Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

21. Драгутин као "Млађи краљ"

Након завршетка угарско – чешког рата, за Угаре неуспешног, 1261. године у Бечу је дошло до свечаног потписивања мировног уговора између угарског краља Беле IV и чешког краља Отакара, када је дошло и до њиховог родбинског зближавања. Међутим, изгледа да је баш у Бечу дошло и до првих сукоба у оквиру Белине породице. Већ у пролеће 1262. године против краља Беле дигне се његов син Стеван. Но, немири су трајали кратко, тако да ускоро Бела буде приморан да Стевана призна за "млађег краља" и да му додели на управу источни део државе са Ердељем и земљу Кумана, а Стеван је добио и половину свих прихода од соли. Ипак, и поред свега, Стеван није био задовољан, тако да је непрестано правио нереде па је године 1264. поново између оца и сина морао бити склопљен нови мир.

Разлог за овај сукоб је био изгледа у томе што је краљ Бела IV имао намеру да престо остави, не Стевану као најстаријем сину, већ млађем сину Бели. Године 1264. дошло је и до венчања између бранденбуршке кнегиње Кунигунде и млађег Белиног сина који се звао исто Бела. У околини Беча обављена је ова свечаност, а о богатству овог венчања било је много писано. Између осталих гостију, био је присутан и краљ Урош, свакако као веран вазал угарског краља. Сукоби између Беле IV и Стевана су се наставили и у наредним годинама па је између њих поново 1266. године склапан нови мир. Након тога опет је дошло до новога рата који је кулминирао великом битком у близини Пеште и коју је добио Стеван (1267.). Ко зна када би се ови бесмислени ратови завршили да изненада млађи Белин син, Бела, није 1269. године умро. До неког склада између Беле IV и Стевана опет није дошло, али сукоба онаквог интензитета више није било.

Сам краљ Урош изгледа да се није мешао у ове сударе оца и сина, већ је по свом обичају са стране посматрао шта се дешава и размишљао шта би он требало да уради. Њему је изгледа већ досадило да иде краљу Бели на поклоњење и изгледа се осетио довољно јаким да искористи унутрашње смутње у Угарској. Током 1268. године он удари на мачванску бановину која му је толике године била кост у грлу. У то доба бановином је управљао Растислављев син, херцег Бела. Напад је био изненадан и имао је у самом свом почетку доста успеха. Ова бановина је тада тешко страдала од пљачке српске војске, што наводи на помисао да Урош није намеравао да Србију територијално прошири, већ да је ова акција требало да буде само војна демонстрација, те да приволи Белу да ослободи Уроша вазалских обавеза. Када је краљ Бела IV послао помоћ, ситуација се из основа изменила. Српска војска доживи страшан пораз и срамоту пошто су Угари заробили и самога краља Уроша, а заједно са њим и његову заставу и златни крст богато украшен драгим камењем. Након ове битке краља Уроша, као ратни плен, одведу до краља Беле IV. Осим Уроша, међу заробљеницима се спомиње и многобројна српска угледна властела, али и Урошев зет (историји непознат). Нешто раније сличан покушај попут Уроша имао је и бугарски владар Светослав, са истим катастрофалним резултатом. Бела IV се није светио бугарском владару, дозволио му је да остане на престолу, али уз одређене услове попут откупнине итд. Слично је прошао и краљ Урош. Осим што је морао да плати откупнину и да поново призна вазалне обавезе, Уроша је чекала и једна горка пилула.

Урош је морао да свог сина Драгутина призна за "млађег краља", заправо морао је да му да удео у вршењу власти. Осим тога, изгледа да је баш тада дошло до склапања брака између Драгутина и Белине унуке Катарине (Каталина) која је била ћерка Белиног сина Стефана. "Када је прошло извесно време, и када је дорастао овај блажени до младићког узраста, хтели су његови родитељи да се по закону ожени, и узевши кћер од царскога племена угарскога народа, заручише му благочастиву жену, звану Кателину. А отац његов, краљ Урош обећа му дати краљевство, и са великим обећањем изрече да неће прекршити свога обећања, но да ће га учинити краљем у отачаству своме, у српској земљи, и да ће му за живота свога даровати свој престо. Такође и свату своме краљу угарскоме обећа се говорећи му: Хоћу да даш кћер твоју за мога сина, јер ће у великој части и хвали ићи ка царском престолу и бесценом бисеру. Јер ево ћу учинити да син мој буде самодржавни краљ свој српској и поморској земљи" (Данило Други). Биограф овде веома вешто покушава да прикаже проглашење Драгутина за "млађег краља" као Урошеву вољу. Истина је ипак битно другачија. На овакав корак он је био присиљен, па је чак осим проглашења Драгутина за "млађег краља", судећи по Данилу, обећао да ће се још за живота повући са престола и то у корист Драгутина. Колико је ово за Уроша било болно и понижавајући тешко је и замислити. Но, да ни при овом потезу, као ни много пута до тада, није био искрен видеће се ускоро.

Сам Урош је за цело време своје владавине био у суштини централиста који није дозвољавао да се Србија разбија на независне области. До тог времена област Хум је била добрим делом независна, а њен владар је био у некој врсти вазалног односа према српском краљу. Овакав положај Хум је имао искључиво зато што су њиме владали потомци Немањиног брата Мирослава, а користећи то што су споредна лоза династије Немањића, имали су скоро независтан положај. Након српско – бугарског рата 1253/1254 године, када су Бугари заједно са Дубровником напали Србију, Урош је искористио згодну прилику да из Хума уклони жупана Радослава и чвршће припоји ову област Србији. Као вероватни разлог за ово Урош је искористио то што је жупан Радослав приступио бугарско – дубровачком савезу против Србије. С друге стране Радослав је и себе довео у вазални однос према Угарској, што ће рећи као свога сениора више није признавао Уроша. То је практично значило постепено разбијање Србије, но Урош је одлучно сузбио све такве намере. Из Зете је такође потиснуо и последње Вуканове потомке тако да се ова лоза губи са историјске сцене.

Његова строго централистичка политика је довођењем сина Драгутина за савладара значила у суштини постепено комадање Србије на породичне области, што је опет значило слабљење краљеве власти. Мађари су управо то и желели мислећи да ће тиме ослабити Уроша, а ојачати сепаратистичке тежње које су у Србији биле одувек присутне. Урош, превртљив као и до тада, пристао је на мађарске услове немајући куд. У време када је пристао да Драгутина узме за савладара, Урош је био у мађарском заробљеништву, армија му је била уништена и он заиста није имао другога избора. Стога његов пристанак не треба да изненади, то је тада било једино и могуће. Њему је било једино битно да се ишчупа из заробљеништва и да се врати у Србију, а да би то постигао вероватно је да би он пристао и на више но што је од њега тражено.

Било би веома интересантно знати како се Драгутин према свему овоме односио. Њега као најстаријег сина чекао је српски краљевски трон, међутим изгледа да је он показивао знаке нестрпљивости и могуће је да су Мађари о томе нешто знали. Они су само подржали Драгутинове тежње и на тај начин Урошу створили опозицију у сопственој кући. Сам Драгутин није био за њих непознаница, они су њега упознали када је са Урошем, као угарским вазалом, долазио на двор, а вероватно је да је Драгутин учествовао и у угарским ратним походима у оквиру вазалних обавеза. Могуће је исто тако да је са Урошем био заробљен и сам Драгутин, те да су тада Мађари могли још боље да га упознају и да о њему донесу свој суд. Баш тада су у њему могли да распале притајену владарску амбицију и да већ нестрпљивом Драгутину одједном предложе проглашавање за "млађег краља". Код Немањића је и иначе била јако изражена тежња за влашћу, тако да Драгутина није требало баш много убеђивати. С друге стране, по свему судећи тада је дошло и до брака између Драгутина и унуке угарског краља по имену Катарина (Каталина). Тиме је Драгутин био учвршћен у уверењу да су му Мађари пријатељи. Сама Катарина је била ћерка Белиног сина Стевана који је у то доба већ навелико ратовао са оцем око угарског престола. Према томе, Драгутин је ушао у једну породицу у којој је расцеп већ постојао и где је борба за краљевску власт била присутна већ неколико година. Баш Мађари су њему омогућили сличан положај ономе који је код њих имао краљев син Стеван и због чега је грађански рат беснео већ неколико година. Тај вирус побуне они су само раширили и на Србију.

Драгутин је био тада вероватно већ у годинама које су показивале његову зрелост и способност, јер тешко је поверовати да би Мађари дали подршку и своју принцезу некоме ко није у стању да то и у потпуности искористи. Њега су оценили као способног да Урошу загорча живот и у крајњој линији сруши га са власти. Тада би у Србији као краљ седео неко ко њима у потпуности одговара и ко је под њиховим утицајем. Они су знали да се на Уроша више никако не могу ослонити и да је он за њих изгубљен, но нису смели ни да пренагле, већ су настојали да постепено на српски престо доведу човека који им одговара. Драгутин се ту показао као идеалан избор пошто је био амбициозан, а у исто време и бескрупулозан и спреман да зарад власти удари и на рођеног оца.

Све ово што је наведено, ако је тачно, није могло остати непознато Урошу. Он је и до сада показивао доста добар осећај за разне сплетке и умео је да се од њих одбрани. Овакву крупну политичку сплетку коју су му Мађари спремили заједно са његовим сином Драгутином, он можда није очекивао, али је био спреман да се брани. Након повратка из Мађарске он је требао да изврши одредбе из мировног уговора и да Драгутину препусти део краљевске власти. Међутим, то њему није ни на памет падало тако да је стално отезао да изврши оно што је обећао.

Урош је био ожењен за Јелену чије порекло није сигурно "узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода, звану благочастиву краљицу Јелену" (Данило Други), тако да о томе постоје различите претпоставке. Било је мишљења да је она анжујскога рода, будући да су анжујски краљеви у Напуљу спомињали у својим писмима неку Јелену као своју рођаку. Постоји и претпоставка да је она од лозе Куртене, која опет има рођачке везе са Анжујцима. Постоје и претпоставке да Јелена потиче из неког француског племства из Грчке, па чак има и таквих који њено порекло траже у француском и мађарском племству у Славонији и Срему. Ипак, на крају остаје највероватнија теза да краљица Јелена долази из рода Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Сам Карло потиче из краљевске породице у Француској па би сходно томе и Јелена била из француске краљевске породице.

Тачан датум склапања брака између Уроша и Јелене се не зна и претпоставља се да је до њега дошло око 1250. године. Јелена је остала у јако лепом сећању: "Овака је била нарав ове блажене: Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да обрати доброразумним речима, да теши лицемерно и безлобно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином." (Данило Други). Она сама је била католикиња, а веру није променила ни када је дошла у Србију. Била је веома активна при изградњи хришћанских храмова, како православних, тако и католичких. За годину 1288. се везује освећење њена четири фрањевачка манастира који су се налазили у Бару, Скадру, Улцињу и Котору. Она је много тога учинила и при изградњи православних храмова и између осталих изградила је православни храм Градац на Ибру. " И тако поче зидати цркву у име пресвете Богородице празник Благовешћења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити такво дело...." (Данило Други). Овај храм она је населила монасима и обезбедила им потребне приходе "Утврдивши црквени устав, сакупивши изабране монахе, заповеди им да ту пребивају, установивши им законско издржавање, које држи непромењено и до сада, такође и целом црквеном клиру, као што у тај дан установи блажена,..." (Данило Други).

Њена побожност је постала пословична. "Све ово сабираше блажена подвизавајући се добрим подвигом и непрестано бринући се дан и ноћ, како ће угодити Господу, а трудила се о томе, како ће давати милостиње у божаствене храмове, и све што је на потребу, стављајући божаствене књиге у своме дому, а исто тако и вештене сасуде, златне и сребрне, украшене бисером и скупоценим камењем, изабране одежде јерејима и сваке црквене правде, што је на потребу". (Данило Други). Иако католикиња Јелена је око 1280. године у цркви светог Николе код Скадра, који је иначе она подигла као православни манастир, примила и монашки завет.

Краљица Јелена је чак организовала и неку врсту женске школе, вероватно прву ове врсте у Србији "Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек усрдно чинећи ишла је за Оним јединим, који ради нас претрпе вољно распеће..." (Данило Други).

Ово је можда прва жена у историји Србије која је успела да достигне толико дивљење својих савременика. Интересантно је како Данило Други сумира њен животни пут не могавши очигледно да нађе довољно снажне речи да изрази своје дивљење за њу. "Ако кога треба именовати, чији живот превазиђе човечје умове, то је достојно тебе. Трудове твоје и бодра подвизања расплодила си на стотину и била си од Господа даровани светилник отачаству своме сијајући многосветлим чудима. Но, које хвале можемо Ти принети од слабога смисла нашега? Ти си, блажена, анђелским хвалама прослављена. Од којих ли цветова лепо украшених и мирисних, саставивши венац, да венчамо свечасну главу Твоју, коју је увезала десница Владичења неувелим венцем? Које ли дарове да ти принесемо ми? Јер ти примивши дар Светога Духа, срушила си нападај лукавога и сачувала си твоје тело неповређено. Ти блажена обукавши се у хаљину изаткану са висина, коју ћу назвати тихост и незлобивост срца твога, и имаш свагда благодат од Господа, и наслађивати се њоме на векове."

За историју остаје тајна колики је она утицај имала на Уроша и на његово вођење политике. Често се наводи да је Јелена веома много помагала барску католичку архиепископију у њеној парници са дубровачком архиепископијом и то тако што је вршила утицај на свога мужа, краља Уроша. Ово је доста сумњива шпекулација будући да је Урош, као и уосталом сви Немањићи, био веома толерантан према католицима, и његов труд око тога да Бар очува самосталност био је већим делом плод његове државничке мудрости него жениног утицаја. Ипак, њен утицај је сигурно био присутан. Могуће је да у том првом периоду није био толико приметан, али у периоду који је дошао након несретног рата са Угарском и Урошевог заробљавања, постаје несумњиво много већи. Да је Јелена узимала активног учешћа види се и из саме њене биографије коју је написао Данило Други. Он наводи како она саветује своје синове да живе у складу са хришћанским законима, "А синови блажене госпође Јелене у сласт и са страхом примаху речи и поуке своје блажене матере Јелене, повинујући јој се са сваком радошћу". Очигледно је да она на њих има велики утицај и да је оба сина и те како уважавају и поштују.

Посебно је упечатљив однос између Јелене као мајке и Драгутина као њеног сина, онда када су се састали након што је Драгутин срушио Уроша са власти. Драгутин њој изјављује покорност и послушност у свему, међутим то није она љубав коју исказује син према мајци, ту је нешто и више. "А ја ћу се по достојању теби покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли како ради тебе благослов наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје молитве нека ме утврде у вољи разума Божија." Стиче се утисак да Драгутин од ње тражи политичку подршку и као награду за њу нуди јој неке земље на управу "А ти као чедољубива мати, у великој љубави узми сва моја богатства, и колико хоћеш даћеш ми из твоје руке". Јелена је била задовољна начином на који ју је син примио, као што је била задовољна и тиме што је он њој понудио део земље на управу па за Драгутинов напад на оца не налази кривице у њему (Драгутину), већ сматра то божјом вољом: "ево све што се догоди са нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини све ово учини" (Данило Други). Тиме је Јелена наступила, не као мати или као супруга свргнутог краља Уроша, већ као искусни политичар који је пружио политичку подршку и жели награду за то. Драгутин је баш тако и поступио давши јој један део земље на кориштење "А благочастиви и самодржавни син њезин краљ Стефан, примивши с љубављу и у сласт њезину поруку, и павши на њезине ноге, молио се је са сузама, да прими праштење својих грехова и да добије благослов. И ова христољубива, дарова му савршени благослов и мир, и тако пође у одељени јој свој крај, примивши много имање и часне дарове, колико је хтела, од љубљенога сина свога". (Данило Други).

Судећи по свему овоме радило се веома одлучној жени, побожној додуше, али спретном политичару који није долазио код Драгутина да моли за мужа Уроша, већ да за своју подршку добије одговарајућу награду. Да је њена подршка била значајна види се из спремности Драгутина да јој испуни све захтеве. Вероватно је да се она понашала слично и за Урошеве владавине и да је на свога мужа могла имати доста утицаја. Ипак своје могућности и свој утицај умела је да искористи на најбољи могући начин, тако што је помагала и православну и католичку цркву па није ни чудо што је остала у тако лепој успомени.

Ако се Јелена и држала по страни политике до 1267 – 1268. године када су Уроша заробили Мађари, од тог момента она почиње да у њој узима активно учешће. Било би веома интересантно знати како се она односила према Урошевој обавези да се Драгутин прогласи за "млађега краља". Тешко да је њена улога у креирању српске политике могла на Уроша да утиче одлучујуће, али да је имала утицај било је евидентно нарочито од 1267. године. Сами догађаји који су наилазили отварали су јој могућности за то.

Карло I Анжувијски, гроф од Провансе и брат Француског краља, а вероватни и рођак српске краљице Јелене, завршио је 1266. године своју борбу за јужну Италију. У битки код Беневента он је коначно савладао дотадашњег краља јужне Италије, Манфреда који је ту и погинуо. Карло је на Сицилију дошао на папин позив и уз његову подршку успео је да изврши овај преврат. Већ следеће године (1267.) он са бившим латинским царем Балдуином II прави договоре о нападу на Византију и поновном стварању латинског царства. Ускоро су се и један и други бацили у потрагу за савезницима на самом Балкану. Како је бугарски цар Константин Тих био зет бившег византијског цара Јована IV Ласкариса, а кога је садашњи цар Михаило VIII у свом походу ка власти срушио са престола и касније и ослепио, то није било сумње да ће Бугари бити уз овај нови западни савез. Ускоро је овоме савезу приступио и Виљем II Вилардуен, Ахајски кнез који је и до тада ратовао са Византијом но у томе није имао баш посебних успеха, тачније био је пред катастрофом. Стога се ставио под суверенитет Карла Анжувијског, те на тај начин овоме омогућио приступ на Балкан.

У самом почетку Урош није имао симпатије за овај нови савез и сматрао се пријатељем византијског цара. Оно што је Уроша у прво време држало на страни Византије био је поменути уговор који је склопљен између Карла Анжувијског и бившег латинског цара Балдуина (1267.). Овим уговором њих двојица су већ поделила византијско царство и то тако да је Карло требало да добије једну трећину освојеног земљишта, с тим да он тај део може да бира у епирској деспотији, Србији или Албанији.

Заправо, они су сматрали Србију савезником Византије и као такву за непријатеља. Сам Урош је дао доста повода за то, ступајући у тешње везе са византијским двором, вероватно покушавајући да се некако отресе вазалских обавеза према угарском краљу. С друге стране, и византијски цар је осетио опасност из Италије и покушавао је да се барем на Балкану осигура са савезницима. Са Србијом је покушао да оствари династичке везе и то тако да се ћерка византијског цара Михаила VIII која се звала Ана уда за Милутина, млађег сина краља Уроша. За ове династичке везе био је и те како заинтересован и краљ Урош, па су преговори ускоро кренули. У овим брачним преговорима Урош је по свему судећи покушао да надмудри Византијце. Они су изгледа поверовали да је Драгутин, старији Урошев син и престолонаследник, смртно болестан те да стога није способан да наследи краљевски престо у Србији. Према томе као једини наследник остаје млађи син Милутин кога им, ето, Урош нуди за зета. Византијци су нерадо пристајали на то да се њихове принцезе удају за оне принчеве који нису престолонаследници. До тог момента они су у Србију дали само једну своју принцезу, Јевдокију, која се била удала за Стефана Првовенчаног, а и на то су пристали тек онда када је Немања, као велики жупан, обећао да ће га наследити Стефан, а не Вукан иако је овај био старији син и по свим правилима требао бити наследник. Вероватно је да они ни сада не би пристали да се њихова принцеза уда за Милутина да нису мислили да ће он бити наследник краља Уроша.

