Велибор В. Џомић: Усташки злочини над србским свештеницима

Страдање српског православног свештенства у Независној држави Хрватској

Страдање српског православног свештенства у Независној држави Хрватској

1. јереј Сретен В. Аврамовић, парох у Бановом Пољу, Епархија шабачко-ваљевска

Рођен је 7. децембра 1913. године у Лозници. Ту је завршио основну школу и четири разреда гимназије, а пети и шести разред у Шабачкој гимназији. Шесторазредну богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је 3. јула 1938. године и постављен је за пароха у Бановом Пољу, где га је затекла окупација.

Дана 29. новембра 1941. године у Баново Поље је упала немачка казнена експедиција и похватала је масу сељака, а са њима и оца Сретена. Немци су их прикључили осталим заробљеницима и тако су сачинили тзв. "Мачванску колону" од 800 лица коју су пребацили у Јарак (Срем) и предали је усташама.

Михаило Лалић, преживели сведок, о мученичком страдању оца Сретена каже: "Када смо коначили код Сремске Митровице, на стрњици код Кудељаре, усташе су извели једног младог свештеника, пароха из Бановог Поља, и ту су га одмах заклали с вечери па су га, потом, бацили у један запаљени стог кудеље и тако га спалили".

2. јереј Јован П. Андрић, парох у Тепљуху код Книна, Епархија далматинска

Рођен је 28. маја 1887. године у Дрнишу. Осам разреда гимназије је завршио у Задру, а и богословију је тамо завршио. Рукоположен је 1909. године, а службовао је на парохијама у Кањанима, Марковцу, Биљанима и Тепљуху.

Ухапшен је 9. јуна 1941. године, по налогу усташког стожерника у Дрнишу Љубе Матковића и месног жупника и усташког функционера фра Ивана Берковића. Одмах по хапшењу, о. Јован је био затворен у усташком затвору у Дрнишу, где је понижаван и мучен. Усташе су му у затвору чупали браду и бркове - длаку по длаку - секли ребра и одсекли му све прсте са руку. По казивању сведока Луке Кашића из Житнића, 15. јуна 1941. године усташе су га полумртвог одвели и бацили у напуштену јаму Кљакачког рудника под Промином. Са оцем Јованом убијени су и у исту јаму бачени о. Душан Гаврановић и јеромонах Севастијан (Јовић) и још три стотине Новомученика чије су кости по завршетку рата пронађене.

3. јереј Илија Ђ. Ајдуковић, парох из Средње Горе, Епархија горњокарловачка

Рођен је у Плочи 31. јула 1905. године. Основну школу је завршио у месту рођења, четири разреда гимназије у Загребу, а богословију у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 8. марта 1930. године и постављен је за капелана у Метку, одакле је октобра исте године прешао на парохију у Средњој Гори. Одликован је Орденом Св. Саве Џ степена.

Дана 19. априла 1941. године отац Илија је са уредном усташком пропусницом кренуо у Београд. Усташе су га, при самом уласку у воз на железничкој станици у Ловинцу, ухватили и одвезли у затвор. После дводневног мучења у затвору изведен је два километра изван Ловинца према Вагану и ту је убијен 21. 4. 1941. године.

4. протојереј Ђуро Алагић, парох из Горњих Дубрава код Огулина, Епархија горњокарловачка

Рођен је 6. августа 1882. године у Мазину, срез Грачац. Гимназију је завршио у Сушаку, а богословију 1907. године у Рељеву. За свештеника је рукоположен 18. новембра 1907. године, а службовао је као капелан у Плашком и као парох у Сврачковом селу, Висућу и Горњим Дубравама. Као резервни војни свештеник провео је у рату три године, а 1939. године је одликован чином протојереја.

Половином јуна 1941. године, прота Ђуро је био ухапшен у изведен на стрељање, али том приликом није стрељан. Према прикупљеним подацима прота Ђуро је 22. јуна 1941. године, доведен у огулински затвор звани "Кула". Дана 29. јуна 1941. године, око поноћи, прота је са још једанаест Срба изведен из ћелије бр. 4 и под јаком стражом отпремљен према Бисиљеву. Прота Алагић је са тих једанаест Срба убијен исте ноћи на обали реке Добре близу Тош-Марије.

5. ђакон Душан Ашкрабић, вероучитељ у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 17. јануара 1908. године, у Автовцу, у Херцеговини. Богословију је завршио 1930. године у Сарајеву, а за ђакона је рукоположен 1931. године. Исте године је постављен и за вероучитеља у Мостару.

Ђакон Душан је у ноћи 24/25. јуна 1941. године ухапшен са преко 140 угледних Срба из Мостара. Сутрадан је цела група камионима отерана према Широком Бријегу. Ђакон Душан је на Маринском мосту скинут са камиона, ту заклан од усташа и бачен у Неретву.

6. јереј Дане Бабић, парох у Свињици, Епархија горњокарловачка

Рођен је 10. новембра 1884. године у Петрињи. Реалну гимназију са испитом зрелости завршио је у Загребу, а богословију у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 27. јануара 1912. године и постављен је за пароха у Свињици, где је служио Богу и своме роду све до своје мученичке смрти.

У ноћи између 14. и 15. јуна 1941. године, усташе су са два аутомобила дошли из Слуња у Свињицу. Стали су испред парохијског стана и насилно провалили у дом оца Данета, ухватили га и повели са собом. Нису му дозволили ни да се потпуно обуче. Православни Срби из Свињице, сведоци мучења овог српског свештеника, причали су да се кроз село чуло његово страховито јаукање.

Истог дана поподне по Костајници, која је од Свињице удаљена свега тринаест километара, прочуло се да је мртво тело оца Данета нађено у селу Грабоштанима, општина Мајур, у јарку крај пута покривено земљом.

Леш оца Данета пронашла је једна девојчица. Чувајући стадо у Августинчићевој бари приметила је у трави неке ципеле. Када је хтела да их узме, видела је да оне стоје на ногама човека, који је био затрпан травом и бусењем. Девојчица је одмах обавестила своје укућане, па су људи раскопали земљу, извукли леш и препознали свештеника Данета Бабића. Непосредно после тога, на лице места је изашла усташка "комисија", која је прогласила да су свештеника убили непознати људи. Усташка "комисија" је наредила да се тело оца Данета сахрани на свињичком гробљу, али нису дозволили да мртво тело свештено-мученика Данета Бабића последњи пут види његова породица. Око гробља су поставили стражу да га не би неко извадио јер је тело било унакажено.

7. јереј Симо Бањац, парох у Гламочу, Епархија далматинска

Рођен је 9. марта 1871. године у Г. Рибнику, срез Кључ. Богословију је завршио 1893. године у Рељеву. Био је учитељ од 1894. до 1896. године у Кључу и Доњем Вакуфу, а 1897. године рукоположен је за свештеника и постављен за пароха у Смољани, где је остао до 1900. године. После тога бива премештен на парохију у Камену, а доцније у Гламоч.

Илиндански покољи 1941. године усташа нису мимоишли Гламоч. Тај велики покољ извршили су усташки џелати из Ливна. Уочи Св. пророка Илије 1941. године усташе су дошли у Гламоч и код цркве ухватили оца Симу Бањца.

Довели су га до центра варошице и ту га, на очи силом окупљеног православног живља, заклали.

8. протојереј Никола Бан, катихета у Бјеловару, Епархија загребачка

Рођен је 1887. године у Краљевцима код Бјеловара. Основну школу је завршио у Ровишту, а осам разреда гимназије и богословију у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 1913. године у Пакрацу и постављен је за пароха у Болфану, а доцније је премештен на дужност катихете у Бјеловару.

Ухапшен је од усташа одмах по проглашењу НДХ. Заједно са њим ухапшено је и тридесет Срба из Бјеловара. У Бјеловару су држани десет дана, а онда је прота Никола одведен у копривнички логор "Даница". Из Копривнице је 30. јуна 1941. године премештен у Госпић, где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године страховито мучен.

Према изјави једног учитеља из Винковаца, усташе су проту Николу везали жицом и са великим бројем Срба отпремили на Велебит, у Јадовно, и тамо су га стрељали и бацили у провалију.

9. јереј Милан Бањац, парох у Дрвару, Епархија далматинска

Рођен је 11. фебруара 1886. године у Дрвару. Богословско-учитељску школу је завршио у Призрену, а 1910. године је рукоположен за свештеника у Бања Луци. Неко време је провео на парохијама у Раткову и Великом Цвјетнићу, одакле је 1914. године интерниран у Арад. По завршетку Првог светског рата постављен је за пароха у Дрвару, где га је и рат затекао. Одликован је Орденом Св. Саве Џ степена.

Усташе су га 14. јуна 1941. године ухапсили у Дрвару са још тридесет истакнутих Срба. Цела група је одведена у Босански Петровац и затворена је у затвор бившег Среског начелства. Одатле су 16. јуна одведени на Рисову Греду код једне пећине, која се налази изнад села Рисовца у крњеушкој општини, на граници босанско-петровачког и босанско-крупског среза. Крај пећине су сви побијени и бачени у понор изузев неких који су се бекством спасли.

Преживели су после рата сведочили да су свештеника Милана највише мучили. Одрезали су му руке, уши и нос. Заповедник одреда, који је ухватио о. Милана, презивао се Шњарић (иначе бивши поручник југословенске војске), а његов заменик злогласни Капетановић, усташки поручник, родом из Херцеговине.

Када су му секли нос и уши, потурајући му у уста одсечене делове тела, говорили су му: "Лижи, попе, твоју пасју крв". Младић Бобо Крецо из Дрвара је узвикнуо: "Доле усташе!", "Доле Анте Павелић", а у тај мах митраљески рафал је размрскао младићево чело и покосио све недужне Новомученике.

Заједно са њима убијен је и у јаму бачен чађевички свештеник Милан Голубовић, који је вршио дужност васпитача у Шегртском дому у Мостару.

10. протојереј др Бранко Бараћ, парох у Сиску, Епархија загребачка

Рођен је 14. јуна 1887. године у Тржићу код Слуња. Осморазредну гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима, а Правни факултет у Загребу, где је и докторирао. За свештеника је рукоположен у Плашком, а одатле је касније прешао на парохије у Јаворњи и Двору. У Сисак је прешао 1938. године и ту је остао до своје мученичке смрти.

Прота Бранко је ухапшен у Сиску 4. маја 1941. године. Усташе су га двадесетак дана држали у затвору. Дана 29. маја 1941. године је пуштен, али је 30. маја поново ухапшен, везан у ланце и спроведен у Загреб. У затвору је тешко оболео те је пребачен у Јасеновац. У Јасеновцу је био у логорима XX и XXИ. Једног дана, сви затвореници из подрума су изведени у двориште, где су раздељени у две групе. Прву су чинили затвореници који су били здрави и способни за рад, а другу они који су били стари, болесни и изнемогли. Прота Бранко је био са групом старих и болесних, која је, нешто касније, враћена у логор XX

Непосредно пред католички Божић цела група је изведена из логора и на "Бранику" је побијена и бачена у Саву. Одмах после тога логор XX је расформиран.

11. јереј Душан С. Благоје, парох у Стоцу, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 31. јануара 1909. године у Чапљини. Богословију је завршио 1930. године у Битољу. Свештенички чин је примио 16. јула 1931. године и постављен је за пароха у Стоцу. Поред тога, радио је у "Просвјети" као члан управе, читаоници Светога Саве и Црвеном крсту.

У Стоцу је 22. јула 1941. године почело друго велико хапшење Срба, које је трајало до идућег дана у подне. Тада је ухапшен и отац Благоје.

Дана 23. јула 1941. године усташе су целу групу везали жицом и са два камиона су их одвезли према Љубињу. Сви су побијени крај Ластве близу Љубиња и побацани су у једну дубоку јаму.

12. јереј Јован Бјеговић, катихета у Бихаћу, Епархија бањалучка

Рођен је 6. фебруара 1910. године у Дивоселу код Госпића. Богословију је завршио 1931. године у Битољу. У чин презвитера је рукоположен 1932. године и постављен је за привременог пароха у Могорићу. Крајем 1937. године, постављен је за чиновника Црквеног суда у Плашком и на тој дужности је остао до половине 1939. године. С обзиром да је 1937. године дипломирао на Теолошком факултету у Београду, 1939. године је постављен за суплента у Државној гимназији у Бихаћу.

Усташе су га ухапсили 24. јуна 1941. године и одвели у логор у Босанском Петровцу, где је остао до 21. јула 1941. године, када је са осталима одведен у правцу села Рисовца.

Не зна се тачно како је мучен и убијен јер постоји верзија да је одведен на острво Паг, одакле се никада нико жив није вратио.

13. јереј Никола Ј. Богуновић, парох у Доњем Лапцу, Епархија горњокарловачка

Рођен је 3. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца. Богословију је завршио 1929. године у Сремским Карловцима, а за свештеника је рукоположен 22. фебруара 1932. године у Небљусима, а 1935. године је дошао за пароха доњо-лапачког.

Отац Никола је међу првима ухапшен од усташа почетком маја 1941. године у Доњем Лапцу и одведен је у логор Госпић, где је тешко мучен: тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, носу и читавом телу, чупани му нокти и длаке из браде и бркова. Мајка га је посетила у госпићком затвору и једва га познала на основу гласа. Преживели очевици сведоче да му је нос био сав изобличен и натечен од удараца те да се једва мицао од убоја.

Отац Никола је у јуну 1941. године са једном групом Срба - мученика везан жицом и одведен на Велебит. Тамо је бачен у провалију заједно са многим православним Србима - његовим парохијанима - који су прошли госпићски логор.

После његове мученичке смрти, усташе су дошли у његову кућу и потпуно је опљачкали, а његову супругу Дару пронашли су у Боричевцу са два синчића - Пајом и Ђокицом. Усмртили су их тако што су живе бацили у једну јаму крај Боричевца.

14. протојереј Милан Божић, вероучитељ у Сарајеву, Епархија дабро-босанска

Рођен је 10. марта 1885. године у Гламочу. Богословију је завршио у Рељеву. Свештенички чин је примио 6. августа 1909. године и постављен је за пароха у Вишеграду. За време Првог светског рата ухапшен је од аустријских власти и држан је у затворима у Травнику, Зеници и Араду. После ослобођења Српских Земаља 1918. године био је свештеник Државне болнице у Сарајеву, а од 11. новембра 1925. године, катихета у Женској гимназији у Сарајеву.

Прота Божић је ухапшен од усташа у Сарајеву. У Загреб је доведен 17. маја 1941. године. Затворили су га у затвор загребачке полиције у Петрињској улици на трећем спрату у ћелији број 34. Заједно са њим у затвору је био и Новомученик митрополит Петар Зимоњић. Прота Божић је из Загреба одведен у логор "Даница" код Копривнице, одакле је у једном транспорту Срба од 30. јуна 1941. године пребачен у Госпић и смештен у казнени затвор, где је у ноћи између 1/2. јула 1941. године убијен.

15. протојереј Душан Ц. Бобар, парох у Власеници, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 15. јула 1886. године у Власеници. Завршио је богословију у Рељеву 1909. године. Исте године је рукоположен за свештеника у Осмацима, где је остао до 1917. године, када је постављен за пароха кравичког, а 1919. године је премештен у Власеницу. За протојереја је произведен 1930. године, а нешто касније је одликован Орденом југословенске круне XX реда.

Ухапшен је 21. јуна 1941. године од стране усташког злочинца др. Хасиба Буштапића, а потом је недалеко од Власенице и убијен.

16. јереј Георгије И. Богић, парох у Нашицама, Епархија пакрачка

Рођен је 6. фебруара 1911. године у Суботској код Пакраца. Нижу гимназију је завршио у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. У чин свештеника је рукоположен 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је на парохијама у Мајару и Боломачама, а потом у Нашицама, где га је рат затекао.

За убиство о. Георгија крив је католички фратар Сидоније Шолц из Нашица. Виктор Новак у књизи "Магнум цримен" (стр. 641. и 642.) каже да је Шолц "на најзверскији начин дао убити мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га - одрезали му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата"

Сведочанства говоре да је ноћу, 17. јуна 1941. године, у стан оца Георгија упао усташа Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Отац Георгије се покорио тој наредби и ушао је у кола, која су чекала код његове куће. Одатле су кренули према једном пољу. Аутомобил се зауставио на једном пашњаку код капеле Св. Мартина, где је отац Георгије убијен после великог мучења. Усташе су га везали за дрво, секли му уши, нос, језик и браду са кожом. После тога су му извадили очи псујући га најпогрднијим речима. На крају, један усташа му је распорио стомак, извадио црева и обмотао му их око врата. Тек тада је отац Георгије клонуо и усташа је пресекао конопац којим је овај био везан за дрво. Клонуло тело је пало и ту је дотучено из пушке.

Мртво тело свештеномученика Георгија је на том месту остало цео дан, а после су га Цигани, по усташком наређењу, одвезли на гробље у колонији Брезик и ту га сахранили.

17. јереј Добросав Блажевић, парох у Доњем Вакуфу, Епархија дабро-босанска

Рођен је 22. децембра 1916. године у Високом. Основну школу је завршио у родном месту, а богословију 1938. године у Сарајеву. У чин свештеника је рукоположен 1939. године и постављен је за пароха у Доњем Вакуфу.

Јуна 1941. године, усташе су га ухапсили и одвели према Бугојну. Отац Добросав је убијен на путу за Бугојно, а породица му је депортована у логор у Цапрагу, а одатле у Србију.

