je sudija morao da isprazni salu. Posle toga, mitropolit je rekao javnom tužiocu: "Gde vam je, javni tužioče, tužilac? Šteta je što ovo ne zna Pavelić. On bi vas odlikovao ordenom velikog ustaškog reda". Kada je javni tužilac pozvao "svedoke" da posvedoče kako je mitropolit izjavio da su komunističke vlasti učinile veliku uvredu srbskom narodu što su ikonu Svetoga Save izbacili iz Srbske akademije nauka, on je dostojanstveno ustao i rekao: "Ne trebaju vam za to svedoci. Evo, ja pred sudom ponavljam ceo tekst i još dodajem da je Sveti Sava prvi srbski naučni i kulturni radnik i, ako preživim robiju, pisaću proteste preko svih naučnih centara u svetu!" Kada su pomenuli mitropolitovu "krivicu" što je Robertu Tobijasu, sekretaru Ekumenskog saveta crkava, navodno dao podatke o progonu Srbske Crkve, mitropolit je rekao da je tačno da se u salonu cetinjskog manastira sastao sa Tobijasom, ali da nije bilo reči o tome da je davao bilo kakve podatke. Tobijas se nalazio u zvaničnoj poseti Srbskoj Crkvi i razgovarano je o opštim stvarima. Komunističkom sudu nije smetalo to što se Tobijas toga leta sa svojom porodicom nalazio u gostima kod zloglasnog komunističkog "popa" Milana Smiljanića, tadašnjeg potpredsednika Prezidijuma. Mitropolit Arsenije je robijao od 1954. do 1958. godine u Centralnom zatvoru u Kotoru. U zatvoru je oboleo, a zbog nečovečnog odnosa uprave zatvora prema njemu pisao je predstavku Josipu Brozu u kojoj je zapisao: "Upravnik zatvora Lepičić me naziva bitangom i tera me, iako sam prevalio sedamdesetu godinu, da iznosim ležaj od dasaka, koji prevazilazi moje snage... Istina je da me je upravnik terao da prstima počistim sobu. Pitao me je da li pušim, pa kada sam rekao da ne pušim, rekao je: "Otkuda ovi opušci? Pokupi ih odmah!" ali ja to nisam učinio nego sam tražio metlu i počistio sobu. Tako je bilo u Jasenovcu za vreme ustaške vladavine, kada su sveštenici morali čak i ljudski izmet da iznose šakama! Jer, ako sam osuđen što sam rekao da je rimokatolička crkva učinila velika zla pravoslavnom življu, onda mogu biti osuđeni i svi naši preci od Svetoga Save do dvadesetog veka koji su se borili protiv Unije". S obzirom da je mitropolit u zatvoru oboleo od astme, komunističke vlasti su ga pustile na lečenje zatvorskog tipa prvo u manastir Ozren, pa u beogradsku bolnicu i, na kraju, u manastir Vavedenje u Beogradu. Kazna mu je istekla 1960. godine. Komunističke vlasti mu nisu dozvolile da se vrati u mitropoliju. Tada je Blažo Jovanović izjavio "da Arsenije ne samo što se neće vratiti u Crnu Goru kao mitropolit nego dok sam ja živ neće je ni kao turista u avionu preleteti" Godine 1960. mitropolit crnogorski Arsenije izabran je za mitropolita budimskog, ali ni tu dužnost nije mogao primiti zbog protivljenja vladajuće komunističke klike. Mitropolit Arsenije je umro 10. decembra 1963. godine u manastiru Vavedenju u Beogradu. Tu je i sahranjen 12. decembra 1963. godine. Advokat Nikola Radović iz Beograda, branilac pokojnog mitropolita Arsenija, je 1992. godine dao intervju jereju dr Dimšu Periću. Gospodin Radović je govorio o suđenju mitropolitu Arseniju. Tekst je objavljen u vidovdanskom broju "Svetigore" 1992. godine. Prenosimo ga u celosti. "Svetigora": Gospodine Radoviću, da li ste Vi u rodbinskim vezama sa sadašnjim mitropolitom crnogorsko-primorskim dr Amfilohijem Radovićem? Radović: Ne, nismo u rodbinskim vezama. Rođen sam u selu Sotonići, opština Bar, Stara Crna Gora, Crmnička nahija, 19. novembra 1900. godine po starom kalendaru. Pravni fakultet sam završio u Beogradu 1924. godine. Profesionalno se bavim advokaturom od maja 1928. godine do dana današnjeg. "Svetigora": Kada ste upoznali crnogorsko-primorskog mitropolita Arsenija Bradvarevića? Radović: Mitropolita Arsenija sam upoznao tek kad je pokrenut krivični postupak protiv njega. "Svetigora": Ko Vas je angažovao u odbrani mitropolita Arsenija? Radović: Pozvao me je sada pokojni Mihailo Bošković, advokat i bivši narodni poslanik, koji je tada živeo u Beogradu, i pitao me je da li želim da se prihvatim odbrane mitropolita Arsenija Bradvarevića koji je tada bio u istražnom zatvoru. Bez razmišljanja sam se prihvatio da branim mitropolita Arsenija. "Svetigora": Da li ste tada znali za suđenje sveštenicima Crnogorsko-primorske mitropolije Poček Luki, Vujaš Luki, Kusovac Marku i Gazivodi Mihailu, koje je održano na Cetinju u januaru 1954. godine? Radović: Za to suđenje sam saznao iz "Pobjede" od 31. januara 1954. godine. Neki I. je pisao izveštaj pod naslovom "Završeno suđenje četvorici sveštenika optuženih za neprijateljsku delatnost". Luka Poček je osuđen na dve godine, Luka Vujaš na četiri godine, Marko Kusovac na godinu i po i Mihailo Gazivoda na godinu i tri meseca strogog zatvora. "Svetigora": Ko je od ovih sveštenika bio najdostojanstveniji? Radović: Luka Vujaš nije uzimao učešća na glavnom pretresu. Dobro sam proučio zapisnike sa njihovog saslušanja. Bio je najdostojanstveniji, pravi sveštenik. Nije teretio mitropolita Arsenija. On je, uostalom, i najviše osuđen - na četiri godine strogog zatvora. Nisam ga lično poznavao, niti sam ga video. Na glavnom pretresu koji je održan 27. i 28. jula 1954. godine predlagao sam više puta da se i sveštenik Luka Vujaš pozove u svojstvu svedoka. Moj predlog je odbijen. "Svetigora": Mitropolit Arsenije je u više navrata oštro protestovao kod državnih vlasti zbog progona sveštenika, ustajao u zaštitu materijalnih dobara koja su pripadala SPC, protivio se teroru nad SPC od strane državnih vlasti (na primer, akti M. br. 367/47, 199/48, 282/48, 129/49, 302/49, 555/49, 171/51, 374/51...) ali je vlast najviše ozlojedio protest koji je mitropolit Arsenije uputio Predsedništvu Vlade NR Crne Gore (M. br. 7 od 14/1. februara 1952. godine). Ko je bio inicijator hapšenja mitropolita Arsenija? Radović: Mislim da je Vlada Crne Gore bila inicijator hapšenja mitropolita Arsenija. Vlada je uticala na organe gonjenja da se sudi mitropolitu Arseniju, koji je u narodu i sveštenstvu uživao veliki ugled. Bio je nekompromitovan i u svakom pogledu čist. "Svetigora": Mitropolit Arsenije se nalazio u istražnom zatvoru od 6. jula 1954. g. a već 15. jula je podignuta optužnica obima sedam stranica, kucano bez proreda. Može li se za deset dana prikupiti materijal u istražnom postupku i podići optužnica? Radović: Sve je već bilo pripremljeno u januaru 1954. godine kada je bilo suđenje četvorici sveštenika na Cetinju. Optužni materijal je uzet iz ovog suđenja i ništa novo nije dato. Od januara do jula imali su organi gonjenja vremena da to sve pripreme. "Svetigora": Da li je uložen prigovor na optužnicu? Radović: Optužnicu je dobio mitropolit Arsenije. On nije uložio prigovor. "Svetigora": Glavni pretres je održan 27. i 28. jula 1954. godine, a već 29. jula je izrečena presuda. Čemu ovolika žurba? Radović: Stekao sam utisak da je Vladi Crne Gore bilo do toga da šira javnost ne bude obaveštena o suđenju mitropolitu Arseniju. "Svetigora": Da li je bilo pritisaka na odbranu, Vas i drugog advokata pre suđenja, u toku suđenja ili kasnije? Radović: Pritisaka nisam imao. Da li ih je bilo na drugog advokata nije mi poznato. "Svetigora": Na osnovu izjava svedoka, mitropolit je oglašen krivim i osuđen na jedanaest i po godina strogog zatvora. Drugih argumenata nije bilo. Šta se to dogodilo? Radović: Presuda je doneta samo na osnovu izjava trojice svedoka. To je bio jedini dokazni materijal koji je sudskom veću poslužio kao činjenični osnov za donošenje osuđujuće presude iako u inkriminisanim radnjama ne postoji obeležje krivičnih dela koja su stavljena na teret mitropolitu Arseniju Bradvareviću, za koja je oglašen krivim i osuđen, što potvrđuje mišljenje profesora Pravnog fakulteta dr Tome Živanovića. "Svetigora": Da li je na suđenju bilo prisutnog sveta? Radović: Za ovo suđenje je vladalo veliko interesovanje i, po mome mišljenju, taj svet je unapred bio organizovan da prisustvuje procesu i bude na strani optužnice, jer je posle izricanja presude ova pozdravljena aplauzom prisutnih. "Pobjeda" od 1. avgusta 1954. godine na strani 3. donosi i sliku ispod koje piše: "Sudsko vijeće čita presudu". Članak je bio nepotpisan i nosio je naslov "Završen pretres mitropolitu Crnogorsko-primorskom Arseniju". "Svetigora": Kako je predsednik sudskog veća Petar Leković vodio suđenje? Priča se da je u toku suđenja dobijao mnoštvo ceduljica. Šta je na njima pisalo i je li to poznato u Krivičnom zakonu? Radović: Ceduljica je bilo više, donosio mu ih je neki sudski činovnik koji je bio poverljiv. Šta je na istima pisalo nije mi poznato. U krivičnom pravu je to neprimereno. "Svetigora": "Gresi" mitropolita Arsenija bili su: što je kao administrator Mitropolije zagrebačke izneo činjenice koje terete Rimokatoličku crkvu zbog genocida nad Srbima u toku Drugog svetskog rata. Svešteničko udruženje pod predsedništvom Đorđa Kalezića činilo je mnogo nevolja SPC što je