Сведочења о почецима јасеновачког пакла (исказ српског свештеника из Јасеновца)

ИСКАЗ православног свештеника из ЈАСЕНОВЦА, Лазара Радовановића, пошто је 14. јуна 1941. избегао из НДХ у Србију, дат писмено 21. јула 41. (оверена копија у Архиви Св. Синода. Збирка Комисије Св. Синода за прикупљање података о страдању Српског народа 1941-44). Докуменат, до сада необјављиван, потресно је сведочанство о почецима страдања Срба у Јасеновцу и околини.

ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ

ГОСПОДИНУ ВЕНИЈАМИНУ

ЕПИСКОПУ БРАНИЧЕВСКОМ

ПОЖАРЕВАЦ

Зовем се Лазар Ј. Радовановић, презвитер, рукоположен у чин презвитера дана 10/23. маја 1936. г. Пре мог доласка овамо био сам сталним парохом у Јасеновцу, архијерејском намјесништву Новоградишком, Епархији пакрачкој. За сталног пароха јасеновачког постављен сам декретом Његовог Преосвештенства Господина Саве као администратора Епархије пакрачке дана 12. марта 1941. г. Е. Бр. 179 из 1941. г. На овом положају остао сам све до 1/14 јуна т. г. (1941) када сам, услед неподношљивих прилика које су снашле тамошњи народ наш и св. Цркву, морао напустити своје место службовања и доћи овамо да би спасао себе и своје најближе од страхота које су нам тамо биле припремане. Те страхоте биле су припремане мени, само и искључиво само због тога што сам православни свештеник и Србин, а мојој породици што је Српска православна свештеничка породица.

По успостављању Независне Државе Хрватске изгледало је да ће наш тамошњи народ, иако свесно запостављен, ипак имати неких права па бар и у исповедању своје вере и вршењу својих верских дужности. То међутим није остало дуго. Већ након неколико дана имао сам прилику да се лично уверим. Наводим следећи случај. Другог дана Ускрса о. г. 14. априла (1941) у жељи да одржим што конкретније односе са политичком влашћу, с једне стране, а да се уверим како се на православље и православце гледа, с друге стране, обратио сам се месном "Усташком табору" с молбом да ми се дозволи традиционално провођење литије кроз место Јасеновац до месног гробља, где би према постојећем тамо обичају имали да се изврше мали помени са преливањем гробова умрлим мојих парохијана, а већ према жељама њихове родбине. Таборник, међутим, тамошњи, у недоумици шта да учини, обратио се "Усташком стожеру" у Новској за савет по овом питању. Не могавши да сачекам одговор, морао сам да одпочнем св. литургију, оставивши у дужност црквеном тутору да прими одговор те да ме благовремено обавијести. И одговор је стигао, али не по тутору писмено, како сам ја то замишљао, него на један уистину бласфемичан начин. За време евхаристијног канона ушао је у цркву пуну народа месни таборник, са шљемом на глави и припасаним револвером, и упутио се право к мени у олтар. Нисам уопће тога часа могао са њиме да разговарам, него сам му дао знак да сачека док не прођу ови најсветији моменти свете литургије. Тек после "И сподоби нас Владико..." за време читања "Оченаша..." саопштио ми је да литију не смем и не могу водити из виших разлога, о чему сам по заамвоној молитви обавестио моје парохијане, који су једва прибрани од узбуђења, примили ово са великим жаљењем. Став (усташа) према светој Цркви овог момента био ми је очито јасан.

Одмах иза овог случаја следило је низ других најстрожијих законских одредаба, према којима је, на пример, најстрожије забрањена свака даља употреба ћирилице, те да се матичне књиге као и целокупна црквена администрација има водити само латиницом. Касније, да сви православци имају поднети молбе за прелаз у католичанство, и друге сличне.

Дана 12/25. априла тек. год. (1941) увече око 22 часа ушли су три усташе у моје двориште, стали под кухињски прозор и нагло ме позвали да отворим. Отворио сам прозор и из мрака видео сам у себе уперене две пушчане цеви. Упитан, ко се овог момента налази код мене, одговорио сам: нико. У кухињи се, међутим, налазила моја мајка и супруга, док су деца већ била поспала. Позвали су поново да отворим врата да би се уверили у истинитост мога одговора. Када сам отворио, они су прегледали сва оделења, те стварно не нашавши никога страног, сем нас укућана, упитали су: какав се сада међу нама водио разговор. Одговорио сам: о сасма безначајним стварима, што су они одобрили, јер су вероватно све под прозором дуже времена слушали. Тада су ми саопштили да се од тог дана у мојој кући не смеју водити никакви важни разговори, као рецимо у пропалој Југославији, нашто сам одговорио да то ни раније није чињено па да неће ни у будуће. Но, овим се ипак хтело једно. Пре тога у моју кућу долазиле су месне девојчице, свршене ученице основне школе, које сам ја у два гласа обучавао у црквеном појању. Намера је, дакле, била прозирна, као што сам то доцније сазнао, да ме се те вечери заједно са девојчицама баци у затворе, девојчице би доцније биле пуштене, а ја као "опасан" био отправљен у неки конц-логор.

Два дана после овог случаја, трагајући по месту за оружјем, ушли су у мој стан пет усташа са два њемачка војника позивајући ме да предам оружје у колико га имам. Том приликом сам изјавио да оружје никада у својој кући нисам имао, да га сад немам, те да га не желим ни имати, јер сам ја свештеник чије је оружје крст часни и блага реч. После кратког претреса уверили су се у истинитост мојих речи, а онда ми наредили да одмах скинем и предам у општину слике, историјске: "Продор на Добром Пољу" и "Повлачење кроз Албанију", које су висиле у мојој трпезарији. Уз то су усташе захтевали да и моју славску икону св. Четвородневног Лазара, такође предам, што њемачки војници нису дозволили, рекавши да је то икона и као таква да мора да остане у кући. Историјске слике одмах сам предао, а онда се прешло у канцеларију парохијске управе. Прво је запечаћена моја лична библиотека, која се налазила у једном ормару, а онда и парохијска библиотека, чија је вредност данас најскромније речено бар 50.000 динара. Печаћењу ових библиотека противили су се и њемачки војници, говорећи са тумачем да је то непотребно, јер да сам ја свештеник те да је потребно да имам при руци библиотеку ради састава проповеди, те своје властите наобразбе. Упитан од њих, њемачких војника, да ли имам против овога печаћења што, одговорио сам да немам, и ормари су запечаћени. Но, када су усташе хтели да запечате и орман са парохијском архивом и матицама, њемачки војници су се овом одлучно успротивили, тако да је тај орман остао отпечаћен и тиме био омогућен даљи рад парохијске управе. Прозрео сам и овог пута жељу усташа, да ми се и на овај начин онемогући даљни рад.

Неколико дана иза овога умро је у Загребу наш бивши, угледни мештанин, трговац, велики добротвор "Привредника", а највећи добротвор самог места Јасеновца. Та његова доброта огледала се је сваке године о празнику Врбице, кад је он слао по 10.000 динара да се из тог новца заодену сирота деца. И том приликом одевана су не само православна него равномерно и католичка деца. Сем тога, мало ко од мештана да није имао велике помоћи од овог човека, а нарочито Црквена општина и црква Јасеновачка, при којој је он подигао већим делом о свом трошку "Српски дом", у коме су биле концентрисане све културне и хумане установе нашег места. Тај добротвор звао се Лазар Бачић, а био је дугогодишњи председник наше црквене општине. Његов синовац Озрен Бачић, индустријалац и садашњи председник Црквене општине, у споразуму са мном дао је, у знак жалости извјесити на цркву црну заставу. Застава је извешена већ доцкан увече, јер тог дана звонар није био код куће. Исте ноћи, тачно у 12 и 15 часова, одјекнули су ударци по мојим прозорима, и онда се чуло неколико повика: "Попе, устај попе". Устао сам, отворио прозор и видео четири усташе које су ме одмах упитали: ко је извесио црну заставу на цркви и због чега? Ја сам им тада образложио ствар, но када су саслушали, одговорили су да је ма за кога другог нека виси, али пошто је за Лазу Бачића, то нека одмах идем на торањ да је скинем. Ја сам ово одбио, бојећи се састанка са њима, него сам одговорио да ће застава рано изјутра бити скинута. Не могавши друкчије ријешити ово питање, упутио сам их старом звонару, за кога сам био мање-више сигуран да му се неће ништа хрђаво десити, па нека он скине заставу. То су и учинили, звонар је ноћу одмах скинуо заставу, а према њиховом захтеву морао је одмах да однесе Српску заставу са огњилима (црквену), у општину, где је, како сам касније чуо спаљена. Сад ми је већ сасма јасно било да ме се жели ухватити у клопку било на који начин. То ми је чак било индиректно и јављено, те преко дана нисам никуда излазио, а ноћу сам се крио на скровитим местима како не бих ни крив ни дужан бесциљно изгубио главу.

То је трајало око 20 дана, када сам дознао да ми је први сапарох и друг, почивши јереј Зјалић Славко, ухапшен, наводно као антидржавни човек, те да ће бити у најскоријем времену макнут. Не могавши више да издржим овакву тортуру себе и својих, решио сам да коначно испитам шта се мисли са мном и мојом породицом. У ту сврху нашао сам човека који је наоко добро стајао са таборником, те ме је овај благовремено обавијестио да се чим пре склоним, јер да ми преди неодложна опасност.

Тих дана дошла је к мени моја сестра која иначе стално живи у Београду, а чија су деца била дошла к мени још после бомбардовања Београда. Отишао сам са њоме у усташки табор да јој потврдим долазак и повратак, а уједно пошто имаде троје мале деце, молио сам да ми дају "пропусницу" да би ју испратио до Земуна, да бих тамо свршио нешто свога посла, те да бих се трећег дана вратио. Ту ми рекоше да они немају потребне формуларе, него да ће дозволити моме брату нека оде у стожер у Новску те нека тамо потражи потребну пропусницу. Брат је отишао, али се вратио без резултата. Исте вечери сам дознао да ћу сутрадан бити ухапшен. Не хотећи то да доживим невин, спремио сам се исте вечери са сестром, њезином децом, мојом децом и супругом и кренуо у правцу Београда, препуштајући се у руке Божије. И Господу нека је слава, ја сам са породицом, иако окрњеном, ипак срећно стигао жељеном циљу.

Трећег дана стигао је и мој брат, богослов XX године, такође срећно умакавши. Још са врата ми је саопштио да сам следећег јутра био тражен. Те, наиме, ноћи када сам ја отпутовао убијен је мој сапарох и друг Зјалић Славко, натоварен са још петорицом људи, доведен у Јасеновац и бачен у Саву. Тој судбини ни ја не бих умакао да нисам отпутовао на време. Напомињем, да је баш тих дана стигло строго наређење да сви православци имају одмах поднети молбе за прелаз, односно пријем, у римокатоличку вјеру, уз опомену да ће они који ово одбију искусити најтеже казне. Престала је, дакле свака потреба за свештенством нашим тамо, те сам у споразуму са члановима Црквено-општинског савјета и одбора морао ово учинити, јер понављам, изгубио бих главу. Без икаква циља, а чисто због садизма насилника.