18. јереј Бранко Брзин, парох у Болчу код Бјеловара, Епархија загребачка

Рођен је 26. октобра 1914. године у Великом Грђевцу. Нижу гимназију је завршио у Бјеловару, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је у Загребу 6. новембра 1938. године и постављен је за пароха у Болчу, где га је рат затекао.

Убијен је на Видовдан 1941. године у великом покољу Срба у Гудовцу код Бјеловара. Тих дана, усташе су хапсили Србе тога краја са изговором да иду на саслушање и да ће после тога бити пуштени. Са великим бројем Срба ухапшен је и отац Бранко.

Сви су побијени у Гудовачком вашаришту и закопани су у једну јаму, која је после масакра преливена кречом.

19. јереј Данило Бракус, парох у Бјелопољу код Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 25. маја 1911. године у Залужници код Оточца. Шест разреда гимназије је завршио у Госпићу, а богословију 1936. године у Сарајеву. За свештеника је рукоположен 30. марта 1938. године.

Ухапшен је неколико дана после проглашења НДХ. Пре него што су га одвели у Госпић, усташе су га држали у кореничком затвору. У Кореници је много мучен. Преживели кажу да му је брада била посута бензином и запаљена. Убијен је половином 1941. године у Госпићу.

20. јереј Илија М. Будимир, парох у Црном Лугу, Епархија далматинска

Рођен је 2. јула 1909. године у Кулен Вакуфу. Гимназију је завршио у Бихаћу 1927. године, а богословију 1932. године у Сарајеву. За свештеника је рукоположен 8. јануара 1934. године и постављен за пароха у Великом Цвјетнићу, одакле је 1. марта 1936. године прешао у Црни Луг.

Почетком јуна 1941. године у Босанско Грахово су дошли усташе са личко-далматинске стране. Уз помоћ домаћих усташа почели су купити Србе тога краја и одводили су их у основну школу у Босанском Грахову. Са њима је ухапшен и отац Илија.

Сви су повезани жицом, потрпани у камионе и одведени у Книн, а одатле у Госпић, где су 14. јуна 1941. године убијени у Јадовну.

21. јереј Ђорђе Бабић, парох у Балајници

До биографских података свештеника Ђорђа Бабића нисмо успели да дођемо.

У списку свештеника СПЦ пострадалих у НДХ, који је сачинио и у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 10 (стр. 107) наводи се да је свештеник Ђорђе Бабић из Балајнице убијен од усташа 1942. године.

22. богослов Бранко Билановић из Автовца, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података богослова Бранка Билановића из Автовца. У поменутом списку Вељка Ђурића под редним бројем 15 (стр. 108) наводи се име богослова Бранка Билановића и податак да је убијен од усташа 1941. године.

23. јереј Боривоје Божић, парох у Вуковару, Епархија сремска

До биографских података оца Боривоја Божића нисмо успели да дођемо.

У поменутом списку историчара Вељка Ђурића под редним бројем 22 (стр. 108) наводи се име свештеника Боривоја Божића и податак да је убијен од усташа. На основу неких наших сазнања претпостављамо да је убијен или крајем 1941. или почетком 1942. године.

24. протојереј Стојан Д. Врањешевић, окружни прота у пензији у Бихаћу, Епархија бањалучка

Рођен је 1869. године у селу Стабанџи код Босанске Крупе у сељачкој породици. Богословију је завршио 1892. године у Рељеву и исте године је постављен за учитеља Српске школе у Чађевици, где је провео две године. За свештеника је рукоположен 14. септембра 1894. године и постављен је за пароха у Добрљину, а затим је службовао у Босанском Новом, Зборишту и Великој Кладуши. После тога, 1916. године, прешао је у Бихаћ. Одликован је Напрсним крстом 1920. године и орденом Св. Саве 1924. године.

Други светски рат је дочекао као пензионер у Бихаћу. Усташе су га, иако је био стар и болестан, одвели је у сабирни логор на Лукама. Одакле је после неког времена враћен кући.

После тога, протеран је са свога огњишта, а од последица тортуре и мучења од стране усташа умро је 1942. године у Београду.

25. протојереј-ставрофор Видак Вишњевац, вероучитељ у Гацку, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 17. јуна 1870. године у Вишњеву код Гацка. Свештенички чин је примио после завршетка богословије 1891. године. Постављен је на парохију у Надинићима код Гацка. Први светски рат је углавном провео у притвору и интернацији. Између два светска рата служио је као свештеник и вероучитељ у Гацку.

Пред Видовдан 1941. године, усташе су га болесног дигли са постеље, одвели из куће и убили ћускијом.

26. протојереј-ставрофор Љубомир Влачић, архијерејски заменик у Сарајеву, Епархија дабро-босанска

Рођен је 16. јула 1863. године, у Метковићу. Завршио је осам разреда гимназије са испитом зрелости и богословију 1892. године у Задру. У Задру је исте године рукоположен за свештеника. Службовао је на парохијама у Пађанима, Метковићу, Скрадину, Биљанима и Книнском Пољу. Године 1932. прешао је у Сарајево и постављен је за члана Црквеног суда.

Други светски рат га је затекао као пензионера у Сарајеву. Прота Љубомир је био познат као плодан црквени писац и велики познавалац Историје Српске цркве у Далмацији, а остао је упамћен и као аутор многих Богословско-полемичких чланака.

Прота Љубомир Влачић је ухапшен 10. августа 1941. године у Сарајеву. Усташе су га одмах спровели у логор у Цапрагу. Усташе су га после великог мучења пустили. Успео је да се пребаци у Србију. Од последица мучења и злостављања умро је 23. августа 1942. године у Београду.

27. јереј Војислав Војновић, катихета у Осјеку, Епархија сремска

Рођен је 12. марта 1890. године у Чортановцима у Срему. Велику гимназију са испитом зрелости завршио је 1913. године у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 14. октобра 1914. године у Сремским Карловцима. После рукоположења је постављен за пароха у Ратковцу (Епархија пакрачка). Неколико година после тога (1921. г.) прешао је за пароха у Чепину (Епархија сремска), а затим у Осјек за вероучитеља.

На Велики Петак, 17. априла 1941. године, при изласку из цркве у Осјеку, усташе су га сачекали, ухапсили и спровели у затвор. Пуштен је након две недеље. Код куће је провео само једну ноћ. Сутрадан, 5. маја, усташе су га поново одвели под изговором да треба да пође на саслушање. Његова супруга је, с обзиром да се дуго није вратио кући, кренула да види шта је са њим. На путу је срела црквењака који јој је саопштио да јој је муж убијен и да се налази на гробљу у мртвачници.

Одмах се установило да је отац Војислав одведен према горњоградском гробљу. Убијен је са два метка из пушке на неколико метара од гробља. По крвавом трагу се видело да су га вукли до гробља и оставили га у мртвачници.

Сахрањен је на Ђурђевдан 1941. године у присуству најужих чланова породице и без црквеног обреда.

28. јереј Милош Вујић, парох у Радовици код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је 6. априла 1917. године у Војишници код Војнића. По свршетку шесторазредне богословије на Цетињу. Рукоположен је за свештеника 23. априла 1939. године и постављен за пароха у Стипању, где је остао до 30. септембра 1940. године, када је прешао на парохију у Радовици.

Усташе из Слуња су на Видовдан 1941. године обилазили српске куће, хапсили мушкарце и одводили их у Цетинград, где су их затварали у жандармеријску станицу. Те ноћи је ухапшен и отац Милош.

У цетинградском затвору су их држали до пет сати поподне следећег дана, а онда су их потрпали у камионе, одвели их према Великој Кладуши и све их побили на месту званом Мејино Стење. Њихови лешеви покопани су у противтенковским рововима, који су остали од бивше југо-словенске војске.

После покоља мушкараца прешло се на покољ жена. Њих су похватали 5. августа 1941. године и све их побили на брегу Банића Главица, близу шуме Лепршњак, два километра од Цетинграда према Крстињи. Ту је убијена и попадија оца Милоша, Љубица, коју су живу распорили и извадили јој дете из утробе, а друго дете, од две године, су такође зверски убили.

29. јереј Никола Г. Вучковић, парох у Дрљача-ма код Петриње, Епархија горњокарловачка

Рођен је 20. фебруара 1908. године у Србским Моравицама код Огулина. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а за свештеника је рукоположен 1932. године и постављен је на парохију у Дрљачама.

После два хапшења и пуштања на слободу, ухапшен је трећи пут 23. маја 1941. године. Усташе су га одвеле у петрињски затвор. Одатле је, после страховитог мучења, одведен у шуму Брезовица крај Сиска и убијен.

Отац Никола је јавно иступао против покрштавања Срба. То је главни разлог због чега је ухапшен. Виктор Новак у књизи "Магнум цримен" пише:

"У Петрињу је дошао Јосип Орлић, суњски жупник и по његовом наређењу сазвани су сви Срби у тамошњу школу. Орлић је одржао говор у коме је споменуо да је римокатолицизам најстарија вјера на свијету и да је само та вјера права. Срби су прије били Хрвати и припадали су римокатолицизму, па су касније отпали од те вјере. Пошто у НДХ не смије бити никакве друге вјере осим католичке, то се и Срби имају да врате у римокатоличку вјеру, па ће услед тога постати равноправни са осталим Хрватима. Срби су шутке примили Орлићева пропагандна излагања. Када је Орлић дошао други пут у Петрињу, праћен је великим бројем наоружаних усташа, извео је церемонију прекрштавања заједно са жупником из Кратечког. Извршио је и полагање заклетве и дата је писмена изјава, како то они чине својевољно, о чему дакако није могло да буде ријечи. Прије тога су усташе у истом мјесту порушили православну цркву, а свештеника Николу Вучковића одвели и убили у Брезовици крај Сиска" (стр. 762).

30. јереј Петар Вучинић, члан Црквеног суда у Плашком, Епархија горњокарловачка

Рођен је 12. јула 1904. године у Србским Моравицама. Богословију је завршио 1925. године у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 17. јануара 1927. године и постављен је за пароха у Мајским Пољанама, а затим у Јасеновцу.

Отац Петар је ухапшен у Плашком крајем маја 1941. године и спроведен је у Загреб. Из Загреба је отеран у логор "Даница" код Копривнице. Из тог логора је 30. јуна 1941. године у осам сати увече са већом групом Срба под јаком стражом отеран у логор у Госпићу. У Госпићу је између 1. и 2. јула са још неколико православних српских свештеника страховито мучен, а потом су сви одведени и убијени у Јадовну на Велебиту.

31. протојереј-ставрофор Јефто М. Вујовић, члан Црквеног суда и архијерејски заменик у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 7. јануара 1894. године у Семијовима код Билеће. Завршио је шест разреда гимназије и богословију 1917. године у Рељеву. Рукоположен је 20. јуна 1917. године и постављен је за пароха у Кифином Селу, а потом је службовао у Љубомиру и Невесињу. За члана Црквеног суда и архијерејског заменика постављен је 1936. године у Мостару.

Ухапшен је од усташа 24. јуна 1941. године, а идућег дана је са осталим ухапшеним Србима одведен у правцу Широког Бријега, где је после страховитог мучења жив бачен у јаму код села Сушња.

32. јереј Богдан Ђ. Врњашевић, парох у Крупи на Врбасу, Епархија бањалучка

Рођен је на Видовдан 1903. године у Крупи на Врбасу. Богословију је завршио 1931. године у Сарајеву, а за свештеника је рукоположен 29. јануара 1931. године и постављен је за пароха бочачког, одакле је после неког времена премештен на парохију у Крупи, где га је и рат затекао.

Између 19. и 20. јуна 1941. године, усташе су ухапсили Богдана. Одвели су га према Бањалуци. Уз пут су га тукли злостављали.

Отац Богдан Врањешевић није ни слутио да му је то последње путовање.

Усташе су га убили на путу за Бањалуку.

33. јеромонах Доситеј (Вукићевић), сабрат манастира Житомислића, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података јеромонаха Доситеја (Вукићевића) нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је саставио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 37 (стр. 109) наводи се име јеромонаха Доситеја (Вукићевића) и податак да је убијен од усташа крај Неретве у јуну 1941 године.

34. јеромонах Константин (Вучуровић), сабрат манастира Житомислића, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података јеромонаха Константина (Вучуровића) нисмо успели да дођемо.

У списку који је саставио историчар Вељко Ђурић под редним бројем 40 (стр. 109) наводи се име јеромонаха Константина (Вучуровића) и податак да је убијен од усташа крај Неретве у јуну 1941 године.

35. игуман Серафим (Вукојевић), настојатељ манастира Гомионице, Епархија бањалучка

До биографских података игумана Серафима (Вукојевића) нисмо успели да дођемо.

У списку, који је саставио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 41 (стр. 109) наводи се име игумана Серафима (Вукојевића) и податак да је убијен од усташа у манастиру Гомионици 1941 године.

36. јереј Душан М. Гаврановић, парох код Дрниша, Епархија далматинска

Рођен је 5. фебруара 1912. године у Книнском пољу. Богословију је завршио 1935. године на Цетињу. За свештеника је рукоположен 20. јануара 1937. године у Шибенику, а потом је обављао свештеничку службу на парохијама у Вагану код Гламоча и Баљцима.

Отац Душан је ухапшен 7. јуна 1941. године од усташа и отеран је у затвор у Дрнишу. Стрељан је 15. јуна и бачен у напуштену јаму Кљакачког рудника под Промином заједно са свештеномученицима Андрићем и Јовићем.

37. јеромонах Антоније (Гајић), парох у Малој Трешњевици, Епархија загребачка

Рођен је 10. октобра 1890. године у Врховцима код Славонске Пожеге. После основне завршио је нижу ратарску школу и четири разреда гимназије након чега је положио испит за свештеномонашки чин у Пакрацу. У Пакрацу је замонашен 8. октобра 1918. године. Исте године је рукоположен за јеромонаха. Најпре је службовао као капелан у Пакрацу, а затим је био парох у Салнику, Војаковцу и Малој Трешњевици.

Одмах по проглашењу НДХ, усташе су упали у његов стан. Том приликом, поред злостављања, опљачкали су сву црквену и његову имовину, али су га, ипак, оставили на слободи. После неколико дана поново су дошли и одвели га у непознатом правцу.

Претпоставља се да је мучен и убијен одмах на изласку из села.

38. јереј Богољуб Гаковић, секретар Црквеног суда у Плашком, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1900. године, у Босанској Крупи. Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију и богословију у Сарајеву. Рукоположен је 1924. године. Службовао је на парохији у Босанској Суваји до 1928. године када одлази у Америку за пароха тамошњим Србима. Из Америке се вратио 1933. године и поново је дошао на парохију у Суваји. Пред сам рат постао је секретар Црквеног суда у Плашком.

Ухапшен је заједно са свештеномучеником Савом Трлајићем, епископом горњокарловачким, 17. јуна 1941. године у Плашком. Затворени су у штали Јосипа Томљеновића, познатог усташког зликовца, где су били много мучени. Неколико дана касније (20. маја) са још два свештеника и већом групом Срба отпремљен је за Госпић. Нешто касније, усташе су их одвели на Велебит и у Јадовну их све побили.

39. јереј Војислав Ђ. Гашић, парох у Тутњевцу код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 30. јула 1906 године у Љубији код Приједора. Богословију је завршио 1929. године у Сарајеву, а за свештеника је рукоположен 9. марта 1930. године и постављен је за пароха у Растошници, а затим је отишао на парохију у Босански Шамац, одакле је 1938. године прешао на парохију у Тутњевац.

Отац Војислав је ухапшен 12. јула 1941. године у Бијељини са још тридесет православних свештеника и аутобусом је одведен у правцу Босанске Раче. Према расположивим подацима закључује се да је неко време провео у госпићком затвору из кога је одведен на Велебит. Убијен је у Јадовну поделивши судбину са осталим Свештеномученицима и Новомученицима који пострадаше због вере православне и српског имена.

40. протојереј Владимир Гвозденовић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 18. новембра 1866. године у Дувну. После завршетка богословије у Рељеву рукоположен је 9. јула 1894. године и постављен је за пароха у Дувну. Неколико година касније, прешао је у Мостар, где је остао до своје мученичке смрти.

Ухапшен је од усташа 24. јуна 1941. године и сутрадан је одведен са осталима у правцу Имотског. Сви су мучени, а потом су побијени код Широког Бријега и бачени у јаму.

41. јереј Димитрије Глумбић, парох у Дољанима код Дарувара, Епархија пакрачка

Рођен је 1912. године у Малим Зденцима код Грубишког Поља. Петоразредну богословију је завршио 1932. године у Сремским Карловцима и постављен је на парохију у Српској Капели, одакле је касније премештен у Дољане код Дарувара.

Ухапшен је од усташа и пребачен у логор Цапраг код Сиска. У логору је био много мучен и после неког времена је пребачен у Србију.

После неког времена је постављен је за васпитача Дечијег дома у Аранђеловцу. Од последица усташке тортуре умро је 1943. године у Аранђеловцу.

42. јереј Јован С. Гвозденовић, парох у Радучу код Госпића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 2. марта 1914. године у Понорима код Оточца. Богословију је завршио 1938. године у Сарајеву, а за свештеника је рукоположен 20. априла 1939. године и постављен је за пароха у Студенцима, одакле је касније прешао у Радуч.

На Ђурђевдан 1941. године усташе су упали у стан оца Јована. Ухапсили су га после страховитог кундачења. Заједно са њим ухапшен је и његов рођени брат Никола, марински официр, који се као рањеник склонио код њега.

Обојица су убијени на путу према железничкој станици, а њихова измрцварена тела су остављена на путу.