mitropolit najenergičnije pokušavao da onemogući. Mitropolit je odmah posle rata govorio o Brozu da je diktator, stranac Poljak, Rus ili dr. Kako ste Vi tada gledali na ove istupe mitropolita Arsenija, a kako danas gledate? Radović: Da Vam kažem, profesor dr Smilja Avramov pola veka posle završetka Drugog svetskog rata piše o ulozi Vatikana i Rimokatoličke crkve i genocidu nad Srbima i SPC. To je još tada mitropolit javno govorio. O udruženju svešteničkom nije mi mnogo poznato, izuzev akta br. 25/52 od 30. aprila 1952. godine koji je upućen mitropolit Arseniju od strane predsednika Udruženja Đorđa Kalezića, koji je ispod svake kritike, i u kome se osuđuje svaki postupak mitropolita Arsenija. Mitropolit Arsenije je bio čovek široke kulture, izvanredno je poznavao ljude, događaje, istoriju... Veoma inteligentan. Bio je to moj najinteligentniji klijent koga sam imao od 1928. godine od kako se bavim advokaturom. U svakom pogledu nadvisio je sudsko veće, javnog tužioca i sve prisutne. "Svetigora": Mitropolit Arsenije Vam se tri puta obratio pismima iz zatvora i to 4, 9. i 18. avgusta 1954. godine. U pismu od 4. avgusta, dakle samo sedam dana posle izricanja presude Mitropolit piše: "... jer sam bio u teškom psihičkom stanju i tako iscrpljen.." U kakvom se psihofizičkom stanju nalazio mitropolit Arsenije u toku suđenja? Radović: Njegovo psihičko stanje bilo je izuzetno teško. Tražio sam u toku procesa na glavnom pretresu u više navrata da se zbog stanja u kome se Mitropolit nalazio, proces prekine. Međutim, nažalost, ti moji predlozi nisu prihvaćeni jer se predsedniku suda žurilo i, po svemu sudeći, imao je zadatak da se proces što pre okonča. "Svetigora": Na Vaše traženje profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, član SANU, član OUN za zaštitu ljudskih prava, dr Toma Živanović dao je po pitanju presude mitropolitu Arseniju 9. avgusta 1954. godine svoje stručno mišljenje po kome nema osnova krivičnog gonjenja već bi "bilo osnovano primeniti disciplinski postupak mesto sudskog protiv optuženika". Vrhovni sud NR Crne Gore imao je svoje stručno mišljenje, pa ipak izrečenu kaznu od jedanaest i po godina strogog zatvora smanjuje na pet i po godina strogog zatvora. Kako ste primili ovu presudu? Radović: Profesor dr Toma Živanović je bio moj moj profesor. Bio je veliki stručnjak za krivično pravo, u svetu poznat i cenjen. Mišljenje koje je on dao, Vrhovni sud Crne Gore nije uvažio. Isto bi trebalo zajedno sa presudom objaviti. "Svetigora": Vi ste 26. oktobra 1954. godine uložili zahtev za zaštitu zakonitosti, ali je on ekspresno odbijen od strane Saveznog javnog tužioca. Radović: Da. Tako je najlakše reći "nismo našli osnova za ulaganje zahteva za zaštitu zakonitosti po predmetu krivice Arsenija Bradvarevića". Ovu odluku Saveznog javnog tužilaštva, krivično odeljenje KTZ br. 2773/54 potpisao je po ovlašćenju Saveznog javnog tužioca stalni pomoćnik Bogdan Perović. Podvlačim da je Bogdan Perović bio prisutan celo vreme suđenja mitropolitu Arseniju. "Svetigora": Da li ste bili u kontaktu sa Mitropolitom u vreme izdržavanja kazne strogog zatvora? Radović: Nismo imali više kontakta pošto sam iscrpio sve pravne lekove. "Svetigora": Koliko ste se puta sastali sa mitropolitom Arsenijem posle izlaska iz zatvora i gde? Radović: Nekoliko puta smo bili zajedno u manastiru Vavedenje, gde je i okončao svoj život. Pričali smo o svemu i svačemu. "Svetigora": Šta mislite danas posle 38 godina o ovom suđenju i mitropolitu Arseniju Bradvareviću velikomučeniku? Radović: Nezavisnosti sudstva tada nije bilo. Ovo zaključujem iz razgovora koji sam imao na Cetinju sa predsednikom suda Petrom Lekovićem, koji je bio moj dobar prijatelj, Crmničanin, i koji mi je kada sam došao da razgledam predmet doslovno rekao: "Baš Nikola, nijesi morao ti da se prihvatiš ove odbrane". Odgovorio sam mu na to: "Petre, prihvatio sam se odbrane i imam čast što ću braniti mitropolita crnogorsko-primorskog gospodina Arsenija Bradvarevića, koji je dostojan zamenik Svetog Petra Cetinjskog i velikog Pesnika Petra Drugog Petrovića Njegoša". Sa javnim tužiocem Blažom Damjanovićem posle izrečene presude imao sam sledeći razgovor. Blažo mi je rekao: "Nikola, ti si u svojoj odbrani predstavio mitropolita Arsenija kao narodnog heroja". Odgovorio sam mu: "Blažo, on je za mene, a i za svakog poštenog i čestitog čoveka narodni heroj, i kao takvog ga treba smatrati, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je za vreme okupacije odbio da stavi svoj potpis na Apel koji je bio upućen protiv komunista". Trebalo je imati tada građanske hrabrosti i odbiti potpisivanje Apela. To sam ja u odbrani naročito isticao. Smatram da bi bilo poželjno da se što pre pokrene postupak za zakonsku rehabilitaciju mitropolita Arsenija, jer je nezakonitim sudskim odlukama oglašen krivim zbog krivičnih dela koja nije počinio i za ista osuđen na kaznu strogog zatvora. Prema tome, on zaslužuje rehabilitaciju i posle toliko godina posle svoje smrti. Ja sam, oče, imao tu čast da sam sa mojim kolegama zastupao Mitropoliju crnogorsko-primorsku u sporu vođenom za očuvanje kapele na Jezerskom vrhu, na vrhu Lovćena u kojoj su se nalazile kosti velikog Vladike i pesnika Njegoša. Duša te ekipe je bio g. dr Ljubomir Durković-Jakšić koji nam je davao materijal istorijski. O tome drugi put. Treba poželeti SPC da ima što više takvih ljudi kao što je bio mitropolit Arsenije. 2) episkop žički Dr Vasilije KostićEpiskop žički dr Vasilije Kostić (na krštenju Tihomir) je rođen 27. novembra 1907. godine u selu Veliki Jovanovac kod Pirota u kući njegovih roditelja Lazara i Danice. Episkop Vasilije je od malena bio vaspitavan u pobožnom domu svojih roditelja te je još u svojim dečačkim danima zavoleo sveštenički poziv. Prvi svetski rat ga je omeo da na vreme krenu u školu. Osnovnu školu je završio u Trnjani, gimnaziju sa malom maturom 1925. godine u Pirotu, bogosloviju 1930. godine u Sremskim Karlovcima, a Bogoslovski fakultet SPC 1934. godine u Beogradu.. Doktorirao je 1937. godine u Atini na sistematskom bogoslovlju sa temom "Problem spasenja po učenju Svetog Vasilija Velikog". Monaški čin je primio 1930. godine u manastiru Jošanici, a zamonašio ga je arhimandrit Teodosije Tošić. Blaženopočivši patrijarh srbski Varnava ga je 2. jula 1934. godine u Sremskim Karlovcima rukopoložio u čin jerođakona. Sveštenomonaški čin je primio 3. jula iste godine. Blaženopočivši episkop ohridsko-bitoljski Platon ga je 1939. godine odlikovao zvanjem sinđela. Episkop braničevski Venijamin ga je 1941. godine u manastiru Žiči odlikovao zvanjem protosinđela. Drugi svetski rat ga je zatekao u manastiru Žiči. Nemci su ga internirali zajedno sa Svetim Vladikom Nikolajem. Posle završetka rata odlazi kod svojih roditelja na selo, gde ga je 1949. godine zatekao izbor za episkopa banjalučkog. Episkop Vasilije je u svojoj pristupnoj besedi na hirotoniji rekao: "Idem na eparhiju svih svetih, na eparhiju znanih i neznanih junaka. Idem na eparhiju popločanu lobanjama i kostima jedne trećine tamošnjih pravoslavnih Srba. Idem na eparhiju opranu krvlju i suzama najboljih sinova i kćeri Crkve naše na čelu sa mučenikom Platonom i drugim sveštenomučenicima. Poklonimo se tim svetim žrtvama; neka im je slava i hvala što ne skrenuše sa puta svetosavskog... Ali, hvala Bogu, nije srušena Crkva Hristova. Postoji tamo živa Crkva Hristova mnogo lepša, skupocenija i dragocenija od zidanih hramova koji su delo ruku ljudskih. Ta "Crkva Božja sveta"(1. Kor. 3,17), to su verni sinovi i kćeri eparhije moje u Krajini Bosne ponosne od kojih su mnogi i ovde prisutni". Episkop Vasilije Kostić je na tron banjalučkih episkopa stupio 19. jula 1949. godine, a prilikom stupanja na dužnost episkopa ove slavne i mučeničke eparhije verovatno nije ni slutio da će i on stradati kao što su stradali i njegovi sveti i mučenički prethodnici. Bez obzira što je duhovno i nacionalno bio vezan za srbski pravoslavni narod u Bosni i što je neretko ridao i prolivao suze nad zgarištima i ruševinama srbskih hramova i domova, jamama i siročićima, grobovima i oduzetim crkvištima, episkop Vasilije je kao banjalučki Arhijerej doživljavao mnoge neprijatnosti od strane vladajućih bezbožnika. Episkop Vasilije je 22. avgusta 1953. godine napadnut od strane komunista u Banjaluci. Tom prilikom je kamenovan i proteran iz sedišta svoje eparhije. Po dolasku u Beograd, episkop Vasilije je Svetom Arhijerejskom Sinodu SPC podneo pismeni izveštaj o svemu što se u Banjaluci dogodilo. Taj izveštaj je zaveden u delovodnom protokolu Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC pod brojem 2107, zapisnik br. 691/1953. Episkop Vasilije je u tom izveštaju napisao: "U vezi moga proterivanja iz Banjaluke na dan 22. avgusta o. g. čast mi je podneti Svetom Arhijerejskom Sinodu sledeći izveštaj. Dana 18. avgusta ove godine, uoči Preobraženja, rukovodioci Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije u Banjaluci održali su na raznim mestima u Banjaluci konferencije, na kojima su me napadali da ne sarađujem sa narodnim vlastima, da sam saradnik okupatora, neprijatelj današnjice i naroda. Rekli su da sam za Preobraženje zakazao crkveni zbor u rebrovačkoj crkvi, koji ću pretvoriti u političke manifestacije. Crkva je na periferiji Banjaluke. Posle ovih konferencija, jedan deo njihovih učesnika pošao je da demonstrira. Pored episkopije prošlo ih je 150-200 ljudi i žena oko 9 časova vičući: "dole vladika Kostić, napolje iz Banjaluke, napolje iz zemlje, dole narodni neprijatelj, dole krvave mantije, gde mu je Draža Mihailović!" Pretili su mi, da se ne usudim držati tobože zakazani zbor u Rebrovcu. Naglašavam, da ova crkva ne slavi Preobraženje kao svoju slavu, već Malu Gospojinu, te uopšte nije bilo potrebe, da toga dana bude ma kakva specijalna svečanost, kojoj bih i ja prisustvovao, niti je u tom smislu išta preduzimano. U Banjaluci je za 20. avgust zakazan miting. Ljudi su lično pozivani da dođu na miting, koji je održan između 6-8 časova uveče. Na njemu su ponovljeni napadi protiv mene sa ranijim parolama i poklicima. Donet je i zaključak, da mi delegacija od devet-deset ljudi saopšti, da napustim Banjaluku u roku od 48 časova. Pomenuta delegacija posetila me je u Episkopiji na dan 21. avgusta oko osam i po časova izjutra. Predvodio ju je prosvetni inspektor Drago Zečević, učitelj, a bili su i Nikola Babić, profesor, Popović, direktor banke i još nekoliko osoba i jedna žena među njima, čija su mi imena nepoznata. Delegaciju sam primio u prisustvu moga arhijerejskog zamenika protojereja-stavrofora Đorđa Vranješevića i protojereja Branimira Davidovića, sekretara Crkvenog suda. Svi članovi delegacije ušli su u moju kancelariju sa rukama pozadi, ne pozdravljajući se ni s kim. Drago Zečević je rekao: "Po odluci naroda Banjaluke na sinoćnom mitingu, došli smo da Vam saopštimo, da napustite Banjaluku u roku od 48 časova, u protivnom, za posledice ne snosimo odgovornost. Vama kao saradniku okupatora, neprijatelju naroda i današnjice nema mesta u Banjaluci". Posle ovog usmenog saopštenja upitao sam, da li imaju pismenu odluku, na koju bih se ja u zakonskom roku žalio. Inače, ovakvu odluku ne mogu da primim na znanje, niti mogu da joj se povinujem. Po postojećem krivičnom zakonu nema kazne proterivanja iz mesta prebivanja, te je ne mogu izricati ni nadležni redovni sudovi u državi, pa ni bilo kakav skup ljudi. Ja se mogu povinovati samo zakonitim odlukama odgovornih državnih organa i vlasti. Skoro u pokretu da pođe, Zečević je rekao: "Narod ne daje pisane odluke i oni takve odluke nemaju. Narod ima prava da donosi takve odluke, jer je iznad vlasti i svaka vlast od njega potiče". Rekavši ovo, Zečević i delegati su pošli. Pozvao sam ih da me do kraja saslušaju, kao što sam i ja njih saslušao, što oni nisu učinili. Prateći ih ja sam rekao: "Narod je svoju vlast preneo na određene državne organe i vlasti, koje u ime naroda govore i sude. Prema tome, ne može sad narod tu vlast oduzimati i stavljati se iznad pozitivnih zakona". Odmah iz ovog razgovora brzojavom sam izvestio Sveti Arhijerejski Sinod o mom odgovoru delegaciji. Zatim sam uputio zvaničan akt Gradskom odboru Sekretarijata za unutrašnje poslove u Banjaluci sa plaćenim odgovorom. U aktu sam izvestio upravne vlasti o demonstracijama protiv mene, o mitingu i o usmenom saopštenju delegacije sa mitinga. Molio sam da mi se garantuje bezbednost, koja se pruža svakom građaninu FNRJ, čak i onima, koji su zbog prestupa po zakonu osuđeni. Ovaj pismeni akt lično su predali moj zamenik Vranješević i sekretar Davidović načelniku Sekretarijata Irfanu Karabegoviću. Obećao je da će stvar proučiti i dati odgovor. Posle podne istoga dana Sekretarijat je pozvao protu Vranješevića. Karabegović mu je vratio moj akt nezaveden i usmeno rekao, da mi vlast ne može garantovati bezbednost. Zaštita se pruža pojedincima kad im bezbednost bude ugrožena od pojedinaca, a ovde je u pitanju volja naroda izražena na mitingu protiv čega se ništa ne može učiniti. "Tako recite Vi gospodinu vladici Kostiću" rekao je na kraju proti Vranješeviću Karabegović. U međuvremenu stigao je i brzojav sa odgovorom Njegove Svetosti da, po odluci Sinoda, odmah krenem za Beograd. To sam mogao da učinim tek sutradan 22. avgusta vozom koji polazi u devet i četvrt uveče iz Banjaluke za Beograd preko Doboja, a rok je isticao tek 23. avgusta pre podne. Na dan 22. avgusta tačno u devet časova uveče krenuo sam kolima za železničku stanicu. Sa mnom su bili prota Vranješević i protođakon Ilija Adamović. Od same Episkopije za nama su pojurila razna lica - muška i ženska - vičući: "Hoćeš pismeno, evo ti pismeno, dobićeš od naroda, koji te čeka, dole bradonje, dole narodne neprijatelji i saradnici okupatora". Jedan se prilepio uz kola i psovao mi je Boga, drugi kruh, a treći hleb! Kočijaša su primorali da vozi glavnom ulicom pored hotela "Bosne". Tu je bilo nešto sveta više i čule su se reči i povici slični ranijima. Pred stanicom je bilo više sveta i čuli su se žešći povici i grubi ispadi na moj račun. Mnogi su počeli da nam se približuju. Kako smo ušli u stanicu i pošli ka izlazu na peron, tiskanje je bilo sve veće, a povici sa raznih strana sve bučniji. Potiskivali su nas dok nas nisu pribili uz vagone teretnog voza, na kojima su stajali demonstranti. Kamilavku su mi probili i oborili kamenom i nestala je pod nogama onih, koji su navaljivali na nas. Počela je da pada kiša i ja sam stajao pola sata gologlav na kiši, izložen raznim šikanama: pljuvali mi u lice, pokušavali da me vuku za bradu, udarali me po glavi, gađali paradajzom, gađali me šljunkom i kamenjem sa perona. Nisu štedeli ni moga zamenika, iako su mu se izvinjavali da to nije namenjeno njemu, već meni. Neko od rukovodilaca Komiteta govorio je i pozivao prisutni narod da vidi vladiku Kostića, narodnog neprijatelja, koji mora da napusti Banjaluku. Jedan podoficir stalno mi se unosio u lice i govorio: "Mi smo materijalisti, verujemo samo u materiju, a ne u besmrtnost duše, kako vi popovi učite. Priznaj da je to besmislica. Ti si sarađivao sa okupatorom, a nećeš sa današnjim vlastima. Vidiš, zato te narod tera. Priznaj da si pogrešio, pokaj se!" Drugi je vikao: "Hajde, reci nešto ovom narodu; održi jedan govor i priznaj da si izdajnik. Inače vadi pasoš pa idi iz zemlje". S vremena na vreme neki su se probijali između kordona milicajaca i šutirali me, neki su me udarali rukama po slabinama, butinama i leđima. Najviše su me gađali po otkrivenoj glavi paradajzom, šljunkom i kamenicama. Težu ozledu dobio sam kamenicom po glavi iznad desnog uveta, gde je rasečena koža te je dugo usput krvarilo. Kamenicom su me udarili po desnoj obrvi i nosu. Dva puta sam bio oboren na peron i pao sam preko šina. Jedni su me vukli na jednu, a drugi na drugu stranu, te su mi pocepali pelerinu i gornju mantiju. Voz je bio zaustavljen dalje od staničnog perona. Sa polaskom je zakasnio više od petnaest minuta. Dok su me dva milicajca vodila ka vozu, dotle su me razna lica od pozadi vukla za mantiju, tako da sam se jedva popeo na voz. Umalo me sa stepenica vagona nisu oborili na zemlju. Bio sam izvadio kartu za drugu klasu, ali, tobož, nije bilo mesta, te su mi našli mesta u trećoj klasi. Putnici su počeli da protestuju što su me doveli među njih, da zbog mene "stradaju" i oni. Kroz otvoren prozor neko je pružio ruku, dohvatio me za desni rukav gornje mantije i pocepao ga. Kad je prozor zatvoren, kamenicom su ga spolja razbili. Iako su me milicajci uveravali, da su mi stvari ubačene u vagon, one su ostale u Banjaluci, potpuno sačuvane i ja sam doputovao bez njih u Beograd. Na dve-tri usputne stanice ulazili su mladići u moj kupe, podsmevali mi se i vređali me. Jedna učenica, gledajući u mene, govorila je prisutnima: "Vidite, kolika mu je brada! Sram ga bilo! Izdajnik jedan. Koliko li je naših poklao na Drini? Ovako bi ga klala" - završila je pokazujući desnom rukom kao da u njoj drži kakav nož ili mač. Voz kojim sam putovao, stigao je u Beograd 23. avgusta oko sedam i po časova izjutra. Članovima Svetoga Arhijerejskog Sinoda pokazao sam svoje rane, krv, iscepanu pelerinu i mantiju i usmeno im ispričao sve što ovde pismeno podnosim Svetom Arhijerejskom Sinodu. S toga mislim nije potrebno da podnosim bilo kakav lekarski izveštaj ili uverenje o mojim povredama. Za ovakav postupak prema meni nisam dao mesnim partijskim i frontovskim rukovodiocima nikakav povod. Od moga povrata u Banjaluku, gde sam ostao dva meseca, nisam išao nigde van Banjaluke, niti sam koga sveštenika pozivao na odgovornost, ako je član Svešteničkog udruženja, niti sam pak pismeno ni usmeno objašnjavao novi Zakon o verskim zajednicama, niti ima trunke istine u dopisima raznih novinara po dnevnim listovima, koji serviraju očigledne neistine bez obzira na moral novinara, koji ih obavezuje, da samo proverenu