Велибор В. Џомић: Усташки злочини над србским свештеницима

Положај и страдање србског народа и Србске православне цркве у Независној држави Хрватској

До сада је доста писано о страдању православног србског народа и његове Мајке Цркве у тзв. Независној Држави Хрватској. Објављено је доста добрих књига у којима је на прави и истинити начин сагледана ова болна тема ововековне српске историје. Ми ћемо овом приликом само хронолошки приказати ток догађаја у страдању србског народа и његове Мајке Цркве у НДХ. Тај увод у штиво о страдању нашега свештенства неопходан је како би се стекла јасна слика о заједничком страдању србског народа и србских свештеника у "држави" која је била створена на српској земљи и српској крви захваљујући тиранској немачкој окупацији.

Усташки план за остваривање великохрватске идеје је ефективно припреман у периоду између два светска рата како међу усташком емиграцијом тако и међу прикривеним усташама у бившој Краљевини Југославији. Усташки екстремисти су једва дочекали обарање пакта од 25. марта 1941. године и немачки, априлски напад на Југославију. Ти дани су означили и фактички почетак стварања државе какву свет до тада није видео и историја није забележила.

Обарање пакта између Краљевине Југославије и Трећег Рајха није представљало никакво изненађење у тадашњој Бановини хрватској. Док је Београд био и збуњен и радостан због обарања пакта са Немачком, усташе су увелико радили на остваривању идеје "хрватске државе у којој ће живети само Хрвати". Усташки идеолози су, знајући да Срби полажу свако право на добром делу територије, коју су они зацртали у својим крвавим плановима, и да су Срби у многим крајевима и градовима представљали већинско становништво, означили и жигосали србски народ као "главну сметњу за успостављање хрватског државно-правног поретка". Србско питање се, по њиховим плановима, имало решити првенствено и то без бирања метода.

Историографи су забележили да је живот у Загребу, одмах после обарања пакта са Немачком, постао другачији. У Загребу су већ тих дана "на вратима Срба нађени циркулари пуни претњи"1). Време од обарања пакта до проглашења НДХ (10. априла 1941. г) искоришћено је за детаљну припрему стварања усташке државе. Немачким нападом на Југославију, 6. априла 1941. године, испуњен је главни предуслов да се крене у крвави поход у коме је пало на стотине хиљада српских глава.

Анте Павелић је већ 6. априла 1941. године преко хрватског радија упутио проглас хрватским војницима у коме је рекао: "Хрватски војници, употребите сво своје оружје за борбу против српских војника и официра. Ми се већ боримо раме уз раме са нашим новим савезницима, Немцима и Италијанима"2).

Србски православни народ и његова Православна Црква су се већ тих дана нашли ван закона. Једини закон, који је према њима примењиван, био је закон тоталног уништења и затирања.

Према подацима са последњег пописа бивше Краљевине Југославије на подручју које је захватила НДХ живело је око 5 милиона (Хрвата, Италијана, Мађара итсл.), 1.900.000 православних Срба и око 750.000 муслимана. Из структуре становништва јасно се види да су усташки идеолози морали да реше "србско питање" јер "нису имали храбрости да ударе и на муслимане, јер ако би у Босни поред православних Срба изгубили и муслимане, онда би римокатолици - Хрвати у Босни и Херцеговини представљали мањину"3). Због тога је један од главних усташких идеолога, Миле Будак, често наглашавао да је НДХ "држава двију вјера, католичке и исламске"(то је често наглашавано и у усташкој штампи као, на пример, у листу "Хрватски народ" број 143. од 7. јула 1941. године).

Кватерник је одмах после уласка немачких војника у Загреб прогласио оснивање Независне Државе Хрватске (немачки војници су са цвећем и песмом дочекани у Загребу). Од тада, па све до краја Другог светског рата трајао је систематски и плански геноцид над србским народом. У том крвавом вртлогу нашла се и Србска Православна Црква, која је кроз векове делила судбину свога народа.

Држање Римокатоличке цркве и њене јерархије представља посебну занимљивости трагику тога времена. Римокатоличка црква је здушно подржала стварање такве државе, а загребачки надбискуп Алојзије Степинац посетио је усташке вође и јавно позвао своје вернике да на сваки начин помогну нову католичку државу. Новине су у Загребу објављивале "прописе по којима сви православни српски становници морају да напусте град у року од дванаест часова и да ће сваки онај који се нађе да штити православца бити кажњен на лицу места"4).