43. јереј Владо Гроздановић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Отац Владо Гроздановић је био свештеник Захумско-херцеговачке епархије. Служио је на некој од парохија у Мостару.

Не зна се како је тачно страдао. По сведочанству мостарских жена датом 18. априла 1942. године, отац Владо Гроздановић је страдао у првом усташком налету. Место његовог погубљења везује се или за реку Неретву или за јаму Широки Бријег.

(О страдању о. Владе, неких свештеника и Срба мостарског краја видети у књизи јеромонаха Атанасија Јевтића "Од Косова до Јадовна"-Београд 1987. г. стр. 321.)

44. јереј Блажо К. Голубовић, парох у Крњешевцима, Епархија сремска

Рођен је 14. јануара 1910. године у селу Орахову код Шавника. Основну школу је завршио у Пиви, гимназију у Никшићу, а богословију 1935. године на Цетињу. За свештеника је рукоположен 30. јула 1936. године у манастиру Свете Петке на Цетињу и постављен је за пароха стабањског, одакле је касније прешао на парохију у Крњешевцима.

Одмах по проглашењу НДХ отац Блажо је претучен од усташа и протеран је за Београд, где је од последица усташког батинања умро 31. марта 1942. године.

45. јереј Ђорђе М. Госпић, парох у Црњелову, срез Бијељина, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 1. септембра 1887. године у Градачцу. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Сарајеву, а богословију 1908. године у Рељеву. Рукоположен је 7. децембра 1908. године и најпре је службовао као чиновник Црквеног суда у Тузли, а потом је био на парохијама у Тутњевцу, Јањи и Црњелову.

Ухапшен је од усташа 12. јула 1941. године са осталим свештеницима из бијељинског среза. Зна се да је заједно са њима одведен камионом Благомира Ђукановића у правцу Босанске Раче. Убијен је у Јадовну на Велебиту.

46. јереј Милан Голубовић, парох у Чађевцима

До биографских података свештеника Милана Голубовића нисмо успели да дођемо.

Убијен је 16. јуна 1941. године код једне пећине близу села Рисовца, општина крњеушка. Заједно са њим мученички је пострадао и Милан Бањац, парох дрварски.

47. протојереј Живко Даниловић, парох у Љубији код Приједора, Епархија бањалучка

Рођен је 1. јануара 1895. године у Глоговцу код Дервенте. Рукоположен је 1921. године и постављен је на парохију у Буковици, а 1927. године премештен је за пароха у Љубији.

Ухапшен је у априлу 1941. године и спроведен је у усташки логор у Бањалуци. Из затвора је одведен 31. маја 1941. године у правцу Котор Вароши.

Усташе су га, после великог мучења, убили у селу Челинцу.

48. игуман Иларион ( Деретић ), старешина манастира Завале, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је у Ораховцу код Требиња 1. јула 1887. године. Монашку школу је завршио у манастиру Житомислићу, а за јеромонаха је рукоположен 4. марта 1918. године.

Убијен је од усташа у Поповом Пољу 23. јуна 1941. године.

49. јереј Перо Дејановић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Страдање о. Пера Дејановића (свештеника на некој од мостарских парохија ) се по сведочењу групе Мостарки, датом 18. априла 1942. године, везује или за реку Неретву или за јаму Широки Бријег.

(О томе видети у књизи јеромонаха Анастасија Јевтића "Од Косова до Јадовна" - Београд 1987. г. стр. 321).

50. јереј Душан Диклић, парох у Плитвичком Љесковцу код Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1912. године у Шкарама код Оточца. Богословију је завршио 1932. године на Цетињу. Рукоположен је 7. јула 1933. године и постављен је за пароха у Мариндолу одакле је после неколико месеци премештен у Плитвички Љесковац. Као парохијски свештеник завршио је Богословски факултет у Београду.

Постоје званични подаци у којима се говори да је Кватерник на почетку стварања НДХ сматрао да је најпотребније да се плитвички свештеник Душан Диклић ликвидира.

Нешто касније, усташе су силом окупили мештане Плитвичког Љесковца са намером да сруше месну православну цркву. Црква је срушена у мају 1941. године а претходно је опљачкана.

После рушења цркве усташе су ухапсили оца Душана и 1. јуна 1941. године. Одвели су га у Кореницу, где је у подруму усташког стана био изложен великом мучењу. После пет дана пребацили су га у Пријебој и ту су га ликвидирали.

51. протојереј Бранко Б. Добросављевић, парох у Вељуну, Епархија горњокарловачка

Рођен је 4. јануара 1886. године у Скраду код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије и богословију у Сремским Карловцима 1908. године, а рукоположен је 22. марта 1909. године и постављен је за пароха у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом Југословенске круне Џ реда.

На дан његове Крсне Славе - Св. Великомученика Георгија 1941. године прота Бранко је ухапшен од усташа. Тога дана је усташа Иван Шајфор, учитељ из Вељуна, са својим истомишљеницима почео хапсити Србе у Вељуну, Цвијановић Брду и Полоју. Тада је ухапшено око пет стотина Срба међу којима су били отац Бранко, његов син Никола, студент медицине, и отац Димитрије Скорупан, парох из Цвијановић Брда.

Сви су били затворени у жандармеријској станици у Вељуну, где су сви били мучени. Нарочито је био мучен протин син Никола. Сутрадан, усташе су натерали проту да свом живом сину чита опело. Сви су побијени 7. маја 1941. године код Хрватског Благаја у шуми званој "Кестеновац".

52. јереј Милан Р. Диклић, парох у Косињу, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1. новембра 1907. године у Старом Селу код Оточца. Богословију је завршио 1928. године у Сарајеву, а за свештеника је рукоположен 29. новембра 1930. године и постављен је за пароха у Студенцима, одакле је касније прешао на парохију у Косињ.

Отац Милан је ухапшен у свом стану у Доњем Косињу 18. јуна 1941. године и одведен у логор у Госпић. У логору је виђен у другој половини јуна 1941. године и зна се да је одведен на Велебит, у Јадовно, где је убијен. Са њим је у логору био и отац Урош Рајчевић. И он је поделио исту судбину.

53. јереј Миле Д. Докмановић, парох у Перјасици код Војнића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 6. јула 1909. године у Лапоту код Огулина. Богословију је завршио 1932. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 19. марта 1933. године и постављен је за пароха у Личким Осредцима, а потом у Полоју и Перјасици.

Дана 14. јула 1941. године у Војнић је стигла једна група усташа из Вргин Моста. Одмах су почели са хапшењем. Са већом групом Срба ухапшен је и отац Миле Докмановић. Цела група је потерана у камион и 29. јула је одведена у правцу села Крњака. Сви су побијени маљевима и чекићима на месту званом Божића Јарак, које се налази у шуми поред Крњака на путу Карловац - Плитвичка језера.

54. протојереј Владимир П. Дујић, парох и архијерејски намесник у Србским Моравицама, Епархија горњокарловачка

Рођен је 23. септембра 1868. године у Модрушу код Бугојна. Нижу реалку је завршио у Загребу, учитељску школу у Карловцу, а богословију 1890. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1890. године у Пакрацу и постављен је за пароха у Сењу. Три године касније, 1893. године прешао је на дужност капелана у Ријеци, а после тога вршио је дужност пароха на парохији у Мочилама, а од 1900. године у Србским Моравицама. Одликован је Орденом Светог Саве XX степена.

На Павелићев имендан - Св. Анту (13. јуна 1941. г.) - из Огулина је дошло петнаестак усташа под вођством једног усташког сатника. Тада су у Србским Моравицама похапшени сви угледнији Срби. Са њима је ухапшен и прота Владимир Дујић.

Истог дана, сви су одведени у огулински затвор, где су држани два дана, а затим су упућени у логор "Даница" код Копривнице.

Када су стигли у логор, један усташа је неким предметом ударио проту по очима, разбио му наочаре које су га повредиле и страшно га је злостављао. Проту је облила крв, али није пустио гласа већ се држао "као херој човјек, који се није бојао ни усташа, ни смрти и који је својим држањем у логору свима импоновао и улијевао храброст" - како сведочи један очевидац.

Крајем јуна је са још 250 Срба упућен у Госпић, где је у казненом заводу испребијан са осталим свештеницима, а потом су сви одведени на Велебит и побијени у Јадовну.

55. протојереј Милан И. Докмановић, парох у Плашком, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1. маја 1887. године у Крушевицама код Требиња. Гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 27. септембра 1911. године и постављен је за протског капелана у Плашком, где је остао до 1932. године, када је премештен на дужност парохијског свештеника у Плашком.

Усташе су му 25. априла 1941. године одредили кућни притвор са Епископом Савом Трлајићем и још неким свештеницима. Ухапшен је 28. маја 1941. године и одведен у огулински затвор. Затворен је заједно са протом Исом Пејновићем. Једног дана, у њихову ћелију је упао један усташа. Обојицу их је извео у двориште и ту их је мучио и малтретирао. Неколико дана им нису давали храну. Око 9. јуна 1941. године једна група од 46 Срба отпремљена је у логор "Даница" код Копривнице. У том транспорту се налазио и прота Докмановић.

Пре него што су пошли, сви су изведени у двориште, прислоњени уза зид и у њих су биле уперене пушке као да ће бити стрељани. Цела група није много држана у Копривници већ су са још 250 Срба у ноћи између 1. и 2. јула одведени у Госпић, где су сви претучени, а потом одведени на Велебит и побијени у Јадовну.

56. јереј Милојко Е. Дошен, пароху Почитељу код Госпића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 10. априла 1880. године у Почитељу код Госпића. Гимназију је завршио 1898. године у Сушаку, а богословију 1904. године у Задру. Рукоположен је 13. марта 1905. године. Службовао је на парохијама у Широкој Кули и Островцу. У Првом светском рату био је заточен у манастиру Гомирју. После рата је постављен за пароха у Почитељу. Одликован је Орденом Југословенске круне Џ степена.

Ухапшен је у Почитељу 16. јуна 1941. године и одведен је у усташки логор у Госпићу. Крајем јуна 1941. године одведен је на Велебит, у Јадовно, где је убијен и бачен у јаму.

57. архимандрит Димитрије (Дамјановић), парох у Нашицама, Епархија пакрачка

До биографских података архимандрита Димитрија (Дамјановића) нисмо успели да дођемо.

У списку, који је саставио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 54 (стр. 110) наводи се име архимандрита Димитрија Дамјановића и податак да је убијен од усташа 1941. године.

58. јереј Василије Добронравов, парох из Вогња код Бугојна, Епархија дабро-босанска

До биографских података свештеника Василија Добронравова нисмо успели да дођемо. Зна се да је убијен од усташа у Пријебоју 1941. године.

59. јереј Илија Додић, парох из Трувара код Босанског Грахова, Епархија далматинска

До биографских података свештеника Илије Додића нисмо успели да дођемо. Зна се да је убијен од усташа 1941. године.

60. јереј Богдан Ђоговић, парох у Кифином Селу код Невесиња, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 18. јануара 1905. године у Ријеци код Невесиња. Богословију је завршио на Цетињу, а службовао је на парохијама у Враништу код Кичева (Македонија) и у Кифином Селу у Херцеговини. По доласку Бугара у Македонију протеран је из Македоније.

Ухапшен је од усташа у Кифином Селу и одведен је у Невесиње. Убијен је 21. јуна 1941. године и бачен у јаму код војничког гробља.

61. јереј Милан Ђукић , секретар Епархијског управног одбора у Плашком, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1885. године у селу Грмуши код Бихаћа. Трговачку школу је завршио у Бихаћу, а Богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је 1908. године и постављен је за пароха у Великом Радићу, где је остао све до 1925. године, када је постављен за секретара ЕУО Епархије бихаћке. Нешто касније, прешао је на исту дужност у Плашком.

Ухапшен је крајем маја 1941. године и одведен је у огулински затвор "Кула". Из Огулина је упућен у Копривницу. Зна се да је био и у загребачком затвору. Крајем јуна 1941. године отац Милан је са још 250 Срба и десетином свештеника спроведен у Госпић где је између 1. и 2. јула претучен, а потом је убијен и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.

62. јеромонах Игњатије (Ђурић), парох у Великој Кладуши, Епархија бањалучка

Рођен је 1898. године у селу Лежимиру код Сремске Митровице. Основну школу је завршио у свим родном месту, а монашку школу 1923. године у манастиру Раковици. Исте године је и замонашен у манастиру Беочину. Шест година касније прелази у Далматинску епархију, а потом у Горњокарловачку, где бива постављен за пароха у Плашком, одакле је 1939. године премештен у Велику Кладушу.

Ухапшен је почетком августа 1941. године у Великој Кладуши и са већом групом Срба затворен је у тамошњу цркву, где су сви били изложени усташком иживљавању. Отац Игњатије је, по причању очевидаца, полумртав пребачен у место звано Мејино Стење и ту је убијен са осталим Србима .

63. јеромонах Гаврило (Еклемовић), сабрат манастира Привина Глава, Епархија сремска

Рођен је 1907. године у Даљу. С обзиром да је био једини живи јеромонах у том крају, православни Срби из села Мале Вашице позвали су га да обави Свету Тајну Крштења. На пролазу кроз Шид 12. јула 1941. године отац Гаврило је сахранио угледног лекара др. Емила Костића. Непосредно после тога, ухапшен је од усташа и подвргнут је великом мучењу. Тукли су га, чупали му и палили браду и косу, а затим је натеран да са пуним џаком кукуруза прође кроз улице Шида.

После тога, отеран је у Сремску Митровицу, где је поново мучен и стрељан.

64. протојереј Глигорије В. Живковић, парох у Бочуги код Глине, Епархија горњокарловачка

Рођен је 24. јануара 1871. године у свештеничкој породици у Слабињи код Костајнице. Завршио је шест разреда гимназије, учитељску школу и богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 2. фебруара 1895. године и постављен је за свештеника у Свињици и Влаховићу, а по очевој смрти дошао је за пароха у Бачуги.

Почетком јуна 1941. године усташе су га, заједно са већим бројем тамошњих Срба, узели за таоца. Том приликом, сви су одведени у Петрињу, а затим у Сисак. Из Сиска је 2. јуна 1941. године изведен из затвора због болести. Убијен је са већим бројем затвореника у шуми Брезовици иза Сиска.

65. протођакон Лазар Живадиновић , секретар Црквеног суда у Загребу, Епархија загребачка

До биографских података протођакона Лазара Живадиновића нисмо успели да дођемо. Ухапшен је заједно са митрополитом загребачким Доситејом. Најпре су били у затвору загребачке полиције у Петрињској улици, а нешто касније је отеран у логор "Даница" код Копринце.

Из "Данице" је 30. јуна упућен у госпићски затвор, где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године претучен са осталим свештеницима. Потом су сви одведени на Велебит, где су побијени и бачени у јаму Јадовно.

66. јереј Никола М. Загорац, парох у Личком Петровом Селу код Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 9. септембра 1910. године у Брезику код Госпића. Богословију је завршио 1932. године на Цетињу. За свештенике рукоположен 1933. године и постављен је за пароха у Удбини, одакле је, нешто касније, прешао у Личко Петрово Село.

Отац Никола је ухапшен одмах по проглашењу НДХ. Усташе су га, са већом групом његових парохијана, одвели у непознатом правцу. Има више сведочанстава о страдању оца Николе, али се не поклапају.

Према једном сведочанству, усташе су их одвели у црквену порту у Личком Петровом Селу и ту су убили 43 Србина. Међу њима је био и отац Никола.

По другом, усташе су у близини Плитвичких језера убили једног православног свештеника. Њега су најпре попели на звоник, а затим су га бацили кроз отвор. Усташе су, док је свештеник падао, са звоник викали "НЕСТА КРСТА ОД ТРИ ПРСТА". Затим су притрчали полумртвом свештенику и пробили га бајонетом. То се десило 13. августа 1941. године.

По трећем казивању, отац Никола је убијен на некој стругари близу Бихаћа са још 700 Срба из Личког Петровог Села.

Његову породицу - супругу и двоје нејаке деце - усташе су отерали у Јасеновац у мају 1942. године и ту им се изгубио сваки траг.

67. јереј Војислав Б. Зоњић, парох у Обрежу, Епархија сремска

Рођен је 1. децембра 1913. године у Облом Брду, срез андријевички. Богословију је завршио на Цетињу 1935. године, а рукоположен је у фебруару 1937. године и постављен је за пароха у Обрежу.

По проглашењу усташке НДХ ухваћен је од усташа и претучен је кундацима. Протеран је за Србију, где је умро од последица усташког батинања.

68. јереј Јован С. Зечевић, парох у Возући код Жепче, Епархија добро-босанска

Рођен је 20. јануара 1895. године у Босанском Новом. Завршио је гимназију и богословију у Сарајеву. Рукоположен је 1922. године и постављен је за пароха у Возући, где је остао до окупације.

Ухапшен је од усташа и затворен је у Завидовићу. Почетком јуна 1941. године одведен је у правцу Славонског Брода са повећим бројем Срба. Одведени су у Копривницу.

Сви су били мучени, а потом су одведени у непознатом правцу одакле се више нису вратили. Син оца Јована - Никола - стрељан је у Јасеновцу у 16-тој години живота.

69. јереј Славко М. Зјалић, парох у Пакленици код Новске, Епархија пакрачка

Рођен је 2. августа 1913. године у Гређанима код Нове Градишке. Богословију је завршио 1932. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је у Пакрацу 5. маја 1933. године и постављен је за пароха у Зрињ=Дијелку, одакле је касније премештен у Пакленицу.