Одмах по успостави Независне државе Хрватске позвано је све становништво да имаде предати властима оружје, како војно тако и цивилно, што је без одлагања чињено. У гомилама доношено је оружје и муниција, војна спрема и остало и предавано усташком табору. Када је већ било сакупљено све, почело се је наређивати људима да доносе и оружје које они уопште нису имали. Из тог разлога био је похапшен велики број људи из места (Јасеновца) и околине, тако да је било случајева када су и по 70 људи били затворени у затвор, чија је површина износила свега 23 метра квадратна, и то по неколико дана без хране и воде, изнуђавајући од њих, кад већ немају тражено оружје, извесне суме новца, које су се кретале између 500 и 30.000 (хиљада) динара. Људи су у почетку плаћали, а кад је нестало новца почела су да стижу уцењивачка писма са претњама да ће сваки бити убијен ко се не одазове налогу изложеном у оваквом уцењивачком писму. Не могавши новчано одговорити, отпочела су заиста убиства. Другог дана Духова (2. јуна 41.) убијен је секретар наше црквене општине, иначе угледан грађанин и бивши дугогодишњи опћински бележник - мој крштени кум Келић Лазар, са 70-двогодишњим Грујичић Ђуром, такође виђенијим мештанином, и још тројицом угледнијих људи. Те ноћи убијени су и бачени у Саву, а након два дана испловили су на површину реке у близини самог Јасеновца. Ово су видели људи који су пролазили у своја поља на рад, обавестили њихове породице, али ове их нису смеле сахранити, па чак ни одати ма каква знака жалости, него им је речено да имају о свему ћутати, носити хаљине светле боје, па чак у већини случајева црвене боје. Касније сам сазнао да је у овој групи требао бити смакнут и председник Црквене опћине и још неки виђенији људи, који су благовремено напустили своје имање и без ичега побегли оваму у Србију.

Великом заузимљивошћу и живом акцијом поч(ившег) јереја Зјалића била је саграђена у Новској нова православна црква, која још није била освећена. Да би се на тај начин испољила мржња према светом православљу било је наређено да се ова црква потпуно разруши, а материјал разнесе појединцима Хрватима за њихове потребе. На овом мучном и богомрском послу морали су радити сви православни становници места Новске, па чак и они православци који би се тог дана случајно тамо нашли, па било одакле они били.

Уз то сам имао прилике видети страшне призоре на реци Сави, којом су у масама пловили убијени људи, жене, па и деца повезани једно за друго. Видео сам три свештеника већ у стадију распадања, и то двојицу са црвеним и једног са плавим појасом, везане жицом један за другог, док је најмлађем био забоден кроз појас у трбух штап са хрватском заставицом на којој је писало: "Вођа пута". - Мислило се вођа пута за Београд. Сличних случајева било је безброј. Први леш који је пропливао покрај нашег места (Јасеновца) био је, такође, како изгледа, леш неког од браће свештеника наших, који је ниже села ухваћен и на брегу Саве сахрањен. Већ у распадању, имао је с једне стране лепу плаву браду, али потпуно наг да не могу у свему утврдити да је био свештеник. Сутрадан, међутим, изашло је најстрожије наређење да ће сваки онај ко ухвати пловећи леш, у намери да га сахрани, бити најстрожије кажњен. Из тог разлога били су понова бачени у реку они лешеви који су у току јутра били привучени (обали) ради сахране.

Суседна места преко Саве у Босни такође су тешко страдала, њихови свештеници као таоци отпраћени су у казнени завод у Ст(арој) Градишци или "Црну кућу" у Бања Луци, са многим виђенијим људима Архијерејски заменик из Пакраца, Станојевић Јован, са још двојицом свештеника, Ландупом и Рајчевићем, спроведен је у логор у Копривницу, одакле се није вратио.

Изнео сам у бледој слици све оно што је претходило мом одласку (14. јуна 41.) уверен да ће Ваше Преосвештенство, обзиром на изнешено чињенично стање, схватити и правилно разумети повод мом доласку овамо, а подједно предочити себи ону страшну слику и стање у коме се наша света Црква и народ с ону страну Саве и Дрине налази.

Цјелујући свету десницу Вашег Преосвештенства, најпонизнији

јереј Лазар Ј. Радовановић с. р.

в. д. привр. пароха поповачког.

у Поповцу 8/21. јула 1941. г.

(код Пожаревца)

(Архив Св. Синода за 1941-45 / Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Исказ православног свештеника из села Уштице

код ЈАСЕНОВЦА, Андреја Јаковљева, протераног од усташа 8. јула 41. преко логора Цапрага у Србију, дат писмено 7. августа 41. (оригинал у Архиви Св. Синода, Збирка Комисије Св. Синода... 1941-44). Необјављиван до сада садржи сведочење очевидаца о прогону Срба из села Уштице пред отварање Јасеновачког логора.

АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ

ВЕЛИКО ГРАДИШТЕ

У смислу акта СВЕТОГ СИНОДА бр. 560/41 год., наређења Архијерејске власти бр. 900/41, и акта Архијерејског намесништва бр. 830/41, част ми је учтиво поднети следећи извештај:

Јасеновачки парох Радовановић отишао је на три недеље пре почетка гоњења свештеника, тако да је парохија Јасеновачка била без свештеника и ја сам тамо преузео дужност. Хрватима је било криво што нема пароха и што долази парох Уштички да обавља парохијске послове. Другог дана дошли су усташе и рекли ми да ја не смем то радити, али ја сам ипак и даље обављао дужност док ме нису ухапсили.

Моји парохијани долазили су и тражили од мене упутства. У селу (Уштице) је настао велики страх, јер су усташе улазећи у куће (Срба), вређали их и одузимали од сељака кукуруз и друге намирнице. Већину су похватали и одвели у општину, где су били затворени по неколико дана, а потом су неке поубијали. Страх је био све већи и већи, неки парохијани су предавали молбе општинама, да буду примљени у римокатоличку веру, те да их не терају са својих огњишта, пошто се било чуло, да ће оне који не буду примили римокатоличку веру прогонити из села.

Људи су бегали из кућа спавали у пољу и шуми. Село (Уштице) је потпуно опустело. Међутим, сваке недеље и празника била је служба Божија и звук звона љутио је Хрвате.

8. јула 1941. године у 1 сат после поноћи дошли су у парохијски дом: 2 жандарма, 2 усташе, 1 таборник и 1 чиновник из Окружног уреда из Новске, и рекли ми да сам, по наредби окружног начелника, са женом ухапшен. Сви су ушли у кућу и постали потпуни господари свега. Узели су све што је било у кући и понели колима која су са њима дошла. Одузели су ми и уложену књижицу Поштанске штедионице Црквене општине на своту 3.700 дин. Ја сам се томе противио, али су почели да вичу на мене и даље су рекли да ћу добити већу казну. Када су изнели све из куће, усташе су са чиновником запечатили стан, а нама су рекли да се више не смемо враћати не само у свој стан него ни у парохију.

Када су нас превозили преко Саве за Јасеновац, један од усташа пришао ми је и рекао да је добро време за купање, а жена ме је држала за руку. Затим смо дошли у Јасеновац и смештени смо у кућу ратарске омладине, где смо били 3 дана, под строгим надзором жандарма са пушкама. Ујутру дошли су: чиновник из Новске из Окружног уреда, таборник, 2 усташе и 2 жандарма и рекли да се свучемо и почели да нас претресају. Узели су све што смо имали код себе. После тога су нам казали да одлазимо вечерњим возом у логор Цапраг. Тамо смо били неколико дана. Дошао је хрватским официр и рекао нам да нас избацује из логора. Моји протести нису ништа помагали и нас су избацили из логора. Ми смо тада пошли пешице до Сиска, а од Сиска возом до Загреба. Док смо путовали из Сиска, један усташа нарочито ме је пљунуо, назвавши ме влашким попом, и да све попове треба поубијати. У Загребу сам помоћу добрих људи добио пропусницу за Београд. На путу за Београд, док су нам контролисали пасоше, један од усташа хтео је да ме избаци из воза, али велики плач и молбе моје жене задржале су га од тога, те ме је само гурнуо и ја сам пао и разбио нос. Тако се завршило моје путовање. Али Бог је милостив и продужио ми је живот. "Блажени изгнани правди ради, јако тјех јест царство небесноје".

Учтив, Протојереј Андреј Јаковљев, с. р.

парох Уштички Пакрачке епархије,

а сада помоћник старешине цркве

у Великом Градишту

7. августа 1941. године

Велико Градиште (код Голупца)

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Сведочење катихете Милана Радеке из Карловца
о ликвидирању, прекрштавању и одвођења у логоре Срба у Карловцу 1941. године

ИСКАЗ МИЛАНА РАДЕКЕ, катихете из Карловца

Карловац, 1941. године:

Број Срба у граду и срезу Карловац

У Карловачком срезу има Срба готово једино у граду Карловцу. У вањским опћинама био је само по неки државни службеник (жандарм и жељезничар). једино у Дугој Реси, где је велика фабрика, било је око 200 српских душа. Како је према наводима карловачког пароха, проте Михајла Медаковића, 1939. године било у Карловцу 2.177, може се рачунати да је у читавом срезу било највише 2.500 Срба. Од тога је био велики број пролазног елемента, нарочито војних лица (официра и подофицира с породицама) и жељезничара, па се број сталног српског становништва у Карловцу може рачунати између 1.200 и 1.500 душа (...)

Усташке мере према ухапшеним Србима

22. априла (1941) иза повратка у затвор, судија Громес саслушао је још несаслушане проте Михајла Медаковића и Милана Радеку. Милану Радеки је код хапшења 16. априла било речено, да је узет за таоца због онога што се догађа у Босни и на југу, јер је наводно надбискуп Шарић заклан и скопски бискуп Чикада убијен. Сада 22. априла, није било више о томе ни говора, него је саслушање вршено о томе, је ли ухапшеник четник. На то су, изгледа, све усташке власти полагале највећу пажњу. Професору Милану Радеки казао је код саслушања судија Громес: "Изволите у записник ставити у своју одбрану, све што год желите, јер ја желим исто тако као и ви да се све ово добро сврши". Записник је имао свега пола стране, јер није било никакве оптужбе па ни одбране.

24. априла (1941) сазнали смо, преко поверљивих усташких омладинаца, да ће нас разместити према тежини оптужбе. Једини су одведени у окружни суд, други у срески суд, а једни у полицију. Неки су пуштени, као прота Михајло Медаковић и обућар Димитрије Димић. Проф. Милан Радека је пребачен у окружни суд, а одатле 26. априла (1941) посебним вагоном у Загреб, заједно са Марком Сабљићем, Миланом Козомарићем, те др. Николом Бидовинцем и инг. Ивом Голдштајном (Јеврејином). Благодарећи срећној случајности, касном доласку у Загреб суботом увече, наведени су смештени у ћелију полиц. затвора у Петрињској улици, соба број 15 на XX спрату, а да нису прије прошли кроз, или отпремљени у логоре - Керестинац код Загреба или "Даница" код Копривнице.

У соби 15/XX (5 х 8 м) било је каткада до 50 особа, али било је једнаких соба, редовно са 12 особа, у којима је било и по 80 до 100 лица.

