Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

Bivša Sveta Srbija (pogovor Mirka I. Nanića)

Dešava li se u životu, u istoriji, u postojanju ljudi i naroda, svake tvari, išta slučajno i bez nekog smisla? I može li se zamisliti da je slepi slučaj uzrok svih nas, i svega što se događa sa nama i u nama. Ili za sve to ipak treba tražiti neki dublji uzrok, izvor svega i svih. I onda, spoznajom tog Uzroka, razumevanjem Njegovih istina i zakona, tražiti u životu, u istoriji, u svemu onom u čemu jesmo, smisao bitisanja i uzroke događanja.

Od izgnanja prvih ljudi iz Raja, kada je smrt zavladala svetom, i kada je tvorevina postala vremena i ograničena trajanjem, sve je imalo pored početka i svoj kraj. Sve se rađalo, raslo, doživljavalo svoj procvat, i onda po neumitnom zakonu smrti, prilazilo svome kraju, i prestajalo da postoji u ovom svetu. Sve slovesno i neslovesno.

I narodi, kao zajednica ljudi, vezanih teritorijom na kojoj žive, poreklom, jezikom, kulturom, i svim ostalim osobinama koje ih spajaju, su kroz vekove i nepoznate, a i poznate istorije, nastajali i nestajali. Kao i pojedine vrste živih bića, i narodi su se održavali lakše ili teže kroz vremena. Jači su opstajali, osvajali slabije, dok ovi ne bi jednom postali snažniji, i zauzeli njihovo mesto.

Božjim promislom, razvojem čovečanstva, rodio se i nastao nekada davno i srbski narod. Pre petnaestak vekova iz prastare postojbine iz okoline Karpata, vođen Božjom rukom, doselio se u krajeve gde i danas uglavnom živi. Da li su ga primili sa radošću i dobrodošlicom? Ne! Jer da bi se naši preci naselili u južne krajeve sadašnje srbske države, morali su da nekog pomere odatle. Takav je zakon prirode. Zakon jačeg. Ali, sve po promislu i dopuštenju Božjem.

I već početkom 12. veka na Balkanu postoje dve oblasti pod srbskom vlašću, Zeta i Raška. Prva pod jakim uticajem rimskog pape, a druga okrenuta Vizantiji i Pravoslavlju, stalno raspete između zemlje i neba. I početkom druge polovine toga veka, jedna ličnost rođena u Zeti, krštena po rimokatoličkom obredu, prešavši u Rašku, prima Pravoslavlje, i postaje oganj iz koga se razvila slavna srednjevekovna Srbija. Beše to Stefan Nemanja.

Sticajem političkih okolnosti, ili nečeg nepojmljivo višeg i tajnovitijeg, vizantijski car Manojlo između svih srbskih velmoža, izabira Nemanju za saveznika. I od tada počinje njegov politički uspon. Da li ona ljudska, pomalo grešna crta, sticaj okolnosti, ili i jedno i drugo, rađaju u njemu jednu misao i ideju, da Srbi, koji su tu, na Balkanu, već više od pet vekova, bi mogli da budu i jača i značajnija država i sila, nego što to do tada behu Zeta i Raška.

Da li mu za to Gospod i podaje između ostalih sinova, i duhovnog diva, Rastka, potonjeg svetog Savu, koji će za navek nakalemiti Srbe na debelo stablo Pravoslavlja. Mladi plemić, u cvetu mladosti, umesto lepotice sa nekog dvora, za nevestu sebi izabira Gospoda Isusa Hrista. Beži u Svetu Goru, beži Bogu u naručje. I Bog ga, kao nekada Jevrejima praoca Avrama, stavlja pred Srbe, kao duhovnog vođu i putovođu. Nemanja, do pred samu starost, a potom sin mu Stefan Prvovenčani, radiše na političkom i ratničkom polju, a sveti Sava na duhovnom. Videći i osećajući da srbski narod može i mora da opstane na prostorima na kojima živi samo ako je duhovno zdrav, sveti Sava je nebo na zemlju sveo, i ubacio ga za sve vekove u dušu Srbskog naroda. U Pravoslavlju kao jedinoj i istinitoj religiji, Bogom otkrivenoj, sveti Sava je video jedini spas, večni spas, i za sebe, a i za narod, kojem je pripadao. Stoga se svim svojim zemaljskim silama, uz Božju pomoć trudi da organizuje Crkvu Hristovu u svim Srbskim zemljama. Podiže manastire, crkve, prosvećuje i osvećuje narod. U skladu s tim, od carigradskog patrijarha sveti Sava 1219. godine, Sava zadobija samostalnost Crkve, na nivou arhiepiskopije, postavši prvi arhiepiskop Srbski.

Dobivši dobre temelje, ali ne i bez unutrašnjih i spoljašnjih trzavica, Srbska država je polako počela da se razvija i ekonomski i teritorijalno, pogotovo u vreme kralja Milutina. On je od male državice stvorio jednu moćnu i snažnu državu. U njegovo vreme počinje da se razvija i rudarstvo u Srbiji.

Vizantija, koja je bila na umoru, ipak je još bila dovoljno jaka, da bi imala dovoljno uticaja na Srbiju, pogotovo na kulturnom planu. Vizantijsko freskoslikarstvo po Srbskim manastirima ostalo je i do danas neprevaziđeno. Srbija je disala vizantijskim, pravoslavnim duhom. Uticaj zapada, koji je bio uvek prisutan, ipak nije imao tu snagu.

I onda, polovinom 14. veka, na političku scenu stupa jedna od najkrupnijih ličnosti Srbske istorije. Car Dušan. Proširio je Srbsku državu u granice koje nikada posle nije imala. Može biti da je tu i pogrešio, što se je širio uglavnom na jug, ka Vizantiji. Možda je bilo bolje da je pod okrilje svoje države stavio i Srbski narod koji je živeo preko Drine, u Bosni.

A da bi Srbska Pravoslavna Crkva imala kanonsko jedinstvo na svim novoosvojenim teritorijama, morala je da bude dignuta na nivo patrijaršije. Samim tim i Dušan je pomazan kao car Srbije. U početku, carigradski patrijarh, a i vizantijski car, se nisu bunili zbog toga. Međutim, posle nekoliko godina, zbog političkih nesuglasica sa Vizantijom, carigradski patrijarh baca anatemu na Srbsku Pravoslavnu Crkvu, koju je tek knez Lazar uspeo da skine sa Crkve i naroda.

Da li je ta kletva bila i početak kraja slavne Srbske države, ili je njen kraj bio uslovljen onim zakonom, po kome sve nastaje i nestaje? Turci su možda bili samo oruđe u rukama viših sila, kada su u drugoj polovini 14. veka započeli osvajanje i drobljenje Srbije.

Nama, koji živimo mnogo vekova posle tih slavnih vremena, kada se i ovo malo Srbske države ruši ispod nas, uglavnom našom krivicom, ostaje samo da se nekom setom sećamo tih davnih i zlatnih vremena Srbske istorije. Da se sećamo slavne porodice Nemanjića, koja je sebe utkala i na nebo, i za zemlju, za sva vremena. Da budemo ponosni na svoju prošlost, i da u srcu pomalo tužimo i želimo da se ta vremena ponovo vrate, i da slavni duh nemanjićke Srbije ponovo zaživi u nama.

Đurđevdan, 1998. g.

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]