Отац Славко је ухапшен 10. јуна 1941. године са више својих парохијана и сви су затворени у новском затвору. Сви су мучени, а потом су (14. јуна) одведени у Јасеновац. Убијен је у Јасеновцу и бачен у Саву.

Један очевидац, неки Павић из села Кричака код Пакраца, причао је да је приликом доласка у логор чуо следећу усташку констатацију: "Виђе ли ти попа (псовка) како се тај држао, па ни да јаукне кад су га резали".

70. јереј Зојалић, парох из Брезане код Нове Градишке, Епархија пакрачка

Име и биографске податке свештеника Зојалића из Брезане нисмо успели да сазнамо. Његово презиме и податак да је убијен од усташа 1941. године нашли смо у списку страдалих свештеника, који је саставио историчар Вељко Ђурић (стр. 111; ред. бр. 74)

71. протојереј Гено Илић, парох у пензији из Госпића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1863. године у Смиљану код Госпића у свештеничкој породици. Вишу гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1886. године. Служио је на парохијама у Зрмањи и Госпићу.

Рат га је затекао као тешког болесника везаног за постељу. Усташе му ни болесном нису дали мира па су га више пута мучили и злостављали. Умро је у јулу 1941. године. Сахрањен је тајно на госпићком гробљу уз присуство гробара и његове супруге.

72. протојереј Бранко Иванић, војни свештеник, Епархија сремска.

Рођен је 11. новембра 1876. године у Дивошу. Завршио је четири разреда гимназије у Сремској Митровици и учитељску школу у Петрињи. Био је учитељ у Грку и М. Вашици. Након неколико година уписао је богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1904. године.

За време окупације прота Бранко је отишао код брата Ђорђа, свештеника у М. Вашици, да га замени. Једне ноћи усташе су дошли, проту ухапсили и спровели у Шид. Успут су га тукли и чупали му браду.

Из Шида је спроведен у Загреб, а одатле је протеран за Београд, где је болестан и измучен умро 12. децембра 1941. године.

73. протојереј Илија В. Илић, пензионисани члан Црквеног суда, Епархија горњокарловачка

Рођен је 10. августа 1888. године у Рујници, срез Цазин. После шест разреда гимназије уписао се у богословију у Рељеву. Рукоположен је 5. новембра 1910. године и постављен је за пароха у Стабанџи код Босанске Крупе. Одатле је прешао у марићку парохију да би, нешто касније, дошао у родне Рујнице.

Ухваћен је 1941. године са шесторицом црквених одборника из Рујнице и отеран је у Госпић, а одатле у Новомученичко Јадовно. После хапшења проте Илије у Рујници је спаљено 60 српских кућа и црква.

74. јереј Љубомир А. Јакшић, парох из Хан Пијеска, срез Власеница, Епархија Зворничко-тузланска

Рођен је 8. јула 1908. године у Милетићима. Богословију је завршио 1929. године у Сарајеву, а рукоположен је 27. фебруара 1930. године и постављен је за пароха у Копривну. Нешто касније је прешао на парохију у Хан Пијесак.

Ухапшен је од усташа 22. јуна 1941. године и затворен је у срески затвор. Истога дана, у вечерњим часовима, усташе су одвели оца Љубомира и још шест Срба.

Побијени су почетком јула 1941. године крај Рашића Гаја ниже Власенице. Претходно су злостављани, понижавани и мучени најстрашнијим мукама.

Највише су мучили оца Љубомира.

75. јереј Михаило Р. Јовановић, пензионисани свештеник из Броца, настањен у Бјељини, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 14. октобра 1875. године у Великом Селу, срез Бијељина, у свештеничкој породици. После основне школе и завршене ниже трговачке школе уписао је богословију у Рељеву, коју је завршио 1894. године. Рукоположен је 19. марта 1896. године и служио је на парохији у Сандићима, а касније је премештен на парохију у Броцу, где је и пензионисан.

За оца Михаила се зна да је ухапшен 12. јула 1941. године у Бијељини заједно са осталим свештеницима. Сви су одведени у правцу Босанске Раче. Убијени су на Велебиту и бачени у Јадовно.

76. јеромонах Севастијан (Јовић), парох у Дрнишу, Епархија далматинска

Рођен је 17. септембра 1882. године у Дрнишу. Завршио је богословију у Задру 1901. године и примио је монашки чин у манастиру Крки, где је рукоположен и за јеромонаха 25. фебруара 1904. године. Служио је на парохијама у Марковцу, Браћанцу, Косову и Дрнишу. Неко време био је настојатељ манастира Крке и Драговића.

Отац Севастијан је ухапшен од усташа у Дрнишу 1. јуна 1941. године и подвргнут је великом мучењу. Чупали су му браду и бркове, одрезали му нос и уши и, на крају, су га дотукли.

Бачен је у јаму напуштеног Кљакачког рудника под Промином код Дрниша. Такву судбину поделило је још око 300 Срба Новомученика из Дрнишке Крајине. Тада су страдала и два српска свештеника. У то време усташе су свуда говорили: "О Божићу не смије бити ни једног живог Србина!"

77. јереј Димитрије Д. Јерковић, парох у Широкој Кули код Госпића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1909. године у Дивоселу. Богословију је завршио у Сремским Карловцима. Служио на парохијама у Смиљану, Дебелом Брду и у Широкој Кули.

Отац Димитрије је ухапшен 12. априла 1941. године. О његовом хапшењу је достављен извештај Црквеном суду Епархије горњокарловачке. Из Широке Куле је одведен у логор у Госпић. Поуздано се зна да је у госпићком логору био 26. јуна 1941. године, када је био мучен и вређан. Из Госпића је везан одведен на Велебит. Према једном сведочанству, глава му је била разбијена још у Госпићу. Са њим је мучен и прота Матија Стијачић, парох из Смиљана.

Приликом усташког покоља у Дивоселу убијено је и једно дете оца Димитрија Јерковића.

78. протојереј Василије Јовичић, парох у Фочи, Епархија дабро-босанска

Рођен је 16. децембра 1888. године у Фочи. Богословско-учитељску школу завршио је 1909. године у Призрену. Рукоположен је 9. августа 1910. године. Служио је на парохијама у Биограду код Невесиња, Јабуци и Фочи.

Отац Василије је, одмах после проглашења НДХ, мучен и прогнан у Србију. Умро је 1943. године као избегли свештеник у Београду.

79. јереј Михаило Т. Јовановић, парох у Јабланици код Брчког, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 30. јуна 1883. године у Прибоју. Шест разреда гимназије је завршио у Сарајеву, а богословију 1906. године у Рељеву. Рукоположен је 19. јануара 1907. године и постављен је за администратора парохије у Кожухама, а од 1909. године служио је на јабланичкој парохији са седиштем у Мачковцу.

Ухапшен је од усташа заједно са сином Момчилом. Одведени су у госпићски логор, а одатле су после неког времена пребачени у Јасеновац.

У Јасеновцу су много мучени, па је отац Михаило умро 14. новембра 1941. године у ћелији од глади, изнемоглости и убоја. И његов син је убијен почетком децембра 1941. године са још осморицом Срба.

80. протојереј Емилијан Г. Јосифовић, парох у Опатовцу, код Вуковара, Епархија сремска

Рођен је 17. јула 1873. године у Бољевцима код Земуна. Вишу гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а богословију 1898. године. Рукоположен је 24. јула 1899. године у манастиру Кувеждину и постављен је за пароха у Отаповцу.

После проглашења НДХ усташе су почели да га злостављају. Ноћу, између 9. и 10. јуна 1941. године усташе су упали у његов стан и извукли га из кревета. У кући су га задавили. Његово мртво тело бацили су у бунар испред куће.

81. јереј Ристо Јелачић, парох из Дрвара, Епархија далматинска

До биографских података свештеника Риста Јелачића нисмо успели да дођемо.

У списку страдалих свештеника СПЦ, који је саставио историчар Вељко Ђурић у књизи "Усташе и православље", под редним бројем 79 (стр. 111) наводи се име свештеника Риста Јелачића.

Уз његово име стоји и податак да је убијен од усташа 1941. године.

82. протојереј Павле Катанић, архијерејски намесник из Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 25. априла 1878. године у Ступарима, срез Тузла. Богословију је завршио у Рељеву 1901. године, а у почетку је био учитељ. Касније је рукоположен и постављен је за пароха у Турачићу. Службовао је и на парохијама у Бољанићу и Бијељини. Одликован је Орденом Светога Саве.

Када је почео рат, отац Павле није хтео да пређе у Србију. Тада је пред народом рекао: " Остајем са својим стадом, па шта ми Бог да".

Из Бијељине је одведен са осталим свештеницима у правцу Босанске Раче, а одатле у госпићски логор, где је убијен од усташа.

83. јереј Радован Ковачевић, парох у Примишљу код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је 23. марта 1908. године у Латину код Плашког. Богословију је завршио 1930 године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 2. августа 1931. године и постављен је за пароха у Радовици, одакле је касније прешао у Примишље.

Дана 29. јула 1941. године у Примишље су дошли усташе из Огулина. Предводио их је Јосип Томљеновић, усташки логорник из Плашког. У Примишље су стигли у току ноћи. На спавању су похватали све виђеније Србе, а са њима и оца Радована.

Сви су одведени у Слуњ, али су Италијани пустили ухапшеног свештеника. После три дана, отац Радован је поново ухапшен и отеран је у логор у Огулину. Према једном сведочанству, враћен је у слуњски затвор. Тада је ухапшена и његова породица, (супруга и двоје деце). Једно дете је стрељано пред очима родитеља. Када је мајка потрчала да заштити своје дете прободена је ножем. Након тога, стрељан је и отац Радован са другим дететом.

84. јеромонах Сава (Којић), парох у Бувачи код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1906. године у Милетићеву (Банат).

Рано у зору 9. августа 1941. године усташе су дошли у Бувачу и похапсили су многе Србе, а са њима и јеромонаха Саву. Све су их затворили у цркву у Великој Кладуши и ту су их подвргли страховитом мучењу.

Другог дана по хапшењу, цела група је одведена на место звано Мејино Стење. Сви су побијени и бачени у противтенковске ровове.

Сутрадан су мештани дошли на место злочина и ту видели страшан призор = набацани и искрвављени лешеви њихових комшија и рођака са повезаним рукама. Све је остало тако до после подне када су усташе довели двадесетак Срба, који су нагрнули земљу и тако их сахранили.

Нешто касније, усташки пир је настављен. Из села Радовице, Рушевице, Селишта, Мањевца и Пашина Потока покупили су жене и децу, извели их на Банића Главицу и све их побили.

85. јереј Василије Ковачина, парох у Метковићу, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 13. децембра 1912. године у Гнојницама. Богословију је завршио 1936. године на Цетињу, а за свештеника је рукоположен 14. марта 1937. године и постављен за пароха у Биограду код Невесиња. Нешто касније, премештен је у Метковић.

Ухапшен је 18. јуна 1941. године и одведен у усташки логор у Трпњу, а потом у Јањину, Стон и, на крају, у Дубровник. Из Дубровника је 27. јуна 1941. године одведен према манастиру Завали. Заклан је у близини манастира.

86. игуман Теофан (Косановић), старешина манастира Гомирја, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1881. године у Вери код Плашког. Замонашио се 1903. године и као јеромонах је опслуживао парохије у Марин Долу, Пониквама, Блињи и Гомирју. За старешину манастира Гомирја постављен је 1929. године и на тој дужности је остао до своје мученичке смрти.

Игуман Теофан је ухапшен од усташа средином јуна 1941. године заједно са јеромонахом Нектаријем (Дазгићем). Отерани су у усташки логор "Кула" у Огулину. После осам дана мучења, игуман је одведен у копривнички логор "Даница". У Копривници је највише мучен. Усташе су му набили камилавку на главу, па су га онда тукли и мучили сваковрсним мукама.

Из Копривнице је 30. јуна 1941. године У Госпићу је провео неко време.

Из Госпића је са већом групом Срба одведен на Велебит. Сви су мучени, побијени и бачени у јаму звану Јадовно.

87. јереј Љубомир Ц. Крњић, парох у Броцу код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 28. маја 1909. године у Осијечанима код Грачанице. Богословију је завршио 1930. године у Сремским Карловцима. За свештеника је рукоположен 8. маја 1931. године и постављен је за пароха у Чађавици. Нешто касније, премештен је на парохију прибојевићку, а затим на парохију у Броцу.

Ухапшен је 12. јула 1941. године са осталим свештеницима и одведен је у правцу Босанске Раче.

Убијен је крајем јула 1941. године на Велебиту и бачен у јаму у Јадовну.

88. протојереј Душан Крњевић, војни свештеник у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 16. августа 1882. године у Фатници. Завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је 5. јуна 1905. године и постављен је за пароха у Чајничу. Нешто касније, прешао је у Мостар, а потом је примио дужност војног свештеника у Мостару.

Ухапшен је у масовном хапшењу Срба у Мостару 20. јула 1941. године. Усташе су га, са још 300 Срба из мостарског краја, ухапсили и везали жицом. Сви су одведен у Госпић где су поделили судбину са својим православним народом.

89. јереј Ристо Катић, парох из Стајковић Села код Ливна, Епархија далматинска

До биографских података свештеника Риста Катића из Ливна нисмо успели да дођемо.

У списку који је саставио историчар Вељко Ђурић под редним бројем 86 (стр. 111) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године. Место његове смрти, такође, није познато.

90. јереј Спасо Лаврња, парох у Суваји код Доњег Лапца, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1912. године у Притоци код Бихаћа. Четири разреда гимназије је завршио у Бихаћу, а шесторазредну Богословију 1935. године на Цетињу. Рукоположен је 18. маја 1936. године. Служио је на парохијама у Великој Кладуши и Суваји.

Почетком јуна 1941. године отац Спасо се аутобусом враћао из Бихаћа. Усташе су га задржали у Доњем Лапцу. Ту је држан неколико дана. Терали су га да чисти улице, а у затвору су му чупали браду и стављали со у ране.

Дана 19. јуна 1941. године одведен је са једном групом свештеника у Госпић. Одатле су, нешто касније, одведени на Велебит. Убијен је на Велебиту и бачен у јаму Јадовно.

Усташе су 1. јула 1941. године, после хапшења оца Спасе, дошли у Сувају и одмах су почели са хапшењем. У парохијском дому су затекли супругу оца Спасе - Љубицу - која је била пред самим порођајем.

Љубици су распорили утробу и извадили нерођено дете. Друго дете, синчића од четири године, ранили су из пушке, а потом су га заклали.

Италијански карабињери су оставили писано сведочанство о овом усташком злочину. Ту се каже:

"...Дана 18. јуна усташе су присилили свештеника Спасу Лаврњу из Суваје да сиђе из поштанског аутомобила, а потом су га отерали у шуму и убили...

...Дана 1. јула усташе су запалили село Сувају и у том пожару је изгорело 25 кућа. У селу су убијали жене, дјецу и људе у укупном броју од 300 лица од којих је 170 закопано у три јаме, а остали су спаљени.

Такође, у Суваји се десило и ово, жени свештеника Спаса Лаврње, који је раније био убијен, усташе су распорили трбух, извукавши живо дете, које су убили."

91. јереј Милорад Лукић, парох у Пазарићу, Епархија добро-босанска

Рођен је 23. марта 1908. године у Обудовцу. Богословију је завршио 1930. године у Сарајеву. Рукоположен је 12. маја 1931. године и постављен за пароха јасеничког у Зворничко-тузланској епархији. Одатле је премештен је у Пазарић, где га је рат затекао.

Усташе су га , одмах по проглашењу НДХ, мучили и малтретирали, а потом протерали у Србију. Настанио се у Тополи, где је оболео. Умро је 12. августа 1942. године од последица усташког малтретирања и мучења.

92. протојереј Богдан Лалић, катихета у Сарајеву, Епархија дабро-босанска

Рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је Богословско-учитељску школу у Призрену. За свештеника је рукоположен 25. априла 1914. године. Служио је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. Године 1919. постављен је за катихету у Сарајеву. На тој дужности га је и рат затекао.

Ухапшен је у првој половини јуна 1941. године. Са њим је ухапшен и у затвор одведен и његов син, ученик богословије. Поуздано се зна да су на Видовдан 1941. године били у затвору. Касније су одведени у госпићски логор. Обојица су убијени на Велебиту и бачени су у Јадовно.

93. јереј Пантелија Ландуп, парох у Стријежевици код Пакраца, Епархија пакрачка

Рођен је 7. априла 1912. године у Рајићу код Новске. Богословију је завршио 1934. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је исте године и постављен за пароха у Стријежевици.

Ухапшен је у мају 1941. године у свом стану. Усташе су га одвеле у пакрачки затвор. После тога, предат је усташким мучитељима казненог завода у Госпићу.

Убијен је са осталим свештеницима над јамом Јадовно не Велебиту.

94. протојереј Радован Лапчевић, парох у Блатуши код Вргин Моста, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1863. године у свештеничкој породици. Рукоположен је 1888. године. Служио је у на парохији у Блатуши.

Ухапшен је почетком августа 1941. године у свом стану, где је лежао као тежак болесник. Пошто се сам није могао подићи из кревета, усташе су га силом извукли из куће. Гурали су га и бацали низ степенице тако да је испред куће већ био онесвешћен.

Чим је дошао свести, почео је да грди усташе због нечовечног поступања због чега су га ови још више мучили и тукли. Повели су га према Вргин Мосту. Путем до Вргин Моста (негде око 2 километра) ишао је веома тешко јер је био болестан, стар и изнемогао. Усташе су га убли чим су стигли у Вргин Мост. Његово мртво тело бацили су у једну јаму поред пута.