27. априла (1941) су допремљени Карловчани фотографисани и дактилоскопирани.

После шест недеља, 6. јуна (1941) су отпремљени у логор "Даницу" код Копривнице сви осим Марка Сабљића, који је већ раније због чира на желуцу отпремљен у болницу, али у јулу из болнице у Лику (=Јадовно).

У логору "Даници" било је свега преко 30 Карловчана од 3.200 људи. Од 30. јуна (1941) даље отпремани су заточеници у пет транспорта у Лику: 30. јуна, 4. јула, 9. јула, 14. јула, 18. јула. Отпремљено је свега око 2.500 људи. Спасло их се свега неколико из последњег транспорта, на пр. трговац Васиљевић из Тузле, који се сада налази у Београду.

Милан Радека је 13. јула одведен из логора са још неким свештеницима и отпремљен у Цапраг 15. јула, где је нашао своју породицу: жену и троје деце. Из Цапрага су 1. августа пребачени по списку транспортом у Београд. Сва имовина остала им је у НДХ.

Први усташки злочин у Карловцу

Уочи Ђурђевдана, 5. маја 1941. одведен је увече из своје куће вођа самосталних демократа и познати бранитељ и заштитник Хрвата (!), адвокат Др Милан Вујчић, родом из Град... код Петриње. Његов изнакажени леш нађен је пар дана касније у шуми крај села Речице код Карловца. С њиме је убијен и активни капетан, Карловчанин Јањанин Гојко. Јањанин је наводно убијен из освете, зато што је у војсци строго поступао. Отац Јањанина Гојка-Михајло, пензионисани професор, живи у Карловцу, а брат Војин служи као официр у Србији.

Смрт Вујчићева није објашњена. Да ли је убијен за то да се Србима покаже шта их чека од Хрвата, који овако узвраћају свом највећем пријатељу, или је убијен као адвокат, да би један од најугледнијих карловачких усташа ријешио питање својих меничких дугова! Да је Вујчић нешто о том слутио, види се по томе што је казао својој жени: "Видећеш, мене ће само једнога дана нестати". Његова супруга поткала је ову ствар преко свога ујка Боре Блашковића, некад председника Хрватског клуба у Београду, сада генерала хрватске војске.

Сличан случај с погибијом самосталних демократа јесте био и са адвокатом из Госпића др. Богданом Брујићем.

2/3 јуна 1941. били су у загребачкој полицији као ухапшеници карловачки ђаци - усташе Александар Стјепанов Шантић, Гомбач (Иванов) Остарчевић, ђак учитељске школе, Августиновић и Кроупа. Сви наведени и наводни учесници и убице др. Милана Вујчића одмах су из ћелија изведени и интернирани у полиц. згради, упола слободни, а ускоро и пуштени, награђени намештењима, стипендијама, матурама и положајима у усташким редовима. То се могло видети и прочитати у "Хрватским новинама" (усташки лист).

Прогони Срба

Какво је стање Срба у Карловцу било у јуну 1941. довољно сведочи порука оца Милана Радеке свом сину у логор "Даницу". Он мисли, а и пријатељи поручују, да је још увек боље да сједи у логору, него ли да се налази на слободи у Карловцу. - А дотле је било убијено свега 5 Срба у Карловцу. - У исто је време таборник Мане Виловић изјавио да су карловачке усташе прекорели из Загреба, да су преблаги у поредби са осталим хрватским градовима.

Карловац је, изгледа, усташкој емиграцији био пружио мало чланова: Ивић из среза и неки Кларић (не професор) из града.

Око 20. јула, некако у највећем јеку транспортовања Срба у Лику, похапшено је неколико десетина, наводно око 50 до 60 Срба, неки похватани и на повратку с купања, и сви онако како су ухапшени одмах у вече отпремљени у Госпић. Један од пратилаца, један од браће Блашан, причао је после са ужасом, да су му у Госпићу рекли, кад се занимао за судбину својих суграђана, зналаца, па и другова, да ће сви у Велебит "гнојити букве"! Они су сви, као и остали доведени, стварно и одведени према Велебиту, привезани жицом уз колац. Одведени Драган Чортак, дипломирани правник, има брата Вељка у Србији, пореског чиновника; одведени Предраг Пејић има мајку у Карловцу а 3 брата у Србији; одведени Миленко Михић, ученик VII р. гимназије, има мајку у Београду; они би о овој ствари више знали, јер су готово сви тада још били у Карловцу. Чортак Веља живи у Србији као порески чиновник; Др Бошко Пејић адвокат је у Београду, а и Софија Михић, рођ. Лолић, живи у Београду.

Ликвидација Српства у Карловцу

Услед страха, који је завладао на гласове о ужасним поступцима према Србима, настао је у Карловцу, као и по осталим крајевима у НДХ, покрет за "покрет", како веле сељаци, тј. за прелаз у римо-католичку веру. Око 300 душа је прешло. Карловачки (Дубровачки) римо-католички жупник Мирко Веслај, обавио је тај прелаз са доста обзирности, док су они које су примали фрањевци - унутрашњост града - имали да издрже доста муке око припремања и прелажења. Ово наводим према причању удове Станка Ловрића, која је сада у Самошу у Банату.

Међутим, тим прелазом нису се карловачки Срби спасли од страдања. Сад су их почели гонити било за одмазду, када неки усташа погине у борбама на Кордуну, било као набеђене комунисте. Тако је око 20. новембра 1941. поводом убиства два усташе од стране четника у самом граду одведено; веле, од 120 до 283 Срба - Карловчана у Јасеновац, и нико се од њих није вратио. Том приликом су одведени трговци браћа Милутин и Станко Ловрић, њихова два трговачка помоћника, адвокатски солицатитор Данило Милеуснић и други. Зет споменутог Милутина Ловрића живи са четворо деце у Самошу у Банату.

Тако је крајем 1941. Српство у Карловцу сасвим ликвидирано. Колико се чује, у Карловцу је остављено на миру нешто стараца, а остали су прешли у римо-католичку веру.

Међу онима који су прешли на католичку веру наводим: др Гају Петровића, председника црквене опћине, и породицу пок. катихете Васе Бањанина, чији син Богдан живи у Београду, а избегао је из Загреба.

Пострадали и преостали Срби

Од 2.500 Срба карловачког среза затекло се 6. априла (1941.) у Карловцу мање од 2.000. Од тога је побијено у 1941. години најмање 250 до 300 Срба, било у групама, било појединачно. У Србију је избегло неколико стотина. Нешто се разбежало по србским селима у НДХ. У Карловцу свакако има још која стотина Срба, нешто можда још и православних, а већина оних који су прешли на римо-католичку веру, мушких одраслих готово да и нема, него све старци, жене и деца.

У години 1942. неки од њих су гоњени као набеђени левичари, али како нема Срба, сад се гоне и Хрвати.

МИЛАН РАДЕКА, с. р.

(Објавио А. Милетић, "Концентрациони логор Јасеновац", књ. 3, стр. 149-152)

Сведочење о страдању Срба Бања Луке и околине

Исказ избеглог свештеника ЂОРЂА В. РАДИЋА,

пароха Друговичког из Епархије Бањалучке, дат

православном Епископу Тимочке епархије, 9. ИХ 1941.

Према развоју политичких прилика у Хрватској држави, а напосе у Врбаској бановини, и из писања ондашње штампе, могло се закључити да ће у односу према Православној цркви и њеном свештенству бити предузете изнимне мере. Одмах после оснутка те државе, у Бања Луци је ухапшен епископ Платон и протојереј градишки Душан Суботић, који су након неколико дана и убијени у селу Врбањи, среза Бањалучког, и бачени у Врбас. Вода их је доцније избацила, те су нечујно и сахрањени. Епископ Платон сахрањен је у војничком гробљу у Бања Луци, са крстом без икаквог натписа, а прота Суботић у селу Врбањи. Штап епископа Платона пливао је низ Врбас око 35 км. где су га ухватили рибари и продали једном сељаку за 20 динара. Сазнавши за тај штап да се налази у једном од села моје парохије, одем да га потражим и нађем га код сељака који га је купио и утврдим да је заиста поч(ившег) Епископа, јер на њему пише: "Платону, викарном епископу Моравичком - др Воја Јањић, министар вера у пензији". Штап сам оставио код сељака Душана Вранчића, село Милосавун, срез Прњавор, Врбаска бановина. После овога догађаја настало је хапшење свештеника у целој епархији (Бањалучкој), али су после (неки) пуштани. Међу ухапшеним налази се и парох љубијски прота Живко Даниловић, кога су такође Хрвати убили.

По убиству епископа Платона, завео је Стожерник за бившу Врбаску бановину "Повјереништво за Православну цркву епархије Бањалучке" и за повереника именовао је пароха бањалучког проту Душана Мачкића. Ово је покушао Стожерник наметнути епископу Платону, који је као Србијанац морао напустити територију Хрватске државе, али се он (Платон) томе успротивио и у једном заиста мужевном одговору, концизном и сажетом, ставио до знања Стожернику да он као архијереј Православне цркве неће и не може (то) усвојити. Одбио је да потпише декрет о именовању повереника, који му је Стожерник послао, и одговорио: "Као духовни стражар бдићу на духовној стражи моје пастве и напустићу своју дужност само онда када ме на то присили јача сила, против које сам немоћан". И такав га је став стао живота. После тога Стожерник је пензионисао и двојицу чланова Е.Ц.С. = Епархијског црквеног суда), црквеног тужиоца и секретара Е.Ц.С., који такође нису хтели да дадну сагласност за постављање повереника. По томе је издата наредба да се православна вера има назвати "грко-источна", а верници "грко-источњаци", а око 3. маја 1941. изашла је забрана да се не смију одржавати црквени зборови "грко-источне" цркве. Уочи Видовдана велика већина свештеника је похапшена и држани су као таоци који би били поубијани да се десио какав било покрет Срба противу заведеног стања, а чега су се Хрвати нарочито бојали, те су биле заведене нарочите мере безбедности, а пренешен је глас да ће многи Срби око Видовдана бити поубијани. Услед таквих гласина, сви мушкарци у мојој околини, тј. од Бања Луке према Прњавору, нису те ноћи спавали код куће, па су се налазили у шумама и пољима сакривени. Проносили су се гласови да ће српске цркве бити затворене и запечаћене, али се у то није могло поверовати јер је у то време изашла наредба Поглавника, која је обећавала сношљивије стање, те је изгледало да неизвесност измиче и да ће настати некакав правни поредак, који је од стране Срба и прижељкиван.

У овим тешким временима по православну цркву и Србски народ у Хрватској држави народ се окупљао око цркве. Цркве су увек биле пуне, а народ се усрдно Богу молио, јер му је црква остала као једина нада и уточиште где ће чути праву и истинску реч бодрења и једино место за слободан састанак. Народ је после богослужења и проповеди напуштао цркву озбиљна лица и уплаканих очију, предосећајући ваљда да је близу растанак од цркве и својих свештеника, који је уистину брзо и дошао.