Било би веома интересантно знати на који су они начин доведени у заблуду. Иако нема неких директних података о томе, по свему судећи они су намерно доведени у ту заблуду и то баш од стране српског двора, односно од стране самог краља Уроша. У то време Урош је покушавао да се на било који начин отргне од Угара. који су га сматрали за свога вазала. Његов оружани покушај да их се ослободи завршен је највећом могућом срамотом по Уроша, будући да су га у битки Угари заробили и као ратни плен водали по својој држави. То понижење би само по себи било довољно да их Урош замрзи, међутим Угари су осим тога од њега узели и обећање да ће он део своје власти препустити сину Драгутину. Било је сасвим јасно да ће Драгутин, који се оженио унуком угарског краља, покушати не само да узме део власти који му је обећан, већ ће покушати и да сруши Уроша. У таквој ситуацији ништа нормалније за Уроша већ да потражи новог савезника који ће бити довољно јак да се супротстави овим угарским тежњама. Другог савезника осим Византијаца он није имао, они су били тада једини избор. Но, сада је било питање како их привући на своју страну и то са довољно чврстим везама, које би морале бити такве да сигурно гарантују њихову помоћ у случају проблема са Драгутином. Није искључено да је Урош тада размишљао о томе да разбаштини Драгутина у корист Милутина, као што је то учинио Немања са Вуканом у корист Стефана Првовенчаног. Но, ситуација је у односу на ону од пре 90 година била радикално другачија. Нити је Урош био оно што је Немања, као што ни сам разлог није био исти. У оном случају Немања је покушао да очува државу, док би ово био себичан Урошев потез усмерен само ка томе да се очува његова власт. Истини за вољу, њему је на руку ишло и то што је тада византијски цар Михаило Палеолог очајнички тражио савезнике за предстојећи рат са Карлом Анжувијским. Баш захваљујући томе и Византијци су прилику да се ороде са српским двором и тако стекну савезника изгледа једва дочекали, па би то можда могло да оправда њихову неопрезност.

У оквиру таквих размишљања није немогуће да је Урош сам распирио вести и убедио Византијце да Драгутин због болести не може да наследи престо и да ће српски краљ због тога бити млађи син Милутин. Сада више ништа не спречава Византијце да дају своју принцезу "рођену у пурпуру" на српски двор. Ако је то тачно, онда овакав потез Уроша довољно говори сам по себи о каквом се човеку радило. Као и сваки његов потез до тада, он је имао у самоме почетку успеха. Византијци су били убеђени да дају принцезу за наследника српског престола и након успешно обављених преговора они пошаљу принцезу за Србију.

Са великом пратњом, како доличи принцези, Византијци доведу своју принцезу до града Бера (Македонија). Из овог града пошаљу једно посланство које је требало да стигне на српски двор и да се упозна са обичајима који тамо владају да би могли припремити принцезу за живот у Србији. Са овим посланством је ишла и послуга принцезина, која је имала задатак да припреми просторије у двору где је ова требала да борави. Ово посланство је водио Јован Век, каснији патријарх (1275.) и наводно, њих је изглед српског двора, као и сам начин живота који се водио тамо у потпуности разочарао. Прво су били изненађени недостатком било каквог комфора на двору, а нарочито их је шокирало када су видели Катарину жену Драгутинову, угарску принцезу, како седи у старој хаљини и ни мање ни више, већ преде вуну. Њима никако није могло бити јасно како то да принцеза било шта физички ради.

С друге стране и ово византијско посланство је изнервирало краља Уроша коме је страшно сметало њихово инсистирање на раскоши, а нарочито га је погодило када је видео евнухе који су требали да остану као принцезина послуга. Он никако није могао поднети да се на српском двору мотају ове наказе. "Дошавши, они тамо не само да не видеше ништа достојно свите и одговарајуће власти, него се Урош, гледајући њихову пратњу и послугу , а нарочито евнухе, питао шта би они требало да буду. А кад је чуо од њих да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он негодујући рече: "е, е, шта је то? нама није уобичајено такво понашање". И то рекавши, одмах показа једну младу жену, сиромашно одевену и предењу посвећену. "Тако се ми, рече показујући руком, односимо према младама". И све је код њих било припросто и сиромашно, као да животаре о зверињу и крадући" (Георгије Пахимер). На крају је следила препирка при чему је Урош њима пребацивао сувишну раскошност, док су ови њему посебно нагласили супериорност византијске културе, заправо на посредан начин му казали да Србе сматрају нечим тек мало већим од варвара. Овај први сусрет будућих "рођака" завршио се нечим што је веома личило на свађу.

Са овако лошим утиском византијско посланство се врати принцези и поднесе извештај, но то изгледа будућу невесту није много поколебало. Пут је наставила, али када је стигла до Охрида, Јован Век је поново отишао да извиди ситуацију. Нешто су очигледно сумњали и стога је ово требала бити последња провера. Јован Век је на свом извиђању имао све саме неприлике. Прво га је неки српски чиновник добро уплашио када му је рекао да се разбојници крећу околином, те да су и њега самога напали. Једне ноћи Веку су покрали коње и он се добро поплашио, а страх су повећавале и гомиле које су се непрестано окупљале око Византијаца и које су више подсећале на разбојнике него на поштене сељаке. То је наводно препунило чашу и Век се врати у Охрид, те убеди принцезу да од брака нема ништа и врати је назад у Цариград, уз оправдање да она на српском двору не би била принцеза већ робиња. "И држећи да је ова одлука пре добра и корисна него штетна, запловише крмом, како се то каже, и запутивши се назад, стигоше до Охрида. Оданде дођоше заједно са принцезом у Солун и, одбацивши тај брак, уговоре и договоре, вратише се цару" (Георгије Пахимер).

Овај пут је познат по опису који је дао Георгије Пахимер и који не гарантује и тачност свега што је наведено. Немогуће је да Веков страх од разбојника буде онај одлучујући моменат који је натерао Византијце да одустану од овог брака. Пратња која је пратила принцезу личила је на праву малу армију и којекакви одрпани разбојници нису могли њима ништа. Заправо, на неки начин Пахимер правда византијску дипломатију, не видећи у њеној наивности у односу према препреденом Урошу јединог кривца за овај неспоразум.

Прави разлог се налази у томе да је Век видео на српском двору престолонаследника Драгутина. Тада је увидео да су они грдно насамарени и да је Драгутин савршено здрав те да ће он бити тај који ће након Уроша бити српски краљ. Све дотадашње комбинације о томе да ће византински зет, Милутин, бити наследник Урошев сада су пале у воду. Како више није постојао онај одлучујући разлог за склапање брака, то он сада као такав више није био ни потребан. Међутим није се смела признати и срамота која је нанета и самој царској породици овим неуспелим покушајем склапања брака. Стога се приступило претеривањима приказујући српски двор прљавим, а читаву краљевску породицу варварима, заборављајући да је на српском двору већ боравила једна принцеза "рођена у пурпуру" која се није на такве ствари жалила. На први поглед изгледало је да су Византијци грдно насамарени, мада у суштини неку политичку штету нису имали. Овим својим поступком ни Урош није много добио. Напротив, прави губитник ће бити управо он, будући да је сада добио једног заиста огорченог противника у византијском цару. Колико је то била кратковида политика видеће се ускоро, а оно што је додатно отежавало Урошу ситуацију јесте да му више ни Угарска није била пријатељ. Стога Урош поново мења страну и постаје савезник Карла Анжујског који је од 1272. године веома активан на Балкану. Вероватно је да би Карло и раније нешто предузео на Балкану да га у томе није спречило то што је морао да 1270. године прати у крсташки рат француског краља Луја IX Светог. Након повратка из крсташког рата Карло је заузео Драч и Берат, Валону, Кроју и још неке тврђаве стварајући албанско краљевство. Некако тада су и почеле везе српског краља Уроша са Анжувијцима.

Сасвим је сигурно да је при остварењу ових веза активно учествовала српска краљица Јелена. Да је то тако, види се и из неких писама у којима Карло Анжујски њу назива својом рођаком. Током 1273. године Урошеви посланици су били на Карловом двору на Сицилији, где су уговорени детаљи око будућег савеза. Какви су били услови и ко је био у српском посланству, не зна се, али зна се да је оно било лепо дочекано. Тиме је Урош и званично постао Карлов савезник и по ко зна који пут променио своју политику. Овај пут је сигурно да је Урош био под великим утицајем своје жене, мада ни то не би требало узимати као апсолутно. Њему је тада очајнички требао савезник, јер му власт никада није била угрожена као до тада. С друге стране, Карло Анжујски му је тада могао бити и најљући противник, што се види из тога да су у првобитним одредбама уговора из 1267. Карло и бивши латински цар Балдуин отворено уговорили поделу Србије. Како је Карло постао војно присутан на Балкану, то би се можда могло очекивати да нападне и Србију. То што је Урош прешао на њихову страну, могло би се донекле гледати и као државна потреба, јер се отклањала непосредна опасност од напада на Србију, а тиме посредно се и Урошева власт штитила.

Урош је за то време наставио са својом помало мушичавом политиком и дошао поново у сукоб са Дубровником. Уговор између Дубровника и Србије је постојао, а данак су Дубровчани редовно исплаћивали. Урош није имао неких посебних разлога да нападне град, али Дубровчани нису њему много веровали, тако да су утврђивали своје зидине са копнене стране, одакле су могле српске снаге да ударе (1265-6.). Краљица Јелена је била против такве политике свога мужа, па је чак Дубровнику обећала да ће га обавестити на време уколико Урош буде спремао напад на њега. Исто тако, узела је обавезу да ће узети у заштиту дубровачке трговце, па макар то било и против краљеве воље. Током 1268. године сукоб је избегнут тако што је дубровачки данак према Србији повећан. Сам поступак краљице Јелене нужно поставља нека питања. Нису јасни њени мотиви обећавања помоћи Дубровнику, па чак и обећање, равно издаји, да ће град обавестити уколико Урош почне опремати војску на Дубровник. Ипак је она била краљица Србије, па је нелогично да помаже непријатеља своје земље. Поставља се питање да ли је њен мотив оваквог поступка религиозни, да ли је она као ревни католик одлучила да заштити католички град. Могуће је да су сукоби у оквиру породице на релацији Урош – Драгутин довели до њене потпуне поделе. То би онда значило да је краљица стала на страну свога сина Драгутина насупрот своме мужу Урошу. Било како било, ово је био знак да је дошло до великог раслојавања у оквиру краљевске породице и да краљ није у стању ни њоме да управља. Не зна се да ли је за све ово и Урош знао, ако јесте, поставља се питање како је то све трпео. Можда је морао, јер им ништа није могао. Зна се да овакви сукоби у оквиру краљевске породице нужно доводе и до поделе племства и стварања странака. Могуће је да је створена јака странка на чијем је челу стајао Драгутин са мајком, насупрот краљевој странци.

Већ је речено да је Урошева владавина била дубоко централистичка, при чему је он све партикуларистичке тежње уклањао. Осим што је такву политику водио у државним пословима, Урош је исто то покушао у црквеним пословима. У времену од 1263. године до 1271. године на челу Српске православне цркве је рођени Урошев брат Предислав (Сава II). То је био трећи српски архиепископ, његови претходници су били свети Сава, затим Арсеније (1234-1263.) и коначно Сава II (1263-1271.). Он је био четврти син Стефана Првовенчаног, једини који није седео на краљевском престолу.

За архиепископа Сава II је изабран након повлачења архиепископа Арсенија 1263. (умро је 1266.), уз велику помоћ свога брата краља Уроша. Тиме је на чело српске цркве дошао опет један од Немањића, а ово је краљу Урошу омогућило и несумњив утицај и на црквене послове. Сава II се подвизавао у Хиландару, обишао је Свету земљу и Јерусалим, а једно је време изгледа био и хумски епископ. На чело цркве је дошао у већ позним годинама (рачуна се да рођен 1200. године). Баш у време када је Сава II постао архиепископ, Урош је подигао и манастир Сопоћани, као своју задужбину. Након смрти Саве II за архиепископа је проглашен Данило I: "преузе светитељски престо Данило архиепископ, који је ради неког дела, као што и напред указасмо, био смењен таква престола" (Данило Други). Данило је био веома кратко време на челу цркве, тек годину дана и то од 1271. до 1272. године. Не зна се какав је он то преступ учинио и зашто је смењен. Можда би се могао посредно извући закључак да је Урош и у ово умешао своје прсте, а разлог би се могао наћи у томе што Данило није пристајао уз Уроша. Тим више што је Данилов наследник био Јоаникије, фанатични Урошев присталица. "И пошто су много тражили, не нађоше никога другога достојна такве власти, осим овога блаженога Јоаникија, који је у то време био игуман дома пресвете Богоматере, места званога Студеница" (Данило Други). Да је Јоаникије био Урошу веран, види се и из тога што је након свргавања овога и Јоаникије добровољно напустио свој положај и отишао са њим у манастир. Да на то није био присиљен сведочи и сам Данило Други: "Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће разлучити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље Пилотске".

Византијски цар Михаило VIII је за то време све учинио не би ли отклонио опасност од нове поделе Византије. У оквиру тога он се почео обраћати папи Клименту IV са предлогом да се оствари црквена унија са Римом. Сам папа није пристајао уз планове Карла Анжујског по којима је византијско царство требало поново разбити. Њему је било јасно да се само окупацијом неће постићи да се православна црква потчини католичкој. Византију, по њему, није требало војнички освајати, већ верски потчинити Риму.

Климент IV је умро 1268. године, а после извесног времена наследио га је Григорије X. Нови папа је био много директнији када је цару Михаилу обећао да ће успети да обузда Карла Анжувијског, али само под условом црквеног потчињења Риму (1273.). Баш у то време српско посланство је боравило код Карла на двору, а он сам почео је са јачим војним акцијама по Мореји. Византијски цар није више имао избора, па је у оквиру остварења црквене уније са Римом у Лиону 6. јуна 1274. признат примат римске цркве и римске догме, а уговор је потписан. Српска црква није дала пристанак на ову унију, а цар Михаило VIII је потегао чак и неке фалсификате који су наводно потврђивали да су Срби и Бугари пристали на Унију. Ради се о наводним писмима српског архиепископа и бугарског патријарха која су упућена цариградском патријарху, где ова двојица дају пристанак на унију. То је био наставак цареве политике од 1272. године, када је у августу те године он потврдио једну стару повељу византијског цара Василија II, по којој се све епископије које се налазе у Србији и Бугарској потчињавају охридској архиепископији. Тиме је и српској и бугарској цркви покушао да одузме самосталност. Тај сукоб је узрокован тиме што ни српска ни бугарска црква никако нису пристајале на унију са Римом. Михаило је ишао чак дотле да је на Лионском сабору (1274.) било тврдњи да митрополија Србија и патријархат Загоре (Бугарске) у суштини нису канонични, пошто су створени без папске дозволе. Историчари сматрају да Михаило никада искрено није ни размишљао о стварном остварењу уније, већ да му је била искључива жеља да овом, у својој суштини, политичком игром одвоји Карла Анжувијског од папе. До краја је у томе и успео. Његови покушаји да бугарску и српску црквену самосталност одузме у корист цариградске, били су не само искрени већ и веома упорни.

Дуго се постављало питање какав је био однос краља Уроша према могућности ове уније. За претпоставити је да је краљица Јелена, као ревна католкиња, била за то да српска црква приступи унији. Ако је и желео унију, краљ Урош је морао рачунати са снажним отпором српских архиепископа, а баш у време када је питање уније било веома значајно и које се протеже кроз године 1264-1276, на челу српске цркве била су три архиепископа: Сава II, Данило I и Јоаникије I, од којих су Сава и Јоаникије били Хиландарци. Они су као такви били чисти православци и сигурно нису били присталице уније. У суштини владаоцима Србије унија би можда и одговарала, пошто би тада и православна и католичка црква у Србији била подређена њиховој власти. Ако је код Јелене преовлађивао религиозни моменат код Уроша је то могло бити повезано са питањем учвршћивања његове власти. Недоумице око тога зашто је архиепископ Данило I смењен можда би се могле ставити у овај контекст, односно он можда није био присталица стварања уније па је стога био склоњен. Дужи низ година након Лионског сабора (1274.) питање уније у Србији је било актуелно. На њега су се враћали Драгутин и Милутин. Само захваљујући томе што су на челу српске цркве стајали архиепископи који нису хтели да чују за ову унију, до ње није дошло. Могуће је да су баш српски архиепископи са одбијањем уније спасили Србију грађанског рата. Византија је имала доста потреса због прихватања уније јер она код народа и нижег свештенства никада није прихваћена. Цар Михаило VIII се крваво обрачунавао са непослушним свештенством на Атону (Ватопед, Иверон, Зограф итд.), па су многи свештеници једноставно убијени. То је тако трајало све до Михаилове смрти 1282. године. Тешко је поверовати да се нешто слично не би десило и у Србији, но на срећу на челу српске цркве су стајали као архиепископи веома снажни људи, на које није могао тек тако утицати ауторитет владара.

22. Краљ Стефан Драгутин

Оно што је Уроша највише могло забрињавати био је његов син Драгутин, коме је он требао дати део у власти, све по уговору из 1268. године. Драгутин је показивао велике знаке нестрпљења подсећајући оца на дато обећање. "Када родитељ није хтео да испуни оно што му је рекао, и видећи се овај богољубиви у великој тузи и жалости, да нема ниједнога одељенога дела од свога отачаства, где би засебно пребивао, а уз то слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога, који виде да му родитељ његов не даде што му обећа, павши на колена, поче се молити родитељу своме,..." (Данило Други). Урош се није много обазирао на Драгутинове молбе непрестано одбијајући да дели државу. "А родитељ се његов, по наговору лукавога непријатеља, није обазирао на његове речи, и не измени се срце његово да у љубави даде сину своме што му је обећао дати, престо свој или било неки део државе своје" (Данило Други). У суштини, Урош је поступио правилно, не желећи да распарчава Србију, будући да то никако није био државни интерес. Драгутин је био непрестано подбадан од Угара "слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога...", да узме оно што му је обећано. Од 1270. године на престолу у Угарској седи Стеван V, отац Драгутинове жене. Он је кроз већи део свога живота ратовао са покојним оцем Белом IV. Радило се о једном доста незгодном човеку, кога се и рођени отац плашио. Да је то тако види се и из тога што је Бела IV када је умирао, пун непоуздања према сину Стевану, својој ћерци (Стевановој сестри) Ани предао Угарску круну, мач и разне друге државне драгоцености, а Чешког краља Отакара је замолио да му причува жену, кћер и све друге великаше који су му били верни те да им пружи уточиште ако би их Стеван прогонио. Недуго након Белине смрти (1270.) умрла је и краљица Марија. Белина кћер Ана, Стеванова сестра, није смела да остане у Угарској након Стевановог крунисања, већ са групом племића и краљевском круном и другим драгоценостима које је добила од покојног оца, побегне у Чешку. То Стеван искористи као повод да зарати са Чешком. Стеван ипак није дуго владао, тако да је 1272. године већ умро. Наследио га је син Ладислав IV Куманац (1272-1290.) који је имао тек десет година када га је запао угарски престо. Сукоби између Драгутина и Уроша су почели за живота угарскога краља Стевана, тако да је он пред крај свог живота имао намеру да их измирује, но смрт га је предухитрила. Према томе, наводи биографа о сукобима Драгутина и Уроша где он често спомиње Драгутиновог таста, нису тачни пошто је он тада био већ мртав.

Било би за очекивати да ће Урош обратити пажњу на све ове проблеме који су му могли стићи од стране Драгутина и да неће стварати себи непријатеље у својој околини, међутим он је радио управо супротно. Без правог разлога (или га ми не знамо?) Урош је тврдоглаво настављао са својим непријатељствима против Дубровника. Године 1275. он лично је повео своју војску на Дубровник. Тиме су сви дотадашњи сукоби доживели кулминацију. Први напади су се завршили, као и до тада, пљачком, паљењем и сечом винограда око града. Овај пут Дубровчани су се бранили веома одлучно, тако да су имали и испаде из града, а њихова флота је нападала и приобалне делове српске територије. При једном таквом нападу Дубровчани упадну у клопку и буде заробљено око 40 дубровачких племића. Урош им се грозно освети тако што им двојицу вођа (Бенедикта Гундулића и једног Венецијанца) да ослепити. Како су сукоби почели узимати све већег маха Дубровчани су се изгледа и уплашили па су молили Венецију да посредује. Ови пристану и убеде Уроша да склопи нови мир са Дубровником, што овај на крају и уради. На овај мир Урош је морао пристати будући да је и сам увидео да град неће заузети, док су с друге стране Дубровчани веома агресивном одбраном наносили осетне губитке српској војсци. У суштини, то је опет био његов тек половичан успех.