95. протојереј Петар Мајсторовић, парох у Личким Дољанима код Доњег Лапца, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1870. године у Боричевцу. Вишу гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима 1894. године. Рукоположен је 1895. године у Плашком. Служио је на парохијама у Грачацу, Великој Попини, Штикади, Мекињару, Личкој Јасеници, Осредцима и Дољанима.

Усташе су 15. јуна 1941. године упали у село и одмах су блокирали протину кућу. Усташе су упали у протину кућу, извели проту и његовог болесног сина Милојка, студента. Довели су их до камиона и заједно са једном већом групом Срба одвезли у затор у Доњем Лапцу. Одатле су, у другој половини јуна 1941. године, пребачени за Госпић. У прво време, прота и његов син били су заједно у ћелији. Обојица су мучени. По причању преживелих мученика, њих двојицу су једва препознали приликом првог изласка у затворску шетњу. Један комшија је запитао Милојка како то изгледа, а Милојко му је на то одговорио:

"Ово није скоро ништа, да нам видиш леђа. Горе је и од овога то што морам гледати душевне патње татине. Чини ми се да би и њему и мени било лакше да смо раздвојени и да не гледамо муке један другога".

Ноћу 22. јуна 1941. године усташе су пред протином ћелијом мучили једну жену која је у очају викала: "Убијте ме ја не знам ништа. То зна кум прото".

После тога, усташе су убрзано дошли до протине ћелије. Између себе су се довикивали: "Прото се објесио, а син му пресјекао жиле". Прота је нађен обешен. Одело му је било поцепано и крваво. Скинули су га, изнели у двориште и у њега испалили један метак из пиштоља.

96. протојереј Јован Д. Магарашевић, архијерејски намесник у Тузли, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 4. јула 1891. године у Даљу. Осам разреда гимназије је завршио у Осијеку, а богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1914. године. Служио је у Срему и Тузли. Одликован је Орденом Светога Саве Џ реда.

Ухапшен је 16. маја 1941. године у Тузли, где је остао до 27. маја, када је отпремљен у копривнички логор. Из Копривнице је 1. јула 1941. године пребачен за Госпић, где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године убијен.

97. јереј Миладин Милић, парох у Биљешеву код Зенице, Епархија добро-босанска

Рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Богословију је завршио 1935. године у Сарајеву. Најпре је радио као званичник Црквеног суда у Сарајеву. Рукоположен је 17. октобра 1937. године и постављен за пароха у Брезичану и Биљешеву.

Ухапшен је 27. априла 1941. године у парохијском стану у Биљешеву. Убио га је католички распоп, усташа Еуген Гујић, бивши фратар из Бусоваче.

98. протојереј Душан Малобабић, парох у Коларићу код Војнића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 31. октобра 1866. године у Плашком. Богословију је завршио 1889. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 12. фебруара 1890. године.

Прота Душан је ухапшен са свештеницима Нинковићем, Пеурачом, Шушњаром и Докмановићем, али је као стар и изнемогао пуштен. Неколико дана касније, ујутро око пет сати, усташе су упали у његов стан, извели га и заклали га на неких педесет метара од његове куће.

Усташе су, вративши се у његов стан, извели његову попадију Милеву и кућну помоћницу и обе заклали недалеко од њега.

99. јереј Ставро (или Станко) Манастирлић, парох у Поцрњу, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 1915. године у Мостару. Богословију је завршио на Цетињу. Рукоположен је 1936. године и постављен је за пароха у Поцрњу.

Убијен је од усташа 1941. године и бачен у провалију, која се налази између села Капавице и Ранковића у љубинском срезу.

100. игуман Рафаило (Момчиловић), настојатељ манастира Шишатовца, Епархија сремска

Рођен је 1875. године у селу Дероње (Бачка). Завршио је основну школу и отишао у манастир Бођане. Одатле је прешао у Манасију, где је замонашен . Завршио је богословију у Београду и сликарску академију у Кијеву и Риму. После завршених студија, дошао је у манастир Ковиље, а потом у Бођане и Шишатовац.

Игуман Рафаило је ухапшен 25. јула 1941. године. Тада је у манастир дошао полицијски пристав др. Никола Бунтак и са усташама ухапсио оца Рафаила и његова три сабрата Димитрија, Германа и Теофила. Одвели су их у Славонску Пожегу.

У возу су му почупали целу браду и немилосрдно га тукли. Њега и остале ухапшене терали су да певају разне песме. Игуман Рафаило је са осталим Србима у Славонској Пожеги чекао воз из Славонског Брода, који је довезао око 400 ухапшених Срба из Босанског Брода и Дервенте. На станици су их сврстали по четворицу у ред. На чело поворке ставили су игумана Рафаила и његова три сабрата. Тако формирану колону су провели кроз град.

Око колоне су били наоружани усташки мучитељи, а испред поворке је ишао један камион. Уз пут су их тукли тако да су старци, а са њима и игуман падали, што је усташе разбешњавало. Због тога су их терали да певају црквену песму "Свјати Боже".

Пред логором, где су их довели, стајали су пуна два сата. Затим су им наредили да трчећим кораком улазе у бараке. Игуман је, с обзиром да је био стар и измучен, пао, а маса је морала да трчи преко њега. Игуман је у несвесном стању пренесен у једну бараку, а онда у логорску болницу, а после четири дана у београдску.

У београдској болници је установљено да му је пет ребара поломљено, око јако модро и натечено, а лице у ранама. У болници је задржан на лечењу али је 3. септембра 1941. године умро од последица усташког злостављања.

101. протојереј Милош Мандић, архијерејски намесник из Грачаца, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1881. године у Грачацу. Вишу гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1908. године. Служио је на парохијама у Плашком, Горњим Дубравама и Грачацу.

Ухапшен је од усташа други дан по Спасовдану (29. маја 1941. године) и затворен са већом групом Срба у Грачацу. У затвору је много мучен. У ноћи између 30. и 31. маја је са још 26 Срба убачен у камион и одведен у правцу Метка.

Сви су побијени у једној шуми између Метка и Вребца. Бачени су у јаме које су раније ископане. За њихову погибију сазнали су чобани, који су после неколико дана туда наишли и затекли свеже хумке и крв око њих. Одмах су вест пренели у Грачац, одакле су дошли Срби, откопали гробницу и нашли гомилу унакажених лешева, које су једва препознали. Тело проте Милоша је највише било унакажено.

102. јереј Адам Марин, вероучитељ и парох у Копривници, Епархија загребачка

Рођен је 1886. године у Копривничкој Ријеци. Осморазредну гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима. Рукоположен је 7. децембра 1910. године у Пакрацу. Најпре је служио на парохији у Мединцима, а потом је премештен за пароха и катихету у Копривници.

Ухапшен је од усташа одмах по проглашењу НДХ и међу првима је одведен у тек формирани логор "Даница"у Копривници. Заједно са њим је био и прота Иса Пејновић, који је преживео усташко мучење у "Даници". Прота Пејновић о оцу Адаму сведочи:

"Овај највећи мученик и страдалник од свих интернираца био је страховито мучен од усташа тако да је тада изгубио и изглед човека. Полумртав је убачен у камион и 30. јуна 1941. године упућен у госпићски логор, али је на том путу умро у вагону почетком јула 1941. године. Усташе су му тело избацили из вагона на пругу, али се не зна тачно где."

Сведок страдања свештеномученика Адама Марина је и доктор Милан Омчикус, преживели адвокат из Бјеловара, који је у "Даници"био заточен са оцем Адамом.

103. протојереј Георгије Марјан, парох из Сења, Епархија горњокарловачка

Рођен је 21. марта 1894. године у Подруму, срез Оточац. Класичну гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима (1907. године). Рукоположен је 7. децембра 1908. године. Служио је на парохијама у Водотечу, Лучанима и Сењу. Одликован је Орденом Југословенске круне Џ реда и Орденом Светога Саве XX степена.

Прота Георгије је ухапшен од усташа у селу Бриња, на путу између Подрума и Сења. Одведен је у Госпић одакле је, свезан за кола, одведен на једно гробље где је жив спаљен у августу 1941. године.

104. јереј Вукосав Милановић, пензионисани парох у Кулен Вакуфу, Епархија далматинска

Рођен је 1865. године. Богословију је завршио у Рељеву. Рукоположен је 29. јуна 1892. године.

Ухапшен је крајем јула 1941. године са своја два сина, ћерком, снахом и двоје унучади. Деца (синови и ћерка) су му побијена 29. јула 1941. године у селу Бушевићу (Лика ) и бачени су у једну јаму.

Пошто је отац Вукосав био скоро слеп, усташе су га натерали да слуша како му кољу децу. Дали су му нож да закоље своју ћерку, али је он то одбио да учини. Децу су му поклали и бацили у јаму, а њега, слепог и утученог, оставили да се мучи.

Од туге и жалости умро је нешто касније у Лици.

105. јереј Симеон Матић, парох у Тржићу код Плашког, Епархија горњокарловачка

Рођен је 15. јануара 1912. године у Вучинић Селу (Српске Моравице). Богословију је завршио 1934. године у Сремским Карловцима, а рукоположен је 20. јануара 1936. године. Служио је као капелан у Војнићу и парох у Тржићу

Ухваћен је у возу, на железничкој станици Вукова Горица, и одведен је у загребачки затвор, одакле је после два дана одведен према Трешњевки.

Убијен је 17. јула 1941. године.

106. јереј Ђорђе Милојевић, парох у Новим Павјанима код Бјеловара, Епархија загребачка

Рођен је 21. марта 1908. године у Бјеловару. Основну школу је завршио у Новим Павјанима, гимназију у Загребу, а богословију је започео у Сремским Карловцима, а завршио је 1929. године у Битољу. Рукоположен је 23. јула 1932. године у Пакрацу и постављен за пароха у Новим Пављанима.

Ухапшен је код своје куће и одмах је отпремљен у злогласни усташки логор "Даница" код Копривнице. У логору је тучен и мучен, а 30. јуна 1941. године је отпремљен у госпићски логор, где је у ноћи између 1. и 2. јула много мучен.

Из Госпића је са већом групом Срба - Мученика одведен на Велебит. Убијен је и бачен у јаму звану Јадовно на Велебиту.

107. јереј Војислав Медан, парох у Дабру, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 28. маја 1916. године у Берковићима код Стоца. Богословију је завршио у Сарајеву. Рукоположен је 9. јуна 1938. године и постављен је за пароха у Дабру.

Убијен је крајем јуна 1941. године на прагу свога дома и пред очима своје супруге.

108. јереј Драгомир Ј. Маскијевић, парох у Дервенти код Власенице, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 1908. године у Власеници. Богословију је завршио 1931. године у Сарајеву. Рукоположен је 30. октобра 1932. године.

У Власеници је 21. јуна 1941. године почело прогањање и затварање Срба. Тада је ухапшен и отац Драгомир. Одведен је у правцу Шајковића. Убијен је у Рашића Гају, који је два до три километра удаљен од Власенице. У Рашића Гају је целе ноћи мучен тако да је у зору био унакажен.

109. јеромонах Севастијан (Миловановић), парох у Дувну, Епархија захумско-херцеговачка

Родом је из Срема. Био је сабрат манастира Житомислића и парох у Дувну, где је и убијен од усташа 1941. године.

110. јереј Ристо Ј. Марковић, парох у Загонима код Бјељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 5. марта 1905. године у Брчеву код Брчког. Богословију је завршио 1930. године на Цетињу. Исте године је рукоположен и постављен за пароха у Забрђу и Загонима.

Ухапшен је 12. 7. 1941. г. и аутобусом је одведен према Босанској Рачи, а одатле у Госпић где је, као и остали, мучен, а потом убијен.

111. јеромонах Емилијан (Недић), сабрат манастира Тавне, Епархија зворничко-тузланска

До биографије јеромонаха Емилијана Недића нисмо успели да дођемо. Зна се да је ухапшен је од усташа заједно са осталим бјељинским свештеницима. Отеран је у госпићски логор 12. јула 1941. године, где је мучен и убијен.

112. јереј Петар Н. Нинковић, парох у Војнићу, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1. августа 1909. године у Плашком. Богословију је завршио 1913. године у Сремским Карловцима. Неко време је служио као писар Црквеног суда у Плашком. Рукоположен је 30. јуна 1935. године и постављен је за пароха у Вргин Мосту и Војнићу.

Усташе су 14. јула 1941. године дошли и извршили су масовно хапшење Срба тога краја. Тада су ухапшена и три православна свештеника, међу којима је и отац Петар Нинковић. После две недеље, 29. јула, цела група је пребачена до места званог Банића Јарам, где су сви, после великог мучења, побијени.

113. јереј Василије Накарада, парох у Машвини код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је 2. јануара 1917. године у Личком Петровом Селу код Коренице, где је и завршио основну школу. Нижу гимназију је завршио у Бихаћу, а богословију у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1939. године и постављен је за пароха у Машвини код Слуња.

Ухапшен је другог дана септембра 1941. године и, после великог мучења, одведен је у Бихаћ. Тамо је убијен и закопан у заједничку гробницу на Гаравицама, у којој се налази дванаест хиљада побијених Срба из босанских и личких крајева.

114. јереј Тихомир Нешковић, парох из Јање код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је у Вардишту. Богословију је завршио у Битољу, а Богословски факултет у Београду. Рукоположен је 1. јуна 1941. године и постављен је за пароха у Јањи.

Ухапшен је 12. јула 1941. године и спроведен је у госпићски логор. Одатле је, после великог мучења, одведен на Велебит и убијен над јамом Јадовно.

115. Стојан Медић, богослов

До биографских податка богослова Стојана Медића нисмо успели да дођемо.

У списку, који је у књизи "Усташе и православље" саставио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 110 (стр. 113) наводи се његово име. Уз име наводи се и податак да је убијен од усташа 25. децембра 1941. године. До детаљнијих података о његовој смрти нисмо успели да дођемо.

116. протојереј-ставрофор Манојло А. Оклобџија, парох у Врелу код Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 14. јуна 1860. године у Почитељу код Госпића. Седам разреда гимназије и богословију је завршио у Сремским Карловцима 1886. године. Рукоположен је 9. децембра 1886. године и постављен је за капелана у Турјанском, а потом је премештен на парохију у Врело.

За време Првог светског рата је био прогањан и хапшен. Две године је провео у интернацији. У ослобођеној Отаџбини одликован је Орденом Светога Саве XX степена и Орденом Југословенске круне Џ реда.

Ухапшен је одмах по проглашењу НДХ, али је због старости био пуштен под условом да не може чинодејствовати. Уместо њега, ухапшен је његов син, школски надзорник у Кореници, кога су одвели у Госпић и на Јадовну убили.

Проту су мучили и прогањали. Умро је у Загребу 14. јануара 1945. године.

117. јереј Богдан Опачић, парох и архијерејски намесник у Глини, Епархија горњокарловачка

Рођен је у Шкарама 1905. године. Гимназију је завршио у Оточцу, а богословију у Сремским Карловцима 1925. године. Рукоположен је 1926. године, а служио је на парохијама у Широкој Кули (Лика), Шемерници, Бечуги и Петрињи. У Глину је дошао 1940. године.

У Глини су у ноћи између 10. и 11. маја 1941. године вршена велика хапшења Срба. Међу ухапшенима је био и отац Богдан. Сви су били затворени у глинску Цркву. Поубијани су следеће ноћи после страховитог мучења. Сви су побијени у цркви, а потом су одвезени до места званог Прекопе, шест километара удаљеног од Глине, где су бачени у три велике јаме.

118. протојереј Павле Т. Обрадовић, парох у Небљусима код Доњег Лапца, Епархија горњокарловачка

Рођен је 17. јуна 1871. године у Брувну код Грачаца. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима. У Карловцима је завршио и богословију 1892. године. За свештеника је рукоположен 6. јануара 1894. године и постављен је за пароха у Истоку, одакле је прешао у Небљусе, где га је и рат затекао.

Прота Павле је у ноћи између 15. и 16. јуна 1941. године добио позив из усташког стана у Доњем Лапцу да се одмах јави ради неког саслушања.

Отац Павле је затворен одмах по доласку у Доњи Лапац. Одатле је после неколико дана отпремљен у госпићски логор. Убијен је над Јадовном на Велебиту.

119. јерођакон Доситеј (Обрадовић), Плашко, Епархија горњокарловачка

До биографских података јерођакона Доситеја (Обрадовића) нисмо успели да дођемо.

У списку свештеника пострадалих у НДХ, који је направио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 122 (стр. 113) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

120. Новак Окиљевић, искушеник манастира Житомислића, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података искушеника Новака Окиљевића из манастира Житомислића нисмо успели да дођемо.

У списку свештеника пострадалих у НДХ, који је саставио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 124 (стр. 113) наводи се његово име. Историчар Вељко Ђурић наводи и податак да је убијен од усташа 1941. године у близини Неретве.

121. јеромонах Роман (Пашћан), сабрат манастира Беочина, Епархија Сремска

До биографских података јеромонаха Романа (Пашћана), сабрата манастира Беочина, нисмо успели да дођемо.

Зна се да је јеромонах Роман 8. фебруара 1942. године доведен у Ириг. Спроводећи га на саонама, усташе су упали у заседу. Отац Роман је, захваљујући томе, побегао али је нешто касније поново ухапшен и доведен у Ириг у затвор. Из Ирига је отеран у Славонску Пожегу, где је стрељан. Постоје подаци да је у том логору било дванаест монаха из фрушкогорских манастира. Усташе су их мучили и излагали сваковрсним понижењима. Најчешће су приморавани да рукама чисте логорске чисте клозете и да рукама копају нове.