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање "католичке државе", како ју је он често називао.

Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Прогон и убијање србског народа после Павелићевог доласка у Загреб добија и законску основу. Првих дана постојања НДХ почела су хапшења, прогањања и убијања Срба у градовима и њихово депортовање у новоосниване концентрационе логоре, који су с правом названи "творницама смрти".

Анте Павелић је дванаест дана после свога доласка издао "Законску одредбу о забрани ћирилице" (објављена је у "Народним новинама" бр. 11 од 25. априла 1941. г.); 3. јуна су укинуте све србске школе, одгајалишта и сиротишта (објављено у истим новинама бр. 56 од 21. јуна 1941. г.); "Србима-православцима наређено је у Загребу, као и у осталим градовима, да носе око руке плаву траку на којој је имало да буде слово "П"(латиницом) јер се ни том мером није хтело признати да у усташкој НДХ могу да постоје и живе Срби. Тако је овај знак "П" - православац - имао да буде средњевековни гетовски знак за проказаних 1.885.943 Србина, који су имали или да приђу "вјери дједова", или да се уклоне из НДХ и то или емиграцијом у Недићеву Србију или одашиљањем Богу на истину, са спасеним или неспасеним душама"5); затим, укидање наплате 10% патријаршијског приреза ("Народне новине" бр. 59 од 25. јуна 1941. г.); "у свим насељима која су у свом имену имала придев "српски" или "сремски" стављен је придев "хрватски"6); "одузета је сва покретна и непокретна имовина СП Цркве у Сремским Карловцима у корист НДХ"7); "министар правосуђа и богоштовља је 18. јуна 1941. године издао наредбу према којој, од оснивања НДХ, назив "српско-православна вјера" није у складу са новим државним уређењем те се наређује да се убудуће има употребљавати назив "грчко-источна вјера" ("Народне новине" бр. 80 од 19. јуна 1941. године).

Овакве (и још оштрије) усташке мере противу србскога народа потврђиване су у свим иступима усташког поглавника и његових доглавника и министара. Ево како су они видели решење србског питања у НДХ.

Павелићев доглавник Миле Будак је на Великој скупштини у Госпићу дословно рекао: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превјести у католичку вјеру и тако их претопити у Хрвате"8).

Усташки министар др Милован Жанић је указао на немогућност неког компромиса између католика и православних у истој држави и рекао: "Усташе! Да знате: Ја говорим отворено: Ова држава, ова наша домовина мора бити Хрватска и ничија више. И зато они који су дошли овамо, ти треба и да оду. Догађаји кроз столећа, а особито ових двадесет година показују, да је ту сваки компромис искључен. Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употребити, да је начинимо збиља Хрватском и да је очистимо од Срба, који су нас стотинама година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и кад то извршимо, извршићемо само оно што пише у усташким начелима"("Нови лист" од 3. јуна 1941. године).

Овакви екстремни ставови, уз евидентно прескакање истине о Србима као аутохтоном народу на тим теренима, поновљени су небројено пута са хрватских говорница.

Искрени исповедници и творци злочиначке усташке идеологије добро су знали шта Светосавска Црква у свим Србским Земљама и Крајинама значи за православни србски народ.

Србском народу је, после државног слома, једино и најснажније упориште остало у његовој Цркви, која је од првих дана била изложена усташком терору и прогонима. Заузет је став да се Светосавска Црква потпуно уништи и то тако што ће епископи и свештеници бити побијени или протерани, а православни храмови и манастири порушени. Знаменити србски загранични писац и интелектуалац др Марко Марковић с правом тврди да ништа "није могло изменити усташко убеђење да је Србска Православна Црква била прва установа на територији Павелићеве Хрватске коју је требало искоренити и уништити"9).

Усташке вође су за решење србског питања у НДХ по тројном принципу (убијање=протеривање=покрштавање) имали подршку и "благослов" Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Овде је важно видети владање Римокатоличке цркве у припреми и помагању усташке идеје у периоду између два светска рата. Тако, на пример, "римокатоличко свештенство у Хрватској, Херцеговини и Далмацији често је сазивало тзв. Еухаристичке конгресе, који су, у ствари, имали политичке екстремистичке циљеве (нпр. они који су држани у Славонској Пожеги још 1940. године под фиктивним именом Маријиног скупа)... Остали полувојни илегални терористички покрети такође су били прикривени црквеном мантијом"10).

Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године још једном објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анте Павелића. Тада је, између осталог, рекао: "Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа". Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао "пасторално писмо" у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу ИИ, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XИИ примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XИИ и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима. Ево неколико забележених примера.

Фратар др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна, чија је рођена сестра била удата за Србина, из олтара је позвао на покољ Срба и рекао: "Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најпре закољите моју сестру која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам сви греси бити опроштени" 11).

Фра Дионизије Јуричев је често говорио: "Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти" 12), а "фра Вјекослав Шимић је и сам лично својом руком убијао Србе" 13).

Фра Вјекослав Филиповић је, поред многих злочина, извршио покољ србских ђака у селу Дракулићи, а учитељица је од ужаса полудела. Касније је променио име у Мирослав Мајсторовић и био је управник злогласних усташких логора у Јасеновцу и Старој Градишки (о томе видети у књизи "Магнум цримен" Виктора Новака).

Фратар др Бранимир Жупанић је у селу Рагоље убио 400 Срба, а монструозност злочина католичког нижег свештенства ишла је чак дотле да су многи од њих учествовали у покољу србске деце и нејачи. Тако је фратар Д. Јурић "проповедао" да "данас више није грех убити дијете од седам година у случају да се то дијете противи нашем усташком поретку"14).

Сумирајући све те изјаве римокатоличких свештеника завршићемо написом удбинског жупника Мате Могуша у "Новом листу" од 24. јула 1941. године где је нагласио: "До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером".

С друге стране, ни усташке вође нису скривали своју оданост Римокатоличкој цркви. Присност се видела у свим њиховим наступима и говорима, које је усташка штампа обилато објављивала. Тако, на пример, у "Католичком листу" од августа 1941. године у једном тексту стоји: "Носиоци хрватске државне власти вјерни су синови како Хрватске домовине тако и католичке цркве, а носиоци црквене власти једнако љубе и цркву и домовину. Љубав према цркви и домовини уједињује наше световне и духовне поглаваре".

И Миле Будак је изјавио нешто слично: "На нашој оданости цркви и католичкој вјери темељи се цијели наш рад, јер нас је повијест научила, да кад овдје не бисмо били католици да би нас давно нестало"("Католички тједник" од 17. августа 1941. године).

Таква "усаглашеност" између римокатоличке цркве и новостворене "хрватске државе" представљала је увод у незапамћени злочин који је "у име Христово" почињен над православним србским народом. Резултати тог демонског "заједништва" и данас су видљиви у њиховим "задужбинама" Јасеновцу, Јадовну, Старој Градишки, "Даници", Глини и многим другим крајевима бивше НДХ, многобројним срушеним и спаљеним србским црквама и манастирима и стотинама хиљада раскућених србских домова и огњишта.

Др Душан Кашић пише да су "од првих дана ове "државе" отпочела појединачна и масовна хапшења и убијања недужних Срба, нарочито свештеника. Похапшени су, или интернирани, сви православни епископи, а епархијски органи онемогућени у својој делатности јер су и њихови службеници - свештеници поубијани или прогнани... Многи свештеници су ухапшени већ од првих дана, тучени и мучени, стрељани из пушке, убијени ножем и маљем на кућним праговима, по логорима, по планинским кланцима и провалијама".

"Највише су хапшени православни свештеници над којима су врло често почињена садистичка зверства. По селима су започета масовна клања православног становништва, често обављана у православним црквама. Неке цркве су бачене динамитом у ваздух, друге су спаљиване, а оне које су остале обесчашћиване су и пљачкане"15).

Према подацима Србске Православне Цркве, на подручју НДХ било је 2.403.993 Срба, а НДХ се простирала на просторима осам епархија Србске Цркве.

Усташки циљ је био јасан - ликвидација србских свештеника и србског народа тако да је највећи број србских свештеника убијен одмах по оснивању НДХ. Сачуван је и један докуменат који сведочи о организованој хајци на православне свештенике. У њему стоји:

КОТАРСКА ОБЛАСТ

Прс. бр. 121

24. 08. 1941. г.