Баш у то време Драгутин је поново од оца затражио обећани део власти. "И опет је молио свога оца, говорећи: Господару мој, колико слугу твојих живе у сваком изобиљу, а ја, љубљени син твој, без твога сам милостивога милосрђа. Имајући ме као богатство душе у мојој младости, и увек веселећи се због мене, лишаваш ме земаљскога богатства, жалостећи ме. Можеш учинити милост твоме чеду колико хоћеш. Учини да нисам лишен Богом дароване ти државе, нека буде истинита реч уста твојих, колико си обећао мени љубљеноме сину твоме" (Данило Други). Поново је био одбијен, но овај пут Драгутин је одлучио да више не моли, већ да силом узме оно што му је обећано: "уставши са некима својим му људима, оде тасту своме краљу угарскоме, и јави му своју жалост, што му се догоди од родитеља свога. И ражалости се веома његов таст због невоље која му се догодила, и свесрдно се заузе,.." (Данило Други). Очигледно да је у Србији дошло до раскола на Урошеве и Драгутинове присталице и да је у унутрашњем сукобу Драгутинова странка била слабија. Стога су сви морали да се склоне у Угарску и да тамо затраже помоћ. Биограф погрешно наводи да се Драгутин обраћао своме тасту Стевану, он то није могао јер је Стеван још 1272. године умро, а на престолу је био малолетни Ладислав Куманац. Драгутин се за помоћ обратио некоме из краљеве близине, вероватно Јоакиму Пектару, који је тада био најјача личност на угарскоме двору и који је са краљицом мајком Елизабетом Куманком управљао државом.

На угарском двору Драгутина су лепо примили и како биограф каже (додуше погрешно када наводи Драгутиновог таста): "рече му: Колико хоћеш даћу ти војника својих у помоћ". (Данило Други). На угарски двор Драгутин је отишао са сасвим јасном намером да добије војну помоћ и да оружаним путем коначно потисне оца. То наводи на помисао да је он тако нешто већ и покушао у Србији, да је све ово плод дуго планиране акције, а да су Мађари били у то активно умешани те да су Драгутина непрестано подстрекавали. На челу јаке војске Драгутин се упути у Србију да затражи круну. "И тако узевши велику силу народа угарскога и куманског, и пође брзо, водећи са собом велику победу" (Данило Други). Сада биограф наводи како је Драгутин дошавши у Србију поново покушао да од Уроша на миран начин добије део државе на управу: "Господару мој и оче, дај ми, чеду своме, достојни део имања твога." (Данило Други). Изгледа као да Драгутин не тражи целу државу већ само један њен део што сада већ тешко може да одговара истини. Вероватније је да је Драгутин од Уроша тражио да овај абдицира у његову (Драгутинову) корист. Зашто би сада тражио само део државе када има моћну армију и може да узме све, а ионако је он престолонаследник. Тешко да је Драгутина при томе толико пекла савест, како то биограф упорно покушава да прикаже, и помало лицемерно делују силне заклетве љубави сина према оцу.

Урош је поново одбио да се одрекне власти, а ако је веровати биографу изгледа да је Драгутин једва избегао да не буде убијен "Када родитељ његов није примио такве његове речи молбе, него се још великом јарошћу разгневио на њега, овај младић видећи да је пред њим смрт или живот, и не знајући шта да чини, подиже руку на свога родитеља" (Данило Други). Вероватно да је било неких преговора који нису уродили плодом. Након тога Драгутин се више није имао чему надати. Довевши угарску војску са собом у намери да обори легитимног краља, он је начинио класичан облик издаје за који постоји само смртна казна. Могуће је да му је то и Урош рекао и стога констатација биографа "овај младић видећи да је пред њим смрт или живот", мада није немогуће да га је Урош покушао и ликвидирати. У сваком случају повратка више није било, или Драгутин или Урош.

Између оца и сина дошло је тада и до оружаног сукоба. Одлучне борбе су се десили на Гатачком пољу у Херцеговини и ту Урош буде поражен (1276.), "И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу, и узе престо његов силом. И када је сео краљевати на престолу оца свога у српској земљи, назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан" (Данило Други).

Изненађује лакоћа и брзина са којом је краљ Урош подлегао. Његов пораз је био тако потпун да он више није представљао опасност, па је одмах након пораза побегао у Захумље, где се закалуђерио под именом монах Симон. "Јер овај благочастиви краљ Урош, видећи се лишен царскога престола, уставши оде у крај хумске земље, и тамо и доврши живот" (Данило Други). Ускоро је и умро, а као вероватни датум његове смрти спомиње се 1. мај 1277. године, мада има мишљења да је умро 1280. године. Но, то више није било важно, Урош од пораза код Гацка не представља реалну политичку снагу. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Сопоћанима. "Родитељ овога благочастивога краља оде у неку земљу, тамо сврши свој живот, и би часно пренесено тело његово, и положише га у његовим рукама начињеном манастиру, у дому Свете Тројице, у месту званом Сопоћани, и ту лежи и до овога дана" (Данило Други).

Биограф Данило Други у опису ових догађаја у биографијама Уроша и Драгутина сву кривицу за сукоб оца и сина пребацује на Уроша и у досадашњим наводима из ових биографија то је довољно видљиво. Међутим, у биографији архиепископа Јоаникија његов приступ је сасвим другачији. "После неког времена, ђаво, који од искони мрзи род хришћански, подиже љуту завист против овога благочастивога краља од сина му краља Стефана. Јер подигавши се са великом силом, узе престо својих родитеља, тако, као што указасмо у напред писаном житију о свему што се догодило " (Данило Други). Сада је кривица сва на Драгутину којега је "љута завист" подигла на оца. Заправо, овај суд би био сигурно најтачнији и савршено одговара ономе што се догодило. Жалосна пракса међу Немањићима се само наставила, од свих српских краљева једино је Стефану Првовенчаноме успело да умре као краљ. Остали су морали или да одступе (жупан Немања) или су били свргнути (Радослав, Владислав и Урош).

Драгутину чланови његове породице изгледа нису били нека посебна сметња. Видели смо да је краљица Јелена дошла код Драгутина и дала му благослов, а заузврат он је њој оделио Требиње где је она пребивала. Стиче се утисак да је она заправо наплатила своју политичку подршку. Слична је ситуација била и са Милутином, млађим братом Драгутина. Вероватно је и он добио засебну област да њоме управља, па је на тај начин и он био за извесно време смирен. Једини прави отпор Драгутину пружио је српски архиепископ Јоаникије (за архиепископа изабран 1272.) који је одступио са свог положаја у знак протеста због оваквог поступка према Урошу. "Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће разлучити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље пилотске" (Данило Други). Овај архиепископ дао је пример верности и поштовања, а уз Уроша је провео сво време док бивши краљ није умро. Он га није дуго надживео (ако узмемо да је Урош умро 1277.) и умро је 1279. године. Скоро три године након његове смрти (1282.) његове мошти су краљ Драгутин и краљица – мајка Јелена, као знак поштовања и захвалности за овакву верност, пренели из Пилота у Сопоћане где су лежале Урошеве мошти. За овај заиста узвишен чин највише заслуга има краљица Јелена. "И ту сама благочастива Јелена са свеосвећеним сабором учинише над телом преосвећенога псалме и божаствена пјенија и са добромирисним мирисима часно славећи положише његово тело у гроб, где лежи и до овога дана, часно спомињан у Господу" (Данило Други).

Да ли је Милутин имао какву активну улогу при рушењу Уроша, не зна се, али он се у свим овим догађајима не спомиње. Немогуће је да су сви ови догађаји прошли мимо њега и да он у њима није имао учешћа. Из каснијег Милутиновог понашања не може се закључити шта је он тада радио, међутим он се у новонасталој ситуацији јако брзо снашао. Прихватио је Драгутиново краљевање па је чак од њега примио и засебну област на управљање. Да је имао и своје властите планове, показаће се веома брзо.

За краљем Урошем изузев архиепископа Јоаникија изгледа нико није искрено зажалио. Он сам није био посебно успешан владар и његови поступци су били често контрадикторни, мада се не може рећи да није био без талента. Сама Србија је углавном остала изван ратног вихора, који је за време његове владавине тако жестоко потресао Балкан. Урош је више био политичар, но што је био ратник тако да он и нема неких ратних достигнућа, али зато има много политичких заокрета. У спољној политици није имао чврсте линије тако да су сви његови подухвати пуни неочекиваних заокрета. Можда му се то може замерити, али би се могло поставити питање да ли је он тада уопште и могао другачије. Тврдоглаво држање једне линије можда је могло бити могуће, али по коју цену? Иако многи његови потези нису били успешни, они су веома мало нашкодили положају који је имала Србија. Скоро сви ратни вихори су прошли мимо ње и њој је омогућен миран развитак. С друге стране, Урошу се мора одати признање да је непрестано покушавао да се отргне од преовлађујућег утицаја неке од великих сила, тако да је у вођењу спољне политике углавном независтан. Један период Угарска је сматрала Србију својим вазалом, па је чак Урош извршавао и вазалске обавезе, али то је ипак било невољно. Његов покушај да се од тога отргне завршен је неуспешно, али и поред свега угарски утицај никада није био посебно осетан, мада је угарско подржавање Драгутина на крају довело до Урошевог пада.

Оно по чему се Урош нарочито истиче јесте сређивање унутрашњих прилика у Србији. Најпре је сузбио партикуларизам у Србији, потискујући Вуканове и Мирослављеве потомке из породичних области (Зета и Хум) и чвршће их везујући за центар. У оквиру тога треба схватити и његово упорно одбијање да Драгутину одели засебну област државе у којој би овај владао. Сличан поступак је Урош применио и на Српску православну цркву где је на њено чело довео свога брата Предислава на место архиепископа под именом Сава II. Тиме је успео да српску цркву чвршће веже за државну власт, мада црква никада није била домен у којем би Урош могао апсолутно да одлучује. Ту посебно упечатљиво показује случај када се српска црква одупрла унији са католичком црквом, према којој је Урош изгледа показивао неких склоности. Исто тако, његов однос према католичкој цркви у Србији се показао као изузетно добар и резултирао је огромном популарношћу међу католичким живљем у Зети у време афере између барске и дубровачке архиепископије око њихове надлежности.

Оно по чему је Урош остао посебно познат јесте оживљавање рударства у Србији и то посебно вађење сребра у Брскову. Рудари су били Немци, а досељени су из Угарске. Њих су Срби називали Саси. "У ту сврху посла у Немачку људе да му доведу Немца веште у копању злата, сребра и других ковина. И тако благодарећи многим рудницима које му ови отворише , порасте веома његово благо и постаде врло богат" (Мавро Орбин).Урош им је давао посебне привилегије о којима подаци нису сачувани тако да не знамо у чему се заправо састоје, мада се може претпоставити да су се састојале из посебног судства, права крчења шума, посебног положаја њихове цркве, итд. Уз руднике ишле су и ковнице новца, а прве веће количине новца исковане су баш у време краља Уроша. Како су рудари имали обавезу да један добар део метала који су копали (бакар, сребро и злато) предају краљу то је Урош долазио до већих количина новца. Тај новац је имао добру прођу па га се налази чак и у Венецији, мада су ови све чинили не би ли га потиснули због тога што је обликом био веома сличан њиховом, па је често долазило до забуне. Странци су тај новац називали грош са додатком имена где је кован (Брсково, Рудник), мада ни назив динар није тако редак. Период мира и привредне експанзије који је обезбедио баш краљ Урош није одмах могао да покаже прави резултат, он је дошао тек касније.

Сам Урош је од својих савременика и касније, дуго након смрти, називан "великим", но каснија историја му није сачувала овај епитет. Више ценећи ратна достигнућа и територијална ширења, без обзира каквим то жртвама било праћено, историчари су често заборављали да је Урош био тај који је Србију економски оснажио и припремио за каснију територијалну експанзију. "И тако, благодарећи многим рудницима које му ови отворише, порасте веома његово благо и постаде врло богат. Ово нису умели његови претходници, па су живели припросто, не бринући се за сакупљање блага и стицање новца" (Мавро Орбин). За његово време Србија није повећана територијално, али није ни умањена. Исто тако, сачувана је независност, па је Србија била у својој спољној политици далеко независнија но што је то можда била и за Стефана Првовенчаног. Унутрашње партикуларности су биле сузбијене и економски ојачана Србија је могла да крене и у замашније подухвате. Да је Урош водио активну спољну политику и да се мешао у балканске размирице питање је у каквом би стању он земљу оставио. Људски елемент је овако очуван, а економски Србија је могла да издржи веће подухвате.

Урош је иза себе оставио укупно петоро деце, од којих само за синове Драгутина и Милутина имамо сигурније податке. Постоје претпоставке да је имао још двојицу синова и то Брнчу (Брњача, Прнча) и Стефана чији је гроб у Студеници, као и ћерку за коју историја нема података ни како се звала нити се било шта прецизније о њој зна.

У години у којој је Урош пао ослабиле су и ратне активности Карла Анжујског и његових савезника, тако да је једно време изгледало да се политика византијског цара Михаила око уније са католичком црквом исплатила. Наиме, под притиском папе долази до склапања примирја 1. маја 1276. године. Већ у то време и Византијци су консолидовали своје редове, тако да су на већини ратишта они били ти који су у офанзиви, а савезници су претрпели и смрт Виљема II Вилардуена. Иако је његова држава, морејска кнежевина, дошла под директну власт Карла Анжујског, то је овоме донело само нових главобоља. Кнежевина је већ била упропаштена ратом, а присутни грчки елеменат се непрестано бунио. Главни проблем цара Михаила нису више били Карло Анжујски и његови сателити, то је сада постала његова властита православна црква. Грци предвођени својом православном црквом пружили су страшан отпор унији са Римом, не желећи да признају примат омрзнутих Латина. Цар се није много обазирао на ове протесте, али због тога се морао сусрести са јаком опозицијом коју је он жестоко ломио. Историја Византије тог доба пуна је мучких убистава, док су по затворима трунули истакнути свештеници. Држава с поделила на два табора и то у толикој мери да се у самој царској породици појавила опозиција унији са Римом.

У Бугарској ситуација није била ништа боља. Ту је почео грађански рат 1277. године и трајао све до 1280. године. Бугарски цар Константин је био тада тешко покретан будући да је сломио ногу па је у битке ишао тако да су га носили на колима. С друге стране, и његова царица се страшно замерила народу својим неразумним поступцима. То је изазвало побуну коју је водио неки пробисвет кога су звали "цар Ивајло". Он је имао већ доста ратних искустава будући да се борио против татарских хорди и имао доста успеха. То га је охрабрило да навали и на самог цара кога у једној битки и победи. Рачуна се да је то било крајем 1277. године. Војска цара Константина се разбежала, остављајући њега немоћног са сломљеном ногом да лежи у колима. Ивајлови побуњеници убију цара и од тог момента у Бугарској се почињу дешавати страшне ствари. При отимању за царски престо појави се одједном више кандидата, а покољи постану обична ствар. "Цар Ивајло" није се успео дуго одржати јер на њега крене Јован Асен III, кога су Византијци подржали, будући да је био ожењен једном византијском принцезом. Током 1219. године он се крунише под именом цар Јован Асен III, али није успео дуго да се одржи, јер га већ следеће, 1280. године, руши један племић по имену Ђорђе Тертерије, иначе куманског порекла. "А Тертер је, како није било никога који би му се супротставио, заузео Бугарско краљевство. Али не задуго" (Мавро Орбин).

Од самог свог доласка на власт (1276. године) Драгутин је водио доста смотрену политику, уз јако ослањање на Угарску. Одмах на почетку своје владавине обновио је уговор са Дубровником, а и са Венецијом је одржавао добре односе. Његова кратка владавина је била углавном окренута сарадњи са Западом, а ови су очигледно знали да га цене стога није чудно што: "Сви околни цареви, колико слушаху за толику силу и крепост и целомудрену мудрост његову, веома велику љубав осећаху према њему. А они који су се хвалили против отачаства његова, слушајући за велику силу његову и крепост, којом га је Бог крепио, сви који су зло мислили враћаху се пуни стида, и сви моћни земље његове, радујући се украшаваху се, учени и утврђивани речима његовим" (Данило Други).

23. Сабор у Дежеву

Сам Драгутин није много мењао политику свога оца Уроша I, остао је и даље у савезу Карла Анжујског, усмереног против Византије. Чак и његова политика остаје исто онако смотрена са пуно опреза. Но, док је то код Уроша била особина самог његовог духа, опрезност и оклевање Драгутиново је било више везано за објективну ситуацију, него што је он стварно желео да такву политику води. Његов долазак на власт ипак није прошао без потреса. Са оцем Урошем имао је битку на Гатачком пољу, мајци Јелени је морао да одели један део државне земље, а исто тако је поступио и према брату Милутину. Има се утисак да је њихову наклоност морао да купује, што говори доста јасно да његов долазак на престо није био нимало лак. С друге стране, и сама Српска православна црква није имала много похвале за Драгутиново свргавање оца, па је чак патријарх Јоаникије у знак протеста абдицирао. Нико од ових горе поменутих није Драгутину пружао оружаног отпора, али он је на њих морао да рачуна као на сталну опозицију и претњу. Заправо, опрезна Драгутинова политика је била више плод унутрашње несигурности, но што је била тако смишљена.

Иако у савезу са Анжујцима, Драгутин, дакле, није имао неких посебних дејстава против Византије. Активности српске војске су се сводиле углавном на чаркање дуж границе, а највише сукоба је било са албанским бандама које су биле на страни Грка и нападале на српске трговачке караване. Ко зна докле би трајала та ситуација да у Риму не умре папа Никола III (1277-1280.), заговорник црквене уније са Византијом и основни кочничар Карлове ратне опције против Византије. Уз Карлову помоћ папа постаје Мартин IV, иначе Француз, који баци анатему на византијскога цара и пружи пуну подршку Карлу Анжујском. Године 1281. почињу и ратне акције савезника против Византије, но главнина трупа дође до Берата и опседне га. Ратне акције се нису стигле развити даље од Албаније, јер Византијци страшно потуку Карлову војску и остваре нека освајања по Албанији.

У овим акцијама на страни савезника учествовале су и српске јединице, али оне нису ратовале у њиховом оквиру, већ су имале сопствене циљеве. Почетно војевање Драгутинове војске ограничило се на подручје Шар – планине. Из неког разлога Драгутин је био веома опрезан, а тек када му се придружио византијски пребег по имену војвода Котаница са својом војском, усуди се он да продре дубље у византијску територију. Војевање је ишло добро, тако да су удружене војске, продрле дубоко у Македонију и угрозиле град Сер. У то време дође и до велике победе византијске војске над војском Карла Анжујског. Након тога се окрене сва византијска сила на Србе. То је нагнало Драгутина да се убрзано извлачи са оног што је освојио, а ускоро и да брани српску територију. Нису познате размере византијског напада, али по свему судећи продор је био веома велики. "У те дане видела се српска земља обузета у великој тесноти и умањена, јер држава грчкога царства сизаше до места званог Липљан, и овом је царству расла снага, тако да је хтела узети целу област отачаства овога христољубивога, па чак и њега самога да има као послушнога слугу" (Данило Други). По биографу изгледа да су Византијци дошли већ до Липљана, али се нису ту имали намеру зауставити, већ су желели да Србију сломе потпуно. По свему судећи они су хтели поново Србију да ставе у вазални положај, а српскога краља за вазала.

Очигледно да Драгутин није могао да се супротстави овом нападу, а у томе га је делимично спречавало и то што је почетком 1282. године под Јелечом сломио ногу. "Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечем, павши са коња сломи ногу своју." (Данило Други). Већ у то време Србија се налазила у тешкој ситуацији због напада Византије, а биограф наводи: "Пошто је била велика узбуна и велика жалост у његову отачаству.." Управо у то време долази и до смене на српском престолу када Драгутин уступа место своме млађем брату Милутину. Сама смена остаје нејасна, као што су и нејасни разлози за то. По свему судећи смена није извршена насилно, већ је Драгутин добровољно одступио, мада "добровољност" не искључује постојање неког притиска.