У зору на Петров дан 12. јула 1941, будући да сам ноћио у селу, стиже глас да су по ме дошли жандари, а нисам се стигао ни обући, већ су пред кућом били жандари, и чим сам из куће изишао, прогласише ме ухапшеним. Дошавши кући затекао сам и тамо око десет жандара и усташких повереника, који ми саопштише да имам на расположењу 30 минута да спремим најпотребније ствари. То сам и учинио, а у кући су остали жандари и усташе и некаква комисија за попис и процену ствари и иметка. Док су жену, дете и мене под пратњом жандара спровели аутобусом у Бања Луку, одатле у Цапраг - исељенички логор свештенички. У логору сам провео 23 дана. Из логора Цапраг пребачен сам 4. августа 1941. исељеничким транспортом у Аранђеловац. Из Аранђеловца, по распореду Њ. П. Митрополита Јосифа, распоређен сам у Епархију Тимочку. Сада се налазим, према решењу Пр. Епископа Тимочког бр. 1710 од 12. VIIИ 1941, као помоћник Арх. намесника крајинског у Салашу.

Ђорђе В. Радић,

бивши парох Друговички,

намесништво Прњаворско,

Епархија Бањалучка

У Салашу, 9. IX 1941.

(Архив Св. Синода 1941-44 / Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Сведок страдања на путу ка Јасеновцу
Сведочење јеромонаха Теофила из Шишатовца о страдању Срба калуђера из Срема и 400 Срба, сељака из Босне одвођених у логоре НДХ.

ЗАПИСНИК од 16. септембра 1941. год. састављен у

Комесаријату за избеглице у Београду

Непозван приступио је ЋУРЧИН ТЕОФИЛО, калуђер-јеромонах у манастиру Шишатовцу, стар 29. година, те исказује следеће:

На 25. августа о. г. (1941) дошао је у манастир Шишатовац полициски пристав др Бунток Никола са жандармима и ухапсио игумана Момчиловића Рафаила, те калуђере Божјаковић Димитрија, Јојић Германа и мене. Одмах смо били спроведени у Сремску Митровицу и притворени у казниони. Исти дан увече били смо са једним жандармом отпраћени за Славонску Пожегу, камо смо стигли на 26. августа о. г. у 7,30 сати ујутро.

У Плетерници на железничкој станици ушло је у воз око 12-15 усташа, који су нас у возу псовали и тукли. Игуману Рафаилу почупали су браду. Тукли су нас цијелим путем до Славонске Пожеге и силили да пјевамо четничку пјесму, што смо ми морали чинити. како ми нисмо знали четничке пјесме, то нас је један усташа учио и тукао ако нисмо одмах за њим погодили.

На железничкој станици у Слав. Пожеги чекали смо до 9 сати ујутро, када је дошао воз из Славонског Брода и довезао око 400 ухапшених Срба сељака из срезова: Босански Брод и Дервента, које су пратили усташе. Међу овим сељацима било их је око 20 који су имали крваве и разлупане главе. Ових 20 сељака, чим смо дошли у логор, отјерали су на камиону са ашовима и будацима у непознатом правцу. Сигурно су одмах убијени, јер их ми више нијесмо видели.

На железничкој станици поредали су све Србе сељаке у поворку од 4 по 4, а на челу поворке ставили су игумана Рафаила и нас три калуђера. Испред нас возили су се на једном камиону усташе, а камион је стално пуштао дим, а нас је пратило око 15 усташа пјешице наоружани са пушкама. Тако смо у реду ишли кроз град.

Уз пут од железничке станице до логора усташе који су нас пратили стално су нас тукли кундацима, како нас калуђере тако и сељаке. Игуман Рафаило, те калуђери Димитрије и Герман, као и старији сељаци падали су по путу, а усташе су их тада још више тукли кундацима и чизмама, вичући да устану. Овај се је призор више пута понављао. Усташе су од нас још захтјевали да пјевамо црквену пјесму "Свјати Боже", те четничку "Спремте се, спремте, четници". Ми смо морали пјевати. Тако смо дошли до логора који се налази 2-3 км источно од града Славонске Пожеге. Зауставили су нас пред логорском болницом. Овдје смо стајали читава 2 сата. А усташе су нас све скупа читаво то вријеме немилосрдно тукли кундацима, летвама, батинама и са свим што је који могао наћи или зграбити у шаке. Чупали су нам косе и браде. Тамо су се нашле две жене и једно дијете, у усташком одијелу, који су нас такођер тукли са батинама, те викали: "Бизанти", "смрдљиви цигани" и слично. Овакве и сличне псовке падале су према нама и са стране грађана за време нашег проласка кроз Славонску Пожегу.

Ово злостављање пред логорском болницом гледао је међу иним и Подзаповједник логора, којему не знам имена, а који је средњег раста, пуног округлог лица, цео избријан, а носи наочале са црним оквиром, а обучен је у усташку униформу.

Након што су нас тако пуна два сата усташе тукли и злостављали, наредили су нам да идемо у бараку и то трчећим кораком. Опет смо ми свештеници били на челу поворке, а сељаци иза нас. Игуман Рафаило, измрцварен и испребијан, тада је пао а остали су трчећи морали по њему газити. Кад смо дошли у бараку, усташе су нас разделили у два реда и сваки ред поставили на једну страну бараке. Тада сам видео игумана Рафаила где лежи у бесвјести на сред бараке.

По наредби подзаповједника нас четворицу свештеника одијелили су од осталих сељака. Игумана Рафаила ја сам са једним усташом пренио у логорску болницу, из које је послије четири дана пренешен у градску болницу, гдје је установљено да има пет поломљених ребара, осим тога имао је на десној страни лица ране, а око му је било јако модро и натечено. У болници је задржан на лијечењу, али је на 3. септембра о. г. (1941) услијед добијених озлиједа умро.

У бараци су усташе наставили да туку сељаке и то редом сваког појединог ударајући их кундацима, штаповима, летвама и воловским жилама. Сељаци су страшно јаукали и запомагали. Усташе су се при том измјењивали, тако да су једни тукли па одлазили, а други долазили и настављали тући. То је трајало све до 4 сата послије подне.

Око 4 сата послије подне дошао је у бараку к нама подзаповједник страже и ја сам га замолио да нас свештенике одијели од ових сељака. Он је моју молбу уважио и упутио нас у логорску канцеларију. Кад смо изашли из ове бараке, чули смо у бараки страшан јаук сељака. Ми смо у канцеларији дали о себи потребне податке. Ту су нам одузели сав новац колико смо код себе имали. Игуман Рафаило имао је код себе 1.000 динара. Одузели су нам надаље сатове и ланце, кишобране и кожне капуте, те намирнице које смо имали код себе. Калуђер Герман добио је назад кожни капут а ми други ништа. У Београду нам је уручено сваком по 500 динара.

Између 6 и 6,30 сати увече истога дана у бараци, у којој су били смештени наведени сељаци из Босне, чуло се је пуцање из машинске пушке и из револвера, те страшан јаук сељака. Нама је било јасно да су тада ови сељаци у овој бараци убијени, што је била истина. Сутрадан су се усташе хвалили како су побили Србе у бараци. Један усташа је мени казао: "Шта мислите, мајку им њихову, митраљез пуца, а они вичу: "Живјела Велика Србија".

Сутрадан на 27. августа о. г. (1941) износили су поубијане сељаке из бараке и товарили у камионе, те одвозили изван вароши. Тада је установљено да је један од ових сељака остао жив - рањен са седам метака. Један усташа га је запитао, на који начин жели да га убије, а овај сељак му је одговорио да нека га убије како год хоће. Тада га је усташа бајонетом пробо.

У логору су се тада налазили интернирани сељаци Срби из села Будимци и Погановци, среза Нашице, а они су убијене сељаке из Босне, по одредби усташа, из бараке у којој су били убијени, товарили на камионе. Овај покољ догодио се је у уторак, а пренос љешева трајао је све до недеље закључно. У недељу су усташе тјерале дјевојке из Будимаца и Погановаца, које су такође биле затворене у овом логору, да перу бараку од крви побијених сељака из Босне.

Свештеници који су послије нас доведени у логор, морали су убијене сељаке накнадно полијевати кречом и навозити на њих земљу, а нас су тројицу од тога опростили усташе, јер смо били болесни од туче и злостављања.

Тако је на 26. августа о. г. (1941.) у логору у Славонској Пожеги по усташама убијено наједанпут око 400 сељака Срба, доведених из срезова Босански Брод и Дервента.

Ја сам 9. овог месеца (септембра 1941.) са транспортом допремљен у Београд.

Теофил Ћурчин, с. р.

(Архив Св. Синода за 1941-44. / Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Сведочење о круговима пакла око Јасеновца
свештеника Илије Јовановића из Старе Градишке

Бр. службено

Дубока, 24. VII 1941. год.

АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИКУ У КУЧЕВУ

У вези Вашег акта... част ми је доставити следеће податке:

1) Илија Н. Јовановић, свештеник, Епархија пакрачка, парохија Старо-градишка, побегао (из НДХ) 15. јуна 1941. године.

2) Одмах после потпуне капитулације наше војске и доласка Њемачке војске, опште стање по православно свештенство било је бар у намесништву Новоградишком, доста сношљиво, али након њиховог одласка, почетком јуна месеца (1941), почело се са прогоњењем и малтретирањем нашег свештенства од стране усташа, на чијем је челу за Стару Градишку познати још из раније зликовац - жупник Фердо Маретић.

Тако је за (доле) потписаног свештеника био одређен кућни затвор и само уз дозволу усташа могао сам обављати најнужније потребе у својој парохији, тако исто и у парохији Босанско-Градишкој, која је мученичком смрћу, уочи Ђурђевдана (6. мај), пароха и архијерејског намјесника Душана Суботића остала упражњена.

То је и дало повода усташама из Старе Градишке да у споразуму са усташама из Босанске Градишке и мене на исти начин уклоне, како би то средиште са својом великом околином остало без свештеника (=српских православних).

Одмах је затим следовало моје отпуштање са дужности духовника при назначеном заводу у Старој Градишци, коју сам дужност од мојег постављења за пароха стално вршио. Усташе из Старе Градишке са усташама из Босанске Градишке имали су заједнички састанак 12. јуна на вече у главном усташком стану, који се налази код жупника, и на том састанку донели су пресуду да се одведем на обалу Саве и убијем, као што је недалеко од Старе Градишке убијен и свештеник Славко Зјалић са 11 угледних грађана његове парохије, а потом сви бачени у воду Саву.

Пошто је 13. јуна 1941. године био државни празник, прослава рођендана Анте Павелића, то је убиство одређено за 14. јуни на вече, када је и поменути свештеник убијен. Те ноћи нису ме затекли у кући, јер сам по неком необјашњивом нагону прешао у Босанску Градишку и тамо ноћио, а исте вечери кад су сазнали да сам негде у Бос. Градишки заноћио, одредили су да ме следеће вечери одведу.

Али 15. јуна после подне обавештен сам, од једног доброга Муслимана из Босанске Градишке, о њиховој пакленој намјери и истога часа побегао сам, оставивши жену и децу код куће.

Револтирани што сам успео побећи, на наређење жупника моја супруга морала је у најкраћем времену напустити стан, јер је, по његовим речима, исти постао власништво "Слободне, независне, католичке државе Хрватске".