И Р И Г

ПРЕДМЕТ; УХИЋЕЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ПОПОВА, КАЛУЂЕРА И МОНАХА

Г. СТЈЕПАН ПАП

КАТ. ПРИСТАВ

Позивате се да на основу налога Државног равнатељства за понову од 18. коловоза 1941. г. бр. 7891. на подручју овог Котара одмах ухитите све православне попове, као и из манастира све калуђере и монахе, а ђаке из манастира одмах одстраните.

Горње уредовање имадете спровести у смислу упута у кружници горњег равнатељства од 9. коловоза 1941. г. бр. 2446/20/941 а у споразуму са окружничким постајама у Врднику и Иригу, а о учињеном поднети извештај.

Трошак горњег уредовања пада на терет Државног равнатељства за понову.

(М. П.) Управитељ Котара

Само Бог зна тачан број и сва имена Србских Свештеномученика пострадалих од усташа у НДХ. Убијени су митрополит све Босне Петар Зимоњић, епископ бањалучки Платон Јовановић и епископ горњокарловачки Сава Трлајић. У Србију су протерани, а претходно ухапшени и мучени, митрополит загребачки Доситеј Васић, епископ захумско-херцеговачки Николај Јокановић и епископ зворничко-тузлански др Нектарије Круљ. Митрополит Доситеј и епископ Николај су од последица усташког мучења умрли у Србији, а викарни епископ из Сремских Карловаца Валеријан Прибићевић је умро ван места службовања и на његово место није могао доћи други епископ, а усташе су, као што је напред речено, у Сремским Карловцима одузели сву покретну и непокретну имовину Србске Православне Цркве. Епархија пакрачка је била упражњена, јер се епископ пакрачки Мирон упокојио непосредно пред почетак Другог светског рата.

С обзиром да су све епархије Србске Православне Цркве биле без својих епископа, који су побијени или протерани, свештеници су остали са својим парохијанима.

Број пострадалих свештеника у НДХ није лако утврдити. Многи аутори су се бавили тим питањем и дошли су до различитих бројки. Тако, на пример, Едмунд Парис у својој књизи "Геноциде ин Сатхелите Цроатиа" наводи да је у НДХ убијено 160 православних свештеника и три архијереја. То је најмања бројка која се среће у домаћој и страној литератури и у овом случају може служити као доња граница. Наш познати историчар Вељко Ђ. Ђурић у својој књизи "Усташе и Православље" навео је 193 имена Српских Свештеномученика, који су пострадали у НДХ. Ми смо у нашим истраживањима пронашли имена 210 Свештеномученика побијених у НДХ, с тим што смо ту убројали и оне свештенике, који су мучени у усташким логорима, а потом протерани у Недићеву Србију и ту умрли од последица усташког мучења.

Пре него што пређемо на имена, биографије и описе страдања наших Свештеномученика пострадалих од усташа, напоменућемо да србски народ нису страдао само од каме и метка у усташким логорима и јамама.

У НДХ је покрштено око 250.000 православних Срба. То је податак који усваја Србска Православна Црква, а ту исту бројку наводи и загребачки надбискуп Алојзије Степинац у писму папи Пију XИИ у писму од 18. маја 1943. године. Покрштавање је вршено насилно, јер Срби нису имали избора = могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Многи су, чак, побијени после покрштавања.

Усташке власти су донеле "Закон о преобраћењу из једне вјере у другу". Покрштавање православних Срба је било законски регулисано, а иза њега су стајале и католичка црква и католичко-усташка држава.

Поред православног народа, који је био Жива Црква Божија, страдали су и многи православни храмови и манастири, од којих многи ни до данас нису обновљени. Тако, на пример, Авро Манхатан у својој књизи "Цатолиц Терорр Тодаy" наводи да је у Лици, Банији и Кордуну 1942. године порушено 172 православне цркве. На Фрушкој Гори је петнаест православних манастира и цркава било предато фрањевцима, а од 189 цркава Горњокарловачке епархије 175 је било спаљено или порушено. Историчар Вељко Ђ. Ђурић је навео 255 порушених православних цркава и манастира, а др Динко Давидов у зборнику "Јасеновац" наводи податак да је у НДХ спаљено и разрушено преко 450 православних цркава и манастира.

Усташе су, поред тога што су рушили и спаљивали србске цркве, многе од њих претворили у свој магацине, стаје, сале, складишта и митраљеска гнезда. У Прњавору су 10. јула 1941. године од православне цркве направили салу. Све цркве и манастире су опљачкали пре него што су их спалили.