Биограф Данило Други наводи да је Драгутинов лом ноге искључиви разлог зашто је он абдицирао будући да је Драгутин, као религиозан човек, сматрао да је све то део божје казне због тога што је он свога оца (Уроша) насилно срушио са престола. "Сагреших, Владико, очисти ме, и чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божанственога Ти писма, како рече у светом Твоме еванђељу: Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре..", затим даље: "Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, (тако) да су ево моје ране по заслузи,....". Биограф овде очигледно претерује приказујући Драгутина сувише религиозним и као човека који држи до божјих заповести, заборављајући шта је све Драгутин до тога момента прекршио од божјих заповести рушећи свога оца. Није он био толико моралан, а ни религиозан и не би престо уступио да није морао. Разлог за његову абдикацију је сасвим друге природе.

За владе краља Уроша I, Србија је нагло економски ојачала и имала је доста финансијских средстава којима је могла да унајмљује и издржава велику најамничку војску. Самим тиме и властела је постала нагло ратоборна, жељна ратне славе и освајања. На њиховом челу је по свему судећи био баш Драгутинов брат Милутин. Неуспеси у рату са Византијом и њен продор дубоко у Србију страшно је узнемирио властелу и изазвао бунт међу њом, а о томе нешто и биограф говори. Он наводи како је властела, након што је Драгутин сломио ногу, дошла код њега и изразила своју бојазан речима: "О моћни и славни господине наш, чувару и заступниче, шта ћемо радити ми слуге твоје, стадо даровано ти Богом? Јер ако ко од околних царева чује за такав твој пад, ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца, лишавајући се тебе, наш мили господине и чувару, славо наша и радости" (Данило Други). У суштини, они су изразили своје незадовољство његовом владавином и индиректно му наговестили да његов даљњи опстанак на власти није више могућ.

Драгутин је био веома интелигентан владар, то ће се касније још јасније видети, и било му је савршено јасно о чему се овде ради. С једне стране продор Византијаца, а с друге стране незадовољна властела. Сигурно је да је он био свестан да иза свега по свему судећи стоји његов брат Милутин. Баш у то време, најнесрећније по њега, дошао је и лом ноге који се нагло закомпликовао и који га је онемогућио да активније делује и рашчисти са незадовољницима. Мора да му је пред очима лебдео пример бугарског цара Константина који је имао истоврстан удес (сломио ногу) и којег је његова властела оставила немоћног у колима на милост и немилост непријатељу. Није немогуће да и он дође у такву ситуацију. Тешко да је и он сам био изненађен оваквим обртом ситуације, будући да је и његов долазак на престо био насилан, а и он је против свога оца искористио незадовољну властелу. Интелигентно схватајући да нема начина да се из ове неприлике извуче Драгутин одлучи да абдицира, али се ипак потруди да то за њега буде што повољније.

Током 1282. године Драгутин сазове сабор у Дежеву где се обави његова абдикација у корист Милутина. Данило Други наводи како је Драгутин одмах након што га је властела посетила одлучио да пошаље по Милутина: "говорећи му: Брзо дођи ка мени, јер имам велико тајно саветовање с тобом". Где је био Милутин у то доба не зна се, али је очигледно да није био са Драгутином и можда баш ово сведочи да је већ тада дошло до разлаза међу браћом. Да је Милутин једва дочекао овај позив види се из тога што је на Драгутинов позив журно дошао "А он чувши за такву његову болест, брзо пође ка њему, и дошавши му у место звано Дежево, у области Рашке жупе, и ту учини велико ридање и плач над својим братом." Биограф мелодраматично приказује сусрет браће, а да међу њима није било неке посебне љубави видеће се касније.

Да Драгутин није много веровао Милутину и да се ипак прибојавао за своју судбину, очигледно је из следећих навода биографа. "И мене љубимога ти брата не заборављај у љубави срца твога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио, да не пређем у друге векове са силом љуто страдајући у овом животу" (Данило Други). Драгутин је имао и те како разлога да се прибојава Милутина, јер споразум у Дежеву је имао више одредби које се нису баш слагале са Милутиновом природом.

Са престола Драгутин је одступио под притиском, али је још увек имао доста повољне позиције, па је то био вероватно разлог да он покуша да за себе оствари што боље услове абдикације. Најпре је задржао за себе територију Рудника, Ариља и Ускопља, а можда и део Требиња (пошто је само Требиње држала његова мати Јелена). Ове се области налазе одмах уз угарску границу, а Драгутин је био ожењен са сестром тадашњег угарског краља Ладислава Куманца. Из овога је јасно да се он осећао несигурним и да је хтео да буде што ближе Угарској, одакле би му дошла помоћ у случају да га Милутин нападне.

Оно што је највише спорова у историји изазвало јесте проблем око тога да ли се Драгутин одрекао краљевања и Милутину препустио без икаквих услова краљевску круну, или је Милутин био регент који влада само док најстарији син Драгутинов не буде довољно одрастао да преузме круну. Биограф Данило је веома јасан по том питању наводећи да се Драгутин одрекао престола. "И после овога дарова му свој престо, и како треба прославише..", затим даље описује и симболичну предају краљевске власти. "Даде му драгоцене дарове и злато и хаљине скупоцене царске, коња свога и оружје своје, које сам на себи, на своме телу ношаше". На крају Данило све то закључује са Драгутиновим одласком. "Утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Дежево". Дакле, по овим наводима нигде се не показује ни трачак сумње у то да је Милутин добио од Драгутина краљевство без икаквих ограда. Но, у каснијој историји појавиће се сукоб Милутинових наследника са Драгутиновим наследницима, баш око права на круну. Тада ће Драгутинови наследници да истичу то да је Милутин у суштини био само регент, а да су Драгутинови синови требали добити круну. Да је веома лако могуће да је Милутин у Дежеву дао и једну такву обавезу види се и из тога да је Драгутин и даље носио назив краљ Стефан, док је Милутин носио назив краљ Урош. Ови називи се спомињу у натпису у манастиру Ариљу (Драгутинова задужбина), а датирају из 1296. или 1297. године. Ту се јасно наводи да је владалац "млади краљ Урош самодржац" (Милутин), а да је манастирски ктитор "господин краљ Стефан, брат краља Уроша" (Драгутин).

Не постоји ни један званични извор који би потврдио да је Милутин заиста требао да врати престо Драгутиновим синовима што наводи на помисао да је то можда био неки тајни договор браће. За тако нешто биограф Данило даје довољно повода када наводи како Драгутин зове Милутина у Дежево "јер имам велико тајно саветовање с тобом". Ако је то заиста тајни договор, мада није јасно зашто би то био, онда се Милутин нигде није јавно обавезао да врати престо и стога му је било далеко лакше да своју обавезу враћања престола негира. Могуће је да се Милутин и јавно обавезао, но временом је стекао такву снагу да једноставно обавезу није хтео да изврши, а каснији наследници су ионако оружјем решавали ко ће бити краљ. У суштини то и није било толико важно јер међу Немањићима се никада није превише пажње обраћало на легитимитет владара (мада ситуација ни у другим државама никако није била боља), а краљевски трон је грабио најјачи и најбезобзирнији. Баш стога би било јако интересантно знати, ако је истина то да је Милутин био само регент, на основу чега је Драгутин мислио да ће Милутин испунити своје обавезе из уговора и препустити престо његовим синовима. На такво размишљање је Драгутин имао најмање право, будући да је и он сам био узурпатор, као што је то био и његов отац Урош.

24. Краљ Стефан Урош II Милутин

На краљевски трон у Србији сада је дошао Стефан Урош, звани Милутин, прави представник ратоборне и оснажене властеле. Сам изглед Милутинов је обећавао много. "Узрастом је био млад, а благодаћом Божјом висок и цело отачаство његово красило се због њега, унапред видећи да ће у дане његове поживети у доброј вери и чистоти, и да ће се јавити страшни непријатељи својима, свима чудни" (Данило Други). Нови краљ је био млад, амбициозан, а ускоро ће се видети крајње и немилосрдан када су у питању његови циљеви. Но, изгледа да је баш такав владар био потребан српској властели, пошто је само човек са таквим особинама могао да их држи на окупу. У време доласка Милутина на власт Србија је већ била приступила савезу који је 3. јула 1281. године уз папину свесрдну подршку, како моралну тако и материјалну, склопио Карло Анжујски и титуларни латински цар Филип (син покојног Балдуина II) са млетачком републиком. Ово проширење савеза са Венецијом било је директна реакција на страшан пораз који су Византијци почетком 1281. године нанели Карловој војсци. Требало је да савезници у пролеће 1282. године нападну директно на Цариград и да поново успоставе латинско царство. У оквиру савеза требали су Срби, као и севастократор тесалијски Јован да ударе на Македонију. Истовремено са овима на Византију су требали да ударе и Бугари. Изгледало је да више ништа не може да спаси Византију осим неког ненаданог чуда. И оно се десило.

Политика Карла Анжујског довела је Сицилију скоро до пропасти, будући да је скоро истребио домаћу аристократију, својим најближим сарадницима поделио њихову земљу, енормно повећао порезе, а његови најамници су се дрско понашали пљачкајући већ осиромашено становништво. То је веома вешто искористио византијски цар Михаило VIII, који је са огромном количином новца помогао арагонског краља Петра III да изгради флоту и да нападне Сицилију. Истовремено, велике количине новца из Византије почеле су да по Сицилији скривено незадовољство становника претварају у отворени бунт. На дан 31. март 1282. године Палермо се побунио и ускоро се побуна проширила на целу Сицилију. То је тзв. Сицилијанско вечерње у којем је око 4.000 Карлових војника, што је била целокупна његова окупациона војска, било немилосрдно побијено. Ускоро је стигла и флота Петра Арагонског и два пута разбила Карлову флоту која је покушала да поврати острво. Сада је он контролисао само јужни део полуострва, а његови бивши поседи на Сицилији добијају име напуљске краљевине. Сада је између Анжујаца и напуљске краљевине почео бесконачни рат који је Карла у потпуности одвратио од планова са Византијом. Резултат ове катастрофе је био и распад овог савеза, пошто је Карло сада био сувише слаб, Венеција се одједном почела приближавати напуљској краљевини, али и Византији, док је латински цар постао само комична фигура. Сада више никакве опасности није било по Византију.

За све ове догађаје у Србији се није знало и Милутин је одмах по преузимању краљевске круне кренуо у извршење првобитнога плана. Сакупивши војску удари на Македонију, а Византијци или су били изненађени или су били слаби, углавном посебног отпора није било и напредовање је текло веома брзо. Заузети су Скопље, Горњи и Доњи Полог (у северозападној Македонији са Тетовом у средишту), Злетово (односи се на целокупну средишну зону долине Брегалнице), Овче поље, Пијанец (област у горњем делу Брегалнице са Делчевом у средишту). Милутинову акцију значајно су помогли и Тесалци који су истовремено ударили са југа. О томе биограф наводи: "И после овога заповеди да се саберу сви његови војници, и када је ово било, и узевши молитву од свога архијереја светитеља и целога сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области грчкога царства, у околне пределе, а то су ови, које ћу казати: прво узе оба Полога са њиховим градовима и са облашћу, и град главни Скопље, потом Овче Поље и Злетово и Пијанец" (Данило Други).

Ова освајања су оставила дубок утисак на српску властелу и створила велико одушевљење, јер је изгледало да је смена Драгутина била сасвим оправдана, будући да им нови краљ доноси велика освајања. Истовремено, Милутин је сада чврсто засео на краљевски престо, нико му више није могао било шта приговорити, а његова власт је постала веома велика. "Такве све земље узе у почетку свога доласка и приложи их ка држави отачаства свога, и славу и богатство такве државе измени у богатство и славу своју, велможа и народа свога. Сви грађани и бољари са чашћу сретаху овога благочастивога, и са страхом и трепетом припадаху, ка његовим ногама, и клањаху се њему, гледајући у њему истинитога цара, који је дошао са великом силом на њихову победу" (Данило Други). Сада је Милутин постао апсолутни господар Србије, а ова његова освајања су му на то давала право.

Ова Милутинова освајања су заправо наставак политике коју је започео још Стефан Немања и која је значила територијално проширење Србије на рачун Византије, а правац је водио кроз вардарску долину. Милутин је, слично Немањи, са овог простора протеривао грчку властелу, у намери да све освојене територије трајно прикључи Србији. О томе биограф такође наводи: "А она зломислена и лукава властела државе грчке, прогнани од овога мога господина из те области, коју узе, отишавши са понижењем у свети и славни град Константинопољ, звани Цариград тадашњем цару Палеологу, и јавише му о свему што се догодило његовој држави,..." (Данило Други). Да је напад био заиста силовит и да је српска војска деловала моћно, види се из тога што су ова грчка властела опомињала цара Михаила VIII да ће, ако се не зауставе на време, Срби ускоро напасти и Цариград. "Моћни цару, ми слуге твоје овако ти говоримо: ако му убрзо не учиниш одмазду и јачином силе твоје не одагнаш од предела државе твоје, ваистину усудиће се (да дође) и до саме главе славнога ти царства, јер се веома узвеличао" (Данило Други).

Из овог навода јасно је да су ови успеси утицали и на самога Милутина који је одједном постао свестан своје снаге. Да ли је он заиста показивао неке намере да се иде на Цариград тешко је рећи, мада је могуће да су неке такве идеје могле проистећи из тога што он још увек није знао за "Сицилијанско вечерње". Ипак он није био неопрезан, након што је обавио све послове у освојеним крајевима, вратио се у Србију. "Умиривши сва та места у један скуп и прогна све оне који су чинили метеже и буре, и опет се врати у своју државу ка престолу Богу дарованом му, веселећи се и радујући се Господу" (Данило Други). У време повратка у Србију вероватно је већ чуо шта се десило са Анжујцима на Сицилији, па је стога обуставио све акције и одлучио да сачека даљње догађаје и да се припреми за њих. Да ће реакција из Византије доћи било је сигурно, требало је само спремно је дочекати.

Те године (1282.) Милутин је отерао своју жену Јелену. О њој се мало зна и једино што је поуздано јесте то да је била српскога рода. По свему судећи деце нису имали. Када је дошло до брака не зна се, а вероватни разлог њеног терања јесте измењена политичка ситуација. Милутин се њоме оженио онда када се није ни могло претпоставити да ће постати српски краљ. Но, сада када је постао владар требало је пронаћи принцезу са неког од страних дворова, а помоћу које би се оствариле и добре политичке везе. Те (1282.) године Милутин је имао доста успеха у борби са Византијом, а веома много му је помогао господар Тесалије севастократор Јован I Анђео (1268-1289) који је са својим Тесалцима нападао са југа. Како је Милутинова освајачка политика и даље требала да буде окренута ка Византији, то је природно он у Тесалцима видео савезника са којим је требало учврстити везе. Стога је и дошло до идеје да се ове везе још више продубе са женидбеним везама између чланова владајућих кућа. Ускоро је дошло до склапања брака између Милутина и ћерке севастократора Јована (1282). Како се звала Гркиња не зна се. Ни она се није дуго задржала већ је такође отерана током 1283 године, но о томе касније.

Византијски цар Михаило VIII, веома способан и талентован политичар, веома брзо је схватио одакле иде права опасност за Византију сада када је елиминисана Карло Анжујски. Стога је требало чим пре сломити новога српскога владара. Са Милутином се није могло играти дипломатијом, са њиме се могло само оружјем разговарати. Стога почне марљиво припремати велику војску која је била састављена махом од најамника Турака и Татара. "А овај цар чувши такве речи које се не дају трпети, и пошто му се догоди изненада таква скрб, веома ожалостивши се, и у великој недоумици испуни се великом јарошћу, и тако сакупивши велику победу своје војске народа грчкога, и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге, и са овима пође, хвалећи се у своме безумљу, да ће не само озлобити отачаство овога благочастивога, него да се неће више спомињати његово име у његовој држави, а није сам знао шта ће му се догодити, да ће, противно његову лукаву веровању: да ће се прославити у туђем наследству, убрзо изненадном смрћу свршити" (Данило Други). Очигледно је да је цар имао великих планова и да није намеравао само да казни Србију, у питању је било много више од тога. Ова армија је била састављена углавном од дивљих Татара и Турака који су требали да прохарају по Србији, а сам цар је био наклоњен сакупљању искључиво најамничких војски. У овој је било и Нормана, Руса, Бугара, Енглеза, Француза и других, али у знатно мањем броју. Цару је сакупљање ове армије било тим лакше што му ни са једне стране више није претила опасност, па је све своје ефективе могао да упери на Србију.

Коначно су и припреме биле готове и цар поведе ову моћну војску. Међутим, покрет је трајао тек три дана када цар изненада у селу Алаге код Родоста на дан 11. децембра 1282. године умре. "После овога подигавши се са таквом силом многих народа, пође брзо на овога христољубивога краља љут као лав, и хотећи да као љута звер уграби незлобиво јагње. И отишавши од славног града Константинова даље од три дана, и када је дошао са својом војском до места званог Ислаигита, у коме је месту црква св. мученика Христова Георгија, и ту изненада, не боловавши ни мало, издахну посред народа својих војника, опровргнут чудном смрћу, да су се сви чудили" (Данило Други). Армија, оставши без цара, за тренутак се зауставила, али било је јасно да се оволика војска неће тек тако расути.

Цара Михаила VIII наследио је његов син Андроник (1282-1328.) који је сада имао да размисли шта ће урадити са огромном војском која је стајала и очекивала нове команде. Нови цар није одустајао од напада на Србију, али то сада више није требала да буде онако свеобухватна акција како је то планирао покојни Михаило. С друге стране најамници су тражили пљачке и стога почетком 1283. године цар Андроник их упути у напад на Србију. "И сами не могоше вратити толике војничке снаге многих народа, које је сабрао цар тај, а великоименити сродници тога цара, као и телородна браћа, сабраше се и пођоше на државу овога благочастивога краља, журећи се на заклање светога, да разоре његов добар спомен и искорене до конца, које мисли није одобрио Бог" (Данило Други) Ова се војска састојала углавном од Татара и по свему судећи од њих Андроник није очекивао неке веће успехе, па је овај поход изгубио све карактеристике неке смишљене војне акције. Заправо цар се плашио да би се Татари могли окренути на византијске поседе, па их је стога морао негде упослити. Поход како је почео, тако је и завршио. Неки татарски одреди стигли су до Призрена и Липљана, али због изненадног пораза једног већег њиховог одреда, када је набујали Дрим прогутао мноштво Татара који су покушали да га препливају, остатак армије се почео убрзано повлачити. Да је пораз Татара био потпун сведочи и биограф. "И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше због свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглава, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар" (Данило Други).

Након повлачења Татара из Србије одлучи Милутин да је прави час да се оствари још територијалног проширења Србије на рачун Византије. Долазак на византијски престо новога цара Андроника II и комешања која такви догађаји увек изазивају учинили су му се као прави моменат. Милутин је имао опсежних планова за које његове војне снаге нису никако биле довољне, па је то био разлог да позове и брата Драгутина да му се овај са својом армијом придружи: "овај христољубиви господин мој не каснивши ни мало, заповеди да се скупе сви војници државе отачаства његова, и узевши себи у помоћ вазљубљенога свога брата краља Стефана са целом његовом војском, и тако спремивши се за бој, са овим пође на државу грчкога царства, у намери да одмазди што су војевали на његову државу,...." (Данило Други). Биограф наводи да су оба брата сакупила своју целокупну војску, што само по себи довољно говори о замашности војних операција које су требали да воде. Никада до сада српска војска није преузимала офанзивне акције таквих размера. Милутин је био и те како свестан како својих снага тако и немоћи византијског цара.

У јесен 1283. године српска војска провалила је у византијске области, опљачкане су струмска и серска област, а код Христопоља дошло се чак и до обала Егејског мора док су границе Свете Горе додирнуте. Тако биограф описује како су Милутин и Драгутин прославили дубоко у Македонији Божић и након тога наставили са војним операцијама: "приспе време празнику Рођења Христова, и ту славно прослави празник са вазљубљеним братом својим и са војницима својима у месту званом Насуду, и отуда подигавши се, пође са својим силама по унутрашњости грчке земље, до Свете Горе атонске, и завојевавши све такве стране тога царства, земљу Струмску и Серску. Крстопољ и друге околне стране тих земаља," (Данило Други).

