Zeljko Fajfrić: Sveta loza Stefana Nemanje

Predgovor Nenada Lemajića

Snažno interesovanje za istoriju tesno je povezano sa razvojem građanske klase i stvaranje nacionalnih država. To ne čudi, s obzirom da je razvijena svest o zajedničkom poreklu i prošlosti neophodan preduslov društvenih veza koje spajaju pripadnike istog naroda. Već od samih početaka ovo interesovanje za prošlost razdvojilo se pristupom u dva pravca. Jedan bi označio njegovo uobličavanje, kao naučne discipline, sa sopstvenom metodologijom, što je postepeno dovelo do oblikovanja i gomilanja novih saznanja, stečenih kao rezultat sistematskih istraživanja. Kao posledica tih istraživanja razvila su se nova interesovanja u krugovima naučnika a pitanja, koja ranije nisu bila ni formulisana, počeće da označavaju trasu kojom su usmeravani istraživački napori. Drugi pravac ovih interesovanja za prošlost ostao je vezan za prirodnu ljubopitljivost koju je šira publika, uvek pokazivala za poznavanje sopstvene prošlosti. U tom miljeu mešali su se oduvek saznanja stečena od predaka, na granici mita i slabašnog sećanja, istoricizam veoma bitan za formiranje srpske države u XIX veku sa svim svojim najvažnijim postavkama još uvek dobrim delom ukorenjenim kako u školske udžbenike tako i u državno nacionalnu ideologiju i znanja stečena iščitavanjem naučnih i književnih dela o prošlosti. Naravno da je ovakva podela morala izazvati jaz između istoričara – istraživača i stručnjaka, kao pripadnika prvog pravca, i brojnih zaljubljenika u istoriju, kao njihove najvernije publike. Nerazumevanje između ove dve grupe ponekad je izuzetno teško prevazići jer zahteva napor obe strane. Dok istoričari-istraživači moraju pokušati da izađu iz svoje naučnoistraživačke ljušture i, ma koliko im to bilo teško, zauzmu labaviji odnos prema pitanjima vezanim za krute, ali neophodne, principe istorijske metodologije, ljubitelji istorije moraju naći razumevanja za njima često neshvatljivu opreznost u izricanju vrednosnih sudova, ocena, zaključaka pa često i fakata kojima druga strana često provocira njihovo već ionako tanko strpljenje i neutoljivu želju za saznanjem najtamnijih dubina prošlosti.

Knjiga Željka Fajfrića, Sveta loza Stefana Nemanje, u izdanju Grafosrema iz Šida, popunjava veoma uspešno baš taj nastali jaz. Naravno da knjiga može pretrpeti kritiku sa obe strane. Naučnici bi pre svega, pošto su fakta navedena u radu neosporna, naveli brojne metodološke primedbe dok bi ljubitelji istorije mogli da se požale na slabu "raspevanost" dela. S druge strane, nesumnjive su i pozitivne reakcije. Ljubitelji istorije dobijaju delo pisano zanimljivim stilom, koje se lako čita, a stručnjaci će nesumnjivo potvrditi da je autor konsultovao brojnu literaturu i svoju priču gradio na verodostojnim faktima. Autor je samim svojim životom bio opredeljen da napiše knjigu interesantnu obema suprotstavljenim stranama jer ne samo što je ljubitelj istorije, već je i doktor pravnih nauka, tako da mu uz ljubopitljivost amatera nije strana ni naučna opreznost stručnjaka.

Suočavajući se sa tek fragmentarno sačuvanim ostacima prošlosti, na osnovu kojih je morao rekonstruisati to razdoblje, autor se opredelio za originalan metodološki pristup. Za razliku od klasične metode koja zahteva održanje istorijske priče samo u onim okvirima koje dopuštaju istorijski izvori, Fajfrić se opredelio za pristup u suštini blizak metodi pisanja istorijskog romana. Igrajući na tananoj niti između mašte i dokumenta konstantno je uspevao da priču održi u granicama koje dopuštaju istorijski izvori uz pripovedački stil koji čitavoj priči daje izuzetan stepen životnosti.

Istoričari su interesovanje za proučavanje perioda Nemanjića pokazali još na samom početku ozbiljnih istoriografskih istraživanja, koja su otpočela u drugoj polovini XVIII veka. To je dovelo do nastanka velikog broja monografskih dela o rečenom razdoblju. Specifičnost istorijskih podataka, koji su iz tog doba očuvani, uslovila je i način rada na njemu. Nepostojanje celovitih arhivskih serija prisiljavalo je istoričare da mnoge procese i događaje rekonstruišu na osnovu fragmentarnih podataka. To je za posledicu imalo propuštanje odgovora na neka od najinteresantnijih pitanja našeg srednjeg veka.