122. протојереј Родољуб Пајић, парох у пензији из Петриње, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1861. године у Уштици код Јасеновца. Гимназију је започео у Карловцу, а завршио је у Сремским Карловцима, где је 1888. године завршио и богословију. Рукоположен је исте године, а служио је на парохијама у Дрљачама код Слуња и Петрињи, где је остао до пензије.

Ухапшен је пред Петровдан 1941. године заједно са својом супругом. Отпремљени су у цапаршки логор, где су са осталим свештеничким породицама злостављани. После неког времена, пребачен је у Недићеву Србију, где је од последица злостављања и физичке изнурености умро 31. децембра 1942. године.

123. јереј Вујадин Пањковић, парох из Дебелог Брда код Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1. маја 1905. године у Брлогу код Оточца. Богословију је завршио у Сремским Карловцима 1927. године, а рукоположен је 31. марта 1929. године. Служио је у Доброселу, а нешто касније је прешао на парохију у Дебелом Брду.

Отац Вујадин је ухапшен 28. маја 1941. године. Усташе су га затворили у затвор у Бунићу, где је страшно батинан. Одатле је пребачен у казнени завод у Госпићу. Убијен је над јамом Јадовно у Јадовно на Велебиту.

124. јереј Вукашин Петковић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 5. фебруара 1904. године у Фочи. Богословију је завршио 1926. године у Сарајеву. Рукоположен је 13. јуна 1927. године и постављен је за пароха у Коњицу. Године 1931. премештен је за пароха у Мостару.

Отац Вукашин је убијен заједно са свештеником Петром Пејановићем и већом групом Срба, који су ухапшени 24. и 25. јуна 1941. године. Сви су побијени 26. јуна 1941. године у околини Мостара.

125. јереј Илија Павлица, парох у Муњави код Огулина, Епархија горњокарловачка

Рођен је 25. јула 1905. године у Подуму код Плашког. Богословију је завршио 1930. године у Сремским Карловцима. После рукоположења постављен је за пароха у Јавинцу код Двора на Уни, одакле је премештен на парохију у Муњаву код Огулина.

Ухапшен је од усташа половином маја 1941. године, али је убрзо пуштен. Поново је ухапшен 12. јуна 1941. године и одведен у огулински логор "Кула", где је страшно мучен. Из Огулина је транспортован у копривнички логор "Даница". Одатле је, после извесног времена, премештен у госпићски затвор, где је у ноћи између 1. и 2. јула пребијен. После тога, одведен је на Велебит, на мученичко Јадовно, где је убијен и бачен у јаму.

126. јереј Милош Петровић, парох у Босанским Лужинама код Дервенте, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 21. јула 1909. године у Лончарима код Брчког. Основну школу и гимназију је завршио у Брчком, а богословију 1929. године у Сарајеву. Рукоположен је 6. маја 1930. године у Тузли и постављен је за пароха у Јасеници. После тога, служио је у осјечаничкој парохији, одакле је прешао у Босанске Лужине, где га је рат затекао.

Убијен је од усташа 14. јуна 1941. године у свом стану у Босанским Лужинама. Детаљнијих података о његовом страдању нема.

127. јереј Милорад Л. Пекић, парох у Сибашници код Брчког, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 24. јула 1913. године у Тобуту, срез тузлански. Богословију је завршио 1937. године у Сарајеву. Рукоположен је 30. јуна 1938. године и постављен је за пароха у Субашници.

Ухваћен је од усташа у свом месту у августу 1941. године и, са једном већом групом Срба из бијељинског среза, преко Загреба је одведен у госпићски логор.

С обзиром да је у то време госпићски логор требало да буде расформиран, то су сви затвореници, а са њима и отац Милорад, пребачени у Јасеновац.

Између 25. новембра и 1. децембра 1941. године одведен је у шуму Јасеновац са још тридесетак Срба и ту је убијен после великог мучења.

128. јереј Миле Ц. Пеурача, парох у Горњем Будачком код Војнића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 22. јуна 1907. године у Горњем Будачком. Богословију је завршио 1931. године у Сарајеву. Рукоположен је 14. августа 1932. године и постављен је за пароха у Скраду. После тога, служио је на парохијама у Перјасици и Горњем Будачком.

Ухапшен је 14. јула 1941. године и спроведен је у Војнић, где је неко време држан у кућном притвору код свог таста Ђоке Божидара. У то време, по Војнићу су вршена масовна хапшења Срба.

Отац Миле је 29. јула 1941. године одведен у усташки затвор. Ту су сви похапшени повезани жицом, потрпани у камионе и одведени у правцу села Крњака и стрељани код Божића Јарка, у шуми покрај пута, који спаја Карловац и Плитвичка Језера.

129. јереј Петар Пејановић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 19. фебруара 1911. године у Мостару. Богословију је завршио 1932. године у Сарајеву. Рукоположен је 28. јануара 1933. године и постављен је за пароха у Биограду код Невесиња. Одатле је 1935. године премештен у Мостар.

Ухапшен је 24. јула 1941. године. Убијен је у околни Мостара заједно са свештеником Вукашином Петровићем.

130. јереј Димитрије Пантелић, парох у Чађевици код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 5. јула 1911. године у Броцу. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је 16. јуна 1935. године и постављен је за пароха у Копривници, одакле је касније премештен у Чађевицу.

Поуздано се зна да је отац Димитрије дана 12. јула 1941. године одведен аутобусом из Бијељине према Босанској Рачи са осталим свештеницима бијељинског среза.

Убијен је на Велебиту и бачен у јаму Јадовно.

131. протојереј Никола Прокопић, парох у Бистрици, Епархија бањалучка

Рођен је 7. априла 1874. године. Богословију је завршио 1896. године у Рељеву. Рукоположен је у августу 1897. године. Био је један од духовних и националних предводника Срба тога краја. Једно време је као уредник листа "Отаџбина" замењивао свога пријатеља Петра Кочића док је овај био у затвору.

Прота Никола је по питању прогона, мучења и страдања од усташа поделио судбину својих саслужитеља и сапатника.

Мучен је, малтретиран и, на крају, протеран од стране усташа. Умро 1941. године у Аранђеловцу.

132. протојереј Марко Поповић, парох у Благају код Бугојна, Епархија дабро-босанска

Рођен 13. јануара 1876. године у Купресу. Богословију је завршио у Рељеву, а рукоположен је 18. фебруара 1901. године. За време Првог светског рата ухапшен је од аустријских власти и дуже време је држан као таоц.

Ухапшен је од усташа 6. јуна 1941. године у Купресу и одведен је у Бугојно. Тамо је у затвору српског начелства држан неколико дана.

Одведен је према Горњем Вакуфу и убијен је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.

133. протојереј Стефан Ђ. Поповић, парох из Међаша код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 7. јануара 1873. године у Горњој Чађевици. Основу школу и трговачку академију је завршио у Бијељини, а богословију 1894. године у Рељеву. Рукоположен је 4. фебруара 1896. године и постављен је за пароха у Босанском Шамцу, а доцније за катихету у Брчком. Нешто касније, примио је парохију у Брчком, а 1914. године је премештен у Међаше.

Ухапшен је 12. јула 1941. године са осталим свештеницима бијељинског среза и аутобусом је доведен у правцу Босанске Раче.

Убијен је на Велебиту и бачен у јаму Јадовно.

134. јереј Милан Поповић, парох из Мартин Брода, Епархија далматинска

Рођен је 1874. године. Завршио је шест разреда гимназије и рељевску богословију 1899. године. Рукоположен је 8. септембра 1899. године и постављен је за пароха у Паланчишту код Приједора. Одатле је прешао у Хашане код Босанске Крупе, где је служио неко време. У току службовања служио је и у Рмањ Манастиру код Мартин Брода у долини реке Уне.

Као активан свештеник и пастир народни писао је о нашим старинама у "Босанској вили" и другим часописима.

За време Првог светског рата интерниран је у Арад. Тамо је био затворен у аустро-угарском казамату.

Ухапшен је у јулу 1941. године и затворен је у Кулен Вакуфу. Одатле је 29. јула одведен у Лички Бушевић, где је страховито мучен. Усташе су га заклали и бацили у једну од тамошњих јама.

135. ђакон Миленко Поповић, вероучитељ у Бијељини, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је у Бањалуци. Богословију је завршио 1938. године у Сарајеву. У чин ђакона је рукоположен 16. јуна 1940. године и постављен је за вероучитеља у основној школи у Бијељини.

За оца Миленка се зна да је ухапшен у Бијељини заједно са осталим свештеницима бијељинског среза. Одведен је у правцу Босанске Раче. У току јула месеца био је заточен у Копривници, одакле је отпремљен у Госпић, где је ликвидиран са осталим свештеницима.

136. јереј Михаило О. Поповић, парох у Полачи код Книна, Епархија далматинска

Рођен је 6. новембра 1899. године у Бискупији код Книна. Богословију је завршио 1928. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 16. априла исте године и постављен је за пароха у родном месту. Нешто касније, прешао је у Церање, а одатле у Полачу код Книна.

Усташе су на Спасовдан 1941. године упали у цркву где је отац Михаило служио Свету Литургију. Ухапшен је при изласку из цркве. Са њим је ухапшена и већа група његових парохијана.

Отпремљени су у кнински затвор, где су држани до 5. јуна 1941. године, када су их одвезли до рудника под Промином. Сви су били повезани једним ланцем. Побијени су их и бачени у јаму Голубњачу.

137. јереј Саво А. Поповић, парох у Брезову Пољу код Брчког, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 6. априла 1882. године у Сребреници. Богословију је завршио 1906. године. Рукоположен је 14. септембра 1906. године и постављен је за пароха у Брезову Пољу.

Ухапшен је 1. августа 1941. године у својој парохији. Одведен је у госпићски логор. Са њим су били свештеници Пекић из Сибашнице и Јовановић из Мачковца.

Из Госпића је отпремљен за Јасеновац, где је убијен 2. јануара 1942. године у тзв. "другом великом усташком наступу".

Убијен је пред логорском бараком ударцима дрвеног маља. Са њим је убијено још тридесетак Срба - заточника јасеновачког логора.

138. јеромонах Макарије (Пејак), сабрат манастира Житомислића, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података јеромонаха Макарија (Пејака), сабрата манастира Житомислића, нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 130 (114) наводи се његово име и податак да је убијен је од усташа на Неретви 1941. године.

139. јереј Илија Пинтер, парох из Српских Јасеница, Епархија бањалучка

До биографских података свештеника Илије Пинтера нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, наводи се његово име и податак да је убијен је од усташа 1941. године.

140. Марко Продановић, богослов из Мостара, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података богослова Марка Продановића нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

141. јереј Огњен Радић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 17. јула 1907. године у Невесињу. Богословију је завршио 1928. године на Цетињу. Рукоположен је 28. августа 1929. године и постављен је за пароха у Љубомиру. Одатле је, нешто касније, прешао на брдску парохију са седиштем у Мостару. За вредан пастирски рад епископ Тихон га 1936. године одликовао црвеним појасом.

Ухапшен је 24. јуна 1941. године. Усташе су га 26. јуна одвели на Царински мост, где су га заклали и бацили у Неретву.

142. протојереј Никола Радмановић, парох и архијерејски намесник у Слушници код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је у свештеничкој породици 1869. године у Садиловцу, где је завршио основну школу. Гимназију и учитељску школу је завршио у Карловцу, а богословију 1895. године у Задру. Рукоположен је 1896. године и постављен је за помоћника пароха у Плашком. Године 1900. премештен је на слушничку парохију. Одликован је Орденом Светога Саве.

Прота Никола је одмах по проглашењу НДХ могао отићи у Србију, али није желео да напусти свој народ и Богом му поверене парохијане.

У Слушницу су 2. августа 1941. године дошли предстојник и командир станице са усташама из Слуња. Одмах су запечатили парохијски стан и цркву, а проту су, са његовом супругом Катарином и ћерком Љубицом, одвели у Слуњ и затворили у просторије грађанске школе, где се у то време налазило још око 700 заточених Срба тога краја.

Побили су их, после великог мучења, ноћу 2. августа 1941. године. Сви су закопани у заједничку гробницу, која се налази с десне стране Коране на месту званом Растоке.

После тога, опљачкали су цркву и парохијски дом, а онда их до темеља срушили.

143. Ђуро Т. Радмановић, студент теологије из Врањске код Босанске Крупе, Епархија бањалучка

Рођен је 13. априла 1919. године у Врањској. Основну школу је завршио у Босанској Крупи, нижу гимназију у Бихаћу, а шесторазредну богословију 1939. године у Битољу. Студирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду.

Ђуро Радмановић је ухапшен 29. јула 1941. године са већом групом Срба из Босанске Крупе и околине. Сви затворени у цркву, где су страховито мучени.

Усташе су из цркве извели једну групу млађих људи. Све су их одвели код Дома у Босанској Крупи. Са њима је био и богослов Ђура Радмановић. Сви су заклани и затрпани у заједничку гробницу.

144. јереј Димитрије Рајановић, парох у Нишићу код Сарајева, Епархија дабро-босанска

Рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и нижу гимназију је завршио у Пријепољу, а богословију 1931. године у Призрену. Рукоположен је 25. марта 1932. године и постављен је за пароха у Соколовићима. Одатле је почетком 1939. године прешао у Нишић код Сарајева.

Отац Димитрије је одведен од усташа према Семизовцима у августу 1941. године. Убијен је негде око Илијаша са једном групом Срба.

145. јереј Урош С. Рајчевић, парох у Могорићу код Госпића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 6. марта 1913. године у Малом Халану код Грачаца. Богословију је завршио 1935. године на Цетињу. Рукоположен је 31. јануара 1937. године у Шибенику и постављен је за пароха у Могорићу, где је остао до своје мученичке смрти.

Ухапшен је од усташа 16. јуна 1941. године у Могорићу и спроведен је у казнени завод у Госпићу. Тамо је много мучен. Из Госпића је на Видовдан 1941. године одведен на Велебит. Убијен је над Јадовном са свештеником Миланом Диклићем из Косиња.

146. јеромонах Кипријан (Релић), парох у Вери код Вуковара, Епархија сремска

Рођен је у Задру 2. фебруара 1904. године у римокатоличкој породици. После завршетка римокатоличке богословије прешао је у православну веру и дошао је у манастир Фенек у Срему, где је замонашен. У чин јерођакона је рукоположен 1929. године, а у чин јеромонаха 7. децембра 1931. године. Од 1935. до 1940. године служио је на парохији у Миклушевцима, када прелази у Веру.

Отац Кипријан је за време постајања усташке НДХ и насилног прекрштавања Срба устао у одбрану православних верника бодрећи их да не напуштају Свето Православље. Усташке власти су му нудиле да се врати римокатоличкој вери и обећавали су му положај, али он је све то енергично одбио.

Ухапшен је у септембру 1941. године. Одмах је отпремљен је у Јасеновац. Када су га довели у јасеновачки логор, управник логора, извесни Марјановић, је узвикнуо: "Њега ми одјелите, он је мој".

Отац Кипријан и Марјановић су били школски другови, али му Марјановић није могао опростити напуштање католичке вере.

Дана 22. новембра 1941. године из логора су побегла два затвореника, а за одмазду је требало бити стрељано 60 Срба. У одабраној групи је био и отац Кипријан. Одвели су их у логорску циглану и ту их све побили: неке метком, а неке гвозденим полугама. Потом су их све побацали у пећ и спалили.

147. протојереј Петар Рашета, парох у Бунићу код Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 24. марта 1887. године у Доњем Лапцу од оца Јована, свештеника, и мајке Софије. Гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима (1898-1902). Рукоположен је 1903. године у Плашком и постављен је за чиновника Црквеног суда. Године 1905. прелази за пароха у Крбавици, а одатле, нешто касније, прелази у Бунић.

Ухапшен је 26. маја 1941. године. Одмах је спроведен у Госпић, а одатле у Јадовно, где је убијен са свештеником Вујадином Пањковићем.

148. протојереј Милан Рајчевић, црквено-судски тужилац из Плашког, Епархија горњокарловачка

Рођен је 3. децембра 1886. године у Дивоселу (Лика). Гимназију и богословију је завршио у Сремским Карловцима (1910. године). Служио је на парохијама у Осредцима, Широкој Кули, Зрмањи и Плашком.

Ухапшен је крајем маја 1941. године у Плашком. Одатле је спроведен у огулински затвор "Кула", где је провео неко време. Нешто касније, пребачен је у логор "Даница" код Копривнице.

Иако је био крупан и снажан човек, у затвор је стигао као сенка. Био је ошишан, обријан и телесно унакажен. Једва му се могао чути глас. У логору је стално понављао: "Нас више нема".

Отпремљен је за Госпић 30. јуна 1941. године и тамо се задржао само једну ноћ. Отпремљен је на Велебит и убијен над јамом Јадовно.

Његова ћерка Душанка је пошла да га тражи, али се ни она није жива вратила.

149. Драго Ристановић, студент теологије, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 1920. године у Рупјелима код Требиња. Студирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду.

Ухапшен је од усташа у јуну 1941. године. Неко време је држан у Цапрагу код Сиска.

Не зна се тачно где је и како убијен.

150. протојереј Богдан Ралић, парох из Сарајева, Епархија дабро-босанска

До биографских података протојереја Богдана Ралића нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 151 (стр. 115) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године

151. јереј Војислав Рашић, парох из Путњевца код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

До биографских података свештеника Војислава Рашића нисмо успели да дођемо.