Византијци нису пружали јак отпор, а само понашање цара Андроника је било помало чудно. "А ови чувши за долазак господина краља у њихову државу, не могоше се ставити против његове велике силе, и овај благочастиви много време проведе са силама својима у држави грчкога царства ограђујући се крсним знаком. Јер имађоше успешан царски изговор, увек истичући божаствени закон, не узвеличавајући се царском влашћу, но више разгарајући се божанском љубављу" (Данило Други). Непружање јачег отпора од стране цара Андроника може се објаснити тиме што он због финансијске кризе скоро да није ни имао војске, чак у толикој мери да Византија више није ни имала флоте, већ се везала за Ђенову која јој је требала по потреби да обезбеди бродове. С друге стране, ни он сам није био личност таквог формата, било у политичком било у војном погледу, која би се могла поредити са покојним царем Михаилом VIII. Андроник је био више филозоф који се посебно интересовао за науку и културу, тако да је добар део своје енергије посветио управо томе. Таква особа се није могла мерити са силовитим Милутином који је био спреман на све.

У наводу биографа спомиње се да се Милутин "ограђујући се крсним знаком", "Увек истичући божаствени закон" служио расцепом у византијској цркви који је био директан резултат стварања уније са римском црквом. Овај проблем је Михаило VIII оставио своме наследнику Андронику да га решава. Иако од уније, нарочито након "Сицилијанског вечерња", није било ништа, расцеп у византијској цркви никако није био залечен. Цар Андроник се одмах након свог доласка на власт свечано одрекао уније и читаву своју политику усмерио ка православљу, међутим сувише су били дубоки ожиљци и сувише свежа сећања на обрачуне које је имао цар Михаило са оним свештеницима који су одбијали унију. Требало је да прође још доста времена да би се све ране залечиле. Могуће је да се у својој офанзиви Милутин и тиме користио, приказујући себе као правог православног владара чија црква никада није улазила у унију са римском црквом.

Након успешних освајања Милутин одлучи да одмори војску и стога дозволи Драгутину да се овај врати у своју област док је он планирао да након краћег одмора настави са акцијама. "И отпусти вазљубљенога свога брата у његову сремску државу, и сам отпочину мало са својим војницима" (Данило Други). Вероватни разлог отпуштања Драгутиновог је био у томе што је Милутин дошао до оцене да византијска сила није толико јака да је не би могао и сам савладати. Сва досадашња сарадња два брата је била заиста беспрекорна, тако да се све евентуалне бојазни Драгутина нису показале као оправдане. Убрзо су српски одреди наставили освајања, тако да током 1284. године узимају Пореч, Кичево и Дебар. "Када је после овога прошло мало времена, опет хтеде ићи на државу грчкога царства. И скупивши се са свима силама својима, и од других околних царевима многи иђаху као овом благочастивом, слушајући за велику његову врлину и славно име. И тако са таквим силама подигавши се пође, и узе земљу дебарску са свима градовима и државама њиховим; такође и државу земље кичевске са градовима и облашћу њиховом;поречку земљу такође, са градовима и облашћу њиховом" (Данило Други). Каквом је то силином и сигурношћу освајано види се из тога што није било скоро никаквог озбиљнијег отпора. "Те земље њихове државе додаде ка држави отачаства свога, јер му се нико није противио, нити против говорио" (Данило Други).

По свему судећи, Милутин се у ратном походу није обрачунао само са ратним непријатељима, већ је и сваку опозицију непослушне властеле немилосрдно ломио: "победи све своје непријатеље и ратне непријатеље и оне који су му се противили" (Данило Други). Он се одмах показао као одлучан владар, који није трпео много приговора и који је своју личну вољу спроводио без обзира на жртве. Није јасно само какав је облик противљења он могао доживети, будући да се око власти са њим није имао ко спорити. Једини који је то могао био је Драгутин, но он није постављао никаква питања па је тешко поверовати да је то могао неко у име њега. Вероватније је да се радило о неким сукобима око начина вођења ратних операција које су биле толико исцрпљујуће да их је Драгутин чак морао напустити, а Милутин је својим трупама дао краткотрајан одмор. Могуће је да поједина властела није могла издржати тај темпо, поготово што су се операције водиле у зимско доба, по тешком терену и тиме још више исцрпљујуће, па је то доводило до незадовољства. Но, Милутин је одмах показао да са њиме нема шале, тако да су сви отпори били брзо сломљени.

Сада је српско – византијска граница ишла линијом преко Струмица – Просек – Прилеп – Охрид – Кроја. На тим границама су стајале византијске тврђаве, а Милутин је оставио византијског пребега Котаницу да непрестано узнемирава границу и да је тако контролише. Заправо, ова граница никада није била мирна, али неких већих испада ни са једне стране није било за дуже време. Једини већи инцидент се десио када је српска војска провалила у Тесалију, но мотиви су били изгледа само пљачкашки, тако да се граница није мењала: "оде на државу земље влахиотске; и њих завојевавши својом великом силом, и ових народа све неисказано богатство одузевши, остави их у пустоши" (Данило Други). Историји није познато када је овај напад изведен, али он нема дубљег значаја за односе у региону, изузев што је показао да Милутин са својим бившим савезником нема добре односе.

Досадашње акције су показале да Србија постаје прва сила у региону и да има младог и веома амбициозног краља. Тек за Милутиновог владања показала се сва исправност начина владања Милутинових претходника. Иако се и Радославу и Владиславу може замерити да се водили пасивну политику, а Урошу да је његова политика била можда сувише опрезна, управо такви начини вођења државних послова очували су Србији сав њен биолошки и економски потенцијал. Држава је била за све ове године ван свих ратних догађаја у региону и у њу нису улазиле стране војске уништавајући је и палећи. Сада је та сва накупљена енергија одједном експлодирала, а Милутин је успео да је усмери у правом правцу, директно ка већ уморном и истрошеном византијском државном организму, који није успео да се одупре свежој навали из Србије. Византија је била још само по имену јака држава, која је углавном живела на великој прошлости, али је била сувише слаба за садашњост. Са Србијом је била управо другачија ситуација, непозната држава која се ни по чему није истицала, постаје одједном велика сила. Србија није имала велику прошлост, али је зато имала велику снагу која јој је у садашњости давала велике могућности. Сва је срећа за државни организам младе српске државе што је имала на своме челу снажне краљеве који су били свесни онога шта могу, а шта не.

Већ у то време Милутин је имао нову жену и то ћерку покојног краља Угарске, Стевана V, заправо рођену сестру Драгутинове жене Катарине. Она се звала Јелисавета и њен животни пут помало личи на трагични љубавни роман. Још као дете она је одведена у манастир на Маргаритином острву, које се налази код Будима. Једно је време живела и на двору код свог брата краља Ладислава Куманца. Једном приликом она је отишла у посету својој сестри Катарини на Драгутинов двор. Ту се, не зна се како, одједном нашао и Милутин који ју је завео и ускоро оженио. У то време Јелисавета никако није била млада, имала је око тридесет година, па стога ова прича о завођењу помало личи на њено оправдање. Било како било, Милутин своју бившу жену (ћерку Тесалског севастократора) једноставно врати оцу у Тесалију. Са њом је имао сина и ћерку. Српска православна црква једва да је пристала на овај брак, будући да је Јелисавета дошла из манастира, а и због блиског сродства, које је по мишљењу цркве представљало сметњу. Са овом женом Милутин је имао ћерку која се звала Царица (Зорица?).

25. Заједничке акције

Баш док су трајала последња Милутинова освајања Драгутин, који је одустао од даљњег похода, добије од угарског краља Ладислава IV Куманца један велики део угарске територије који је обухватао Мачву са Сремом, Београд и делове Босне, који су се састојали од Усоре и Соли. Ова територија је сачињавала мачванско – босанску бановину и њоме је управљала Јелисавета, иначе мати Ладислава Куманца. Нису јасни мотиви угарског краља када је Драгутину давао у посед овај и те како значајан део угарске краљевине. Сама владавина краља Ладислава била је за Угарску права несрећа. Он је имао тек десет година када је постао краљ Угарске (1272.), тако да је место њега владала мати му Елизабета, иначе Куманка. У Хрватској и Далмацији су беснели стални сукоби који се никако нису могли умирити, а нешто касније против краља су се побунили и угарски и славонски племићи. У овим замршеним сукобима велику улогу је играла управо краљица мајка Елизабета. Само понашање краља Ладислава било је веома чудно за оно доба. Живео је углавном са Куманима и много времена проводио са њиховим женама, што наравно није у Угарској нико одобравао. То је отишло толико далеко да је папа бацио интердикт на Угарску, а самог краља проклео. Тада је Ладислав као освету заробио папског легата и предао га Куманима (1280.), а угарски племићи онда ухвате краља. Тек када је он обећао да ће све урадити не би ли прекрстио Куманце, а мати му Елизабета са своје стране дала обећање да ће се у областима Мачве и Босне (управо оне које ће касније добити Драгутин) прогонити кривоверци, краљ добије слободу. Но, касније понашање краља Ладислава и мајке му Елизабете практично се сводило на изигравање обећања која су дата римској цркви и стиче се утисак као да је намерно изазивао папу. Истовремено, он је и политику према Куманима променио, будући да су они одбили да се прекрсте и да престану да живе номадским животом. Њихову побуну краљ угуши у крви, а најстрашнији њихов покољ направи код Сегедина (1282.). Остатак Кумана побегне код ногајских Татара и могло се очекивати да ће они узвратити удар уз помоћ Татара. Тај удар је и дошао током 1285. године.

Могуће је да је баш то имао у виду Ладислав када је Мачванску бановину препуштао Драгутину. Сасвим је сигурно да је он тада знао за велика заједничка освајања Милутинова и Драгутинова, те да је био свестан снаге којом сада располаже Србија. Имајући као савезника Драгутина, могао је очекивати да ће и Милутин бити привучен на његову страну. Нејасна је и година када је мачванска бановина припала Драгутина: 1283. или 1284. ? Ако је то била 1284. онда је то могао бити разлог због кога је Драгутин напустио заједничко ратовање са Милутином, будући да је морао да преузме бановину. Код неких историчара се појавило мишљење да Елизабета, мати Ладислављева која је до тог момента управљала овом бановином, није била за овај потез те да се томе противила. Тешко да то одговара истини, јер је Ладислав и до тог момента тесно сарађивао са мајком, тако да он ово сигурно није урадио без њеног наговора или барем без споразума са њом. Сукоб мајке и сина доћи ће тек касније и то након 1285. када буде одбијен напад Татара.

У областима које је добио, Драгутин је одмах почео да влада сасвим независно, а као престонице узима Београд и Дебрец у Срему. Додуше, у Београд је он долазио само повремено, али ово је први српски владар који је држао под влашћу овај град. Сада се Драгутин понашао као апсолутно суверени владар, а у томе га нису ометали ни краљ Ладислав, а ни брат му Милутин. Од тада и датира његов назив "сремски краљ" будући да су добијене земље (изузев босанских) звале Сремским. У овој области Драгутин се нарочито истакао покрштавањем патарена којих је било много и због којих је и краљица мати Елизабета имала са папом доста проблема. "Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их" (Данило Други). У том послу је био веома опрезан и не желећи (или не смејући ?), прекрштавати силом, он је у Рим послао барског надбискупа и јављао папи како по Босни има много патарена и тражио од њега да му пошаље мисионаре који знају домаћи језик. На ову молбу папа се одазвао и наредио старешини фрањеваца славонске покрајине да му пошаље двојицу таквих. На послове праве Босне у којој је бановао Стеван I, Драгутин је имао јако великог утицаја, тако да је на неки начин овај био од њега зависан. Већ 1284. године Драгутин је своју ћерку Јелисавету оженио са Стеваном I, а овом везом су Дубровчани били толико задовољни да су Драгутину послали новчани дар.

Драгутин је водио веома спретну политику, ступајући не само у политичке везе са околним дворовима већ стварајући и породичне везе. У оквиру тога оженио је и своју ћерку Урошицу (Урсу, Урсулу?) за моћног хрватског бана Павла I Шубића. Извори често наводе како је његов зет, босански бан Стеван I, управо захваљујући женидби са његовом ћерком (Јелисаветом) стекао велики углед. Драгутин је имао додир и са напуљским двором, пошто му је жена Катарина била рођена сестра Марије, жене напуљског краља Карла II. Ове помало замршене породичне везе омогућиле су му приступ и контролу над већином политичких послова који су се дешавали по региону. Драгутин је одржавао и тесне везе са папом, па одатле и претпоставка да се он почетком 1291. године и прекрстио, односно прешао у католичку веру. Са Венецијом су одржаване везе преко босанског епископа Василија, који је тамо путовао као Драгутинов изасланик.

Већ почетком 1285. године Угарска је претрпела напад Татара, којима су се придружили они преживели Кумани са којима се краљ Ладислав онако свирепо обрачунао. Овај упад је био веома широких размера тако да је Угарска веома пострадала, међутим напад је ипак био брзо сузбијен. По свему судећи, страдале су и српске земље, мада се не зна у коликој мери.

Највише је удар Татара осетила Бугарска, која од 1285. године постаје татарски вазал. "Видећи, наиме, Ногај како му послови веома срећно иду за руком, окренуо се и против Бугарске" (Мавро Орбин). Бугарски цар Георгије Тертер (1280-1292.), баш захваљујући сталним татарским упадима у Бугарску, постаје тек незнатни политички чинилац у својој земљи. Са српским двором цар је одржавао тесне везе захваљујући томе што му је ћерка Ана током 1284. године била удата за краља Милутина. Ово је сада био већ четврти брак српског краља, а шта је био разлог њему није познато. Сама Милутинова плаха природа и његови политички рачуни се овде можда и нису помешали. Највероватније је да је била у питању страст, пошто бугарски цар није представљао неки посебни политички фактор да би га Милутин морао придобијати женидбом. Ништа друго не може објаснити овај изненадни Милутинов брак. То би било сасвим у складу са Милутиновом нарави, а овај брак саму још један у низу потеза којима је он саблажњивао своју околину. Но, ко му је то смео замерити, а сви су се плашили његове бруталности, којој као да није било краја. Може се само замислити шта је о овоме свему мислила његова мати Јелена, жена дубоко побожна. Бивша жена, несретна Јелисавета, буде отерана и поново се врати у манастир на Маргаритином острву. На крају ћерку Царицу Милутин није дао мајци, већ ју је задржао код себе. Јелисавета није дуго остала у манастиру, поново се удала за моћног чешког племића Завишу (1287.), али ни ту није дуго уживала брачну срећу, јер је овај већ 1290. године убијен. На то се Јелисавета поново повуче у манастир и ту остане до краја живота. Из брака са Завишом остао јој је један син.

Напад Татара је разбио Бугарску тако да је она била раздељена на доста потпуно независних области у којима су поједини бољари били сасвим самостални. Подржавани од Татара, ови бољари никако нису признавали цара Тертера. Ова њихова непослушност, али и неповерљивост Татара према цару Георгију, довела је до тога да се татарском кану Ногају овај учинио толико сумњивим да је одлучио да га казни. Кан Ногај са војском дође у бугарску престоницу Трново, али га Тертер не дочека, већ побегне (1292.). Дошавши у Трново и не нашавши цара Тертера, одлучи кан Ногај да на бугарски престо постави војводу Смилца.

Посебан положај су имала двојица бољара, браћа Дрман и Куделин. Они су нарочито узнемиравали Драгутинову област и залећући се потпомогнути куманским и татарским четама, те пљачкајући по Угарској и области којом је управљао Драгутин, постали су толика напаст да се нешто морало учинити. У својој области Браничево били су релативно безбедни, пошто су имали добро утврђен град у Ждрелу на Млави (данашња Горњачка клисура), тако да су неки ранији походи угарске војске били без већих проблема одбијени. Сам прилаз овоме граду био је веома тежак и захтевао је много жртава, па је то био основни разлог зашто су се ова двојица сматрала толико сигурним. Нарочито су страдали Угари године 1285. када су покушали да се кроз клисуру пробију до разбојничког утврђења.

Не могавши више трпети сталне пљачкашке упаде ове двојице, који су око себе окупили све могуће пробисвете и пљачкаше, Драгутин одлучи да удари на њих и то биограф овако описује: "нађоше се нека два велможе који су се укоренили у држави земље браничевске у месту званом Ждрелу, и од многих времена ту утврдише се као самовласни , не бојећи се никојега насиља, браћа једне матере, наиме Дрман и Куделин. Ови веома хвалећи се својом силом и не дајући никоме да има власти око њихових предела, од ђаволског дејства наговорени, почеше се носити мишљу против овога благочастивога, хотећи озлобити и њега и његову државу." (Данило Други). Драгутин пошаље једну војску да покуша да сузбије ову двојицу, међутим ова акција доживи до краја неуспех. "И овај христољубиви краљ чувши ову злу њихову заверу, и сакупивши сву силу своје државе, пође у област њихову, хотећи их прогнати, да како год, мислећи зло из дана у дан, не окончају вољу своју" (Данило Други). Изгледа да је Драгутин покушао да предухитри неки њихов пљачкашки поход који је био усмерен на његове земље. Војска коју је он сакупио била је знатна, а намера је по свему судећи била да се Дрман и Куделин протерају из браничевске области. Судећи по биографу, Драгутин је имао намеру да ову област након тога прикључи својој.

Овде је Драгутин преценио своје снаге тако да је захваљујући нешто тешком терену, али вероватније више вештој одбрани, доживео пораз. "И када је он дошао у њихову државу, земљу браничевску, пошто је ова земља била веома утврђена, није им могао никакве пакости учинити, нити их одагнати из тих предела, и опет се врати у своју државу" (Данило Други). Након повлачења Драгутинове војске Дрман и Куделин сакупе своје пљачкаше и пређу у напад. "И ови видевши насиље овога благочастивога краља против њих, отишавши сакупише око себе многу војску народа татарскога и Кумане, давши им много злата. И са овима се једнодушно устремише на државу овога благочастивога краља Стефана. И тада завојевавши многе стране његове државе, и веома нападајући чињаху му велике пакости, не разилазећи се (Данило Други). Овај напад сада више није имао у себи само пљачкашке мотиве већ и нешто више, а баш зато биограф и спомиње да се Дрманова и Куделинова војска није разилазила. Наиме, пљачкашки походи су само у првом удару деловали нешто организованије, одмах након провале и разбијања првог отпора, пљачкаши би се разилазили у потери за пленом. Но, сада то није био случај и војска се држала на окупу. Драгутин је то видео и не могавши се одупрети овој навали позове у помоћ свога брата Милутина. "А господин краљ Стефан виде се у толикој беди, и не имајући друго шта чинити, уставши пође ка вазљубљеном свом брату краљу Стефану Урошу, и са њиме се састаде у држави жупе расинске на реци Морави, у месту званом Мачковци" (Данило Други).

Овај део је веома интересантан и говори доста сликовито о односу браће у то време. Драгутин је тада, то је сасвим сигурно, у својој области управљао потпуно независно, не обраћајући много пажње на Милутина, тим више што је имао снажан ослонац на Мађаре. То је видљиво и из овог његовог напада на Дрмана и Куделина, када се сматрао довољно јаким и способним да браничевску област узме сам, без ичије помоћи. Међутим, не успевши у томе бива присиљен да Милутина замоли за помоћ. "И тако му јави многе своје скрби које су му се догодиле од његових ратних непријатеља " (Данило Други). У даљњем тексту биограф се уопште не устручава да каже да Драгутин од Милутина није захтевао помоћ, већ ју је управо молио: "И поче му се са великом жалошћу молити...". Спомиње се и да је Драгутин помоћ молио "са великом жалошћу", што се може двојако тумачити. Са једне стране опасност је била велика, док с друге стране Драгутин се и даље сматрао легитимним краљем Србије док је Милутин, по њиховом договору, био само регент. Мора да се Милутин у то доба већ полако почео одрицати ранијег договора, не помишљајући да врати круну Драгутиновим наследницима. И сада је Драгутин присиљен да моли узурпатора своје круне за помоћ и то би могао бити разлог зашто се он са толиком жалошћу обраћа брату.