На друго постављено питање "Велечасног колеге": где сам добио пропусницу за путовање, јер се нисам јавио код њега у усташком стану за њу, као ни у Новој Градишци, супруга је одговорила да сам још раније добио пропусницу од Њемачких власти и да сам отишао у Боку Которску, јер сам тамо рођен. Стога молим да се моје име држи у тајности.

Парох Дубочки

Илија Јовановић, с. р.

(Архив Св. Синода, 1941-44. / Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ")

Запис очевидца о злочинима над православним Србима у НДХ-азији

(препливавши реку Крку, прешао на италијанску окупациону зону, јуна 41)

Ударци апокалиптичке и хаотичке данашњице окомили су се и на православно житељство Северне Далмације, поклонивши још једну тешку Голготу, преко које мора да прође. Сумрак Запада сручио се на светлост Православља мислећи у својој кратковидности и незрелости да ће га победити и потпуно искоренити. Деца западне културе усташе против Светосавске и Лазаревске деце. Догоди се једно између највећих чуда у историји човечанства: У име Христа служило се ђаволу; у име Христа вршени су најкрвавији злочини. Они који служише Христу, највећи крвници посташе. Крв православних синова, сузе и црнина безбројних мајки, браће и сестара, већином је дело њихово. Они мољаху Христа да благослови њихову мржњу против Срба. Дадоше најужаснију интерпретацију Христа. Њега, који је само Љубав, који је из љубави поднио страдање на крсту, моле да благослови њихове злочине!

Међу многима који напустише свој дом, бежећи пред најездом таме Западне, био сам и ја. Захваљујући неизмерној милости Божијој и хришћанској души драгог оца игумана Никодима, нашао сам уточиште у овој светој Крчкој обитељи. Овде сам окрепио тело и нахранио душу слушајући свакодневно службу Божију и молећи се Свевишњему да што пре овенча истину круном победе.

Боже, спаси нас! Размекшај срце грешника и безумника! Савремену авет слободе, замени, Господе, сунцем слободе, а тада ће се радити не оно што се хоће него што је мило Теби, Избавитељу и Надо наша једина. Чуј молитву нашу!

Још једном молим оца игумана и његову сабраћу да приме изразе моје искрене захвалности на гостопримству, које су ми у овим тешким данима указали.

26. ВИ 1941. г.

Божидар Ј. Драгичевић, богослов

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "Од Косова до Јадовна")

Страдање Горњокарловачке епархије у рату

Епархија Горњокарловачка

Е. А. Бр. 277/45

25. Х 1945. године

Карловац

Св. Архијерејском Синоду

Српске православне цркве - Београд

ИЗВЈЕШТАЈ

1) Прилаже се списак свештеника, који су изгинули за вријеме рата. То су болне и велике жртве - њих 72 (свештена лица), које је дала ова Епархија. Међу њима је и жртва блаженопочивши Епископ Сава (Трлајић), а тим болнија што се до данас није могло тачно установити, гдје је, када је и како је изгубио Епископ Сава свој живот. Само се толико могло утврдити, да је ухапшен 17. јула 1941. г. пред вече у својој резиденцији, да је везан одведен у кућу највећег усташког зликовца, разбојника и кољача Јосипа Томљеновића у Плашком, да је ту малтретиран, тучен, да је за време пребијања и мрцварења на грамофону, опљачканом у Двору епископском, била навијена плоча и непрестано је свирало: "Јелици Во Христа"... Дана 19. јула Епископ је везан са још тројицом свештеника: секретаром Црквеног суда Богољубом Гаковићем, вероучитељем из Плашког Ђорђем Стојановићем и парохом из Личке Јасенице Станиславом Насадилом, и са још 11 мирјана (верника), одведен из куће Јосипа Томљеновића на жељезничку станицу у Плашком. Воз, који полази из Плашког за Госпић у 11 сати у вече, тога је дана закаснио и дошао је истом 20. јула у 5 сати ујутро. Дотле је Епископ био непрестано везан у ланце с других 11 људи пред улазом у саму станицу у једном уз станицу преграђеном салетлу.

Дана 20. јула 1941. године пред вече пјешице са жељезничке станице у Госпићу, Епископ са горе поменутим људима, везани су два и два, доведени у Казнени завод у Госпићу. Монах Мирић из Плашког однио је у Госпић Епископу нешто веша и креветских хаљина. Епископ је на једној цедуљици, писаној латиницом његовом руком, потврдио пријем тих ствари. Дана 8. августа 1941. г. виђен је Епископ у дворишту Казненог завода у Госпићу, гдје су га усташе поставили на кишу, која се на њега ту излила. Епископ је ту тортуру мирно и стојички поднио. - Неколико дана послије 8. VIIИ, неустановљеног дана, извучено је око 2.000 Срба из Казненог завода у Госпићу, везани жицом два и два, међу њима и Епископ Сава. Сви су ти људи одведени из Госпића цестом према Велебиту, наводно у Карлобаг на мору, односно на острво Паг. То је последње виђење Епископа Саве и задња вијест о њему. По свој прилици Епископ је убијен у Велебиту на путу између Брушана и Карлобага, јер је на том путу убијено, по причању неких италијанских новинара, око 8.000 Срба у августу 1941. године. Може бити да ће се послије штогод поближе сазнати о судбини ових људи и судбини Епископа Саве. Ако се сазнаду какве поузданије и детаљније вијести о Епископу Сави, ми ћемо о том извјестити Св. Архијерејски Синод. - Код сваког појединог убијеног свештеника наведено је, где је и кад је погинуо, уколико се могло утврдити.

(Даље се у извјештају, уз остале податке, наводи):

3) У Епархији (Горњокарловачкој) било је прије рата 167 парохијских цркава и 52 капеле, те једна руска црква у Црквеници, свега: 220. Од тога је срушено и попаљено од усташа, казнених експедиција и услијед ратних операција 145 парохијалних цркава. Ове су цркве срушене до темеља... И остале су цркве оштећене, нарочито је скоро у свима унутрашњост уништена. Капеле су све порушене, осим њих 9. Црквене утвари, књига намјештаја и др. нема ниједна црква, осим у Сушаку, нешто у Српским Моравицама и Карловцу. - Нешто се књига, икона, одежда и др. налази у Загребу у музеју... Једини манастир у Гомирју потпуно је срушен и запаљен. Црква у доста дерутном стању стоји. Унутрашњост је упропаштена...

Страдала је Лика, Кордун, Банија, те срезови: Бихаћ и Цазин, нешто је сачувано у срезу Босанска Крупа. Сама Крупа је потпуно порушена, остало је у једном крају 5-6 кућа. У неким срезовима, на пр. Лапац, Удбина, Кореница, Госпић, Перушић, Слуњ, Војнић, Вргин Мост, Бихаћ и Цазин нема такорећи ниједне српске куће. Сигурно је да је у тим срезовима порушено и попаљено преко 90% српских кућа. У срезовима: Оточац, Бриње, Огулин, Глина, Костајница, Двор на Уни, Карловац и Босанска Крупа уништено је преко 50% српских кућа, а у срезу Грачац преко 75%. - Епархија је једна рушевина.

+Епископ Арсеније,

Администратор Епархије Горњокарловачке

Списак свештеника Епархије горњокарловачке изгинулих течајем рата

М. П. Оверава Протојереј-ставрофор Иса Ј. Пејновић, архијерејски заменик.

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића "Од Косова до Јадовна")

Усташки логор "Даница" 1941. године
(Из необјављеног рукописа преживелог логораша из "Данице", проте Димитрија Јоке)

- У селу Дрње код Копривнице, основан је логор, и зграде напуштене фабрике "Даница" биће употребљене у логорске сврхе. Из наше зграде, 600 затвореника одмах је отпремљено тамо. Нас је сада овде било непуних 400 људи. Говорило се да ћемо и ми за њима... тако је и било са нашом собом.

На железничкој станици било је доста путника, али одједном се око нас нагомила силни народ, непријатељски према нама расположен, и сви се устремише на нас. Бију нас каменицама, покидаше плот, па нас оним летвама сабише у један ћошак, пљују, вичу, песниче, хоће да нас линчују... Золић (натпоручник спроводник) је морао да пуца поврх те разјарене масе разног узраста. Једва је успео да нас утрпа у један теретни вагон, који су одмах железничари запломбирали... Сав вагон био је исписан и исцртан: "Роба за клање", "Опасни четници", "Крвници хрватског народа", "Бандити, крвопије", "Побијте скотове!" итд. Те етикете писали су још у Бјеловару...

Стигли смо у саму зору. Изван станице су нас истоварили и преко њива упутисмо се у Копривницу... Од Копривнице до села Дрње, где је формиран логор "Даница", има преко 3 километра.

У логор смо просто утрчали под батинама од стране пратиоца. Када смо ушли - били смо пописани: име, презиме, година рођења, занимање и место становања. Ваљда у оскудици писаћег папира, били смо пописани на два омота савског дувана, са оне унутарње стране. На сваки омот по 21 име са другим подацима. Сваки је био добро померен од двојице "жутих" усташа, који су стајали до писара. Земљорадник је морао да покаже длане. За то занимање, као уосталом и за карактер човека, руке су најбоља легитимација. Рекли смо сви да смо сељаци. Свима су гледали дланове. Срећом сам пре хапшења изриљао сву моју башту па су ми руке биле пуне жуљева. Када сам рекао да сам сељак, један од усташа завртео је главом и мало детаљније погледао у моје дланове, онда је поверовао и тако сам, на моју срећу, уписан као сељак. Сви осим сељака били су "господа" (тако су их звали), а према њима је био сасвим други режим; сваки дан два пута су их тукли и, чим се покаже прилика за стрељање, одводе их стрељају појединачно, ноћу, или их прве гурају у транспорт за стрељање. Нестајало их је тако, и никад се нису вратили.

После пописа ушли смо међу бараке и одједном се пред нама створише неке усташке главешине, а међу њима тројица "жутих" (то су усташе емигранти, који свуда воде главну реч). Један ће кад нас спази:

- Основали смо логор, дај да га крвљу одмах прекрстимо, - те нареди нашим пратиоцима да нас поредају уза зид зграде, која је била врло дугачка. Стајао сам на самом ћошку те зградетине и мој заштитник из наше пратње дограби ме за руку и увуче иза ћошка, а онда повуче на простор где су, до саме латрине, клечали људи изнакажени и крвави од батина. Било их је више од стотину и сви су изгледали јадни и понижени. Њих су малопре претукли ови исти "жути" усташе и, када су хтели да их побију, заштитио их је Павел Гажи, командант логора. Тако исто је заштитио и моје сапатнике, због Славка Ратковића, са којим је друговао, није дао ни да их туку. Тако смо се нашли помешани са онима који су клечали над латрином. Дуго се Павел Гажи борио са "жутима", јер су они заиста хтели да се врате и ликвидирају једне и друге.

- Зар сте логор основали за мртве или живе? - питао их је.