У напред поменутом списку историчара Вељка Ђурића под редним бројем 153 (стр. 115) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

152. јеромонах Митрофан (Рацков), сабрат манастира Беочина, Епархија сремска

До биографских података јеромонаха Митрофана (Рацкова) нисмо успели да дођемо.

У напред поменутом списку историчара Вељка Ђурића под редним бројем 154 (стр. 115) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

153. јереј Јанко С. Савић, парох у Кнежини код Власенице, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 22. маја 1908. године у Стрмици, срез Власеница, у угледној породици, која је преко две стотине година давала свештенике. И он је пошао путем његових предака - свештеника који су служили у манастиру Ломници. Богословију је завршио 1931. године у Сарајеву. Рукоположен је на Видовдан 1932. године и постављен је за пароха у Кнежини.

Усташе су га 22. јуна 1941. године ухапсили у Кнежини. Одведен је са још четворицом свештеника и неколико десетина угледних Срба. Сви су заклани у Рашића Гају близу Власенице.

154. јереј Родољуб С. Самарџић, парох у Кулен Вакуфу, Епархија далматинска

Рођен је 16. марта 1907. године у Рогатици. Богословију је завршио 1930. године у Сарајеву, а рукоположен је 16. марта 1931. године.

Убијен је заједно са женом и децом у јуну 1941. године за време покоља Срба у Кулен Вакуфу. Пре него што су га убили, усташе су му испред њега заклали жену и децу.

155. јереј Љубомир Д. Свитлић, парох у Вршанима, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 5. маја 1888. године у Санском Мосту од оца Ђорђа, свештеника, и мајке Савке. Богословију је завршио 1911. године у Рељеву. Рукоположен је 4. марта 1912. године и постављен је за пароха у Коренитој. До своје мученичке смрти служио је на парохијама у Врањаку, Сандићима и Вршанима.

Ухапшен је 12. јула 1941. године са осталим бијељинским свештеницима, али је убрзо пуштен.

Убијен је од усташке СС Ханџар дивизије 1943. године заједно са својом супругом Олгом и децом: Савком, Јованком и Ђоком. Бачени су у реку Лукавац. Лешеви су (осим Јованкиног) пронађени после шест недеља.

156. јереј Вуколај Д. Скенџић, парох у Брињу код Оточца, Епархија горњокарловачка

Рођен је 10. марта 1904. године у Понору код Оточца. Богословију је завршио 1926. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 22. маја 1927. године и постављен је за пароха у Рујевцу код Двора на Уни. Нешто касније, премештен је у Бриње, где га је и рат затекао.

Ухапшен је 22. јуна 1941. године око три сата ујутру. Тада је пет наоружаних усташа упало у његов стан. Одвели су га у брињски затвор, где су га држали три дана. После тога о њему се ништа није знало.

По завршетку рата, усташки злочинац Стипе Јавор је на суђењу признао да је 25. јуна 1941. године убио свештеника Вуколаја Скенџића у шуми званој "Шкамрица" недалеко од Бриња и да га је потом бацио у провалију.

157. јереј Милош В. Савић, парох у Милићима код Власенице, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 27. априла 1893. године у Стрмици. Богословију је завршио 1917. године у Рељеву. Рукоположен је 22. марта 1920. године и постављен је за пароха у Цикотама, где је провео девет година, а потом је прешао на парохију у Милиће.

Ухапшен је 22. јуна 1941. године на својој парохији. Усташе су га довели у Власеницу и затворили у затвор Среског суда.

У ноћи између 26. и 27. јуна једна група Срба-затвореника је одведена из затвора. Са њима је био и отац Милош.

Сви су побијени у Рашића Гају код Власенице.

158. јереј Реља Спахић, парох у Блажују код Сарајева, Епархија дабро-босанска

Рођен је 3. јануара 1906. године у Рогатици. Богословију је завршио у Сарајеву. Рукоположен је 19. септембра 1927. године и постављен је за пароха у Рогатици. У Блажуј је прешао 1931. године.

Отац Реља је и после проглашења НДХ остао са својим народом на парохији вршећи своју пастирску службу. Тако је 10. августа 1941. године служио Свету Литургију у блажујској цркви (те ноћи усташе су спалили село Раковицу). Сутрадан је пред цркву стигао пун камион Срба из његове парохије. Усташе су му наредили да и он пође са њима.

Отац Реља је успео да напише неколико опроштајних речи својој породици, које је оставио у цркви, а потом кренуо.

Одведени су у Бутмир и сви су стрељани.

У писму је написао: "Мила моја Вукосава и дјечице, када умрем жеља ми је да ме укопате код блажујске цркве. Тамо ћемо се опет наћи. Будите, дјечице, до краја овог ништавног живота честити и поштени. Нека вас све Бог благослови".

Писмо је написао 10. августа 1941. године испред четири сата поподне.

Пре стрељања, многи су избодени камама.

159. протојереј Никола Скакић, парох у Сарајеву, Епархија дабро-босанска

Рођен је 15. фебруара 1868. године у Пећима код Босанског Грахова. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву. Рукоположен је 10. новембра 1887. године и постављен је за пароха у Пећима.

За време Првог светског рата био је интерниран у Арад и Нежидер, где је задржан до 1916. године. Од 1916-1917. године држан је у кућном притвору. За пароха сарајевског постављен је 1932. године.

По проглашењу НДХ, отац Никола је одведен у логор у Цапрагу, где је мучен, а потом протеран у Недићеву Србију.

Умро је у Београду 23. марта 1944. године.

160. јереј Дмитар Б. Скорупан, парох из Цвијановић Брда код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је 28. јула 1911. године у Лапту код Плашког. Богословију је завршио 1931. године у Битољу. Рукоположен је 24. јула 1932. године и постављен је за пароха у Цвијановић Брду, где га је и рат затекао.

Усташе су ноћу, 6. маја 1941. године, дошли у Вељун и Цвијановић Брдо (то је била усташка група из Слуња - нап. В. Џ.) и, уз помоћ домаћих усташа из Хрватског Блепара, ухапсили су оца Дмитра и скоро све православне Србе тога краја (који се нису склонили).

Сутрадан, 7. маја, отац Дмитар је са протом Добросављевићем и целом групом Срба одведен у правцу Хрватског Благаја. Тамо су, у непосредној близини школе, сви побијени.

161. јереј Добросав Соковић, парох поблаћки у Сјеверину код Рудог, Епархија дабро-босанска

Рођен је 10. јануара 1915. године у Мокронозима код Вишеграда. Богословију је завршио 1938. године у Сарајеву. Рукоположен је 26. фебруара 1934. године. После рукоположења, постављен је за пароха равањског код Купреса, одакле је убрзо премештен на парохију закаљску код Чајнича. У марту 1941. године дошао је на поблаћку парохију у Сјеверину, где га је и рат затекао.

Оца Добросава Соковића је на превару ухватио усташа Бего Нуман и 25. јула га је одвео у Рудо. Одмах је возом отпремљен за Сарајево, где је мучен и убијен.

162. јереј Радивој И. Станисављевић, парох из Коренице, Епархија горњокарловачка

Рођен је 20. фебруара 1891. године у Грачацу. Богословију је завршио 1915. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 3. августа 1916. године. Служио је на парохијама у Радучу, Крбавици, а потом у Кореници.

Усташе су 1. јула 1941. године похапсили све виђеније Србе кореничког краја. Међу њима је био и отац Радивој. Њега су најпре држали у затвору усташког логора у Кореници, где су га мучили на све могуће начине.

Према неким сведочанствима, отац Радивој је убијен у Кореници или у њеној околини, а према другим, одведен је у Бихаћ и убијен је на Пријебоју, између Коренице и Личког Петовог Села.

163. протојереј-ставрофор Јован Станојевић, архијерејски заменик и члан Црквеног суда у Пакрацу, Епархија пакрачка

Рођен је 6. јануара 1882. године у Јакшићу. Осморазредну гимназију са испитом зрелости је завршио 1900. године у Славонској Пожеги, а богословију 1904. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је одмах по завршеној богословији и постављен је за пароха у Великој Бршљеници, где остаје све до 1925. године. Са парохије је 1911. године апсолвирао на Правном факултету у Загребу. Од 1925. године служио је у Црквеном суду у Пакрацу у својству члана Црквеног суда, а касније је постао архијерејски заменик.

Ухапшен је 28. априла 1941. године у Пакрацу. Прво је затворен у пакрачки срески затвор, а потом је одведен у копривнички логор "Даница".

У Копривници је страховито мучен. Очевидац сведочи да је био модар од батинања и да се једва кретао. Из Копривнице је ноћу, 1. августа 1941. године, пребачен у госпићски казнени завод, а одатле, под јаком усташком стражом, на Велебит, где је убијен и бачен у јаму Јадовно.

164. протојереј Коста Станишић, парох и архијерејски намесник у Ливну, Епархија далматинска

Рођен је 31. марта 1994. године у Ливну. Богословију је завршио 1909. године у Рељеву. Рукоположен је 5. августа 1909. године и постављен је за пароха у Босанском Грахову, где је остао до 1919. године, када је премештен за пароха у Ливну. Одликован је орденом Св. Саве Џ реда.

Усташе су у ноћи између 11. и 12. јула 1941. године провалили у стан проте Косте Станишића и одвели његову супругу Даницу, ћерку Смиљу и њега. Затворили су их у ливањску основну школу. Ту су их држали три недеље, а онда су их са једном групом Срба одвели у село Пролом (око 20 километара удаљености од Ливна) и ту их мучили. Све Србе су живе бацали у јаму, а отац Коста је морао гледати страдање своје породице и својих парохијана. Отац Коста је последњи заклан и бачен у јаму.

165. протојереј Спиридон Старовић, парох у Автовцу и архијерејски намесник невесињски, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 12. децембра 1875. године у Боњанима код Херцег-Новог. Богословију је завршио 1899. године у Београду. Прво је био учитељ у Коњицу и Љубињу. Рукоположен је 2. марта 1903. године и постављен је за вероучитеља у Автовцу.

С почетка двадесетог века века отац Спиридон је много мучен од аустријских власти (нарочито 1901. и 1902. године). Као светосавски српски свештеник оштро је, водећи рачуна о духовним и националним интересима свога народа, протествовао против аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине. Ухапшен је одмах после сарајевског атентата 1914. године. Аустро-угарске власти су га интернирале у Арад, где су га држали до 4. августа 1916. године.

Прота Спиридон се, поред пастирског рада, ангажовао у просвећивању свога народа. Написао је књижицу "Последњи дани Војводе Богдана Зимоњића". Објављивао је своје чланке, беседе и проповеди у "Братству", "Веснику", "Споменику", "Српском свештенику", "Голубу" и другим листовима.

Отац Спиридон је ухапшен 7. јуна 1941. године и одведен је до Кобиље Главе. Тамо је, на путу између Гацка и Билеће, убијен ударцем маља по глави.

166. јереј Јаша Степанов, парох у Плашком, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1910. године у Турији (Бачка). Нижу гимназију је завршио у Старом Бечеју, а богословију 1934. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1935. године и постављен је за пароха треће плашчанске парохије, где га је и рат затекао.

Отац Јаша Степанов је, после краћег времена проведеног у кућном притвору, ухапшен 10. јуна 1941. године. Усташе су њега и проту Рајчевића отпремили у огулински затвор "Кула". Одатле је, са осталим свештеницима, пребачен у злогласни копривнички логор "Даница". Из копривничке "Данице" је 30. јуна 1941. године пребачен у логор у Госпићу.

Убијен је на Велебиту и бачен је у јаму Јадовно.

167. протојереј Матија Стијачић, парох у Смиљану код Госпића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1883. године у Клобуцима код Требиња. По завршеној богословији и рукоположењу, служио је на парохијама у Америци. У Америци је саставио "Зборник молитава и црквених песама са одговорањем на литургији".

У Отаџбину се вратио 1935. године и постављен је за пароха у Смиљану (родном месту нашег научника Николе Тесле), где је служио до своје мученичке смрти.

Ухапшен је 12. априла 1941. године у Смиљану и одведен је у госпићски затвор. Усташке власти су званично обавестиле Црквени суд у Плашком да су прота Матија Стијачић и свештеник Димитрије Јерковић ухапшени.

У Госпићу су злостављани тако да су виђени да се једва крећу од претрпљених батина. Према неким подацима, прота Матија је од батина умро у затвору, а према другим - отпремљен је на Велебит и тамо је убијен.

168. јереј Ђуро Стојанов, вероучитељ у Плашком, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1919. године у Шкарама код Оточца. Нижу гимназију је завршио у Оточцу, а богословију 1939. године на Цетињу. После рукоположења постављен је за вероучитеља у грађанској школи у Плашком.

Ухапшен је 17. јула 1941. године заједно са епископом Савом Трлајићем. Затворени су у шталу усташе Јосипа Томљеновића. Ту је страховито мучен, а онда је пребачен у казнени завод у Госпићу.

Убијен је крајем јула 1941. године на Велебиту и бачен у јаму Јадовно.

169. протојереј Душан Суботић, архијерејски намесник и парох из Босанске Градишке, Епархија бањалучка

Рођен је 1884. године. Рукоположен је 29. јануара 1906. године и постављен је за босанско-градишког пароха. Ухапшен је 1914. године од стране аустријских власти као "велеиздајник". У затвору је био до 1918. године. У чин протојереја је произведен 1920. године. Био је народни посланик среза Босанска Градишка.

Ухапшен је неколико дана по проглашењу НДХ. Усташе су га затворили у манастиру часних сестара у Босанској Градишки, где је био мучен и злостављан. Из манастира је, преко Саве, преведен у Стару Градишку, а одатле у Бањалуку. Затворили су га у бањалучком Кастелу.

Усташе су га 5. маја 1941. године извели из Кастела и одвели у усташки стожер, где се налазио епископ бањалучки Платон Јовановић, који је тога дана био изведен из свога двора. Одатле су га, заједно са епископом Платоном, одвезли према Котор Вароши. Убијен је, заједно са владиком Платоном, на обали реке Врбање (5-6 километара далеко од Бања Луке).

Његово унакажено тело избацила је вода 24. маја 1941. године у Врбањи, где је и сахрањен.

170. јереј Мирко Г. Стојисављевић, парох из Гламоча, Епархија далматинска

Рођен је 14. априла 1885. године у Отишићу, срез Сињ. Богословију је завршио 1908. године у Задру. Рукоположен је 20. јула 1909. године и постављен је за пароха у Дрнишу. Одатле је прешао у Метковић, па у Трепљух и, на крају, у Гламоч,

Усташе су 30. јула 1941. године из Ливна дошли у Гламоч и похапсили све виђеније Србе. Са њима је ухапшен и отац Мирко са својим сином јединцем. Сви су повезани жицом, утоварени у камионе и одведени у Корићну. Тамо су сви побијени и бачени у провалије, које се налазе поред пута у Корићни..

171. игуман Методије Суботин, парох врбовски и сабрат манастира Гомирја, Епархија горњокарловачка

Рођен је 21. марта 1879. године у Бачком Градишту. Замонашен је 28. септембра 1903. године у манастиру Беочину. Био је игуман манастира Привина Глава (Срем), а нешто касније је прешао у манастир Гомирје, где је опслуживао врбовску парохију.

Ухапшен је почетком јуна 1941. године (на други дан Духова) и затворен је у огулински затвор "Кула". Одатле је, 17. јуна 1941. године, упућен у Копривницу.

По доласку у Копривницу, усташе су цео вод затворених Срба натерали да трчи кроз град. Игуман, као стар човек, није могао да трчи те га је један усташа ударио кундаком по глави тако да се онесвестио и пао.

Из Копривнице је 30. јуна 1941. године пребачен у Госпић, а одатле је отпремљен на Велебит. Убијен је на Велебиту и бачен је у јаму Јадовно.

172. јереј Ђорђе Сковић, парох из Бусоваче, Епархија дабро-босанска

До биографских података свештеника Ђорђа Сковића нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 163 (стр. 115) наводи се његово име. На истом месту историчар Вељко Ђурић наводи и податак да је убијен од усташа 1941. године. Место његове смрти остало је непознато.

173. јереј Петар Стојановић, парох у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

До биографских података свештеника Петра Стојановића нисмо успели да дођемо.

У поменутом списку историчара Вељка Ђурића под редним бројем 174 (стр. 116) помиње се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

174. јереј Петар Ц. Товирац, парох у Забрђу код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 23. јануара 1909. године у Босанском Шамцу. Богословију је завршио 1930. године у Сарајеву. Рукоположен је 5. марта 1933. године. Служио је на парохијама у Тутњевцу и Забрђу.

Ухапшен је са осталим свештеницима бијељинског среза. Одведени су у правцу Босанске Раче, а одатле на Велебит, где су над Јадовном побијени.

175. јереј Илија Тинтор, парох у Србским Јасеницама код Босанске Крупе, Епархија бањалучка

Рођен је 4. јануара 1882. године у Кулен Вакуфу. Богословију је завршио 1904. године у Рељеву. Рукоположен је 7. септембра 1904. године и постављен је за пароха у Босанским Дољанима, где је остао до 1937. године, када прелази у Добро Село под Ћорковачом. У Српске Јасенице је премештен пред почетак Другог светског рата.

Ухапшен је од усташа у Вртачи 1941. године и затворен је у злогласну "Кулу", где је подвргнут великом мучењу.

Усташе Мирко Голубовић и извесни Пашагић су га мучили тако што су му браду полили бензином и запалили је. Мучили су га до бесвести, а онда убили.