Pogotovo su veliki propusti učinjeni u sferi proučavanja društvene istorije, užih društvenih grupa odnosa elite i preostalog stanovništva i uloge pojedinaca koji su tu elitu predvodili. Svesno zaobilazeći ove teme, istoričari-medievalisti su nam uskratili zadovoljstvo da osetimo duh srednjovekovnog doba i da uporedimo život tadašnjih ljudi sa životom u našoj epohi. Analiza sličnosti i razlika ondašnjeg i savremenog čoveka, traženje opšteg i specifičnog svakako je jedan od glavnih pokretača interesovanja čitalaca.

Željko Fajfrić u ovoj knjizi analizira istorijske izvore sa željom da se pronikne u način razmišljanja vodećih ličnosti tadašnjeg vremena, svesno zanemarujući one među njima i to mnogobrojnije, koji su govorili o ekonomskoj problematici. Zato su maksimalno iskorišteni podaci iz srpskih žitija koji govore o delatnosti i intimnim razmišljanjima srpskih kraljeva i careva. Pri tome autor uspeva da razreši najvažnije probleme u korišćenju takve vrste dokumenata i uspostavi kritički odnos prema njima.

Prva poglavlja knjige posvećena su delatnosti osnivača dinastije Nemanjića Stefana Nemanje koji je u drugoj polovini XII veka postavio temelje budućoj moći Srbije. U njegovo vreme su se na tada, naizgled, još moćnoj Vizantiji počeli primećivati prvi znaci slabljenja. Vešt diplomata i sposoban vojskovođa Nemanja je iskoristio postojeće okolnosti za početnu ekspanziju Raške i njeno nametanje kao vodeće srpske zemlje.

Delatnosti njegovih sinova Stefana Nemanjića (Prvovenčanog) i Rastka (Save) posvećeno je više značajnih poglavlja. Za ovaj period su karakteristične krupne promene na Balkanskom poluostrvu koje su imale odraza na unutrašnje prilike u Srbiji. Posle sloma Vizantije u IV krstaškom ratu njeni ostaci, Epirska despotovina na Balkanskom poluostrvu, Nikejsko i Trapezuntsko carstvo u Maloj Aziji, borili su se za prevlast. Srpski veliki župan Stefan Nemanjić iskoristio je te suprotnosti za dalje jačanje zemlje. Potvrdu svoje snage Srbija je ostvarila dobijanjem kraljevske krune 1217. godine. Značajan uspeh predstavljalo je i stvaranje samostalne crkvene organizacije i njeno emancipovanje od Ohridske arhiepiskopije 1219. godine.

Važan period u razvoju Srbije nastupio je od polovine XIII veka. Kulturni uticaji Vizantije na Srbiju bili su u ovom periodu izuzetno značajni. Razlog svakako leži u činjenici da se Srbija proširila na dotada vizantijske teritorije u Makedoniji. Istovremeno je razvoj rudarstva i trgovine omogućio srpskim vladarima, a pre svih Milutinu početak velike ekspanzije ka jugu.

Delatnostima kralja Stefana Dečanskog i njegovog naslednika, kralja i potom cara, Dušana posvećena je značajna pažnja. To je razdoblje od izuzetnog značaja u srpskoj istoriji, jer upravo tada otpočinje zadnja faza ekspanzije Srbije prema oslabljenoj Vizantiji koja je posle unutrašnjeg rata između Andronika II i Andronika III zapala u krizu od koje se više nikada nije oporavila. Osnažena srpska država, upravo tada, otpočinje sa osvajanjima. Sve ono što je pripremano gotovo čitav vek uspeo je da ostvari baš car Dušan u svega nekoliko pohoda posle kojih se većina vizantijskih teritorija na Balkanu našla u srpskim rukama. Kroz proučavanje ličnosti ovog cara, njegovih dilema, oklevanja, ali i odlučnih akcija, autor na gotovo dramatičan način opisuje te pohode i Dušanove pregovore sa vizantijskim prebezima Sirgijanom i Jovanom Kantakuzinom. Okolnosti u kojima je Dušan krunisan za cara posebno su analizirane i svakako predstavlja najbolji deo knjige.

Buran period srpske istorije u vreme između Dušanove smrti i bitke na Marici, koja će označiti početak kraja srpskih srednjovekovnih država, razmotren je izuzetno pomno. Krupni feudalci uspeli su u ovom periodu da zaokruže svoje posede. To je dovelo do uzdizanja nekoliko feudalnih porodica u Srbiji. Ovi procesi su bili prekinuti turskim prodorima u Srbiju. Epoha velikog uspona Srbije, koju su obeležili članovi porodice Nemanjića biće završena. Ova granica je znalački odabrana i za hronološku granicu Fajfrićeve knjige jer predstavlja završetak klasičnog srednjovekovnog perioda Srbije.

Strana 1 >>

// Projekat Rastko / Istorija / Sveta loza Stefana Nemanje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]