Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

Предговор Ненада Лемајића

Снажно интересовање за историју тесно је повезано са развојем грађанске класе и стварање националних држава. То не чуди, с обзиром да је развијена свест о заједничком пореклу и прошлости неопходан предуслов друштвених веза које спајају припаднике истог народа. Већ од самих почетака ово интересовање за прошлост раздвојило се приступом у два правца. Један би означио његово уобличавање, као научне дисциплине, са сопственом методологијом, што је постепено довело до обликовања и гомилања нових сазнања, стечених као резултат систематских истраживања. Као последица тих истраживања развила су се нова интересовања у круговима научника а питања, која раније нису била ни формулисана, почеће да означавају трасу којом су усмеравани истраживачки напори. Други правац ових интересовања за прошлост остао је везан за природну љубопитљивост коју је шира публика, увек показивала за познавање сопствене прошлости. У том миљеу мешали су се одувек сазнања стечена од предака, на граници мита и слабашног сећања, историцизам веома битан за формирање српске државе у XIX веку са свим својим најважнијим поставкама још увек добрим делом укорењеним како у школске уџбенике тако и у државно националну идеологију и знања стечена ишчитавањем научних и књижевних дела о прошлости. Наравно да је оваква подела морала изазвати јаз између историчара – истраживача и стручњака, као припадника првог правца, и бројних заљубљеника у историју, као њихове најверније публике. Неразумевање између ове две групе понекад је изузетно тешко превазићи јер захтева напор обе стране. Док историчари-истраживачи морају покушати да изађу из своје научноистраживачке љуштуре и, ма колико им то било тешко, заузму лабавији однос према питањима везаним за круте, али неопходне, принципе историјске методологије, љубитељи историје морају наћи разумевања за њима често несхватљиву опрезност у изрицању вредносних судова, оцена, закључака па често и факата којима друга страна често провоцира њихово већ ионако танко стрпљење и неутољиву жељу за сазнањем најтамнијих дубина прошлости.

Књига Жељка Фајфрића, Света лоза Стефана Немање, у издању Графосрема из Шида, попуњава веома успешно баш тај настали јаз. Наравно да књига може претрпети критику са обе стране. Научници би пре свега, пошто су факта наведена у раду неоспорна, навели бројне методолошке примедбе док би љубитељи историје могли да се пожале на слабу ”распеваност” дела. С друге стране, несумњиве су и позитивне реакције. Љубитељи историје добијају дело писано занимљивим стилом, које се лако чита, а стручњаци ће несумњиво потврдити да је аутор консултовао бројну литературу и своју причу градио на веродостојним фактима. Аутор је самим својим животом био опредељен да напише књигу интересантну обема супротстављеним странама јер не само што је љубитељ историје, већ је и доктор правних наука, тако да му уз љубопитљивост аматера није страна ни научна опрезност стручњака.

Суочавајући се са тек фрагментарно сачуваним остацима прошлости, на основу којих је морао реконструисати то раздобље, аутор се определио за оригиналан методолошки приступ. За разлику од класичне методе која захтева одржање историјске приче само у оним оквирима које допуштају историјски извори, Фајфрић се определио за приступ у суштини близак методи писања историјског романа. Играјући на тананој нити између маште и документа константно је успевао да причу одржи у границама које допуштају историјски извори уз приповедачки стил који читавој причи даје изузетан степен животности.

Историчари су интересовање за проучавање периода Немањића показали још на самом почетку озбиљних историографских истраживања, која су отпочела у другој половини XVIII века. То је довело до настанка великог броја монографских дела о реченом раздобљу. Специфичност историјских података, који су из тог доба очувани, условила је и начин рада на њему. Непостојање целовитих архивских серија присиљавало је историчаре да многе процесе и догађаје реконструишу на основу фрагментарних података. То је за последицу имало пропуштање одговора на нека од најинтересантнијих питања нашег средњег века.