Усташки прогон православног народа Божијег није се завршио само на убијању, протеривању, мучењу и малтретирању већ је имао наставак у формирању тзв. Хрватске православне цркве, која је требала да послужи даљој асимилацији православних Срба.

Анте Павелић је на сабору одржаном 28. фебруара 1942. године у Загребу рекао "да у православље не дира нитко, али у Хрватској држави не може бити Српске православне цркве"16). Такав став је јасно осликао жељу усташа. Наиме, хтели су да тотално униште Србску Православну Цркву и њен богослужбени живот на тим теренима и да на њено место поставе једну неканонску, парацрквену организацију, која би била под њиховим директним утицајем и упливом. Она би им, с друге стране, пружила оправдање пред светом да су темељи усташке државе сасвим другачији од оних какви су они у стварности били.

Анте Павелић је 3. априла 1942. године издао Законску одредбу о оснивању аутокефалне Хрватске православне цркве, која је објављена листу "Хрватски народ" број 394 у Загребу. Он је 5. јуна 1942. године, у складу са поменутом законском одредбом, прогласио и Устав тзв. ХПЦ. Устав ХПЦ је објављен у 443-ем броју истог листа.

Павелић је приволео некадашњег архиепископа јекатеринославског и новомосковског Гермогена, руског емигранта, да се прими дужности "поглавара" ХПЦ. Овај је то, на жалост, прихватио и устоличен је у Загребу 7. јуна 1942. године.

"Поглавар ХПЦ" Гермоген (пре монашења Григориј Иванович Максимов 1861-1945) рођен је у Ногавском, у козачкој породици. Духовну академију је завршио у Кијеву. Био је свештеник у Донској епархији Руске Православне Цркве. У Краљевину СХС дошао је после Октобарске револуције, а до почетка Другог светског рата налазио се у манастирима Раковици, Раваници на Фрушкој Гори, Гргетегу и Хопову. У емиграцији је био архиепископ јекатеринославски и новомосковски (титуларни) и члан Светог Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве.

Свети Архијерејски Синод Србске Православне Цркве је одмах после проглашења одлуке о оснивању тзв. Хрватске Православне Цркве, њеног "устава" и "поглавара" осудио тај неканонски чин и неканонски иступ архиепископа Гермогена. Свети Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве је одмах по сазнању да се архиепископ Гермоген примио дужности "поглавара ХПЦ" осудио такав чин и архиепископа Гермогена ставио под забрану свештенодејства. Међутим, Гермоген се није обазирао на то. Наставио је да ради по своме и блиско сарађује са усташким поглавником Анте Павелићем.

Он је 15. августа 1944. године, после сазнања да је стављен под забрану свештенодејства, "хиротонисао" јеромонаха Спиридона Мифку, кога је Павелић "поставио" за "православног епископа сарајевског"(о томе се детаљније може видети у поратним бројевима "Гласника СПЦ"). Гермоген је и на тај начин свој канонски преступ знатно увећао.

"Хрватску православну цркву" није признала ниједна помесна Православна Црква у свету. Она је, једноставно, била усташка, парацрквена творевина, која је једино њима служила, а њено постојање у НДХ није се осећало. Злочини над православним живљем нису престали, православни храмови су и даље рушени (под руководством Одбора за рушење православних цркава), а србски народ је и даље покрштаван и насилно превођен у католичку веру.

Овде је важно напоменути да наспрам светлих и светих ликова наших Свештеномученика, који су пострадали од усташа, а о којима говоримо у овој књизи, стоје ликови свештеника - отпадника од Бога и Његове Свете Цркве на подручју НДХ. То су били они безверни свештеници који су се примили срамне дужности и постали "свештеници" тзв. Хрватске православне цркве. Многи од њих су још пре почетка Другог светског рата били рашчињени због канонских преступа.

Овде смо само укратко и хронолошки покушали да прикажемо однос усташког режима према србском народу и Србској Православној Цркви. О томе је код нас, хвала Богу, доста писано.

Треба нагласити да је Светосавска Црква мајчински реаговала на вести о страдању њене верне деце у НДХ. Она је прихватала и помагала хиљаде избеглица, које су се од усташке каме склонили у Мајку Србију, али је и апеловала на светску јавност да престане геноцид над Србима на подручју осам њених епархија у НДХ.

Страдање србских православних епископа у НДХ >>

// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]