У свом обраћању Драгутин сасвим понизно моли подсећајући Милутина како му је и он једном помогао, па је ред да се услуга врати: "као што сам и ја у прошло време помогао теби" (Данило Други). Милутин је прихватио братов позив и дошао на Мораву да се нађе са њим те да сачине споразум о заједничком нападу. У Мачковцу (околина Крушевца) је сачињен и њихов међусобни споразум о овој акцији, тако да су уједињене армије ускоро напале на Браничево. "Чувши ове молбене речи, овај господин мој превисоки краљ Урош од вазљубљенога свога брата, и у тај час, не каснивши ни мало, заповеди да се сакупе сви војници његове државе у помоћ вазљубљеноме своме брату" (Данило Други). По свему судећи међу њима су већ тада беснеле несугласице јер биограф спомиње "имајући у телу једну вољу и љубав братску", што некако наводи на помисао да до тог момента није постојала таква сагласност између њих. Било како било, уједињена војска ускоро навали на Дрмана и Куделина: "пођоше на државу оних који су подигли унутрашње ратове и буне". Победа је била потпуна. "И тако божјом помоћу постигавши сву своју вољу, прогнаше оне зломисленике са њихова наследства, и одоше посрамљени у погибли великом везиру" (Данило Други).

Тако је те 1291. године браничевска област била присаједињена оној области којом је Драгутин управљао. "Овај господин мој краљ Урош узевши сву државу њихову и имање, даде га вазљубљеноме своме брату краљу Стефану" (Данило Други). Биограф покушава овде да посебно нагласи Милутинову улогу наговештавајући да је у суштини војна победа била његова, а не Драгутинова, те да је Милутин на крају браничевску област дао на управу своме брату. Поражени Дрман и Куделин побегну код кана Ногаја, коме су били вазали, но за једно време нису ништа предузимали. Сам Драгутин и Милутин се након велике победе разиђу "и пошто су се љубазно повеселили, и тако опростивши се, одоше сваки својој кући" (Данило Други).

Ова акција на Браничево је касније изазвала неколико последица са којима су се и Драгутин и Милутин дуже време носили. У то доба видинском облашћу (Бугарска) управљао је моћни кнез Шишман, који је попут Куделина и Дрмана био вазал татарског кана Ногаја. Он је држао земље око Бдина (Видина). "У та времена устаде у земљи Бугарској неки кнез звани Шишман, живећи у граду званом Бдини, држећи околне крајеве и многе земље Бугарске. Ђаволским наговором Шишман је завидео на отачаство овога благочастивога. Узнесе се својом мишљу високо, да подигне силу своју на овога христољубивога." (Данило Други). Одмах након успешног завршетка освајања Браничева од стране Милутина и Драгутина, Шишман из неког незнаног разлога нападне на Србију и дође чак до Пећи. Могуће је да је Шишман имао и неких веза са Дрманом и Куделином, па их је кроз своју акцију можда мислио да освети. Прави разлог овог напада се не зна, али се претпоставља да је татарски кан стајао иза овога. Будући да је он био сениор Шишману, то је јасно да овај ништа није могао да преузима без његовог знања, па је вероватно он и могући иницијатор овог напада.

Овај напад је био потпуно изненађење. "Превисокоме краљу нису ни на ум падале његове лукаве мисли" (Данило Други). Могуће је да су Шишманови Куманци тада запалили и сам манастир Жичу, а имали су намеру да опљачкају и пећку архиепископију, али у томе не успеју. "Овај сакупивши триклету јерес татарског народа и своје војнике, и изненада уђе са војском у државу овога благочастивога краља до места званога Хвосна, и када су хтели ући у место звано Ждрело, да узму тамошње велико наследство цркве дома Спасова, т. ј. архиепископије, нису могли" (Данило Други). Сам напад Шишмана је у почетку био веома успешан, али одједном негде са југа наиђе српска војска и страшно разјури Шишманову војску. Шта се тачно десило и каква је то српска војска била, не зна се, док сам биограф то објашњава неким божјим чудом. "Те ноћи, када су стојали близу тога места званога Ждрело, молитвама својих угодника св. Симеона и Саве и архијереја Христова св. Арсенија, који ту лежи у дому св. апостола, јави им Бог велико знамење страха, таково знамење, да су видели велики огњени ступ где силази са неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица, и огњени људи са оружјем у рукама и са великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове. И тако видевши овај њихов зломислени вођ овако знамење за његову погибао и за све који су са њиме, поче бежати, гоњен Гневом Господњим, са мало војске у своју државу, не могавши постићи своје воље, само навукавши себи погибао " (Данило Други).

Пораз је био страшан, тако да се Шишман морао повлачити назад у Видин. Тада се појавио и сам краљ Милутин, који до тога момента није имао учешће у овој српској ратној акцији. "И видевши овај господин мој краљ шта се догодило, и тако сакупивши сву своју војску, и са овом пође на овога нечастивога,..." (Данило Други). Милутин је осетио да је сада прави тренутак да се разбијени непријатељ уништи до краја, те стога сакупивши своју војску крене за Шишманом. На граници се није зауставио, већ је наставио даље продор све до Видина, где се Шишман затворио. Но, убрзо овај побегне из Видина чамцем преко Дунава, а сам град се преда. "И када је дошао у државу његову до града званога Бдиња, и ту заузе и сву његову област, а овај сујемудри даде се у бегство, ушавши у шуму, и пређе реку звану Дунав, смирен и посрамљен. Овоме господину превисокоме краљу све се даде у руке,..." (Данило Други).

По свему судећи Милутин је имао намеру да град уништи "а хтеде све његове станове разорити, и град тај, у коме беше његов двор, до краја срушити, и опустошити целу његову државу" (Данило Други), но Шишман понуди преговоре. Он је вероватно видео да је све изгубљено и желећи да спасе оно што се може, одлучи да пристане на све оно што Милутин буде тражио, а сам се чак понудио за Милутиновог вазала. "Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи" (Данило Други). Милутин није желео да даље затеже ситуацију свестан да се ради о вазалу моћног кана Ногаја, стога се одлучи на преговоре. Убрзо је склопљен мир по којем је Шишман признао Милутина за свог господара (постао његов вазал), а овај мир је требало да учврсти и женидба Шишманова са ћерком једног од српских племића по имену Драгош. "Господин краљ овако рече: Ако хоћеш да буде по мојој вољи, како ми обећаваш, учини што ти ја заповедам. Хоћу да узмеш ћерку једнога од мојих велможа, и по томе ћу разумети да су твоје речи истините" (Данило Други). Након склопљеног мира Милутин врати све освојене области Шишману. "И врати му државу његову, коју беше узео и град звани Бдињ" (Данило Други), а после дође и до женидбе Шишманове са Драгошевом ћерком. "И после овога даде му кћер великога свога жупана Драгоша, да му буде жена, ..." (Данило Други).

Временом односи између Шишмана и Милутина су се додатно учврстили женидбом Шишмановог сина Михаила са Милутиновом ћерком Аном. "Видећи његову велику приврженост и сваку истиниту послушност и служење, овај благочастиви краљ, због његове свесрдачне љубави, даде кћер своју за његовог сина званога Михаила, који после постаде цар целој бугарској земљи" (Данило Други). Ово је био прави династички брак из политичких разлога, а иницијатор свега је био баш Милутин. Он је искористио свој надмоћни положај над Шишманом и навео га на овај брак. Овом брачном везом Србија је добила сигурне границе са бугарске стране, а Милутин је за зета добио будућег бугарског цара. Сами Бугари нису имали разлога да буду незадовољни, јер се Милутин на крају ипак показао као разуман, па чак и великодушан. Иако је имао у рукама целу њихову област, он је ипак није задржао, већ ју је вратио Шишману и његовим наследницима, па се чак брачним везама и ородио са њима.

Ово је један од ређих Милутинових дипломатских потеза који се може назвати успешним. Он се није баш у дипломатију поуздао и његови успеси су углавном војне природе. Па и ови династички бракови са Бугарима нису успех његовог дипломатског генија (није га ни имао), већ су више плод његових војних успеха. Заправо, Шишман није имао куд, или пристанак на ове бракове или пропаст. Углавном, ово је у сваком случају био далековид потез који ће Србији донети извесну сигурност са бугарске стране.

Ускоро су се појавили и негативни резултати досадашњих Милутинових и Драгутинових успеха у борбама са Дрманом, Куделином и Шишманом. Татарски кан Ногај је сматрао ову тројицу својим вазалима, а Бугарску својим доменом. Стога му никако није могло бити право то што је Драгутин припојио браничевску област, и што је Шишман признао Милутина за свога господара. С друге стране, брачним везама дошло је до великог зближавања Срба и Бугара. Изгледало је као да Бугарска излази из зоне утицаја кана Ногаја. Кривац за све ово је била Србија и њен краљ Милутин који је успео да потпуно уништи два канова вазала. Стога је требало војнички казнити Србију. "И поче се спремати да се подигне са силама поганика, и пође на овога благочастивога, хотећи уграбити његово наследство" (Данило Други). Кан је спремио велику војску и изгледа да ју је већ и покренуо. "И овај нечастиви подигавши се са татарским силама, пође на овога праведнога" (Данило Други).

Канова војска је била веома јака и састављена углавном од Куманаца и Татара и нешто Руса, скоро све сами коњаници. Сада је Милутин био савршено свестан да се кану војнички не може одупрети, па је стога потегао дипломатију. "И када чу превисоки краљ Урош за његов поход, тога часа посла своје посланике пред њега, да га доброразумним молбеним речима посаветује да се врати од таква похода, и то против такве велике силе, повинујући се и осећајући бол за отачаство своје, да га не озлоби нечастиви" (Данило Други). Ови посланици су имали задатак да увере кана да Милутин нема даљњих претензија на бугарске територије те да и досадашњи његови ратови са кановим вазалима нису били изазвани Милутиновом вољом. Кан је управо покретао војску када је Милутиново посланство стигло њему. "А ови посланици послани од господина мога против тога цара поганскога, нађоше га где се сабрао са великом силом у држави царства свога, и где журе на овога христољубивога. И јавише му речи господина свога." (Данило Други). Изгледа да је ово посланство стигло у последњи трен, а успех је био изнад сваког очекивања. "И помоћу Божјем добро усаветовавши га, и учинише да се он опет врати натраг са силама својима,..." (Данило Други).

Ми данас не знамо шта је ово српско посланство учинило не би ли кана одвратило од напада на Србију и помало изненађује лакоћа успеха ове мисије. Сам кан Ногај је био и те како искусан и ратник и политичар, који је био присутан на балканским просторима већ дуже време. Још 1272. године Ногај је имао склопљен уговор о пријатељству са византијским царем Михаилом VIII. Њихове везе су се касније још више учврстиле женидбом Ногајевом са ванбрачном ћерком Михаиловом по имену Еуфросина. Овај кан је можда био и најзначајнија личност у Златној хорди, а пребивао је углавном на Црном мору. Тешко је веровати да је Милутиново посланство могло у преговорима надмудрити Ногаја, био је он сувише искусан и моћан за њих. Њему вероватно није много значило то што је Милутин успео да разбије његова два вазала, био је вероватно у питању престиж. Но, када је Милутиново посланство дошло и уверило га да Срби неће даље нападати, он је био задовољан. У то време и у Златној хорди су почела комешања око врховне власти, тако да је Ногај био забављен тиме и овај проблем са Србима за њега је био другостепене важности. Стога је он пристао на преговоре. "И опет тај цар посла своје поклисаре ка овоме благочастивоме и имали су састанак међу собом и а силнима његовима" (Данило Други).

Кан Ногај се задовољио само Милутиновим обећањима, али је затражио од њега да са таоцима гарантује оно на шта се обавезао. "И толику велику љубав утврдише међу собом, да је и овај превисоки краљ дао вазљубљенога сина свога званога Стефана на службу њему, са великоименитом властелом земље српске" (Данило Други). Тако су се на татарском двору, као таоци, нашли Милутинов син Стефан (Дечански) и деца истакнуте Милутинове властеле. По овоме се јасно види да је Милутин морао по сваку цену да пристане на канове услове. С друге стране, сами услови за државу Србију нису били тешки, мада за Милутина сигурно нису били ни лаки будући да му је син морао ићи код Ногаја као талац. Овај одлазак Стефана Дечанског на Ногајев двор десио се 1292. или 1293. године, а он је тамо остао све до 1299. године, када је дошло до унутрашњег сукоба у Златној хорди и када је Ногај погинуо у сукобу са каном Златне хорде, каном Токтајем. "Јер подиже у њима мржњу, убиства, и устаде неки један силноименити тога татарскога народа са својом силом, и дође на овога нечастивога цара Ногеја, који се хвалио против државе овога благочастивога, и пошто је ту био међу њима велики рат и крвопролиће, и убивши га својим оружјем, узе његов престо." (Данило Други). Након Ногајеве погибије Стефан (Дечански) се након седам година заточеништва вратио у Србију. "И пошто је овај његов син много времена провео у двору безаконога цара татарскога Ногаја, пошто нико није рекао да се опет врати у отачаство своје, но добри Бог, који се брине за све нас, и овога неповређена врати ка својему родитељу" (Данило Други). По биографу Милутин се веома обрадовао Ногајевој погибији, а молитва којом се он обраћа Богу и којом он исказује сву своју захвалност је веома упечатљива. Судећи по томе опасност од Татара је била стална и Милутин је о њима и те како размишљао.

26. Помирење са Византијом

У периоду од преговора са Ногајем (1292.) па све до његове смрти (1299.) Милутин није имао неких посебних активности и изузев заузимања Драча током 1296. године, он се није војно ангажовао. Осим мањих упада на територију Византије и то углавном пљачке ради, других војних дејстава није било. Управо српско заузимање Драча поново је погоршало међусобне односе. Милутин је овај град отео од Византијаца, који су га само који месец раније заузели. То је њих натерало да пошаљу војску на Србију, на челу са својим познатим војсковођом Михаилом Главасом. Ова акција је почела 1297. године, али се завршила правом катастрофом, што је натерало цара Андроника II да са Србима покуша да преговара. Управо ови догађаји ће окарактерисати касније Милутиново владање Србијом. Било је јасно да Византији треба неки мир са Србијом који ће бити трајнијег карактера, док је Милутин желео да добије признање својих освајања из 1284. године. Ови преговори ће ускоро постати замршено клупко у којима се страшно сплеткарило. Свако је тражио неки свој интерес.

У Србији овај нови мирољубиви правац Милутинове политике углавном није наишао на разумевање јер се властела, обогаћена ратовањем, није слагала да се прекине са лаким освајањем византијских територија. Преговори ипак почну током 1297. године и вођени су углавном веома мучно. Осим опозиције која је гледала да минира ове преговоре, велику узбуну је дигло и питање женидбе Милутинове са неком од византијских принцеза. Цар Андроник најпре понуди Милутину за жену своју сестру Евдокију, удовицу трапезунтског цара Јована. Милутин је био сасвим задовољан са овим избором своје будуће жене. Међутим, Евдокија одједном направи проблеме. Једноставно није желела да иде у Србију, сматрајући је за варварску земљу, па стога оде у Трапезунт код свога сина где је и умрла 1301. године. "Краљево тражење довело је цара у вишеструке неприлике. Прво, што је до краљевог пријатељства много држао; друго, што се царева сестра грозила веза са краљем и није хтела да чује да се пред њом спомиње; треће, што би то био краљу већ четврти брак" (Нићифор Григора).

Милутину, таквом какав је био, вероватно је годило сујети да постане византијски зет, пошто је Византија и поред своје слабе моћи уживала велики углед као наследник Римског царства. Одбијање Евдокије да му постане жена страшно га је разјарило, тако да је он по свему судећи из личне сујете био спреман да опет зарати са Византијом. "И што га је Евдокија више одбијала, то је он бивао упорнији, прибегавајући често и претњама". (Мавро Орбин) Наравно да је ово највише обрадовало српску пограничну властелу, којој се опет отварала могућност нових освајања и пљачки по Византији. Међутим, то је сада уплашило цара Андроника II који, не би ли умирио Милутина, нуди овоме за жену своју ћерку, петогодишње дете Симониду. "Стога је цар био присиљен да му скрене пажњу на своју кћер Симониду, која је имала тек пет година. Цар је обећао да ће му је дати, али да остане у очинској кући до пунолетства, а онда да је води као жену" (Мавро Орбин).

Милутин је у то доба био ожењен са четвртом женом Бугарском принцезом Аном, коју је оженио током 1284. године. Могуће је да му је ова жена већ и досадила, мада су његови разлози за брак са византијском принцезом искључиво политичке природе. Може се само замислити какво је запрепашћење изазвала могућност ове женидба већ добро остарелог Милутина са петогодишњим дететом. И на византијском двору, као и на српском, највећа опозиција је долазила из реда цркве. Византијски цар је имао оправдање да је морао жртвовати Симониду не би ли Византији обезбедио мирне границе према Србији. "Али га због тога укори патријарх Јован, раније зван Кузма. Цар му одговори да се краљевска сродства подешавају и склапају како захтевају прилике." (Мавро Орбин). С друге стране, Милутин је био сувише моћан у Србији да би обраћао пажњу на било кога, па чак и на своју мајку Јелену која, као искрено побожна жена, никако није могла да одобри поступке свога сина.

Управо ови преговори су показали каква је заправо снага Србије на Балкану, а Милутину као веома сујетном човеку то је могло само да импонује. Било је много оних које је узбунила могућност да се Милутин ожени византијском принцезом. Сви су се сада одједном отимали да се ороде са њим, а врхунац је дошао када је из Бугарске стигла понуда удовице бугарског цара Смилца, која се сама понудила Милутину за жену те да тако уз њу добије и Бугарску царевину. Епирски Грци су такође чинили све да би онемогућили Милутинову женидбу са Симонидом, не би ли га имали за савезника у рату са Византијом. Иако је било доста настојања са стране да ове преговоре омете, Милутина нико више није могао да одговори од идеје да постане царски зет и да склопи мир са Византијом. Наравно највише је била заинтересована управо Византија, будући да се веома бојала нарасле Милутинове моћи. "Јер (како каже Никифора Грегора у VI књ.) био је моћан човек и непрестано је узнемиравао Римско Царство, чије је земље делом заузимао, а делом пустошио. Све то задавало је цару много невоље и страха." (Мавро Орбин).

И поред свега преговори су мучно ишли, тако да је од 1297. до 1299. године, када су коначно и завршени, византијски преговарач Теодор Метохит чак пет пута долазио у Србију. Главни проблем успешног завршетка преговора био је баш Милутин, који није могао да испуни све захтеве Византије. Они изгледа нису много веровали Милутину, па су стога од њега тражили да као таоца преда своју жену краљицу Ану и неке великаше, а као једну од најважнијих и за Милутина најмучнију ставку уговора, захтевали су од краљице-мајке Јелене (Милутинова мати) посебну заклетву на уговор између Византије и Србије, као и да присуствује свадби Милутина и Симониде. Милутину није било тешко да свој брак са краљицом Аном прогласи неважећим, мада је то изазвало праву буру незадовољства у Србији. Прави проблем је био када је требало да од мајке добије одобрење на све оно што је договорио са Византијом. Ми данас не знамо ни да ли је он тако нешто код мајке уопште покушао, будући да је јако добро знао да од побожне старице може да добије само прекоре. Било је сасвим сигурно да она неће никако пристати на оно што Византијци од ње траже, стога се Милутин извлачио да се ради о старој жени те да је не жели тиме узнемиравати. До краја је ова одредба из уговора отпала и није се тражило одобрење краљице Јелене.