- За живе, рекли су, што их је мало поколебало, али, одлазећи, изјавили су да ће се можда некада навратити. Увели су нас у најлепшу бараку код малог улаза, управо, то је једна стамбена зграда на овоме крају, а све остале служиле су као оставе за материјал, прерађену робу и ко зна што још. Осим оних које су биле у рушевном стању, било је на овоме крају шеснаест зграда, а удругом делу, с оне стране водоводне куле, било је још и више зграда, које су служиле усташама као војничке собе, канцеларије и др. Тамо су постојали огромни магацини, међу које је улазио воз да одвезе робу, а сада из тих магацина одвозе људе и они обично сада служе за преноћишта онима који се одмах отпремају даље, неки транспорт, тако су рекли, за Лоњско Поље, али, вероватније да је то све ишло у Јасеновац, а неки су заиста отишли у Госпић, (на Јадовно), или незнано куда. Били смо сведоци честих одабирања, прозивки по ноћи и одвођења мањих и већих група у један од тих магацина, у који може да стане и хиљаду људи, и из њега су обично товарили затворенике у теретне вагоне и одвозили на ликвидацију.

По инстинкту осећали смо сваки пут када ће неки транспорт да се формира; друкчија је атмосфера, посебан режим у логору.

У нашој згради, у приземљу, били су Бјеловарчани, да набројим неколицину: Никола Бан, катихета; Ђорђе Милојевић, свештеник из Нових Пављана; Јово Бакиш, професор; Милан Бакић-Баја и брат му Аца Бакић; судија Вукобратовић; Митар Томић, трговац; лугар Добричић итд., ко све да их поброји поименце.

Они су пре нас били затворени у Старој војној болници, а прави су, као логораши, у овоме логору. За њима су дотерани сељаци и околине Грубишног Поља. Када смо ми стигли, број логораша у "Даници" већ је одавно премашио цифру од хиљаду људи.

Сада смо са Бјеловарчанима у истој згради, која је по изгледу најлепша, то је уствари и била станбена зграда. Лежишта су пуна вашки, бува и стеница. Оно мало струшене сламе на којој лежимо, разиђе се по бетону, онда ова гамад почне да "ради. По читаву ноћ се вртимо, чешемо, премештамо, али - беспомоћно. Дању се гамад скрије или по нашем вешу, или у прашину од сламе у којој лежимо, више без сна. Временом огугламо, свеједно нам је, гризу ли, сишу ли крв - ништа не осећамо. Понеко постане имун, једноставно, неће их нека од ових досадних животињица, којих има свуда, само миле, миле... Ујутро гледаш нечија леђа, сва ишарана траговима стеница, слично влажној њиви када их прошарају трактори обесних или пијаних тракториста. Једно јутро скуписмо се око две вашке потпуно беле, а свака је на леђима имала црвени крст. Биле су крупне, изузетно велике, па је неко приметио, да би свака могла да понесе на леђима по десетодинарку... Буве, гледали смо, могле су да скоче невероватно далеко и тако брзо и вешто да заварају траг. Ти наши мали крвници јуришали су на нас само ноћу, уједали нас, будили, нервирали, а ми их ловили и међу прстима гњечили, убијали... Но, није све зло било у овим крвожедним животињицама, зло је долазило и дању и ноћу од стражара из логора, од усташа из усташког стана у логору. Ми смо били изван закона, а они пуни мржње, жеље да се освете просто видиш - мирише му крв, пио би је, као хијена. Са свих страна вреба смрт. Чекаш је, не знаш откуда ће доћи, када ће доћи и каква ће бити. Ове животиње у људском облику кују и планове како пре смрти да намуче и срце и мозак, да психички човека припреме, обезвоље, униште, па да тако намучен, сам затражи смрт, сам пожели да га убију. Логор је зато ваљда и створен, да се крвници и мучитељи оваквим језуитизмом "откупљују": човек је лепо молио да га убијем!" Можда и тиме ови монструми умирују неку своју савест.

На крају: има ли савести ко убија људски живот?

О, како је те године било лепо расцветало пролеће. Завиди човек цвету, листу, завиди лептиру, мраву и гуштеру... све је у бољем положају, а логораш, црни логораш...?

Млади смо, просечно ту око 30 година, хтели бисмо да живимо, да стварамо, да смо међу својима. Неко спомиње родитеље, неко жену, неко децу, неко браћу и сестре: уздише се, а сећања су са сузама. Све животне радости сведене су овде на огромну жалост, на тугу, које полагано сише из нас чак и саму вољу да живимо, сваки елан, и тако ставља на пробу наше стрпљење: хтели бисмо да живимо а не дају нам...

Нечије лудости, искривљене идеје никле у болесноме мозгу, профит као мржња, организовали су и наоружали људе против људи: да се кољу, да се убијају, да се пале и овако, натенане, уништавају, а да ни сами не могу дати одговор: зашто? Слика убијања стално нас прати, убијање гледамо, о њему причамо, догађаје препричавамо сваки из свога места.

Неки Деспинић из Клокочевца код Бјеловара прича нам о стрељању Срба у Гудовцу:

Било је ту око две стотине људи из села: Гудовца, Пргомеља, Рајића, Клокочевца, Станичића, Болча, Великог Коренова, Бостона и др. Дотерали су нас усташе из ових села, а највише их је било из Гудовца, са засеока Рашћа, где су насељени сами Загорци. Коловођа је био неки Мартин Вусић са Рашћа. Људе су дизали са посла, из поља, па чак и неке старије и болесне истерали су из кревета.

- Заповед је стигла: да сви Срби иду "на преслушање", тако су свакоме рекли. Дуго смо чекали у општинском дворишту у Гудовцу, али "преслушања" није ни било, него су нас повели према Пргомељу и зауставили на једној ливади. Мало подаље тече речица Плавница. Имали смо ту шта да видимо: реке су биле ископане, знали смо шта нас чека. Опколили су нас и притерали рововима. Било је ту и деце, дечака испод 15 година. Људи су се ускомешали. Када је почело стрељање - први је побегао један Босанац, слуга, из Рајића, и за њим Милан Јарић, лугар из Великог Коренова, сваки на своју страну, према реци, а ја сам лакше рањен пао и преко мене падала су мртва телеса. Пуцали су за овом двојицом и трчали низводно, мислећи, што је логично, да ће они да беже низ воду. Али, они су побацали зимске капуте да их носи вода, а сами су узводно бежали до шуме, и онда је било лако. Помогло им је и то што су ови пуцали у њихове капуте, па се ту забавили, да они даље одмакну. Када се пуцњава смирила, чуо сам где рекоше: "Она нам двојица побегоше". Кад су донели креч да нас поспу, а после затрпају земљом, чуо сам једног тешко рањеног гимназијалца, који је био близу мене, где моли свога колегу-усташу, да га не закопавају живога, него да га пре убију, нашто је овај потегао пиштољ и убио га.

Било је негде пред мрак, још нас нису дошли затрпавати. Видео сам одједном над реком Немца, извукли су овога гимназијалца, био је то дечак од око 14-15 година, и опет су га вратили. Са Немцима била је Марта Омчикус из Бјеловара, као тумач. Познао сам је и позвао упомоћ. Рекла је нешто Немцима. Усташе, који су ту били, склонили су мртве са мене и извукли ме на траву, која је била сва црвена од крви. Комад лобање са мозгом био је тик до моје рањене ноге. Усташа је ногом шутнуо у раку. Немци су ме пребацили у бјеловарску болницу. Водили су о мени рачуна, јер, када сам оздравио, допремили су ме овде. Све оне, (усташе), који су Србе стрељали, похапсили су Немци, али, већ сутрадан пустили су их кућама. "Врана врани очи не копа!" И данас су сва та села у црно завијена. Та екипа усташа ишла би и даље да стреља и по другим селима, али им Немци забранише. Био је рат. И они, који су стрељали, тиме оправдавају своју прљаву савест, да у рату и као цивили могли да убијају.

Нисмо још навикли на овај логорски живот. Склупчавамо се на лежиштима, збијени као сардине, а по дану лешкаримо, скривамо се, да смо "даље од очију" стражарима и шпијунима, који се намножише, свуда их има, осећамо их али не знамо који су. До нас у другој соби, као и на тавану, има доста Бјеловарчана, који су "мање криви". На тавану су сељаци из околине Бјеловара. До наше зграде налазе се три бараке у које су смештени сељаци из околине Грубишног поља. Има их нешто преко шест стотина. Ишли су сваки дан на рад формирани по групама. Као и наша група, и они су затрпавали противтенковске ровове, које су пре пар година копали резервисти југословенске војске. До њихових барака су Срби железничари, а до њих Јевреји у две ниске бараке, уз кухињу, која је накнадно формирана. Десно, у огромној кућерини, налазе се људи дотерани махом из Словеније, има их из Осијека, Борова, Вуковара, па чак и из Срема, Митровице и Руме. На средини читавог круга барака и кућа налази се узвишени водоводни торањ са базеном на врху у који се пумпа вода за водовод. У равници са торњем идући, према њивама, налази се дугачка барака пуна Босанаца, Банијаца, Кордунаша и Загрепчана. Затим, на истој страни, у истој равници, две исто таког дугачке бараке, где су измештени људи, али обично они који су класифицирани као "господа". Два велика магацина до којих долази пруга испуњени су Босанцима из Тузле, Олова и Сарајева. Испред самог водовода, код средње главне капије, била је барака бр. ИХ, коју су звали "Барака смрти". Док је ту радила фабрика, то је била коњушница. Над шталама био је сењак, у који су згурали стотину затвореника, а у бившим шталама вршено је батинање. Из ове бараке попуњавали су транспорте за стрељање, али су посебно ноћу изводили на стрељања, а увече и ујутро тукли. Прозову, питају за занимање и онда - удри! Зграда је са дворишне стране била ограђена по ширини дворишта, уз пут дрвеном оградом, а по дужини дворишта стајао је зид срушене бараке и тај део дворишта био је обрастао у коров. Испод те бараке био је висок зид и, тамо где је стајао са зидом срушене бараке, из њега је изникла једна разграната зова, те у њему начинила рупу тако велику да се може човек провући. Иза тога зида били су смештени железничари и унутарњи њихов стражар "бараке смрти" њеним двориштем до излаза код главне капије, где се обично задржавао у разговору са стражарем на капији.

Железничари и мајстори, по усташком разврстању, били су нешто између господе и сељака. Ја ту бараку посебно описујем, јер сам већи део логоровања у њој провео. Од главне капије лево водила је путања до канцеларија и просторија где су биле усташке просторије, управа логора, и тако је та барака била увек на удару.

У прву бараку, где смо по доласку смештени, у њу се ишло уз басамаке, које су биле врло стрме и истрошене, тако да је сваки корак правио велику буку и нико није могао да сиђе а да га стражари не чују. Стражари нису волели да се мешамо са људима из других барака, што је разумљиво, јер у логорима договор је за њих врло опасан, може да дође до побуне.

Били смо врло гладни. Неколико дана ништа не добијамо, нема кухиње, није формирана. О нама нико не води бригу. Када су основали кухињу, док има намирница она ради, а кад нестане намирница не кува се. Једном смо били шест дана без кувања. Сељаци из Грубишног Поља добијали су пакете, па смо од њих понекада добили хлеба. Тешко се преживело то време гладовања. Неки су чупали траву и јели. После су тај простор, где је расла детелина, дали да се прериља. Мислили смо: помориће нас глађу. Једноставно, кад усташе не иду да пљачкају српска села, нема јела, не ради кухиња. По логици усташа - српска села треба да нас хране...