istinu iznose u javnost. Ono što se desilo sa mnom na železničkoj stanici u Banjaluci 22. avgusta 1953. godine prevazilazi linč crnaca i ispade protiv hrišćana prvih vekova hrišćanstva, jer se dešava u kulturnom, naprednom i prosvećenom dvadesetom veku u Jugoslaviji". Episkop Vasilije je 20. maja 1961. godine na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC izabran za episkopa žičkog sa sedištem u Kraljevu. Međutim, komunisti ga nisu ostavljali na miru. Vladika Vasilije je bio hrabar i istinoljubiv čovek. Posebno je žalio srbsku omladinu koju su komunisti duhovno, moralno i nacionalno sakatili u školama. Zbog toga je početkom oktobra 1971. godine u selu Brezni kod Gornjeg Milanovca održao besedu u kojoj je naglasio da se omladina pogrešno vaspitava i da je srbska himna "Bože pravde". Komunisti su istog dana preko radija napali vladiku Vasilija i njegov "neprijateljski" govor koji je u Brezni održao. Komunističke novine su narednih dana bile prepune članaka protiv vladike Vasilija. To je bilo svojevrsno pripremanje terena za pokretanje prekršajnog postupka protiv vladike Vasilija. Prekršajni postupak je okončan neverovatnom brzinom. U rešenju opštinskog sudije za prekršaje iz Gornjeg Milanovca episkopu Vasiliju Kostiću je izrečena kazna zatvora u trajanju od trideset dana. Predmet vladike Vasilija je nosio broj UP 3760, a "prekršaj" je podveden pod član 2, stav 64 Zakona o prekršajima protiv javnog reda i mira. Vladika Vasilije nije hteo da se žali na ovo rešenje sudije za prekršaje iako je na to imao pravo. Zatvorsku kaznu je izdržao u kraljevačkom zatvoru. Vladika Vasilije je umro u leto 1978. godine. Sahranjen je na monaškom groblju u manastiru Žiči. Monaštvo i sveštenstvo Srbske pravoslavne crkve ga se i danas sećaju, a mladi srbski naraštaji ga doživljavaju preko njegovih knjiga i članaka objavljenih u našoj crkvenoj štampi. Za života je objavio sledeće knjige: "Hilijazam" Panajota Trembele (prevod), "Problem spasenja po učenju Svetog Vasilija Velikog" (doktorska disertacija), "Učenje Svetog Atanasija Velikog o Svetoj Trojici" i "Uloga Srbske pravoslavne crkve u banjalučkom veleizdajničkom procesu". 3) mitropolit dabro-bosanski - Dr Nektarije KruljMitropolit dabro-bosanski dr Nektarije Krulj je rođen 30. novembra 1879. godine u selu Pocrnji kod Ljubinja u Hercegovini u čestitoj i pobožnoj kući njegovih roditelja Vukana i Vide (rođ. Milošević) kao peto dete. Na krštenju je dobio ime Nikola. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju sa ispitom zrelosti 1903. godine u Mostaru. Bogosloviju je završio 1907. godine u Reljevu. Posle završetka bogoslovije postavljen je za sekretara Crkvenog suda Zahumsko-hercegovačke eparhije u Mostaru. Na toj dužnosti je ostao do 1912. godine. Dok je bio sekretar Crkvenog suda vanredno je studirao pravne nauke u Beču i Zagrebu. Godine 1911. promovisan je za doktora pravnih nauka. Sveštenički čin je primio 19. avgusta 1912. godine, a potom je prešao na dužnost katihete u Mostaru, Bihaću i Tuzli. Po završetku Prvog svetskog rata postavljen je za profesora sarajevske bogoslovije, a zatim za rektora Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, Prizrenu i Bitolju, gde ga je 29. novembra 1929. godine zatekao izbor za episkopa zahumsko-hercegovačkog. Monaški čin je primio u manastiru Svetog Nauma. Na tron zahumsko-hercegovačkih episkopa je ustoličen na Petrovdan 1926. godine u Nikšiću. Na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora SPC na Blagovesti 1928. godine episkop Nektarije je izabran za zvorničko-tuzlanskog episkopa. Na toj dužnosti je ostao sve do 1951. godine kada je na zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora izabran za mitropolita dabro-bosanskog. Ustoličen je na Vidovdan 1951. godine. Mitropolit Nektarije je doživljavao mnoge pretnje, maltretiranja i ucene od strane bosanskih komunista i UDBE. Na Preobraženje 1953. godine mitropolit je bio pljuvan, šiban, ponižavan od strane bezbožnih komunista, a po nalogu Vlade Bosne i Hercegovine. Komunistima nije smetalo to što je mitropolit Nektarije tada bio starac od 75 godina. Posle tog napada i ranjavanja, mitropolit Nektarije je podneo izveštaj Svetom Arhijerejskom Sinodu, koji je zaveden pod brojem 2106, zapisnik broj 691/53. Visokopreosvećeni mitropolit je u tom izveštaju naveo sledeće: "Dana 19. avgusta o. g. oko 19 časova došla je u manastir Ozren jedna grupa manifestanata, po prilici 150-200 lica, većinom radnici "Azbesta" iz bosanskog Petrovog Sela, gde sam se nalazio na odmoru. Oni su uz uzvike "dole izdajnik, fašista, četnik, kvisling, papista, Dražinovac, Nedićevac" i tome slično, prodrli u konak do moje sobe na prvom spratu. Pošto su vrata od sobe bila zaključana, počeli su da lupaju i traže da im otvorim, inače će ista da razbiju. Da ne bih dražio masu, a u isto vreme da sačuvam manastirsku imovinu od rušenja, ja sam vrata otvorio i prisutne upitao : "Šta želite ljudi?" Oni su mi odgovorili: "Tražimo da s mesta napustiš Ozren!" Odmah posle toga uzeli su me među se, počeli gurati, muvati u rebra i vući. Jedna od prisutnih žena me je vukla za bradu. Za celo vreme nisu prestajali uzvici i pogrde. Pošto patim od teške srčane mane (angina pektoris) dobio sam jak srčani napad i stropoštao se na zemlju. Tada sam zamolio moje mučitelje, da me poštede i ostave na miru, ili pak da me ubiju, ali samo da me dalje ne mrcvare. Niko se od njih nije obazirao na moju molbu, već su produžili da me vuku, guraju i zlostavljaju. Tom prilikom, dobio sam više udaraca po raznim delovima tela, od koji je jedan naročito bio jak u članak moje leve noge, tako, da se na nju ni sada ne mogu da oslonim. Težinu toga udarca pokazuje i lekarski nalaz koji se prilaže. Za vreme te gužve iscepana mi je mantija, pojas otkinut i jedan od manifestanata mi je otkinuo sat sa zlatnim lancem, tako da mi je alka od sata ostala na mantiji, dok su lanac i sat odneli. U međuvremenu doveo je manastirski momak Mirko manastirska kolica u koja sam smešten i povežen iz manastira. Masa je pratila kola uz povike: "Dole izdajnik, dole četnik, papista" i slično. Prilikom prelaza preko jednog potoka, polivali su me vodom i dalje putem zasipali prašinom. Sem toga, više puta su mi govorili: "Ustani i reci: Ja sam narodni izdajica! pa ćemo ti život pokloniti" na šta sam im rekao: "Izdajica nikad bio nisam, niti ću biti, pa makar i život svoj morao izgubiti!" Uz takvu viku manifestanata, nakon tri kilometra stigao sam do pomenute fabrike "Azbesta" gde su me sa kolica skinuli i stavili u auto, kojim su me dva lica odvela do željezničke stanice u bosanskom Petrovom Selu. U stanici sam od tih lica, budući da se nisam mogao na nogu opirati, prenet u tuzlanski voz, kojim sam stigao u Tuzlu. Jedan od te dvojice prisutnih me je vozom pratio do Tuzle. Kada sam stigao u Tuzlu, zbog povrede noge, nisam mogao da odem do svoga stana, a pošto nije bilo nikakvih kola za prevoz putnika, pozvan je auto za spasavanje, kojim sam prevežen. Napominjem, da su neki od manifestanata pokušavali da me u izvesnoj meri zaštite od brutalnosti ostalih. Čim sam stigao u svoj stan pozvao sam lekara D. Bućića, koji me je pregledao i konstatovao da mi noga nije prebijena, već samo teže ozleđena. On mi je prepisao potrebne lekove, preporučio odmor, ležanje i mir. Sutradan, 20. avgusta oko 9 časova došla je jedna deputacija od osam lica, šest muškaraca i dve žene, koja mi je saopštila, da istog dana moram Tuzlu napustiti. U protivnom biće sazvan miting, izbiće demonstracije i šta će iz toga da izađe, oni ne garantuju. Tu grupu su sačinjavali: Rujaković Sveto, p-predsednik Gradskog veća, Dakić Drago, poverenik Stambenog odseka, gradski veterinar Jajčanin, Ristić Borko, nadglednik parkova, Pimena Dragica, funkcioner Gradskog odbora, Milanović Zorka, gradski činovnik, i još dva muškarca čijih se imena ne sećam. Da ne bih doživeo još i druge, teže i veće neprijatnosti, a s obzirom da mi je potrebno i lečenje, odlučio sam da napustim Tuzlu i pođem za Beograd. Istog dana oko podne, došao je jedan mladić, kazao je da se zove Miloš, i doneo moj sat i pokidan lanac. On me je pitao, da to nisu moje stvari, i da ih nisam možda izgubio. Pošto sam kazao, da sam ja vlasnik i sata i lanca, on mi je iste predao uz potvrdu. Podnoseći ovaj izveštaj, čast mi je zamoliti Sveti Arhijerejski Sinod da sa svoje strane preduzme nužne korake na nadležnom mestu, da se ugled, dostojanstvo i minimum lične bezbednosti jednog starca od 75 godina, ako ne i mitropolita Srbske Pravoslavne Crkve poštuju i čuvaju". Posle ovog zverskog napada, stari mitropolit je nekoliko meseci ležao u beogradskoj bolnici. Umro je 7. septembra 1966. godine u Sarajevu. 4) mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije LipovacMitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac (na krštenju je dobio ime Jovan) je 1937. godine izabran za mitropolita crnogorsko-primorskog kao obudovljeni sveštenik. Pre izbora za episkopa, mitropolit Joanikije je kao prota predavao veronauku u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Po Božjem promislu, mitropolit Joanikije se našao na drevnom tronu crnogorskih mitropolita u najtežim danima njene istorije. U vreme najezde partizana i sovjetske armije i odluke da se srbske nacionalne snage povuku prema Sloveniji, mitropolit Joanikije je doneo odluku da sa sveštenstvom svoje mitropolije privremeno napusti Cetinje ne želeći da tu čeka partizane i njihove strašne odmazde za koje je znao kako izgledaju. Povorka na čijem se čelu nalazio mitropolit Joanikije je podsećala na novu seobu Srba. U njoj je, pored 60 sveštenika, bilo između pet i šest hiljada crnogorskih četnika i veliki broj staraca, žena i dece. Ovaj zbeg je putovao u nepoznato ne sluteći da će njegovo putovanje silom biti prekinuto (prema jednim svedočanstvima, ovaj zbeg je uhvaćen kod Zidanog Mosta, a prema drugim, u Austriji. Ne zna se gde su tačno uhvaćeni). Svi su pohvatani od strane Prve jugoslovenske armije kojom je komandovao Peko Dapčević, a svoje živote su okončali u najtežim mukama ostavivši kosti u masovnim grobnicama, koje ni do danas nisu obeležene. Sa mitropolitom je krenulo oko 60 sveštenika Crnogorsko-primorske mitropolije. Imena, biografije i opis stradanja ovih novih Srbskih Sveštenomučenika objavićemo u narednoj knjizi. U ovoj grupi Srbskih Sveštenomučenika su se nalazili poslanici i ministri Velike crnogorske skupštine koja je 1918. godine izglasala ujedinjenje u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Svi su pobijeni na licu mesta. S obzirom da su se u pomenutoj grupi nalazili mitropolit Joanikije i dr Luka Vukmanović, rođeni brat Svetozara Vukmanovića-Tempa, partizani su ih prebacili u Srbiju. Došavši u Srbiju sa okovanim mitropolitom Joanikijem i Lukom Vukmanovićem, partizani su obavestili Tempa o zarobljavanju mitropolita Joanikija i njegovog rođenog brata. Pitali su ga šta da čine sa njima. Svetozar Vukmanović-Tempo je tom prilikom mirno i bez trunke savesti odgovorio: "Isto što i sa ostalima!" U svojoj knjizi "Revolucija koja teče" (Drugi tom, Beograd, 1971. godine) Tempo je zapisao: "Sa svojom majkom nisam htio da razgovaram o Luki. Ona se nije usuđivala da ga pomene preda mnom. Samo je jednom pokušala da kaže kako nije bio sa okupatorima, ali ja sam je grubo prekinuo i rekao da ga više ne pominje u mom prisustvu ako želi da budemo zajedno. Nije ga više pominjala". Nismo imali mogućnost da saznamo gde je ubijen doktor Luka Vukmanović (o tome sigurno zna njegov brat koji ga je i poslao u smrt, ali još uvek o tome ne želi da govori). Za mitropolita Joanikija se sigurno zna da je ubijen na Bukulji kod Aranđelovca. Pre nego što su ga ubili, partizani su ga mučili i maltretirali. U emigrantskoj literaturi je dosta pisano o stradanju mitropolita Joanikija. Jedan Srbin ovako opisuje stradanje mitropolita Joanikija: "Mitropolit Joanikije je ubijen polovinom 1945. godine u Aranđelovcu. Svi komunistički krvnici su prodefilovali pored mitropolita i svaki je na svoj način iskaljivao svoj zločinački partizanski nagon prema okovanom mitropolitu: neko u šamaranju, neko u čupanju brade, neko u pljuvanju, a major Čile Kovačević mu je doneo putir pun sveže krvi od ubijenih četnika (kako je on to rekao) i tražio je da mitropolita "pričesti" tom krvlju. Zločinačkim ubistvom mitropolita Joanikija su komandovali tadašnji pukovnik OZNA-e Vladimir Rolović (potonji jugoslovenski ambasador, koji je ubijen u Švedskoj) i Brozov general Peko Dapčević. Nekoliko uglednih Srba je na stranicama crkvene štampe nekoliko decenija kasnije svedočilo o stradanju mitropolita Joanikija tako da je ostao spomen na stradanje ovog velikog Arhijereja Srbske Crkve. Profesor Svetozar Dušanić je u kalendaru "Crkva" za 1991. godinu objavio svoje svedočanstvo o stradanju mitropolita Joanikija. On je tada zapisao: "Čim su srbski sveštenici i njihove porodice prebačeni 1941. godine u Srbiju iz ustaškog logora u Capragu, oni su stigli u Aranđelovac. Tu im je mitropolit Josif doneo (u pratnji đakona Bože Tripkovića) novčanu pomoć u iznosu od 4.000 dinara (dve mesečne plate). Posle toga mlađi sveštenici su bili raspoređeni po parohijama kao kapelani, a stariji i oni koji su imali bliže srodnike u Srbiji, razišli su se po mestima koja su im odgovarala. Moj otac, Steva Dušanić, sveštenik iz sela Pribinića pod Borja Planinom, u Bosni, pošto je bio u poodmaklim godinama, odbio je da ide na parohiju, pa je ostao u Aranđelovcu u toku celog rata, jer su mu dvojica sinova našli zaposlenje, kao manuelni radnici, u aranđelovačkom rudniku. On je i još nekolicina starijih sveštenika, koji su ostali u Aranđelovcu, dobili su stanove u aranđelovačkim praznim vilama. Mome ocu dodeljen je stan u vili "Maler", koja se tako zvala po njenom bivšem vlasniku Jevrejinu Maleru. Kada su partizani ušli u Aranđelovac (mislim da je to bilo 17. ili 18. septembra 1944. godine) oni su u vili "Maler" smestili jedno odeljenje OZNA-e. U sobe na mansardi te vile oni su povremeno dovodili grupe od trideset do četrdeset, uglavnom mlađih ljudi, koje su noću likvidirali u potoku pod planinom Bukuljom. Ubijanje su vršili tupim predmetima ili revolverskim mecima u potiljak. Za te zatvorenike govorili su da su ustaše, što je bila obična laž, jer ne može se verovati da bi se dovodili zatvorenici iz Hrvatske da bi ih pobili u potoku pod aranđelovačkom Bukuljom. Posle likvidacije jedne grupe, stizao bi novi kontigent nesretnika. Jednog prazničnog dana, bila je nedelja, kad se moj otac vraćao sa bogosluženja iz stare crkve pod Bukuljom, zatekao je u dvorištu vile "Maler" grupu zatvorenika koji su bili "izvedeni na vazduh". Iz te grupe mome ocu pristupio je jedan stariji čovek sa belom šiljastom bradom , u građanskom odelu i rekao da je on Joanikije, mitropolit crnogorsko-primorski. Izmeću ostalog, ispričao je mome ocu da je pri kraju rata krenuo sa narodom iz Crne Gore na Zapad, iz straha od komunističke osvete. Kada su stigli u Austriju, sovjetska vojska je bila pred Bečom, izbeglicama iz Crne Gore je presekla odstupnicu, sve ih zarobila i predala Titovim partizanima. Posle toga, mitropolita Joanikija su odveli u Zagreb, tu mu oduzeli sve lične stvari, panagiju i vladičanski ornat. Tom prilikom mitropolit je rekao mom ocu da ga Đilas goni.(...) Čim sam saznao od oca, kojeg sam povremeno obilazio, da je u istoj kući zatvoren mitropolit Joanikije, ja sam to preneo mitropolitu Josifu. Tom prilikom mitropolit Josif mi je rekao da je slična obaveštenja dobio i od jedne žene koja je videla mitropolita Joanikija kako sedi na teretnim konjskim kolima, kad su ga sprovodili iz Zemuna za Beograd. Mitropolit Josif je posle ovih obaveštenja o mitropolitu Joanikiju intervenisao kod Aleksandra Rankovića, ali mu je Ranković odgovorio da on ništa ne zna. Mitropolit Josif je mitropolitu Joanikiju po meni poslao jedno malo kamelhard-ćebe. Ja sam to ćebe predao ocu, a on ga je doturio mitropolitu, posredništvom dvojice partizana u tom odeljenju OZNA-e. Oni su bili zarobljeni kao četnici i potom uvršteni u taj odred OZNA-e. Jedan je bio nastavnik, rodom iz Niša, a drugi Bosanac, mladić, berberin. Po njima je moj otac svakodnevno slao mitropolitu kozje mleko, jer zbog bolova u stomaku nije mogao da jede zatvorsku hranu. Osim ćebeta, ja sam u dva maha od mitropolita Josifa dobio novac da ga odnesem mitropolitu Joanikiju. Oba puta po 2.000 dinara. Od tog novca jednom prilikom mitropolit Joanikije dade hiljadu dinara da mu se kupi voće. To saznaju starešine OZNA-e i postave mu pitanje: odakle mu novac? On im odgovori da je dobio od sveštenika Dušanića. Na saslušanju moj otac potvrdi, i na tome se svrši ta istraga, ali mitropolita Joanikija posle toga prebace sa mansarde vile "Maler" u podrum vile "Savić", vlasništvo bivšeg beogradskog trgovca. Iz podruma vile "Savić" jedne noći mitropolit Joanikije sproveden je u potok pod Bukuljom i tamo ubijen. Kad su ga vodili, na ulici se zatekla jedna žena i o tome je pričala. Datum mitropolitove smrti nije mi poznat, mada pretpostavljam da o tome neko u Aranđelovcu zna. Sve ovo saznah po očevu pričanju i zabeležih posle 45 godina". Drugo svedočanstvo o mitropolitovom stradanju je objavljeno u vidovdanskom broju "Svetigore" za 1992. godinu. Objavljen je dopis koji je Štab Prve Jugoslovenske Armije, Komanda pozadine, 21. juna 1945. godine uputio Crnogorskoj mitropoliji na Cetinju. U dokumentu se kaže: "ŠALjEMO VAM PANAGIJU I KRST, KOJI SU PRONAĐENI KOD RAZBOJNIKA BIVŠEG MITROPOLITA JOANIKIJA. SMRT FAŠIZMU - SLOBODA NARODU". Doktor Aleksandar Nedok je u istom broju "Svetigore" objavio svoje svedočanstvo o mitropolitovom stradanju. On je zapisao sledeće: "U "Svetigori" broj 3. i 4. koji su mi srećom došli u ruke, pročitao sam sa velikom pažnjom i uzbuđenjem dva članka koji se odnose na Velikomučenika vere Hristove, blaženopočivšeg Mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija. Moja osećanja proističu iz dva uzroka: prvi, što sam ga lično poznavao, i drugi, što su mi poznati njegovi poslednji dani u Aranđelovcu. Kao dečak, učenik prvog i drugog razreda Prve muške gimnazije u Beogradu, imao sam sreću da mi Nauku Hristovu predaje 1936. i 1937. godine onda prota Jovan Lipovac, jedan divni i bogougodni čovek. Sa polovine školske godine otišao je za vladiku na Cetinje, ali je u dečačkim dušama ostavio za uvek nezaboravnu uspomenu. Moj drugi susret sa njime, ne direktni, zbio se polovinom juna meseca 1945. godine u Aranđelovcu, gde sam se kao vojnik nalazio po povratku sa fronta u Štabu Prve Armije. Jednoga dana, u šetnji Aranđelovcem sa nekoliko svojih vršnjaka iz Beograda, dok smo pričali gde je ko učio gimnaziju, jedan od njih (S. M., onda daktilograf u armijskoj OZNI), kad je čuo da sam đak Prve muške gimnazije, reče mi da se moj profesor Lipovac nalazi u zatvoru u Aranđelovcu. Upitao sam ga da li bih mogao da ga posetim, na šta mi je odgovorio da je to zabranjeno i da je za mene bolje da to i ne spominjem. Na moje pitanje kako izgleda, rekao mi je da ga je video i da je užasnom stanju, zapušten, prljav, iscepan, vašljiv i pun gnojavih rana. Posle nekoliko dana, kada sam ga ponovo video, pitao sam ga za svoga profesora. S. M. mi je odgovorio da je mrtav, ali mi nije rekao na koji način, niti gde je sahranjen. Tako se završio moj drugi susret u životu sa blaženopočivšim mitropolitom Joanikijem, i, evo, posle skoro pedeset godina, živo se sećam i dana i ambijenta kada sam čuo potresne vesti. Ovo smatrajte najverodostojnijim podacima, jer proističu iz neposrednog saznanja od čoveka koji ga je lično video, a bio dovoljno iskren i sažaljiv da mi to ispriča, bez obzira koliko je to u ono stravično vreme, pogotovu za nas vojnike, bilo opasno prenositi. Neka ovo bude moj mali prilog uspomeni moga dobroga profesora Joanikija (Jovana) Lipovca". U vaskršnjem broju "Svetigore" iz 1992. godine prota Branko Marković, jedini živi sveštenik koga je mitropolit Joanikije rukopoložio, svedočio je o mitropolitu Joanikiju. On je, između ostalog, zapisao sledeće: "...Negde 1951. ili 1952. godine ja sam zajedno sa ocem Milom Plamencem, tada parohom petrovačkim, pošao u manastir Praskvicu gde smo bili gosti ica Borisa Kažanegre, čini mi se poslednjeg iz one velike plejade velikih crnogorskih kaluđera, dobrih duhovnika i još boljih junaka. Tu smo našli jednog mladića, kojega sam ja znao još dok sam bio đak bogoslovije, koji je radio u Mitropoliji, gde je obavljao dužnost, ne znam da li crkvenjaka, ili poslužitelja kod Mitropolita, a čijeg se imena sada ne sećam. Taj mladić je pošao sa Mitropolitom kada je on napustio Cetinje. On nam je tada ispričao vrlo tužnu priču o hapšenju Mitropolita. Po toj njegovoj priči, a pričao je vrlo uverljivo, on je zajedno sa grupom sveštenika uhvaćen kod Zidanog Mosta, sproveden u Zagreb i priveden kod Peka Dapčevića, čiji se štab nalazio u Zagrebu. Taj mladić je pratio Mitropolita i prisustvovao razgovoru. Peko je upitao Mitropolita: "Jesi li ti Joanikije Lipovac?" Na to mu je on odgovorio da je on Joanikije mitropolit crnogorsko-primorski. na to je Peko grubo, povišenim tonom, uzvratio da on nema pravo da se tako predstavlja jer su na toj stolici uvek sedeli veliki i zaslužni ljudi, a ne izdajnici kakav je on bio. Na takvu Pekovu izjavu Mitropolit je uzvratio da on, Peko, nema prava da tako sa njime postupa jer je on uspeo da iz italijanskog logora u Albaniji oslobodi njegovu majku, i da je bio preduzeo sve da i njegovog oca Jovana Dapčevića (mislim da je Jovan Dapčević bio po činu đakon) oslobodi iz logora, ali ga je pretekla smrt. Na tu vladičinu priču Peko je rekao da je i to dokaz njegove službe okupatoru. Taj mladić je tada još ispričao kako je Peko naredio da da vladici skinu insignije i da je vladika zamolio da se krst vrati proti Iliji Popoviću, parohu i arhijerejskom namesniku cetinjskom, jer je taj krst bio svojina prote Ilije. Tačno je da je taj krst preko Komande područja proti vraćen. (Tačnost ovoga navoda mogla bi se proveriti kod porodice pokojnog prote). Kada sam 1958. godine premešten sa parohije barske na parohiju orašačku kod Aranđelovca saznao sam od moga namesnika, sada pok. Ljuba Radivojevića da je mitropolit Joanikije, zajedno sa poslednjim predsednikom vlade crnogorske čijega se imena ne sada sećam, doveden u Aranđelovac i zatvoren u vili koja se nalazi u neposrednoj blizini crkve bukovičke. Pričao mi je o. Ljuba da mu je jedan stari sveštenik koji je kao izbeglica živeo u Aranđelovcu svako jutro donosio kozjeg mleka. Tu je nesrećni mitropolit Joanikije u Bukulji ubijen. Prota Ljuba mi je još pričao da su neke drvoseče naišle na njegov grob koji je samo ovlaš bio zatrpan, pa su planinske bujice njegove kosti raznele. Ja sam službujući u Orašcu vrlo često, idući u Aranđelovac, popevši se na brdo Preseku, odakle se divno vidi Bukulja, svaki put se pomolio Bogu za dušu dobrog mitropolita Joanikija..." Na osnovu ovih i mnogih drugih svedočanstava pouzdano se zna da je mitropolit Joanikije ubijen polovinom 1945. godine na Bukulji. Nažalost, ne zna se tačno mesto gde su ubijeni mnogi Srbski Novomučenici, a sa njima i mitropolit Joanikije. Ova masovna srbska grobnica ni do danas nije obeležena, a vlasti se nijednom nisu oglasile na pomenuta svedočenja. O mitropolitu Joanikiju i njegovom hrabrom i patriotskom držanju za vreme okupacije i građanskog rata nameravamo da, ako Bog da, objavimo i monografiju. 5) episkop hvostanski - Varnava NastićEpiskop hvostanski Varnava Nastić je rođen 31. januara 1914. godine u Geri, Indijana, SAD, od roditelja Atanasija i Zorke. Na krštenju je dobio ime Vojislav. U otadžbinu je došao kao dete. Osnovnu školu i gimnaziju sa ispitom zrelosti je završio u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet 1937. godine u Beogradu. Posle završetka školovanja postavljen je na dužnost katihete pri Državnoj učiteljskoj školi i sarajevskoj gimnaziji. Zamonašio se 1940. godine u manastiru Mileševi dobivši ime Varnava. Blaženog spomena novi Sveštenomučenik Srbski mitropolit dabro-bosanski Petar Zimonjić ga je rukopoložio u čin jerođakona. Drugi svetski rat ga je zatekao u Sarajevu, gde je ostao za vreme postojanja zloglasne NDH deleći sudbinu sa svojim stradalnim srbskim pravoslavnim narodom. Poglavnik NDH Ante Pavelić ga je jednom prilikom pozvao da dođe u Zagreb i tom prilikom mu ponudio da primi dužnost episkopa tzv. Hrvatske pravoslavne crkve. Otac Varnava je tu ponudu kategorično odbio. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je 1947. godine izabrao za vikarnog episkopa hvostanskog. Hirotonisan je iste godine u Beogradu. Godine 1948. komunistički sud u Sarajevu ga je osudio na na deset godina teške robije zbog "zločina izdaje, slabljenja ekonomske i vojne moći naše zemlje, pomaganja terorističkih bandi, vršenja neprijateljske propagande i vršenja špijunaže u korist anglo-amerikanaca", kako je navedeno u presudi Okružnog suda u Sarajevu od 1. marta 1948. godine. Stavljeno mu je na teret i to što je svoju sestru Dobrilu naučio engleski "kako bi mogla da dočeka anglo-amerikance", kako su naveli komunisti. Krivično delo špijunaže mu je montirano, a sastojalo se u "krivici" episkopa Varnave što je u svoju kuću primio šofera UNRR-e koji je dovezao humanitarnu pomoć u Sarajevo. Zatvorsku kaznu je izdržavao u zeničkoj robijašnici. Svo vreme je bio u najstrožoj izolaciji, u mračnoj i vlažnoj ćeliji zloglasne zgrade 3/A. Komunisti su ga odmah ošišali i obrijali. Odredili su ga da izučava bravarski zanat jer su znali da je slabe fizičke snage i krhkog zdravlja. Mučili su ga glađu, žeđu i samoćom kako bi ga slomili, ali episkop Varnava je ostao veran svome opredeljenju za Bogočoveka Hrista i svoj srbski pravoverni narod. Episkop Varnava je imao specifičan odgovor na sva mučenja i poniženja koja je u zatvoru trpeo. Svakoga dana, nedeljom i praznikom, pevao je tropare i crkvene pesme što je tamničare ljudskih tela i duša dovodilo do ludila i posle čega su ga još više i još strašnije kažnjavali. S obzirom da je episkop Varnava bio omiljen među zatvorenicima, a posebno među intelektualcima koji su se kao "nacionalisti i reakcija" našli u tamnici, za koje se on molio Bogu, komunisti su ga 1949. godine premestili u sremskomitrovačku robijašnicu. Sa njim je premešteno još nekoliko osuđenika, uglavnom srbskih intelektualaca. Sve su ih vezali žicom, a episkop Varnava je bio vezan za ruku sa jednim katoličkim župnikom. Kada je voz stigao u Sremsku Mitrovicu, vagon sa osuđenicima je odvojen od kompozicije i ostavljen je na jedan sporedni kolosek. Pošto su u toku noći svi osuđenici zaspali, policija se povukla i zaključala vagon. Oko jedan čas iza ponoći, na vagon u kome su se nalazili osuđenici, koji su čekali da budu sprovedeni u sremskomitrovačku robijašnicu, "slučajno" je naletela