Током 1299. године ови преговори су коначно доживели и свој успешан крај и требало је прећи на његово извршење. Два владара су се имали састати на "ничијој" земљи, на Вардару, где је Милутин требао да добије принцезу Симониду и византијске таоце, док би он Византијцима предао своју четврту жену Ану и своје таоце, а међу њима је био и Котаница, византијски пребег, који је толико година ратовао на Милутиновој страни против Византије. Сама Симонида је стигла са највећом раскоши и оружаном пратњом. Размена је обављена на Вардару, а Милутин је лично дочекао Симониду и када ју је угледао сјахао је са свога коња и клекао пред њу. "Отпослати су, дакле, са обе стране таоци и на средини реке Вардара размењени, а пошто је Србин предао Котаницу и Тертерову кћер, а за узврат примио царево дете, отпослато са највећом раскоши и пратњом. И пошто је охридски архиепископ Макарије одслужио уобичајене службе, примила је кћер уобичајене части, а сам краљ је примио цареву кћер више него као супругу. Јер, дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест као пред господарицом а не пред супругом" (Георгије Пахимер). Након венчања Милутина и Симониде, коју је обавио охридски архиепископ, Милутин је посетио цара Андроника у Солуну где су обављене и свечаности. Тиме је било завршено дуго преговарање између Византије и Србије, али резултати овога уговора имали су дуготрајне последице.

Ови преговори су били праћени дубоким међусобним неповерењем, где нико никоме није веровао. Византијци нису веровали да ће Милутин испунити своје обавезе из уговора, односно нису му веровали да ће поништити свој претходни брак па су стога тражили да његова жена Ана буде талац у Византији, а још уз то су тражили и да се краљица мајка Јелена на све посебно обавеже заклетвом итд. С друге стране Милутин се плашио да би га Византијци могли убити и стога је тражио састанак на "ничијој земљи" и тек након што је са Симонидом склопио брак пристао је да цара Андроника посети у Солуну. Није то била само уобичајена доза неповерења која прати овакве преговоре, код Милутина је то било и нешто више јер он никада никоме није веровао, будући да је сам био такав. Био је изузетно личан и себичан, окренут највише себи, а то се изразито видело са резултатима овога уговора.

Најпре, шта је Србија добила овим мировним уговором ? Византија је, као мираз, дала уз Симониду све оне градове које је Милутин освојио 1284. године. У суштини, Србији су призната сва ранија освајања и она кроз овај мир није добила ништа што није и до тога момента држала. Сама држава Србија није добила много од Византије, а сам уговор њој није пружао ништа више од онога што је и до тада имала. Држави ни до тада није претила опасност од расклимане Византије и са те стране ратоборна српска властела је била у праву када је била против овога уговора, будући да је он управо Србији везао руке спречавајући њену даљњу експанзију на византијска подручја. То више није била она ситуација у којој се некада налазио Немања, који је пристајао на тешке услове не би ли од Византије добио признање Србије као државе. Тада је он радио у интересу стварање националне државе, његови лични интереси нису били присутни, чак је у својој породици направио раздор дајући престо млађем Стефану (Првовенчаном), а не оном који би га требао по праву првенства и наследити (Вукан). Сада су били у питању само лични и надасве себични Милутинови интереси, а да ће држава због тога имати великих потреса, видеће се касније.

Једини прави добитник била је Византија која је жртвујући петогодишње дете осигурала своју границу. Што се тиче територија које је дала као мираз уз Симониду, оне ионако скоро двадесет година нису биле под њеном влашћу и она није имала никакве снаге да их поново освоји. Тим тобожњим миразом она је своју границу северно од линије Охрид-Прилеп-Штип имала сигурном.

Добитник са овим уговором само донекле је био и Милутин. "Јер њему (Милутину) су ишле у рачун цареве жеље па је желео ту везу (са царем) мислећи да ће помоћу ње постићи велике користи, а то зато што му се престо љуљао пошто је његов брат Стеван био старији а имао прече право, ма да је он будући хром, а имајући телесни недостатак, а поред тога желећи и да живи без брига, себи био одвојио приличан део земље, остављајући Милутину бригу око државних послова, под условом да се његовој деци после његови смрти сачува престо" (Пахимер). Већ у то време он је морао да осети опасност која му прети од Драгутина и који га је вероватно већ подсећао на ону одредбу њиховог међусобног уговора у Дежеву, по којем је Милутин требао предати краљевску круну Драгутиновим наследницима. Нагло ојачавши, Милутин о томе више није ни размишљао, али онога момента када је Драгутин почео размишљати да оружаним путем отме од Милутина краљевство и овај се морао за то припремити. Драгутин је имао снажну подршку из Угарске, а вероватно би обезбедио и ширу подршку. То је био разлог да Милутин себи пронађе савезника, а Византија је била идеалан партнер за то. Одмах након склапања уговора између Милутина и цара Андроника, неколико византијских војних одреда било је на располагању код Милутина и то је изгледа било оно што је зауставило Драгутина у његовом нападу који је баш тада спремао.

Овај брак је такође пријао и Милутиновој сујети, будући да је постао византијски зет и члан царске породице. Да је он заиста био такав и да је брак са Симонидом сматрао својим успехом види се из тога што је у Хиландарској повељи навео да је мачем добио јужну Србију, а како је као зет византијског цара добио "онузи земљу у прћију" (мираз). Њему је очигледно и те како пријао тај статус па није издржао да се тиме и не похвали.

Данас из историјске перспективе може се јасно видети да је Србија овим уговором можда још више и изгубила. Најпре је направљен велики расцеп међу српским великашима, који нису одобравали склапање било каквог мировног споразума са Византијом, не схватајући разлог због којег се Србија одриче даљње експанзије ка тим просторима. Ова, ионако јака опозиција, постала је још јача онда када се почело разговарати о Милутиновој женидби са петогодишњом Симонидом. Уз већ незадовољну властелу појавила се и црква која није могла да одобри овај брак када је још био на снази онај претходни са Бугарком Аном. Иако је Милутин овај брак успео да прогласи незаконитим, незадовољство је остало. Посебну тежину има то што је у опозицији била и краљица-мајка, Јелена, која је уживала огроман углед као изузетно побожна жена и која као таква није могла да одобри ни политички правац свога сина, а камоли овакву женидбу. Како је она управљала и посебном облашћу то је ова њена опозиције тиме могла бити и непријатнија.

Наравно, ни поступак Милутинов према својој бившој жени, краљици Ани, никако му није могао служити за част. Њој је најпре 1292/3. отето дете, Стефан (Дечански), и предат Татарима као талац, да би и она без икакве своје кривице одједном из најобичнијег хира Милутиновог била проглашена његовом незаконитом женом. Управо на Вардару, Ана је могла да види Симониду, дете од пет година, која долази да би ускоро заузела њено место као српска краљица, а Милутин како пред овим дететом силази са коња и пада на колена, док она, раскраљичена, без детета, али и без било какве кривице, одлази у Византију као талац себичне и тврде Милутинове политике. На крају, она се ипак снашла. По доласку у Византију удала се за Михаила Кутрула, тада баш удовца. "Њу је после кратког времена, чим је одведен у Цариград, узео за жену Михајло Котруле, који је раније имао за жену цареву сестру" (Мавро Орбин). Парадокс је био у томе да је његова покојна жена била сестра цара Андроника која се звала Ана и која је некада била намењена Милутину, али због тога што Милутин тада није био наследник српског престола ова веза је пропала. Са новим мужем бивша српска краљица је имала деце, али је њен муж касније због издаје убијен док су му сва имања заплењена.

Драгутин је из своје области посматрао све ове догађаје са великом дозом забринутости, видевши да Милутин нема намеру да испуни своју обавезу из Дежева и да му врати краљевску власт. Постоје индиције да се спремао да нападне Милутина и да оружјем узме оно што није могао милом, али ситуација му није ишла на руку. С једне стране Милутин је од Византије, као царски зет, добио војну помоћ, док он сам није могао да рачуна на помоћу из Угарске, "већ је и он сам (Драгутин) подозревао да му непосредно прети опасност од брата који је по свој прилици сматрао да је већи него раније, па због тога похита да обезбеди оно што имаше као своје право – цар је, шаљући и савезничку војску колико је било могућно, спречавао Стефанове насртаје" (Георгије Пахимер).

Године 1290. убијен је угарски краљ Ладислав IV Куманац и то на доста понижавајући начин. Сам Ладислав је саблажњавао своје савременике својим начином живота и уопште целокупним понашањем. Углавном је проводио време живећи са Куманцима у њиховим шаторима и проводећи се са њиховим женама. У једном од његових "љубавних подвига" са неком од Куманки, ноћу га у његовом шатору нападну три Кумана и убију. У време смрти Ладислав је имао тек 28 година и иза себе није оставио деце тако да се одмах потегло питање наслеђа престола. Пошто је и његов млађи брат Андрија умро још 1278. године то је једини могући наследник сада био унук краља Андрије II који је носио надимак "Млечанин". Он је био син Стјепана и Томазине Морозини, иначе Млечанке, па отуда и тај надимак. Само осамнаест дана након смрти Ладислава крунисан је Андрија III Млечанин за угарскога краља (1290-1301.). Међутим, јаве се нови претенденти на престо и то из Напуља, где је сестра покојног Ладислава Куманца, Марија била удата за напуљског краља Карла II. Из овог брака је рођен Карло Мартел па су на основу тога што је он био син рођене сестре покојног Ладислава, сматрали да би он могао тако да наследи угарски престо.

Овакво право на угарски престо је имао и Драгутинов син Владислав пошто је и он син рођене сестре Ладислава Куманца, међутим таква права Драгутин и његов син нису истицали. Већ крајем 1291. године угарско племство се поделило по том питању. Током 1290. године римски папа Никола IV дао је да се Карло крунише за угарског краља, а крунисање је и обављено 1292. године. У суштини, ово се претворило у борбу две куће: Арпадовића коју је заступао Андрија III Млечанин и Анжујаца коју је опет заступао Карло Мартел. Од самог почетка на страну Карла Мартела прешао је и Драгутин са својим сином Владиславом. Као награду за верну службу Карло Мартел 1292. године дарује Владиславу бановину славонску, изузев оног што су већ држали кнезови из куће Франкопана и Бабонића. Сама политика Анжујаца се изгледа сводила само на то да се даровницама придобију присталице, али неке војне акције већег стила нису предузимали не зато што то нису хтели, већ зато што нису могли. Након "Сицилијанског вечерња" они су имали пуне руке посла око умирења Сицилије, па је тако планирана војна акција за 1293. годину изненада одложена. С друге стране, умро је и папа Никола IV (1292.) који је подржавао Анжујце, а папска столица је остала за наредне две године непопуњена. Исто тако, одједном су се почели колебати и неки хрватски кнежеви, прелазећи постепено на страну Андрије III Млечанина. Када је 1295. године изненада умро Карло Мартел од куге, која је почела да хара по Италији, ова акција је нагло застала. Тек 1297. године Анжујци истурају као новог кандидата Карловог сина, Карла Роберта.

Већ у то време Драгутин више не подржава Анжујце, пошто је његов син Владислав од 1293. године ожењен са Констанцом Морозини, која је била нећака краља Андрије III Млечанина. Да ли је он покушавао да учини и нешто више за свога сина, не знамо, али ако и јесте, његови покушаји су остали скоро неприметни. Могуће је да се тада у њему појавила клица амбиције да види свога сина Владислава као угарског краља. Током 1301. године изненада умре Андрија III Млечанин, а Карло Роберт буде крунисан као Карло I (1301-1342.). Баш у време док су се одвијали ови догађаји, Милутин се оженио са Симонидом, а Драгутинова војна акција коју је по свему судећи припремао, била је осујећена, јер му Угарска није из наведених разлога могла помоћи.

Угарска се ни након доласка Карла Роберта и његовог крунисања никако није смиривала, а како би се и смирила када је Роберт имао тек тринаест година. Насупрот њему, незадовољни племићи истуре новога кандидата и то Већеслава, сина чешког краља. Њега и крунишу под именом Ладислав V. Овоме краљу је било тек 12 година. Читава 1302. година прошла је у међусобним сукобима, но 1305. године Ладиславу досади ово натезање око Угарске, а и након смрти свога оца Већеслава II он је требао да наследи његов престо, али је имао неприлике у властитој краљевини. Стога се он одрекне Угарске, али своја права пренесе на Отона Баварског, баварског војводу. Године 1305. Отон се крунише за угарског краља, али се и њему згади све, када га на венчању са ћерком војводе Ладислава Апора овај уместо да му да ћерку, баци као последњег друмског разбојника у тамницу. Када га је 1308. године војвода пустио на слободу, он је једва дочекао да се одрекне угарске круне.

До тог момента Драгутин се није посебно истицао и не зна се какви су његови поступци, мада је могуће да се у њему тада рађала амбиција да види свог сина као угарског краља. Коначно, његов син је имао кудикамо већих права на овај престо но што је то имала већина пустолова који су се до сада отимали за круну. Ова идеја Драгутину се јавила сигурно оног момента када је престо преузео Андрија III Млечанин, чије је једино право било то што је био син рођене сестре покојног краља Ладислава Куманца. Исто то право имао је и Владислав, Драгутинов син. Зашто већ тада Драгутин није истакао ово право није познато. Да је био обзиран према Андрији Млечанину, тешко је поверовати, прије ће бити да је у то доба још увек рачунао да ће Милутин ипак поштовати њихов договор у Дежеву, те да ће Владиславу препустити српски престо. Тек негде око 1297. године, или нешто касније, али углавном у оно време када је Милутин почео да преговара са Византијом, морао је Драгутин да увиди да од договора у Дежеву нема ништа и да Милутин нема намеру да Владиславу препусти круну. Тада је Драгутин можда изгубио и стрпљење, покушавши да војним путем дође до онога што је требао добити мирним путем, односно да поврати круну. Милутин га је предухитрио тако што је обезбедио војну помоћ од Византије, а Драгутин из скоро разбијене Угарске није могао очекивати ништа. Стога је за прво време одустао од насилног повратка српске круне. Тада се Драгутин окренуо ка Угарској, мислећи да ће ту можда имати више среће и обезбедити сину угарску круну. Уз себе је имао свога зета, босанског бана Стјепана Котроманића а и представљао је озбиљну снагу. Србију ипак није заборавио, и судећи по неким индицијама, најкасније 1301. године почела су непријатељства са Милутином.

Драгутин није вољно примио Карла Роберта и није био међу онима који су га радосно дочекали. Највећа узданица Карла Роберта је била хрватска племићка породица Шубић, која му је и омогућила да дође у Сплит и која га је стално помагала. Драгутин је такође требао да обави извесне послове око доласка Карла Роберта у Далмацију, па онда у Угарску, но он то није учинио. Трагом писма напуљске краљице Марије, сестре Катаринине (Драгутинова жена) која је она писала "госпођи Катарини, светлој српској краљици, драгој нашој сестри", види се да она очекује од Драгутина и Катарине да они помогну да угарски племићи признају њеног унука Карла Роберта за угарског краља. Како се она само љуто преварила, не мислећи да можда и њена сестра има исте планове са својим сином. Но, то није могло остати непознато околини Карла Роберта па је стога сва власт у Хрватској и Босни намерно препуштена Павлу Шубићу, који је самим тиме дошао у сукоб са Драгутином и зетом му босанским баном Стјепаном Котроманићем. Сам однос Шубића и Стјепана Котроманића је у приличној мери замршен, јер су њихови сукоби око неких области почели још ранијем, тако да се већ 1299. године Павле Шубић појављује као "господар Босне", но Шубићи још нису имали подршку угарског краља, па су све њихове акције имале карактер узурпације. Када је Карло Роберт коначно постао краљ (1301.) он им из захвалности пружа сву заштиту. Тек тада је могао Шубић да крене и у озбиљније акције против Стјепана Котроманића.

Сукоби између Котроманића и Шубића су почели тиме што је Шубић оптужио Котроманића да угрожава поседе његовог рођака Хрватина и он га је узео у заштиту. Тада је бан Павле Шубић, као господар Босне, за босанскога бана поставио свога млађег брата Младена I, а Стјепана збаце (1302.). Након тога по Босни и доњој Посавини почне да бесни сукоб између Младена Шубића и Стјепана Котроманића у којем је доста активно учествовао и Драгутин. Стјепан Котроманић се током борби повлачио у Драгутинове области, док га је Шубић гонио и такође упадао и пленио по Драгутиновим земљама. Већ у то доба Драгутин је навелико ратовао са Милутином и ове борбе по Босни су можда у вези баш са сукобом Драгутина и Милутина. Извори о овом рату су само фрагментарни и налазе се углавном у писмима дубровачких трговаца. Они јављају како је у пролеће 1302. године затворен једини пут који води из Драгутинове области кроз Босну за Дубровник, пошто на Дрини једна насупрот другој стоје војска Младена Шубића и Стјепана Котроманића. Други трговци опет јављају да не могу проћи ни кроз Милутинове земље, због рата који тамо бесни (1303.).

У овај међусобни рат браће били су једно време увучени и Дубровчани, а узрок је нађен у томе што су у Србији неки дубровачки трговци били затворени, на што опет Дубровачка република опреми неколико лађа и заузму Мљет и блокирају ушће реке Бојане. Нешто касније нападну и Котор, али се он одбрани. Дубровчане је активно помагао Хрватски бан Павле Шубић као и Венеција. Милутин је брзо блокирао све везе Дубровника са копном, док сам град није дирао јер је знао да му не може ништа. Почетком 1302. године почели су преговори, а у августу исте године склопљен је и мир. Изгледало је као да цео регион гори, а да је Милутин добрим делом узрок за све ово као и његова женидба са Симонидом.

У Босни се ситуација нагло закомпликовала када је бан Стјепан Котроманић изненада умро, а његова жена Елизабета са своја три сина побегне у Дубровник. Ипак, Котроманићи нису изгубили присталице, напротив, њихов број као да се повећавао. Изгледа да су сви богумили стали на страну Котроманића, па чак и кнез Хрватин, који је био богумил, и због кога је добрим делом рат у Босни и почео. Бан Младен га је почео нападати, а он се почео обраћати Павлу Шубићу (био му је кум) да га заштити. Павле је одржао реч и запретио брату Младену проклетством ако не остави на миру Хрватина. Прави разлог за непријатељство кнеза Хрватина и бана Младена није био у томе што је Хрватин био богумил, већ у томе што је он изненада прешао на страну Драгутинову и странку Котроманића. Једно време је овај рат почео да добија и верски карактер, када је папа Бонифације (1303.) позвао калочког надбискупа и државну угарску власт да се обрачуна са богумилима. У то време и Драгутин се потпуно окренуо против угарског краља Карла Роберта, који је подржавао Шубиће, тако да је чак имао и неких акција против краља.

Некако у то време Павлу Шубићу суне кроз главу да покуша да искористи рат између Драгутина и Милутина те да овом другом отме неке области. Шубић је то донекле и учинио и остварио један дубљи продор све до Оногошта, али се ускоро предомислио, па стао са Милутином да преговара. Њих двојица су се и лично требали састати, али из неких разлога до тога није дошло. Но, током 1304. године Милутин је послао своје посланство преко Дубровника које је пронашло Павла Шубића у Скрадину. Не зна се о чему се преговарало мада је вероватно да је главна тема био баш Драгутин. И за Милутина и за Павла Шубића он је био велика сметња. Павла је Драгутин узнемиравао у Босни, док је од Милутина тражио да му врати краљевску круну. Баш те године (1304.) када су и били ови преговори, буде убијен Младен Шубић, а на његово место Павле Шубић постави најстаријег свога сина Младена II. Истовремено, упадне у Босну са својом армијом, грозно се светећи за братову смрт, а изгледа да је имао и доста успеха, будући да се почео звати "господаром читаве Босне", што иницира да је она сада цела била под његовом контролом. Могуће је да је тада од Драгутина одузео неке земље.

Павле Шубић је бацао потајне погледе и на Хум, где је власт држао Милутин, а какве је успехе имао у тој области тешко је рећи, а наводи Мавра Орбина о томе су веома сумњиви. "Како је Павао био веома паметан и храбар човек, покорио је целу Хрватску, а онда је наумио да заузме Хумско Кнештво, као и Рашко краљевство. Дошавши, дакле, с великом војском у Хум, заузео је целу ову област, јер је Хум тада био без властитог господара. Затим је отишао у Оногошт да би се пребацио у Зету, а одатле у Рашку, у којој је владао велики метеж....." (Мавро Орбин). Истина, године 1304. његов син се зове "господарем целе Хумске земље", али по свему судећи он никада није био и стварни владар на том облашћу. Могуће је да је баш у борбама око Хума, бан Младен II био изненада заробљен од стране Милутина и да је баш то иницирало лични састанак Павла Шубића и Милутина. Овај сусрет се одржао године 1305. (или 1306?). Ако је и имао Хум под својом влашћу, Павле Шубић је након ослобођења свога сина Младена, морао ову област вратити Милутину. У сваком случају, након овог састанка са Шубићем, са те стране Милутин више нема неприлика.