Поготово су велики пропусти учињени у сфери проучавања друштвене историје, ужих друштвених група односа елите и преосталог становништва и улоге појединаца који су ту елиту предводили. Свесно заобилазећи ове теме, историчари-медиевалисти су нам ускратили задовољство да осетимо дух средњовековног доба и да упоредимо живот тадашњих људи са животом у нашој епохи. Анализа сличности и разлика ондашњег и савременог човека, тражење општег и специфичног свакако је један од главних покретача интересовања читалаца.

Жељко Фајфрић у овој књизи анализира историјске изворе са жељом да се проникне у начин размишљања водећих личности тадашњег времена, свесно занемарујући оне међу њима и то многобројније, који су говорили о економској проблематици. Зато су максимално искориштени подаци из српских житија који говоре о делатности и интимним размишљањима српских краљева и царева. При томе аутор успева да разреши најважније проблеме у коришћењу такве врсте докумената и успостави критички однос према њима.

Прва поглавља књиге посвећена су делатности оснивача династије Немањића Стефана Немање који је у другој половини XII века поставио темеље будућој моћи Србије. У његово време су се на тада, наизглед, још моћној Византији почели примећивати први знаци слабљења. Вешт дипломата и способан војсковођа Немања је искористио постојеће околности за почетну експанзију Рашке и њено наметање као водеће српске земље.

Делатности његових синова Стефана Немањића (Првовенчаног) и Растка (Саве) посвећено је више значајних поглавља. За овај период су карактеристичне крупне промене на Балканском полуострву које су имале одраза на унутрашње прилике у Србији. После слома Византије у IV крсташком рату њени остаци, Епирска деспотовина на Балканском полуострву, Никејско и Трапезунтско царство у Малој Азији, борили су се за превласт. Српски велики жупан Стефан Немањић искористио је те супротности за даље јачање земље. Потврду своје снаге Србија је остварила добијањем краљевске круне 1217. године. Значајан успех представљало је и стварање самосталне црквене организације и њено еманциповање од Охридске архиепископије 1219. године.

Важан период у развоју Србије наступио је од половине XIII века. Културни утицаји Византије на Србију били су у овом периоду изузетно значајни. Разлог свакако лежи у чињеници да се Србија проширила на дотада византијске територије у Македонији. Истовремено је развој рударства и трговине омогућио српским владарима, а пре свих Милутину почетак велике експанзије ка југу.

Делатностима краља Стефана Дечанског и његовог наследника, краља и потом цара, Душана посвећена је значајна пажња. То је раздобље од изузетног значаја у српској историји, јер управо тада отпочиње задња фаза експанзије Србије према ослабљеној Византији која је после унутрашњег рата између Андроника II и Андроника III запала у кризу од које се више никада није опоравила. Оснажена српска држава, управо тада, отпочиње са освајањима. Све оно што је припремано готово читав век успео је да оствари баш цар Душан у свега неколико похода после којих се већина византијских територија на Балкану нашла у српским рукама. Кроз проучавање личности овог цара, његових дилема, оклевања, али и одлучних акција, аутор на готово драматичан начин описује те походе и Душанове преговоре са византијским пребезима Сиргијаном и Јованом Кантакузином. Околности у којима је Душан крунисан за цара посебно су анализиране и свакако представља најбољи део књиге.

Буран период српске историје у време између Душанове смрти и битке на Марици, која ће означити почетак краја српских средњовековних држава, размотрен је изузетно помно. Крупни феудалци успели су у овом периоду да заокруже своје поседе. То је довело до уздизања неколико феудалних породица у Србији. Ови процеси су били прекинути турским продорима у Србију. Епоха великог успона Србије, коју су обележили чланови породице Немањића биће завршена. Ова граница је зналачки одабрана и за хронолошку границу Фајфрићеве књиге јер представља завршетак класичног средњовековног периода Србије.

Страна 1 >>

// Пројекат Растко / Историја / Света лоза Стефана Немање //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]