Били смо свесни да треба бежати од сваке пропаганде, бар то је закон логора: причај само са оним у кога имаш вере, са испробаним пријатељем...

Више се ту код нас не зна ко за кога пропагира. Овде су први затвореници били под оптужбом да су четници, и већ је преко хиљаду отерано и побијено. Сада догоне и четнике и комунисте. За стрељање се не прави разлика, изгледа битно је да си Србин, Јеврејин или Циганин, без обзира на политичко определење. Усташе су генералисали у погледу политичког определења, за њих су: сви Хрвати - фашисти, сви Срби - четници, а сви Јевреји - комунисти. После су ту вршили неке исправке у погледу Срба - одједном су и они комунисти.

У овоме логору, могло би се рећи да је 90% Срба било оптужено да припадају четничкој организацији, а уистину, један незнатан постотак био је оних, који су припадали тој организацији, чак ни 5%, а други су били скоро аполитички расположени, неутрални, док би се тај постотак могао доста повећати за Србе националисте, без неког специјалног политичког определења, као што су били комунисти, којих је било мање али су били организованији. Без обзира на опредељење, први транспорти за стрељање отерани су под четничком фирмом, иако је међу њима било и комуниста, и то виђених, као што су браћа Бркићи из Бјеловара. Сви су они били "четници", док Немачка није заратила са Русијом; онда смо били: "четничко-комунистичка банда". Тај назив остао је и даље и исти је третман био према свима. У Источној Босни усташе су ратовали са четницима, а у Банији, западној Босни и Кордуну са комунистима (партизанима), па је првенствено за њих тај назив био адекватан. За њих је то била нека спрега. Говорили су како Срби кољу Хрвате и Муслимане, али ће они очистити Хрватску од тога "корова" и Хрватска ће бити "чиста", без икакве примесе и страног наноса. Исте епитете и претеће пароле давали су свуда српском народу, и онда - није то било произвољно и по неким локалитетима, него је то био званични курс против кога нико није протествовао, ни осуђивао га.

У задњи час сам стигао. Још је било 10 минута до поласка нашег, избегличког транспорта, а у транспорт (осталих логораша) са "Данице", по возном реду, треба одмах иза тога да крене... Прати нас градска полиција у врло лепим, плавим униформама! Наша композиција ишла је напред, а за нама дугачак теретњак са око 30 вагона, који су били натоварени Србима, Јеврејима и Циганима. Ту је Срба око 90%. И сам сам био под редним бројем 3.200, као последњи, па зато могу да тврдим, да је толико људи у томе транспорту.

У разговору са нашом пратњом дознали смо да их гоне у село Јадовно (Брушане), на Велебиту. Најпре ће сићи у Госпићу, а онда ће их гонити у Брушане (Јадовно) "на рад". Ту је био подигнут усташки устанак, који је у крви угушен пред слом Југославије. На гробовима погинулих усташа - сви до једнога биће побијени, то му дође као права освета.

- Ко ће толиким људима да ископа гробнице, неко логички закључује, а стражар лаконски одговара:

- Сам Бог је ту ископао раке. Пуна је Лика шкрапа и вртача, има их дубоких и преко три стотине метара; ето им гробова на све стране.

- Ипак је то љага за читав народ - закључујем ја "дебату" јер смо ионако стигли на станицу РК, пред Загребом. Пребачени смо (ми из избегличког транспорта) на споредни колосек, а транспорт за Лику таман је стао до нас. Изишао сам на ходник не били кога видео кроз мале решетке теретних вагона. Чуло се жаморење у вагонима и вика усташа, који су били у кућицама за кочничаре. Видео сам кроз решетке много преплашених очију и збијених глава. Хтели су да сазнају за своју судбину. Били су баш до мене Јевреји.

- Идете сигурно на стрељање! Спасавајте се! Идете на стрељање! Стрељаће вас на Велебиту! Спасавајте се, стрељаће вас на Велебиту!

Сваки је вагон чуо моју тужну поруку, али, људи су били немоћни. Прстима нису могли да раскопају вагоне и да се ослободе.

У Госпићу, када су сишли са воза, чекао их је врло дугачак ланац. За ланац су жицом везали два и два, те их отерали у Јадовно где су их ликвидирали над провалијом дубоком преко 200 метара, а кроз њено дно протиче река понорница у море код Св. Јурија ближе Сења. Морнари су после налазили у мору доста костура везаних жицом, који су се ваљда откачили од ланца, па их река донела у море. Први део те колоне привезане за ланац побили су, па су ови оне друге, живе, повукли у ту страшну, дубоку гробницу. Да ли је шта страшније људски мозак могао да измисли - од Јадовна?

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића, "ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА")

Свештеници у логору "Даница" код Копривнице (Из биљежнице једног преживјелог свештеника-логораша)

Пред рат напуштена творница "Даница", постала је године 1941. - логор "Даница". Као авет у подравској равници са својим високим водоводом и творничким зградама дуж цесте и, паралелно са друге стране магазинима до којих су стизали вагони, чија је утроба гутала људе и одвозила у непознатим правцима - равно на стратиште. "Даница", насмијана дјевојка како је била раније приказана на кутијама од крема за ципеле, није више заштитни знак производа ове напуштене творнице; сада је крваво усташко знамење - слово "У" - замијенило овај дражесни осмијак и цери се као авет из сваког кута овог здања - логораши га виде и тамо гдје није, из земље ниче, ноћ га рађа и пада са звијездама.

Страшно "рогато" слово, међу задњима у азбуци, узели су као символ задњи људи у овоземаљском роду.

Пуцају леђа... раде кундаци, врисак и сузе.

Пет хиљада, а можда и више, људи донијело је овде своје судбине, пронијело своје патње и костуре, који су најзад покошени рафалима мржње негде у плачној долини Лике.

Три претходна затвора за мене су била три факултета. Ушао сам до ситница у начела по којима се ствара једна "држава" на сузама и крви невиних, изван закона стављених Срба. Читам сакривене карте: знам приближно када ће да туку, одводе. Доручак и вечера обично су батине. Често се прозива ноћу и одводи у ноћ и смрт. До прозива чекања су страшна. Страх улази у крв и кости, скамени срце и охлади тијело. Људи претстављају само сјене, изгубљени погледи отсјечене ноге. Страх утањи човјека, смањује му тежину. Кад претученог убацују у бараку, пад му је млитав; само се сложи уз тупи пад. Не боле га ударци већ свијест о томе да је недужан. Сви носимо жиг кривице. "Најкривљи" су свештеници и за стратиште први на реду; по усташким начелима за њих нема никаквог оправдања: крив си просто зато што си свештеник.

На земљи пред бараком бр. Х лежи прото Адам Марин. Згрчен у болу претучен до изнемоглости, хтео би да се подигне али нема зато моћи. Забо прсте у пијесак, једном се ногом одупире, али опет немоћан пада. Крајњим напором диже мало главу: "Убите ме пси крвави" - патнички довикну усташама, а глас му се изгуби у пијеску у који зари главу. "Убите ме, зашто ме више мучите" - шаптао је потмулим ропцем у врућем пијеску. Његов пјешчани пољубац усташе нису могле да чују. Такав је убачен у вагон за транспорт.

Већ неколико дана осјећам страшан предосјећај зла. Усташе су ужурбани као муве пред кишу: уједају ријечима и погледима. Зле слутње подгризају мисао. Ноћ је као у рогу. лежимо на мало срушене сламе. Буве, уши и стјенице имају своје путеве. Ноћу су те животињице неуморне. Боле руке од сталне одбране. Ни сто руку не би било доста.

"Сви доље" - загрми наређење стражара испред бараке. Тај глас боде и пара срца као усијани мач. Као сјене на прстима улазимо у мрак, тихи, и по команди сједамо. Сједимо и чекамо глас из таме, - глас човјека или пушке. Зелено батеријско свјетло сјече помрачину. настаје прозив по списку. Двије стотине и двадесет људи одлази у ноћ, пуни језе и страха. Под цокулама шкрипи пијесак и одјекује у срцима логораша.

Међу првима прозивани су прото Никола Бан и свештеник Ђорђе Милојевић и унесоше у ноћ свој страх и мисао о смрти. Прото Никола заплива у ноћ као у воду, а Ђорђе, повијен као клас, приђе зеленом свјетлу, сломљен и скрхан од свјетла и - неизвјесности.

"Ово су они прави" - цери се глас из мрака, "ови брадати".

Прозивању никада краја, отегло се као ова досадна ноћ и равница под њом. Да бар мјесец мало освјетли пут, лакши би био и овај пут у смрт. Група најзад отабана у ноћ.

"Сви горе" - расцијепа глас стражара муклу тишину, ноћ и срца.

Олакшани помало мишљу сами се тјешимо: још ћемо да живимо... још, макар и мало. Ношени том сакривеном мишљу, добивамо помало крила. Мала су то лагана крила, која нас ипак носе, носе кораке наше... Зашушта пљева на нашем лежају. Мала, крвожедна гамад стаде да послује, а кроз ноћ се опет проломи: "Сви доље! Жури стоко".

Већ сједимо. Требају још, мислим. Никада доста.

"Никола Докмановић, механичар" - једва се кроз ноћ довуче глас из даљине, па онда све јаче, по вези, пред сваком бараком, те дође ред и на нашег стражара: "Никола Докмановић, механичар", понови он.

"Ја" - одазва се мек, скоро дјечачки глас испред мене, и изгуби се у ноћ.

"Дајте још седамдесет лопата" - понови се глас по истој вези. Зачу се звекет лопата, кораци и - шум у ушима. Кад се све то утиша и ми полегосмо, зачуше се митраљески рафали помијешани са вриском, који су сјекли језиву тишину и крваво урањали у наша преплашена срца. У соби је било мирно, само се могло чути како неко у близини гута пљувачку, да овлажи суво грло. "Благо њима" - шапућем у себи, дробећи прстима једну стјеницу на упалој бочини, "и нас ово чека, прије или послије, свеједно".

Прошло је десет дана од ове језиве ноћи. За то вријеме збило се доста промјена. Мени је то већ трећа соба. Одабирају нас; сваки час - класирају. Сељаци полазе на рад. Свако јутро блискају лопате у колони, која подиже прашину у правцу према Копривници. Спочетка, ред је био овакав: најприје попови и "господа", а послије толиких класирања - сами сељаци. Мјесец дана провео сам и ја у овој колони - сељака. Режим је све строжи. Лежим и мислим. Никада не могу ни једно ни друго. Сви путеви воде у смрт, бадава је све. Али ипак, нада у спас, и у најтежим тренуцима, не исчезава потпуно. Вараш се најстрашнијим предзнацима, на моменте долазиш до спознаје да су ти сви предзнаци лажни, али опет, праћакаш се у обмани, која је некако овдје и угодна и слатка. Увијек се некако испријечи преда те нека правда која подиже поклеклу наду: толики људи, па недужни, еј, каква кривица пред историјом... нешто нам ипак говори: бићете спасени. Лежим тако и маштам. Знам, да и сви то чине, а циљ нам је свима заједнички: спасити се само одавде. Ноћи се претварају у маштања и ишчекивања... сабласти се крећу њима. Мртви устају, дозивљу, и ми их јасно видимо. Ђорђе савијен као клас, преломио браду на прсима, уронио у мислима и иде право к мени.