jedna lokomotiva u punoj brzini. Od punog vagona osuđenika samo su jedanaestorica preživeli nesreću. Episkop Varnava se spasao tako što je od udara izleteo kroz prozor zajedno sa vezanim rimokatoličkim župnikom, koji je mestu ostao mrtav. Episkop Varnava je tom prilikom polomio obe noge i jednu ruku. Lica koja su se nalazila na železničkoj stanici, u neposrednoj blizini koloseka na kome se odigrao smišljeni komunistički zločin, potrčala su da pruže prvu pomoć povređenima, ali, policija ih je u tome sprečila. Medicinska ekipa je stigla čitav čas kasnije dok su se polomljeni i ugruvani osuđenici prevrtali i mučili na kamenju i u vagonu. Medicinsku ekipu je pratila patrola OZNA-e. Svi povređeni su prebačeni u sremskomitrovačku bolnicu. Lekari su u bolnici vršili hitne hirurške intervencije, ali OZNA je posle nekoliko časova došla i zabranila da se povređenima dalje pruža lekarska pomoć. Episkop Varnava se u tom trenutku nalazio na operacionom stolu. Peta mu je bila probušena svrdlom kako bi se u nju stavila metalna šipka. Lekari su uzaludno pokušavali da objasne pogubnost takve odluke. Jer, naređenje je, ipak, bilo naređenje makar i po cenu ljudskih života. Oficiri OZNA-e su naredili da se svi osuđenici potrpaju u kamion, na gole daske karoserije i bez igde ičega. Trebalo je da ih prevezu u sremskomitrovački zatvor. Do zatvora su voženi velikom brzinom po neravnom i razlokanom putu tako da su dvojica polomljenih osuđenika umrla na putu do zatvora. Ostali su odnešeni u zatvorsku bolnicu. Odatle su posle nekoliko dana ponovo vraćeni u gradsku bolnicu. Do bolnice su ih prevezli - konjskom zapregom. Episkop Varnava je u sremskomitrovačkoj bolnici ostao nekoliko meseci. Odatle je prebačen za Beograd, a odatle na prinudan boravak u beogradski manastir Vavedenje, gde je ostao da leži skoro godinu dana. Narod je masovno dolazio da poseti i vidi živog mučenika episkopa Varnavu. To je uznemirilo OZNU te je doneto naređenje da se vladika prebaci u manastir Gomionicu kod Sarajeva. Episkop Varnava je u kućnom pritvoru, u manastiru Gomionici odležao kaznu (do 1960. godine). Vladika je posle izdržane kazne otišao u manastir Krušedol, a odatle u manastir Beočin, gde je i umro 12. novembra 1964. godine u pedesetoj godini života. Prema nekim podacima, koji se ne mogu sada proveriti, episkop Varnava je otrovan kafom. U manastir je često dolazio Milan Vilić, šef verske policije za Srbiju. Neprestano je ubeđivao episkopa Varnavu da izmeni stav prema "narodnoj vlasti", ali je to bilo uzaludno. Episkop Varnava je ostao nepokolebljiv u svom pravoslavno-hrišćanskom i nacionalnom uverenju. Vredno je setiti se propovedi, koju je episkop Varnava jednom prilikom održao u Sabornoj crkvi u Sarajevu. On je tom prilikom rekao: "...Raduje me što je selo kod Sarajeva dobilo elektrifikaciju, ali me ne raduje to što je to sračunato na pomračenje duša naše blagočestive dece srbske. To su svetle kuće sa mračnim dušama. Današnje vlasti osvetljavaju prostor oko sebe, a duše naroda vode u tamu. Elektrifikacija se iskorišćava od strane bezbožnika za pomračenje duša ljudskih, a to je najstrašnija tama za moj narod čiji sam episkop.... ...I dokle Komunistička partija godinama luta kujući parolu "bratstva i jedinstva" dotle je mi već imamo od Gospoda Isusa Hrista koji veli: "Ljubi bližnjeg svog kao sebe samoga". Zar to nije daleko uzvišenije od parola "bratstva i jedinstva". I dokle se analfabetski tečajevi trude da opismene ljude i nauče ih pisati slova azbuke, dotle se Crkva trudi da prvo opismeni ljude sa tri slova, a to su: BOG. Prema tome, ko ne zna ta tri slova on je najveći analfabeta pa makar kakve diplome ovog sveta imao..." Komunistima su ove reči episkopa Varnave posebno zasmetale. Javni tužilac Čeda Milojević mu je na suđenju postavio ovakvo pitanje: "Znači Vojislave (kršteno ime episkopa Varnave - nap. V. Dž.) za vas je i drug Tito analfabeta?" Episkop Varnava mu je na to odgovorio: "Jeste. I on i svi drugi koji neće da znaju za tri slova BOG, analfabete su!" U svojoj završnoj reči na suđenju episkop Varnava je izjavio: "Ne iznenađuje me što mi sudite i što je već toliko Hrišćana osuđeno jer to su Turci i Nemci i ustaše sa nama činili!" Srbski narod je u tim teškim danima komunističkog terora i progona krišom pevao pesmu: "Varnavu nam u tamnici muče, Nektarije prebijen jauče, Vasilije još ožiljak ima od kamenja kad ga rulja stigla. Arsenija sprovode udbaši Crnoj Gori pred "narodne vlasti". Episkop Varnava Nastić, veliki Arhijerej Srbske Crkve i mučenik, umro je u manastiru Beočinu u pedesetoj godini života. Sahranjen je 14. novembra 1964. godine pored manastirske crkve. 6) episkop bački - Dr Irinej ĆirićEpiskop bački dr Irinej Ćirić (pre monašenja dr Ivan Ćirić) je rođen 19. aprila (1. maja) 1884. godine u Sremskim Karlovcima od oca Isidora Ćirića. Gimnaziju sa ispitom zrelosti je završio 1902. godine u Novom Sadu, a bogoslovske nauke na moskovskoj Duhovnoj akademiji 1906. godine, a filosofiju na Filosofskom fakultetu Bečkog univerziteta, gde je promovisan za doktora nauka iz semitologije. Monaški čin je primio pred Božić 1910. godine u manastiru Hopovo dobivši ime Irinej. Na Božić je primio čin jerođakona, a 1912. godine je postao patrijaršijski arhiđakon. Za episkopa timočkog je izabran 5. juna 1919. godine. Hirotonisan je u Beogradu pošto je prethodno u Sremskim Karlovcima rukopoložen i proizveden u čin arhimandrita. Na tron bačkih episkopa je ustoličen 9. februara 1922. godine. Pre izbora za episkopa, otac Irinej je 1909. godine postavljen za patrijaršijskog bibliotekara u Sremskim Karlovcima, a u septembru iste godine izabran je za docenta karlovačke bogoslovije na predmetu Stari Zavet sa arheologijom i jevrejskim jezikom. Jedno vreme je predavao i liturgiku. Episkop Irinej je dosta radio na razvoju naše bogoslovske književnosti. Objavio je dosta članaka u bogoslovskim časovima SPC. Godine 1927. bio je delegat naše Crkve u podkarpatskoj Rusiji i Čehoslovačkoj radi organizovanja pravoslavnih eparhija u tim zemljama. Predstavljao je Srbsku Crkvu u više međunarodnih crkvenih pokreta. Godine 1930. je predstavljao našu Crkvu u Londonu u komisiji Lambetske konferencije. Krajem 1933. godine episkop Irinej je zajedno sa episkopom timočkim Emilijanom u zvaničnoj misiji posetio Njegovu Svetost vaseljenskog patrijarha i Sveti Sinod Vaseljenske Patrijaršije. Episkop bački dr Irinej Ćirić je bio veliki Arhijerej Srbske Crkve. Srbskoj Crkvi je kao episkop služio trideset i šest godina, a bio je veliki podvižnik, rodoljub, pesnik, prevodilac i propovednik Pravoslavlja u Londonu, Glazgovu, Oksfordu, Parizu, Bernu, Štokholmu, Beču, Avinjonu, Sofiji i Carigradu. Drugi svetski rat ga je zatekao u Novom Sadu na tronu bačkih episkopa. Za vreme krvave mađarske okupacije episkop Irinej je spasavao bespomoćne Srbe od mađarskih bajoneta, mitraljeza, racija i pokolja. Ni u najtežim danima mađarsko-fašističke okupacije i zloglasnih racija nije želeo da napusti bogopovereni mu pravoslavni narod i sveštenstvo već je sa njima jeo gorak hleb neslobode i tiranije mađarskih fašista. Episkop Irinej je imao ispravan hrišćanski i nacionalni stav prema novoj "narodnoj vlasti". Komunisti su zbog toga, odmah posle završetka rata, organizovali noćni pohod skojevaca na vladičanski dvor episkopa Irineja. Skojevci su demonstrirali ispred vladičanskog dvora u Novom Sadu nazivajući vladiku "fašistom, mađaronom i četničkim koljačem". Komunisti su tom prilikom kamenovali zgradu vladičanskog dvora. Jedan veći kamen je razbio staklo i pogodio episkopa Irineja u potiljak. Onako star (tada je imao 61 godinu), vladika Irinej je morao da se skloni u jednu šupu kako bi se spasao od izbezumljene mase komunističkih demonstranata, koji su hteli da ga linčuju. Na Preobraženje 1946. godine episkop Irinej je otišao u selo Odžaci radi osvećenja novopodignute crkve. Mesni partijski komitet je, na svoj način, pripremio "dobrodošlicu" episkopu tako što je u masu vernog naroda, koji je čekao svoga Arhipastira, ubacio svoje jurišnike kako bi se pokvarila svečanost i obesvetila svetost praznika Preobraženja Gospodnjeg, a i narod zaplašio. Čim je episkop Irinej u arhijerejskoj odeždi izašao iz hrama i krenuo u litiju oko crkve, bogoborci su navalili na njega i sveštenstvo koje je bilo oko njega. Urlali su, hulili, psovali i bacali kamenice na vladiku, sveštenstvo i narod. Jedna kamenica je pogodila vladiku u potiljak. Vladika Irinej je pao od udarca, a bezbožni jurišnici su nastavili da ga sa još većom žestinom i besom obasipaju kamenjem i udarcima. Đakon Ružić je skočio preko vladike, koji je bio obliven krvlju, kako bi ga svojim telom zaštitio. Sveštenik Milenko Cvejanov iz Sivca je pokušao da zaustavi izbezumljenu masu, ali je pao usled nekoliko uboda nožem. U napadu na vladiku Irineja prednjačili su mađarska skojevska omladina i radnici Fabrike užadi. Teško povređen, izubijan, počupane