176. јереј Константин М. Тодоровић, парох угљевички код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 30. јуна 1889. године у Јањи, срез Бијељина. Богословију је завршио 1912. године у Призрену. Рукоположен је 22. маја 1917. године. Био је чиновник Црквеног суда у Тузли. Касније је служио као парох локвањски, а 1932. године је прешао у Угљевик.

Ухапшен је са бијељинским свештеницима 12. јула 1941. године. Одведен је у правцу Босанске Раче, а одатле на Велебит, где је над Јадовном убијен.

177. јереј Милан П. Тришић, парох из Врлике код Сиња, Епархија далматинска

Рођен је 28. јануара 1886. године у Браћанцу, у свештеничкој породици. Богословију је завршио 1908. године у Задру. Рукоположен је 25. октобра 1908. године и постављен је за пароха у Скрадину, а потом у Бијељини. За време Првог светског рата (1915-16. године) био је затворен у Араду. После Арада, отишао је у Србију и неко време је служио као парох у Александровцу да би се по завршетку рата вратио у Имотски, а потом у Врлику.

Усташе су ноћу, 8. јуна 1941. године, упали у парохијски стан, ухапсили оца Милана, одвели у Книн и тамо га убили.

178. протојереј-ставрофор Стојан Тркуљић, вероучитељ у Мркоњић Граду, Епархија бањалучка

Рођен је 18. октобра 1865. године у Попожима код Јајца. Богословију је завршио 1887. године у Рељеву. Рукоположен је 17. октобра 1893. године и постављен за пароха у Језеру. Нешто касније, прешао је у Мркоњић Град, где је служио пуних четрдесет година.

Усташе су мучили и злостављали проту Стојана, а потом га, као старог, послали у логор у Цапрагу. Одатле су га протерали у Србију, где је и умро у току рата.

179. протојереј Миладин Пирић, парох подградачки код Босанске Градишке, Епархија бањалучка

Рођен је 1874. године, а рукоположен је 24. августа 1898. године. Служио је на подградачкој парохији код Босанске Градишке.

Усташе су га мучили и злостављали, а потом протерали у Србију, где је и умро у току рата.

180. јеромонах Антим (Ћулумовић), сабрат манастира Тавне, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 17. марта 1878. године. Монашки чин је примио 30. јула 1900. године у манастиру Тавни.

Ухапшен је заједно са свештеницима бијељинског среза 12. јула 1941. године и одведен је у правцу Босанске Раче. Одатле је спроведен у Госпић. Убијен је на Велебиту и бачен је у јаму Јадовно.

181. јереј Стеван Ђ. Ћурчић, парох огулински, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1. децембра 1905. године у Подруму код Оточца. Богословију је завршио 1926. године у Сарајеву. Рукоположен је 19. марта 1927. године и постављен је за пароха у Бовићу код Вргин Моста, одакле је 1938. године премештен у Огулин.

Ухапшен је одмах по капитулацији Краљевине Југославије и затворен је у огулинску "Кулу". Одатле је спроведен у Карловац, па у Вргин Мост, где је страшно мучен. Из Вргин Моста је отпремљен у Глину. И тамо је, такође, мучен. Из Глине је одведен у Загреб, а из Загреба, 6. јуна 1941. године, у злогласну "Даницу" код Копривнице.

У "Даницу" је стигао сав изобличен и деформисан. Једно око му је било у крви, скоро избијено. Једва се, по причању преживелих, држао на ногама. По доласку у логор усташе су га наизменично тукли.

Из Копривнице је 30. јуна отпремљен у Госпић, а одатле на Велебит, где је убијен и бачен у јаму Јадовно.

182. јереј Ристо И. Ћатић, парох у Губину код Ливна, Епархија далматинска

Рођен је 14. фебруара 1894. године у Доњем Вакуфу. Богословију је завршио 1920. године у Рељеву. Рукоположен је 24. октобра 1920. године и постављен је за пароха у Губину. Био је члан и сарадник "Младе Босне". Аустријске власти су га, одмах после после атентата, затвориле у бањалучки затвор. Одликован је орденом Светога Саве Џ степена и Орденом Југословенске круне XX степена.

Усташе су га са још дванаесторицом Срба 7. јула 1941. године одвели у Ливно. Стрељали су их на ивици једне јаме.

Јово Орашчић и Мирко Росић, сведоци који су преживели овај усташки покољ, причали су да је отац Ристо пре стрељања узвикнуо: "Радите шта хоћете, али нећете докле хоћете: стрељајте ме у чело, јер се Србин не боји смрти".

Кости ових Новомученика извађене су из јаме и сахрањене поред цркве у Губину.

183. протојереј Стеван Ћирић, парох из Огулина, Епархија горњокарловачка

До биографских података свештеника Стевана Ћирића нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника, који је у књизи "Усташе и православље" објавио историчар Вељко Ђурић, под редним бројем 183 (стр. 116) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа 1941. године.

184. јереј Љубомир М. Хајдиновић, парох у Чапљини, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 12. јула 1906. године у Дувну. Богословију је завршио 1928. године у Сарајеву. Рукоположен је 21. јула 1930. године и постављен је за пароха у Дувну. После тога, служио је на парохијама у Драчеву (код Љубиња), Благају, Мостару и Чапљини. Одликован је Орденом Југословенске круне Џ реда.

Од 23-26. јуна 1941. године ухапшено је преко 1500 Срба из Чапљине и околних села. Међу њима је био и отац Љубомир. Сви су били затворени у Чапљини, а одатле су у групама одвођени у зграду "Силоса", где им је свлачено одело. Сви су везани жицом, стављени у камионе и пребацивани у правцу Метковића и Љубиња, где су побијени. Ту је, почетком јула 1941. године, убијен и отац Љубомир.

185. протојереј Андрија Цвјетићанин, парох у Томин Гају код Грачаца, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1863. године у Висућу код Удбине. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, а рукоположен је 1891. године у Плашком. Служио је у Метку, Радучу, Дољанима, Осредцима и Томин Гају.

Прота Андрија се у првим данима постојања НДХ са народом пребацио у Губавчево Поље. Иако стар и болестан, трпео је са својим парохијанима несрећу, која је погодила његов народ.

Прота Андрија Цвјетићанин је умро 1943. године. Сахрањен је на сеоском гробљу.

186. протођакон Владимир Чејовић, секретар Црквеног суда у Мостару, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је у Црној Гори. Негде половином 1940. године ђакон Владимир је премештен из Црногорско-приморске митрополије у Захумско-херцеговачку епархију.

Када су усташе упали у манастир Житомислић, он се затекао у манастиру. Усташе су хтели да га пусте, али он је рекао: "Ја хоћу да идем са својом браћом". Убијен је са монасима близу манастира, бачен у јаму и засут камењем.

187. јереј Јован Ј. Чакшираш, парох у Тоболићу код Слуња, Епархија горњокарловачка

Рођен је 24. марта 1909. године у Црквеном Боку код Костајнице. Богословију је завршио 1934. године у Призрену. Рукоположен је 3. јула 1938. године и постављен је за пароха у Тоболићу.

Ухапшен је у априлу 1941. године са свим свештеницима из Слуња и околине. У затвору је претучен, па пуштен. После неколико дана, поново је ухапшен и држан је у затвору петнаест дана, па је због болести и измучености пуштен.

Протеран је за Београд, где је умро 19. јуна 1941. године од последица злостављања и болести.

188. јереј Јован Чутурић, парох у Великој Обарској код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 18. октобра 1865. године у Сарајеву. Богословију је завршио у Рељеву. Најпре је службовао као учитељ у Блажују. Рукоположен је 22. новембра 1891. године и постављен је за пароха сарајевског.

Ухапшен је 10. јула 1941. године и отеран је у логор у Цапрагу. У логору је мучен и злостављан. Из цапрашког логора протеран је у Србију.

Стар, изнемогао, измучен и исцрпљен од физичких радова, на које су га усташе терали, умро је 29. августа 1945. године у Врњачкој Бањи. Сарајевска црквена општина му је, после рата, подигла споменик.

189. протојереј Александар Чуповић, архијерејски намесник у Брачевцима код Ђакова, Епархија пакрачка

Рођен је 2. јануара 1890. године у Воћину код Подравске Слатине. Завршио је осам разреда гимназије 1809. године у Вараждину, а богословију 1913. године у Сремским Карловцима. Рукоположен је 14. октобра 1914. године. Служио је у Воћину, Пакрацу и Брачевцима. Одликован је Орденом Светога Саве Џ реда.

Ухапшен је 23. априла 1941. године у Брачевцима од стране нашичких усташа. Са њим су ухапшена и четири Србина. Одведени су у Осјек, где су дуже време држани затворени у гарнизоном затвору. Проту злостављали и мучили глађу. Свакога дана је тучен тако да је по целом телу имао ране, а ребра су му била поломљена.

Половином јула 1941. године пребачен је у Госпић. Убијен је и бачен у јаму Јадовно на Велебиту.

190. јереј Божидар Шаренац, парох у Драчеву код Љубиња, Епархија захумско-херцеговачка

Рођен је 1907. године у Љубињу. Богословију је завршио у Сарајеву. Служио је у Пољици (Попово Поље) и Драчеву.

Убијен је у јулу 1941. године. После њега, усташе су убили и његову жену.

До детаљнијих података о његовом страдању нисмо успели да дођемо.

191. јереј Душан Шушњар, парох из Дуњака код Војнића, Епархија горњокарловачка

Рођен је 20. фебруара 1910. године у Јања Гори код Плашког. Богословију је завршио 1931. године у Битољу. После рукоположења постављен је за пароха у Дуњаку.

Ухапшен је 14. јула 1941. године и отпремљен је у Војнић, где је стављен у кућни притвор. Усташе су га 29. јула одвели у затвор са још 500 Срба тога краја. Сви су везани жицом, стављени у камионе и одвезени према Крњаку. Побијени су и бачени у јаму код Божића јарка.

192. јереј Дамјан П. Штрбац, парох из Босанског Грахова, Епархија далматинска

Рођен је 19. фебруара 1912. године у Плавну код Книна. Богословију је завршио 1932. године на Цетињу. Рукоположен је 18. марта 1934. године у Шибенику. Служио је у Жегару и Босанском Грахову.

Ухапшен је 14. јуна 1941. године. Усташе су га одвели у затвор Среског суда у Босанском Грахову. После тога, одведен је у Книн, па у Госпић, где је био логораш под бројем 577.

Убијен је на Велебиту и бачен је у јаму Јадовно. Пре него што су га убили, усташе су га живог одрали.

193. јеромонах Доситеј (Штулић), парох у Броћанцу код Сплита, Епархија далматинска

Рођен је 1911. године у Буковићу код Бенковца. У Далматинску епархију је дошао 1939. године из манастира Студенице. Постављен је за пароха у Броћанцу.

Ухапшен је на железничкој станици у Книну, где је дошао да испрати своју мајку. Одведен је у усташки затвор у Книну, где је подвргнут великом мучењу.

Убијен је 15. јуна 1941. године. Његово мртво тело бачено је у окно бившег рудника у Мратову под Промином.

194. јереј Љубомир Шкорић, парох у Модрану код Бијељине, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је у свештеничкој породици 7. марта 1893. године у Вршанима код Бијељине. Богословско-учитељску школу је завршио 1919. године у Призрену. Рукоположен је 29. августа 1920. године и постављен је за пароха у Жабару. Служио је на парохијама у Врањеву, Јањи и Модрану.

Ухапшен је 12. јула 1941. године и одведен је у правцу Босанске Раче. Одатле је одведен у Госпић, где је мучен и убијен.

195. протојереј Ђуро Косановић, парох у Плашком, Епархија горњокарловачка

До биографских података протојереја Ђура Косановића нисмо успели да дођемо.

У "Списку свештеника Епархије горњокарловачке изгинулих течајем рата", који је оверио протојереј-ставрофор Иса Ј. Пејновић, а који је објављен у књизи "Од Косова до Јадовна" епископа Др Атанасија Јевтића, под редним бројем 35 стоји име проте Ђуре Косановића и податак да је убијен у фебруару 1942. године у Плашком.

196. јереј Станислав Насадил, парох у Личкој Јасеници, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1904. године у Чехословачкој. Богословију је завршио 1928. године у Битољу. Служио је као личко-јасенички парох.

Ухапшен је 17. јуна 1941. године у Плашком. Усташе су га затворили у шталу усташког зликовца Јосипа Томљеновића. Са њим је био и епископ Сава Трлајић. Одатле је 20. јуна упућен у Госпић, где је неколико дана касније убијен.

197. јереј Неђељко Радаковић, парох осречки, Епархија горњокарловачка

До биографских података свештеника Неђељка Радаковића нисмо успели да дођемо.

У поменутом списку проте Исе Ј. Пејновића по редним бројем 53 наводи се његово име и податак да је убијен од усташа у фебруару 1942. године у Средњој Гори. До детаљнијих података о његовој мученичкој смрти нисмо успели да дођемо.

198. вероучитељ Раде Станисављевић из Карловца, Епархија горњокарловачка

До биографских података вероучитеља Рада Станисављевића из Карловца нисмо успели да дођемо.

У поменутом списку проте Исе Ј. Пејновића под редним бројем 61 помиње се његово име и податак да је убијен у лето 1941. године у околини Карловца. До детаљнијих података о његовој смрти нисмо успели да дођемо.

199. протојереј Борис Муљев, парох у Скраду, Епархија горњокарловачка

Рођен је 1876. године у Русији. У Русији је завршио Духовну академију. У Краљевину Југославију је дошао као избеглица после крваве Октобарске револуције. Служио је на парохијама у Комоговини, Боројевићима, Штикади и Скраду.

Убијен је од усташа у августу 1941. године код Слуња. До детаљнијих података о његовој мученичкој смрти нисмо успели да дођемо.

200. протојереј Михаило С. Гутовски, парох у Требињи, Епархија горњокарловачка

Рођен је 8. новембра 1881. године у Новом Алексинку, Војинска област, у Русији. Плеванску духовну школу је завршио 1897. године, а 1903. године дипломирао је на волинској Духовној академији. У Краљевину Југославију дошао је као избеглица после крваве Октобарске револуције. Служио је на парохијама у Сјеничаку и Требињи код Војнића.

Усташе су га ухапсили на Бадњи дан 1942. године у Требињи. Затворили су га у подрум једне приватне куће у близини железничке станице, где је много мучен. Убијен је на Божић 1942. године. Његово мртво тело остављено је у подруму. Усташе су, када му се тело готово распало, наредили мештанима да га изнесу и у дворишту закопају.

201. јереј Јован Т. Књажев, парох у Зовику, Епархија зворничко-тузланска

Рођен је 5. јануара 1878. године у Донској области у Русији. Завршио је вороњешку Духовну академију. Рукоположен је 25. маја 1921. године. У Краљевину Југославију је дошао после Октобарске револуције. Најпре је обављао дужност катихете у Великој Кикинди, а потом је био парох у Зовику код Брчког.

Убијен је у децембру 1941. године. Убио га је усташа Рашид Ужичанин на два километра удаљености од Зовика.

202. јереј Радојица С. Перишић, парох у Голији, Митрополија црногорско-приморска

До биографских података свештеника Радојице С. Перишића нисмо успели да дођемо.

У магистарском раду историчара Предрага Вукића под насловом "Митрополија црногорско-приморска у раздобљу од 1941. до 1961. године" на страни 134. наводи се податак да је свештеник Радојица С. Перишић, рођен 1906. године, био један од вођа гатачких четника. Он је са око 12000 четника из Црне Горе почетком 1945. године одступао на запад. Заробљен је у бици на Лијевча Пољу у Босанској Крајини. Убијен је од усташа 4. априла 1945. године.

203. јереј Гаврило М. Кецојевић, парох црквички, Митрополија црногорско-приморска

До биографских података свештеника Гаврила М. Кецојевића нисмо успели да дођемо.

У поменутом магистарском раду историчара Предрага Вукића на страни 134. наводи се податак да је свештеник Гаврило М. Кецојевић, рођен 1904. године, одступио из Црне Горе крајем 1944. године и да је, према нерасветљеним подацима, погинуо 4. априла 1945. године у селу Кукуље, општина Србац, у Босни. Пострадао је од усташа. Овакав став базира се на сведочењу г. Владимира Кецојевића из Подгорице, сина пок. свештеника Гаврила Кецојевића.

204. богослов Лалић (непознато име), богослов из Сарајева, Епархија дабро-босанска

Име и детаљније биографске податке богослова Лалића из Сарајева нисмо успели да сазнамо. Не знамо ни да ли је у време погибије био ученик богословије, свршени богослов или студент теологије.

У опису страдања његовога оца протојереја Богдана Лалића, катихете из Сарајева, (под редним бројем 92.) видимо да су обојица ухапшени у првој половини јуна 1941. године у Сарајеву. Поуздано се зна да су на Видовдан 1941. године били у сарајевском затвору. Касније су одведени у Госпић, а одатле на Велебит. Убијени су и бачени у јаму Јадовно.

205. јереј Марко (непознато презиме), парох купрешки, Епархија дабро-босанска

До презимена и биографских података свештеника Марка нисмо успели да дођемо.

У списку српских свештеника пострадалих у НДХ, који је објавио историчар Вељко Ђурић у својој књизи "Усташе и православље", под редним бројем 106 (стр. 112) наводи се његово име и податак да је убијен од усташа и бачен у неку од јама на Купресу.

Прилог >>

// Пројекат Растко / Историја / Усташки злочини над србским свештеницима //
[ Promena pisma | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]