"Мића - каже - баш тебе тражим". Глас ме убоде у срце и занијемих. Ђорђе Милојевић је мртав, знам, чуо сам и рафал, и врисак.

"Ти долазиш из мртвих, знам - то је обмана и сан" прозборих нечујно. "Не жив сам, сви смо живи - прошапута широко кроз браду - пуцали су преко нас... Него, имаш ли шта за јело? Десет дана већ гладујемо. Ништа - ни воде. Уловио сам ево прилику... украо се... свеједно, одавде никуда, глава ће најзад отићи." Сјео је крај мене, а вилице су пуцале и залогаји гласно путовали. Сутрадан су их помешали са нама и нашим невољама. Сви су били необријани. Испуцала уста знак су патњи. Ђорђева брада некако се одуљила, а глава утонула у браду. "Главу дајем, браде не дајем" - знао је често поновити рећи - "с главом нек иде и брада". Обиљежен брадом, био је тако често мета кундацима. Једном је сам бројао, било их је 70 - све на рачун браде. И поред тога, није је бријао.

Најзад је силом обријан, и опремљен из логора првим транспортом. Брада је остала у "Даници", а глава негде у Лици - у Јадовну под Велебитом. Са њима је отпремљен протођакон Лазар Живадиновић, - тројица свештеника на три стотине људи. На повратку, усташе су радосно трљали руке.

Са већом групом Босанаца, набрзо су стигли у логор: прота Божић, из Сарајева и прота Магарашевић из Тузле. Један средовечан, ситан сељак из те групе имао је огромну рану на челу, да су му се једва назирале очи. Студент Лукић из Олова, убијен је пред магазином и бачен у латрину. Кад су га њихали над латрином висила је његова глава и плава коврџава коса. А из уста липтила му крв. Режим је пооштрен, а глад се увукла у наше собе. На жици, крадимице, могло се купити нешто хране. Али новаца нема. У потрази за новцем већ смо исцијепали сву одјећу. Прота Божић донио је нешто хране у логор. Првих дана већ је све раздијелио сиротињи која је са њим дошла из Босне. Да је од те сиротиње ко преживио, спомињао би доброг проту кроз сав живот.

"Прото гладан сам"... "Ево ти брате, само се чувај", бринуо се прота за сваког човјека, чије рите од одела нису говориле да би и овакви сиромашни сељаци били неки политички кривци, како су били оптужени.

Прота Магарашевић, у плавој вести, сув и брижан - био је тежак болесник, али ко те је за то питао. Са њим је, рекли су ми, дотјеран и један ђакон, који је одмах сутрадан по доласку у логор отпремљен првим транспортом - на стратиште.

Набрзо, кренуо је и други транспорт, којим су се од логора растали прота Божић и Магарашевић.

Једно јутро зацрнио улаз у логор од масе људи: Личани. Пун их простор пред бараком број Х, у коју их трпају. "Ајме, мајко моја", избија често глас из те масе. Туку их, видим. Један од њих сву групу надвисио. Познајем га. То је Стево Ћурчић из Огулина. Скаче уз њега усташа, чупа му браду, а он се на махове сагиње и купи по земљи чуперке од браде. Усташа једва дохваћа браду која поносно стоји на висини од два метра. Пљуште ударци. Уза зид забили људи главе, а одзад их туку. "Нос мора да дира земљу" - командује усташа. Нос је свакоме крвав, а погледи заривени у земљу. Страшан призор. Разврставају их по собама. Све је већ пуно и мало се нађе још мјеста. Једне су збили у неку колницу до наше бараке бр. ИХ. Та барака је коњушница и ми смо смјештени горе на сјенику. Некада су ту становали дебели фабрички коњи, а сада су њени становници - гладни и изнурени логораши. У колници Ћурчић је сагнут - не може да се усправи. Гледа ме преплашеним погледом. Очи су му искрвављене ударцима, а на мантији је откинут рукав и раме му вири преплануло од сунца. У џепу чува дио ишчупане браде. Владо Боснић, трговац из Огулина пада мртав, раскрвављене главе. На њега се сваљује један жељезничар, отац шесторо дјеце. Ја сам сакривен за зидом порушене бараке, док у камион бацају мртве. Мрак полако пада и све се стишава. Улазим у нашу собу тешка срца. Ћурчић се код нас ту ноћ крије, али га одаје његов узраст. Убрзо, дочекао је и он транспорт за Лику, заједно са осталом својом браћом, а та ноћ проведена код нас остала ми је у дубоком сјећању.

Прича Стево о својим патњама: "Лежим тако у затвору на приткама, издуљен, каквог ме је Бог дао. Опази ме један италијански војник, разрогачио очи и зове своје другове. Хоће да ме сликају. Хтио бих да припалим цигарету. Подигох се и пођох према њима да тражим ватре, али они у тај час један преко другог главачке побјегоше са врата затвора. Дуго се чуо кроз ходник бат њихових корака и звекет аутомата..."

У једном магазину смјештен је читави црквени суд из Плашког. Први дан већ сам чуо да је у логору прото Исо Пејновић, а тако исто професор Милан Радека из Карловца. Сретнем проту Докмановића - Љутог и из његовог злог погледа и брзих широких кретња читам као да хоће рећи: "Иако убијају, не бојим се смрти". Јаша Степанов прича ми о затвору и боравку у "Кули" у Огулину. Страшна слика као и свуда. Прота Милан Рајчевић сав спласнуо и утањен. Остале му само крупне воденкасте очи. Ко раскова, мислим, ову ширину и снагу од човјека. Милан Ђукић, увучен у себе - размишља. Прота Владимир Дујић пун самопоуздања и достојанствен као и увијек. На саслушању питају га усташе: "За кога си ти гласао?" - "За Мачека као и ти, отсјече прото, па ја крив а ти нијеси". Илија Павлица обријан, јеромонах Нектарије Дазгић ћутљив, а ђакон Доситеј Обрадовић увијек у покрету. Многи нису могли ни да схвате свој положај. Перо Вучинић званичан као и увијек, у доњој и горњој мантији. "Перо, кажем му, скидај овдје мантије да сачуваш главу, а и себе од тежих мука, а послије... Знаш, логор има свој посебан закон: што мање запажен, а нигдје ни први ни последњи." Тако се скоро сав црквени суд из Плашког држао.

У то вријеме често сам мјењао "стан". Најсигурнији сам био међу сељацима. У једном од тих мојих "станова" нашао сам старог проту Поповића из Добрљина. Дотјеран је из Костајнице овамо са већом групом претучених и изнемоглих Бановаца и Босанаца. Проти су почупани бркови и брада. "Теже је - каже он - када чупају бркове". И тој је групи и неки Кијук без ноге кажу, да је герилски курир. За другог који је од Грубишна Поља и потпуно слијеп, усташе говоре да је био неки извиђач. Млади шегрт лимара Кукрике из Костајнице прича о свом мајстору, кога су усташе разапеле на кућна врата, а све Србе тамо поклали. Каже он да је и прото био ухапшен, али је пуштен као стар и немоћан.

Весела група Пакрачана ушла је у логор готово са пјесмом. Весели Славонци не помишљају уопште на смрт. Сјећам се, једног дана у бараци у којој су били смјештени заорила се пјесма. Пријатни гласови заиграше у нашим срцима пуним бола и чамотиње. Хтјели би да живимо, али нам се ето не даје. Пјесма је набрзо престала и гласови умукли.

У тој је групи и прота Јова Станојевић. Једна страшна масница преко читавих његових леђа. Ту су и свештеници Ландуп и Рајичевић. Опет сам пресељен у бараку бој ИХ, која је и њима додјељена. Ту је већ од раније становник прото Радека. Овдје је туча редовна. Некога понекад и прескоче. Чудно, ко прошао боље ко горе, али попови су увијек на реду.

"Устајте попови", чује се још са дворишта, а онда - "мудролије" настају.

Приликом сваког "преслушавања" највише је плаћао рачуне свештеник Ландуп заједно са протом Станојевићем. Ја сам се довијао на разне начине користећи се већ стеченим искуством у логору. Једном сам био трговачки путник без посла, а мој спољашњи изглед управо је пружао такву слику. То је зачудо омекшало неког Хампу - усташу из Тузле, који ми је често био бранитељ. На другима се задрже, а мене прескоче.

За трећи транспорт требало је још двадесет људи да се попуни број. Хватали су тада по баракама ко им се "свиди". Ја сам случајно остао. Прото Радека је узет, али га логорник задржа и тако је и он остао.

Број је намирен и транспорт је отишао.

Међу последњима стигли су у логор лепавински калуђери, јеромонаси Јоаким Бабић и Доситеј Стојановић.

Од споменутих 26 свештеника, колико их је прошло кроз овај логор, стрељано је њих 16 и то: прото Адам Марин, прото Никола Бан, Ђорђе Милојевић, прото Божић, протођакон Живадиновић, прото Магарашевић, прото Докмановић - Љути, прото Рајчевић, Милан Ђукић, Перо Вучинић, прото Дујић, прото Станојевић, Стево Ћурчић, Јаша Степанов, Илија Павлица, Пантелија Ландуп и још два богослова. У смрт са собом однијели су и своје вапаје за правдом коју су очекивали. Кад би проговорила њихова уста, чули би заиста за једну страшну причу о гладовању, мучењу и смрти, о страху и трпљењу сваке невоље, батинању до несвијести, враћању у живот и поновном умирању; о присилном скакању у латрине до гуше, вјешању из страха и очаја; чули би, једном ријечју, све што су нам са "новим поретком", а задојени мржњом према човјеку, донијели у насљедство "хероји" Јанка-Пусте и свјетски пробисвјети Хитлерове творевине тзв.. НДХ. Чули би даље читаву историју о херојском држању тога голоруког народа, коме су свештеници остали вјерни и у његовим најтежим данима - на путу у смрт, кроз невиђена страдања и натчовјечанске муке и патње. Чули би, најзад, и о величини немоћних, која улива поштовање и дивљење. Али, - жртве фашизма ћуте.

Црква је на олтар слободе принијела и овом приликом неизмјерне жртве, и уградила их у чврсте темеље наше отаџбине. Те жртве су и велике и драгоцјене, које се никада не могу нити смију заборавити. Од бројних свештеника, један сам од посљедњих, који је изнио главу из логора "Даница", и свједок сам свих патњи жртава које су кроз њега прошле. Осим смрти, све сам видио и доживио.

У знак сјећања и дужног пијетета на све сапутнике из овог логора - и мртве и живе - народ и свештенство, ове моје ријечи нека буду умјесто воштанице и вјенца мртвима, на њихове гробове, расуте по разним крајевима и провалијама, које осташе обиљежене њиховом невином крвљу и жртвама, а живима за сјећање на те тешке дане проживљене у једном од најсудбоноснијих периода наше историје.

Димитрије Јока, свештеник

(Објављено у књизи "Споменица православних свештеника 1941-1945. године")

Завршно слово и мученикослов >>

// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]