brade, pocepane mantije, ispljuvan i izvređan episkop Irinej je u toku noći prebačen za Novi Sad. Od posledica komunističkog kamenovanja u Odžacima je zadobio smrtonosnu povredu - sušenje kičmene moždine. Od tih dana, pa sve do svoje smrti 6. aprila 1955. godine episkop Irinej je najviše vremena proveo u bolesničkoj postelji. U vreme najvećih bolova znao je da kaže: "Što se više mučim, to se više Bogu molim". "Glasnik SPC" od 1. januara 1947. godine (broj 1) je objavio Izveštaj o radu Svetog Arhijerejskog Sinoda u kome se navodi da je "razmotren izveštaj o fizičkom napadaju na episkopa bačkog Irineja prilikom njegove zvanične posete Odžacima, pa iako ovaj slučaj nije jedini, ali je najteži, jer je po svemu spremljen, episkop Irinej ne želi da se iz ovoga pravi pitanje, odlučeno je da se ovaj slučaj prikaže u detaljnijoj formi u opštem protestu, kao primer narušavanja državnim ustavom zagarantovanih sloboda..." Iako star i bolestan, episkop Irinej nije ostavljan na miru. Komunisti su mu često upadali u dvor, pretili su mu, a jedne noći su ga vezali za krevet, a osoblje vladičanskog dvora uhapsili. Episkop Irinej Ćirić je umro 6. aprila 1955. godine od posledica bezbožničkog kamenovanja i batinanja. Sahranjen je na Blagovesti 1955. godine u Novom Sadu. 7) mitropolit skopski Josif CvijovićMitropolit skopski Josif je rođen na Svetog Mojsija Murina (28. avgusta po starom kalendaru) 1878. godine u selu Drežniku na Zlatiboru kao najstarije dete njegovih roditelja Krste i Ljubisavke. Životni put mitropolita skopskog Josifa je bio uzbudljiv, dramatičan i mučenički. Prva slova je naučio u kući svoga rođaka Mitra Ivanovića u selu Roge kod Užica. Osnovnu školu je završio u Požegi, realnu gimnaziju u Užicu i bogosloviju u Beogradu. Godine 1902. oženio se sa kćerkom sveštenika Sime Đurića iz Seče Reke, ali mu je supruga 1906. godine umrla. Đakonski čin je primio 15. septembra 1903. godine u Čačku, a sveštenički čin i parohiju u selu Pranjani ispod Ravne Gore 1. oktobra 1903. godine. Pre nego što se zamonašio i postao mitropolit, Josif je 1908. godine otišao u Rusiju gde je studirao i 1912. godine završio Duhovnu akademiju u Kijevu. Diplomski rad na temu "Uloga srbskog sveštenstva u oslobođenju srbskog naroda od Turaka" je odbranio sa odličnim uspehom. U Srbiju se vratio posle završetka Duhovne akademije. Sveti Arhijerejski Sinod SPC ga je postavio za profesora Bogoslovije Svetoga Save u Beogradu. U Bogosloviji je predavao Sveto Pismo Novog Zaveta, patrologiju i pastirsko bogoslovlje. Jedno vreme je bio upravnik Monaške škole i urednik "Glasnika SPC". Monaški čin je primio 15. septembra 1913. godine kao udov sveštenik. Učestvovao je u Prvom balkanskom ratu kao komita u srbskim odredima. Godine 1920. Sveti Arhijerejski Sabor SPC ga je izabrao za episkopa ohridsko-bitoljskog. Godine 1931. po blagoslovu crkvenih vlasti odlazi u Potkarpatsku Rusiju, gde je organizovao crkveni život. U toj misiji ga je pratio i Prepodobni otac Justin Ćelijski. Posle povratka u Srbiju izabran je za mitropolita skopskog. Upravu nad Skopskom mitropolijom je primio 1. januara 1932. godine i na toj dužnosti je ostao sve do 1941. godine kada su ga Bugari proterali posle okupacije Makedonije. Prema nekim podacima, Bugari su hteli da ga ubiju, ali se spasao bekstvom. Protojerej Nikodim Petković ga je prebacio do Skopske Crne Gore, a odatle su ga poverljivi Arnauti prebacili do Vranja. Mitropolit Josif nije mogao da se zadrži ni u Vranju. Iz Vranja je proteran za Beograd, gde su tih mučeničkih dana stizale strašne vesti o velikom stradanju našega naroda, episkopa i sveštenika u zloglasnoj NDH. Mitropolit Josif verovatno nije ni slutio na kojoj će se dužnosti naći u Beogradu. Kao najstariji mitropolit morao je da se primi dužnosti zamenika utamničenog patrijarha srbskog Gavrila Dožića. Na toj dužnosti je ostao u najtežim danima srbske istorije - od polovine 1941. do novembra 1946. godine kada se blaženopočivši patrijarh Gavrilo vratio u zemlju. Mitropolit Josif je časno, odgovorno i nepokolebljivo obavljao dužnost zamenika srbskog patrijarha pridržavajući se Svetih Kanona i Ustava Srbske Crkve. Pomagao je narodu, izbeglicama i siročićima, a svoj narod, porobljen i ojađen, očinski je bodrio i hrabrio da izdrži i pretrpi zlo u kome se, po Božjem dopuštenju, našao. Nisu ga zaplašili ni nemački logori, ni ustaški masakri, ni stradanje episkopata i sveštenstva SPC, ni spaljivanje srbskih sela i crkava. Narodno pamćenje je velikim slovima u sebe uklesalo mitropolitove reči koje je on izgovorio posle Svete Liturgije u Sabornoj crkvi u Beogradu 1941. godine. Tada je rekao: "Izdržite časno, deco moja! Bog je sa nama! Ova je sila kratkog veka!" Vreme pod nemačkom okupacijom je bilo teško i surovo, ali je još teže i strašnije vreme bilo od oslobođenja Beograda 1944. do novembra 1946. godine, kada se patrijarh Gavrilo vratio u zemlju. Srbski narod je tih dana bio okupiran od strane bezbožnih komunista koji su zaveli strašnu i krvavu diktaturu. Mitropolit Josif je ostao uspravan i nepokolebljiv. Vrlo često je javno ispovedao svoj stav prema bezbožnim komunistima i Josipu Brozu. Komunisti su mu pretili smrću i spaljivanjem Patrijaršije. Skojevci su više puta organizovali demonstracije protiv mitropolita Josifa. Vrlo često su dolazili ispred Patrijaršije, vikali i nosili transparente na kojima je pisalo "dole Josif". Mitropolit je branio srbski narod i Srbsku Crkvu kroz dve najteže godine komunističke revolucije. Nije želeo da uspostavi nikakvu saradnju sa komunistima. Komunisti su, videvši čvrst i jasan stav mitropolita Josifa prema njima, vršili tzv. diplomatski pritisak na njega. Mitropolita Josifa su krajem 1944. i početkom 1945. godine više puta posećivali Vlada Zečević, Brozov ministar unutrašnjih poslova i sveštenik koji je kao Juda izdao Hrista i Crkvu Njegovu, i njegov istomišljenik sveštenik Milan Smiljanić, ministar poljoprivrede i potpredsednik Prezidijuma. Mitropolitu su preneli Brozovu poruku u kojoj je diktator izrazio "žaljenje zbog toga što još nije imao čast da upozna predstavnika Srbske Crkve i da izražava iskrenu želju da do toga što pre dođe". Komunistički sveštenik Milan Smiljanić, izdajnik Srbske Crkve i čovek koji je komunistima učinio veliku uslugu u razaranju Srbske Crkve i koji je u tom smislu za komuniste zaslužniji od Krcuna, Rankovića, Tempa i Đilasa zajedno (inače, ostao je poznat kao osnivač i doživotni predsednik komunističkog Udruženja sveštenika i tvorac čuvene krilatice "Krst nosim zvezdom se ponosim, Tita volim, a Bogu se molim"), posetio je mitropolita i tražio je da se osnuje Udruženje sveštenika. Mitropolit Josif mu je tada odgovorio: "Sa Vama neću da razgovaram. Vi imate da položite račun Crkvi. Koga ste pitali kada ste ostavili svoju parohiju i otišli u partizane?" Mitropolit Josif je 1946. godine u patrijaršijskoj kapeli održao besedu u kojoj je, između ostalog, rekao: "Ovakvu sramotu i pokor srbski narod nije doživeo ni od Turaka. Neka znaju svi, da su mnogi polomili zube kada su nasrtali na Crkvu, pa će i komunistička neman polomiti. Trpi Srbine i ne boj se!" Mitropolitova hrabrost nije imala granica. Tako, na primer, kada je zloglasni Vlada Zečević 1944. godine tražio od mitropolita da Patrijaršija izda raspis da se ime Kralja Petra Drugog Karađorđevića ne pominje ne Svetim Liturgijama, mitropolit mu je odgovorio da će se Kraljevo ime pominjati sve dok se ne reši pitanje oblika državnog uređenja. Mitropolit Josif je posle rata uputio protosinđela Antonija Stevanovića na parohiju u Kupinovo. Tom prilikom mu je dao jedan krst i rekao: "Sećaš li se kako je Spartanka majka upućivala sina u boj dajući mu štit i koplje? Ja tebi dajem Krst Hristov i šaljem te u strašan boj sa bezbožnicima. Evo ti, sinko, Krst i amanet: Sa njim ili na njemu!" Posle povratka patrijarha Gavrila Dožića mitropolit Josif je pokušao da se vrati u svoju mitropoliju. Komunističke vlasti to nisu dozvolile. Mitropolit je od komunista pretrpeo velika poniženja i uvrede. Komunisti su ga 1948. godine stavili u kućni pritvor, gde je ostao do 1950. godine. Tada su mu pripremali i jedan montirani proces, ali do njega, na svu sreću, nije došlo. Zatvaran je u manastirima Ljubostinji i Žiči. Kada je jednom prilikom pokušao da se vrati u Skoplje, komunistička omladina ga je sačekala, kamenovala i gađala pokvarenim jajima. S obzirom da nije mogao da se vrati u Skopsku mitropoliju Sveti Arhijerejski Sabor ga je imenovao za administratora Crnogorsko-primorske mitropolije i Žičke eparhije. Mitropolit skopski Josif, veliko ime Srbske Crkve, mučenik za veru i ispovednik Svetog Pravoslavlja, je teško oboleo krajem 1952. godine. Umro je 3. jula 1957. godine u manastiru Vavedenje. Sahranjen je u crkvi manastira Vavedenje. Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima 1941. godine >> // Projekat Rastko / Istorija / Komunistički zločini nad srbskim sveštenicima // |