27. Каталанци нападају Хиландар

Баш у то време почињу догађаји који ће да за следећих неколико векова да усмере догађаје у једном правцу. Током XIII века почиње нагло да оснажују Турци и да полако продиру на територије које су држали Византијци у Малој Азији. Њихов продор на Балкан није био ни нагао, а ни спектакуларан. Био је више посредан и Турци су се углавном појављивали као чланови плаћеничких војничких група. Половином XIII века никејско царство је држало скоро половину Мале Азије и стајало насупрот селџучком султанату које се звало Рум. Дуж читаве границе никејско царство је изградило чврст одбрамбени систем, но он се почео нагло распадати када је 1261. године дошло до рестаурације византијског царства и када се седиште државе преселило у Цариград. Цареви су своје интересовање једноставно усмерили ка Западу у потпуности запостављајући своје малоазијске поседе. То је знатно ослабило ову границу и створило могућности разним турским пљачкашким групама да је лако прелазе. Но, то су још увек били тек појединачни случајеви који у себи нису имали ништа од организованог.

Средином XIII века дошло је и до инвазије Монгола, када су многобројна турска племена испред Монгола бежала према Малој Азији и почела да продиру у њу. Византијска гранична линија је веома лако пукла, а одржала су се само већа утврђења попут Брусе, Никомедије, Никеје, Сарда, Магнезије, Филаделфије итд. Баш захваљујући слабости Византије, успевају Турци да створе више својих кнежевина у Малој Азији, а једна од њих је била у Старој Битинији коју је држао Осман. Он је управљао тада Турцима из групе Огуз који су били веома сродни племену Каји. У то време он сам не представља ништа више од само једног од многих турских кнежева. Колико је турска плима била неодољива види се и из тога да у 1300. години Византија нема скоро више ништа у Малој Азији. Да ситуације буде још гора, царство није имало ни било каквих финансијских средстава помоћу којих би било у стању да формира армију која би могла да потисне Турке.

Тада је изненада византијском цару Андронику II дошла понуда од стране Роже де Флора, заповедника каталанске војске, да му он доведе своје ратнике те да са њима ратује за рачун Византије. Ова војска је била састављена од шпанских племића из северне Шпаније и до тог момента она је учествовала у сукобима између арагонске краљевске куће из Шпаније са напуљским Анжујцима. Рат је вођен углавном око Сицилије и каталанска војска је помагала сицилијанском краљу Фридриху против Анжујаца. Иако није била посебно бројна, тек око 6.500 војника, ова војска је била веома убојита, најстрашнија пешадија тога времена, састављена све од самих ветерана, којима је рат био смисао живота. Како су Арагонци и Анжујци потписали мир, то за њих одједном више није било посла и стога ова њихова изненадна понуда византијском цару. Овај је то једва дочекао, тако да током септембра 1303. године Каталанци стигну у Цариград на 36 лађа. Цар их исплати одмах за четири месеца унапред, а каталанског вођу Рожера одмах вери за своју рођаку Марију Асен, давши му и неке звучне византијске титуле. Већ почетком 1304. године Каталанци се налазе у Малој Азији, где страшно побеђују Турке, који трпе огромне губитке. У изворима који описују ратовање ове војске, нигде се не спомињу и Османлије што заправо сведочи о томе да је Осман у то доба још увек мали и неугледни владар. Његово време тек треба да дође.

Међутим, ови плаћеници се нису зауставили само на ратовању са Турцима, већ почну да пљачкају и византијске територије, тако да ускоро нападну Магнезију. Због тога, као и због других сурових понашања, Каталанци убрзо дођу у сукоб са Византијцима. За овај сукоб велики део одговорности сносе и сами Византијци, али до њега би свакако дошло, будући да је Рожер изгледа имао план да освоји Византију. Њему никако није могло да промакне то колико је Византија војнички неспремна, те са колико би мало труда могла бити освојена. Могуће је да су и Византијци осетили какве се идеје мотају Рожеру по глави, мада није немогуће ни да су сазнали за тајни споразум између Рожера и краља Сицилије где се уговара освајање Романије (Византије). Стога и они крену у акцију. Током зиме 1304/5. године, тада су Каталанци били у зимовницима у Галипољу, престолонаследник Михаило IX позове Рожера да дође код њега. Овај са око 300 коњаника дође мислећи да ће бити говора око нередовне исплате и других проблема. Међутим, ту Рожера изненада нападну и убију га, а осим три човека страда и цела његова пратња. Ту је Михаило грдно погрешио, немајући снаге да иде даље. Уместо да покрене војску и разјури Каталанце, који су у својим зимовницима чекали повратак Рожеров, он након овог злочина остане пасиван, вероватно мислећи да ће се Каталанци разићи сами. Но, ту се преварио, пошто ово мучко убиство у овима распали жељу за осветом.

Ускоро су почели отворени војни судари између Византијаца и Каталанаца који свој врхунац доживи у битки код Апре у Тракији. Ту Каталанци разбију Византијце, а сам престолонаследник Михаило једва извуче живу главу и рањен некако се дочепа Димотике. Након овога цела Тракија буде препуштена Каталанцима на милост и немилост. Они су тада појачани и са новим трупама које доведе принц Фердинанд од Мајорке (1307.), а придружи им се и око 5.000 Турака Селџука. Ова шарена гомила пљачкаша и разбојника је успела да пуне две године сасвим неометано са било које стране пљачка по Тракији. Сам принц Фердинанд се није дуго задржао међу Каталанцима већ их напушта, али у јулу 1307. године пада у руке Венецијанцима који га бацају у тамницу. Фердинандов одлазак је био резултат ранијих сукоба међу Каталанцима, који су почетку били само вербални, да би у лето 1307. године након одласка из Христопоља, у околини Галипоља дошло до оружаног разрачунавања међу њима. Ту је изгинуло доста њих, а међу њима и неке истакнуте личности. То је било довољно да се принцу Фердинанду све згади и да их он напусти.

Каталанци немајући по Тракији више шта опљачкати крену преко Родопа и крајем 1307. године дођу на Касандрију где су наставили да пљачкају. У овим својим походима залазе у Свету Гору, тако да нападну и на Хиландар, но у нападу не успеју. "Велика множина њих почеше једни сећи врата града славнога манастира Хиландара, а други део од њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Јер стреле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред" (Данилов ученик). Након извесног времена нападачи видевши да не могу сломити отпор бранитеља, повуку се. "А када ови злолукави видеше да не могу ући унутра у град, уседоше на своје коње и отидоше распаљивани великим гневом и јарошћу, претећи овом блаженом, да ће, опет вративши се, уништити га" (Данилов ученик). У то време у манастиру се као старешина (игуман) налазио Данило. Он је дошао у Хиландар нешто пре овог напада, односно 1305. или 1306. (можда 1307?), а изабран је за игумана на помало чудан начин. Обичај је био да се игуман манастира бира од стране свештене браће Хиландара и то је био увек један од монаха из Хиландара. Међутим, код Данила то није био случај, пошто је он био именован од стране Милутина и сабора у Скопљу. Зашто је то тако било остаје тајна. Он је био у суштини Милутинов човек од поверења, тако да је након смрти архиепископа Саве III (26. јул 1316.) овај покушао да Данила натури за архиепископа. Но, то тада није успело због тога што се већина властеле томе супротставила, а за архиепископа је изабран Никодим. Ипак, Милутин је успео да Данила постави за епископа Хума, да би коначно 1324. године Данило био изабран за архиепископа. На том месту је остао до смрти (1337.). Оно по чему је он ипак остао најпознатији јесу житија која је написао (Уроша, Драгутина, Јелене, Милутина, Арсенија, Јевстатија I). Иако за свој успон Данило дугује много Милутину, ипак Стефан Дечански је био тај који га је највише уздигао и за чије владавине Данило постиже своје највеће успехе. Данас је он познатији под именом Данило Пећки, док је као архиепископ носио име Данило II.

Ово су били први напади на Хиландар и било је јасно да ће их бити још. Тога је био свестан и Данило и стога он одлучи да из манастира извуче све драгоцености и да их склони на сигурно место. "А сам узевши све наследство тога места, тј. потребе црквене, и скупивши све остало, и уставши са некима од своје деце, и ево носећи прође неповређен пукове нечастивих иноплеменика" (Данилов ученик). Данило је отишао у Скопље, где је боравио Милутин и о свему га обавестио. Када је то обавио, Данило се врати у Хиландар. Опис његовог повратка у манастир је веома упечатљив и сведочи о томе колико је Света Гора била преплављена Каталанцима. Данило се једва пробио и, судећи по биографу, неколико пута умало није заробљен од нападача. У манастиру је Данило затекао тешку ситуацију јер су браниоци, не могавши више трпети опсаду, хтели да се предају. "А хтели су га предати у руке поганика да није преподобни тако брзо дошао, Јер и они су били у невољи, јер беху дуго затворени на једном месту, гинући од глади и жеђи" (Данилов ученик).

Данило је од Милутина добио доста злата, тако да је са њим успео да набави храну за манастир, али и да унајми најамнике који су требали да одбране манастир. "Опет давши друго много злато и из места ван Свете Горе скупи велику множину изабраних људи, и њих уведе к себи у манастир са њиховим оружјем, да се боре са оном трипут проклетом јереси" (Данилов ученик). Када су чули да се у Хиландару налазе најамници, Каталанци одустану од даљње опсаде и повуку се. Једну њихову групу у повлачењу нападну Данилови најамници и исеку их све, а од вође заробе леп мач који касније Данило поклони Милутину. Касније је било још напада на Хиландар (1308. и 1309.), међутим до краја су се сви показали као неуспешни. Манастир светог Пантелејмона није био исте среће као Хиландар, тако да је у једном од налета Каталанаца био спаљен.

Каталанска војска је нападала и на Солун, међутим ни ту им не пође за руком да освоје утврђени град (1308.). Сада више ни они нису били толико јаки као до тада. Ту је дошло и до распада ове шарене војске, но о томе касније.

Док су тек почињали сукоби са Каталанцима, Византијци су одједном добили још једног противника у Бугарској. Након пада кана Ногаја (1299.) појављује се у Бугарској као нови владар син Тертерија I, који се звао Теодор Светислав (1300-1322.). Његова активна и насртљива политика доживи успех када му 1307. године Византијци признају освајања својих територија (градови и луке на Црном мору, између осталих Анхијал, Месемврија). Могуће је да је и сам Милутин помагао ова освајања, пошто је са овим владаром (брат његове бивше жене Ане) био у добрим односима.

Да невоља буде за Византију још већа, побринуо се и Карло Валоа (брат Француског краља Филипа IV Лепог), који је 1301. године за жену добио Катарину Куртене, која је била латинска царица. Иако је она то била само титуларно, то је било сасвим довољно за њеног мужа да почне да оживљава планове за освајање цариградске круне и поновно формирање латинског царства. Током 1306. године он за савезника придобија Венецију, а сам папа Климент V баци анатему на византијског цара (1307.). Сада је одједном у те политичке игре улетео и краљ Милутин. Он је још од 1306. године имао савез са Филипом Тарентским "деспот Романије и господар краљевине Арбаније", који је био носилац свих анжујских захтева на Истоку и који је имао доста активности у покушају да дође до обнављања латинског царства. У договарању око услова склапања овог савеза Милутин и Филип су се и лично састали. Када се касније појавио и Карло Валоа, било је сасвим за очекивати да Милутин и са овим склопи савез. Током 1308. године до склапања овог савеза је и дошло у месту Меленима.

Обавезе које је Милутин преузео овим савезом изазивају доста питања и недоумица. Најпре се Милутин обавезао да ће са војском помоћи Карлу Валоа у његовим нападима на Византију, те да неће давати уточиште његовим непријатељима. Исто тако, Милутин се морао обавезати да неће нападати Филипа Тарентског. Заузврат, Карло "признаје" сва досадашња Милутинова освајања византијских територија, као што му обећава и војну помоћ уколико би га неко са стране напао. Међутим, постоји и неколико Милутинових обавеза из уговора које помало збуњују. Најпре, Милутин се обавезује да ће прећи у католичку веру, а када он пређе у католичанство тада ће доћи и до удаје његове ћерке Царице (Зорица) за сина Карла од Валоа, који се такође звао Карло. Касније је дошло до неких затезања око удаје Милутинове ћерке (можда зато што је она била изгледа већ два пута удавана) па је ова одредба измењена тако што се Царица могла удати за било кога изузев за византијског цара или неког његовог рођака. Овим уговором Милутин је био у односу на Карла од Валоа у доста подређеном положају и сам уговор од њега тражи доста потеза за које се не зна какву би реакцију изазвали у Србији.

На првом месту је свакако била Милутинова обавеза да пређе у католичанство. Папа Климент V је изгледа поверовао у овакву могућност, тако да је током 1308. године издао и неколико повеља које се односе на Србију, а послао је и легате који су требали да изврше Милутиново прекрштавање и да му предају папску заставу. Милутин лепо дочека папске легате, али ипак до краја не промени веру изговарајући се да би он то радо учинио међутим страх га је од матере и од брата Драгутина. Иако није променио веру и тиме испунио једну обавезу из уговора са Карлом од Валоа, Милутин одлучи да извуче бар неке користи. У то време Каталанска војска се налазила под Солуном, покушавајући да га заузме, но то јој никако није полазило за руком. Изгледа да је тада Милутин узео у најам неке од ратника који су стајали под Солуном. Радило се о 1000 коњаника и 500 пешака којима је командовао похришћањени Турчин по имену Мелекил, а састојали су се искључиво од Турака. Са њима (или без њих?) он је напао солунску област, но ту он није имао успеха, тако да је убрзо одустао од таквих покушаја.

Заправо, већ од 1309. године Милутин постепено почиње да се хлади од савезништва са Карлом од Валоа, а разлог је био у томе што је и положај овога нагло ослабио. Најпре је папа напустио Рим и отишао у Авињон (1309.), а исте те године бацио је проклетство на Венецију. Тиме је лишио Карла од Валоа јаког савезника. С друге стране и сам Карло се одједном почео бавити са другим комбинацијама. Тако је сплеткарио око тога да се дочепа немачке царске круне која је након смрти краља Албрехта (1308.) остала непопуњена. Исто тако, он је почео да сплеткари и по Француској, па су планови са освајањем Византије пали у други план. До краја се показало да су ови његови планови били сувише амбициозни и сувише скупи да би их он могао спровести. С друге стране, када је умрла царица Катарина (1308.), његова жена, изгубио је Карло и правну основу за своје планове. Титула латинске царице прешла је на њену ћерку Катарину Валоа која је била удата за Филипа Тарентског (1313.). Да су сви планови око успостављања латинске царевине пропали, видело се јасно онда када је 1310. године Венеција склопила са Византијом примирје на 12 година.

Тиме је завршена и ова епизода из Милутинове владавине. Његов уговор са Карлом од Валоа се показао бескорисним и нити један од њих није имао прилике да изврши било коју његову одредбу. Данас се поставља питање колико је Милутин заиста био искрен када је улазио у овај савез и када је давао обећања да ће прећи у католичку веру. Како би он то спровео у Србији велико је питање. Тешко да би ту промену вере прихватила властела, црква још мање, а о народу и да се не говори. Стога о том питању и не треба улазити у велику дискусију. Много је интересантније питање шта је био заправо разлог уласка Милутиновог у савез са Карлом од Валоа. Гледајући уговор између њих двојице види се да је Милутин узео многе обавезе, а не види се шта заправо добија. Карло од Валоа је признавао Милутину територије које је овај већ држао (изузев Просека, Прилепа и Струмице које је држала Византија) и које је ранијих година раније освојио од Византије. У суштини, то признање није Милутину тога момента ништа значило, оно би имало ефекта тек кад се Карло дочепа византијског престола. Према томе, Карла није ништа коштало да даје таква обећања, али заузврат је тражио од Милутина и те како опипљиве услуге. Најпре покатоличавање Србије, а онда и војну помоћ.

Вероватни разлог овог Милутиновог уласка у савез са Карлом био је његов брат Драгутин. Још од 1301. године (или чак раније) трајао је сукоб два брата око фамозне одредбе њиховог уговора у Дежеву, по којем је Милутин требао да врати краљевски престо Драгутиновом сину.

Већ је до сада описано како је текла борба за угарску краљевску круну, те Драгутиново учешће у свему томе. Карло Роберт је био крунисан 1300. године у Загребу, али већина угарског племства то није признавала, тако да је Роберт морао да издржи борбу са неколико кандидата. Најпре је то био Владислав, син чешког краља који је на крају одустао (1304.), па онда Отон Баварски који такође одустаје 1308. године. Драгутин је имао до тог момента углавном резервисане ставове, али након одласка Отона Баварског одједном и он истура захтеве за угарском круну, а у име свога сина Владислава. Додуше, он није био тај који је све то организовао, већ је то била странка угарских племића коју је предводио Ладислав Апор. Та странка уговори са Драгутином да се његов син Владислав ожени са ћерком Ердељског војводе Ладислава Апора (исти онај који је хтео своју ћерку да ожени за Отона Баварског, али се предомислио и овога бацио у тамницу), те да уз помоћ овога војводе сруше Роберта. У то време код Ладислава Апора налазила се и краљевска круна, плашт и мач, које је још раније отео од Отона Баварског. Овај племић је решио да по сваку цену својој ћерци обезбеди да постане угарска краљица. Баш тада почне Драгутин да немилосрдно прогони све Анжујске приврженике, а цела ова борба је праћена безбројним издајствима, превртљивостима и пролила је много крви.

Баш у то време и Милутин је склапао свој савез са Карлом од Валоа (1308.) и овај његов потез би се могао повезати са Драгутиновим покушајима да за сина задобије угарску круну. Вероватно да се Милутин тада и уплашио, будући да је његов рат са Драгутином био у пуном јеку (почео 1301 године), а када би се Драгутинов син дочепао угарске круне тада би и Милутинов положај у Србији постао неиздржљив. Стога је нужно требало наћи јаког савезника, а ко би могао бити повољнији од Карла од Валоа који је био из исте куће (Анжувијци) из које је био и угарски краљ Карло Роберт на којег је Драгутин насрнуо. Милутину је ово савезништво требало по сваку цену и можда би се тиме могли објаснити они силни уступци које је он обећао дати, а до краја нити један једини није остварио. Ситуација се у Угарској веома брзо разбистрила, Карло Роберт је био у току лета 1309. године у Будиму поново крунисан, али још увек не круном светог Стефана, коју је Ердељски војвода Ладислав Апор одбијао да врати. Он је упорно одбијао да прихвати новог краља, но на то ипак пристаје 1310. године, када је и вратио круну светог Стефана. Тада је Карло Роберт по трећи пут крунисан, овога пута коначно. Тиме је и борба за угарски престо коначно завршена. То је већ и време када се Милутин полако удаљава од Карла од Валоа и поново приближава Византији. У суштини, он никада није ни прекидао своје добре односе са Византијом, а савез са Карлом је изгледа био тек привидан и требао је да послужи само за осигурање од Драгутиновог успеха у Угарској. У том светлу треба гледати и то што је Милутин унајмио Турке најамнике (њих 1500), они њему нису били потребни у борби са Византијом већ за сукоб са Драгутином који је у то доба већ увелико трајао (1301-1312.). Уосталом, плаћеничка војска се и иначе највише користи за рашчишћавање унутрашњих размирица, а за то је свакако најбољи пример баш Византија. Оваква војска је увек добро извежбана и послушна ономе ко је унајми, али исто тако може да представља и велики проблем уколико не буде добро плаћена. Сама Каталанска војска је за то била најбољи пример. Док су Византинци плаћали, они су ревно уништавали Турке по Малој Азији, али када су плате пресушиле они су ударили на Византију.

Заиста, како другачије објаснити Милутинова обећања да ће Србију превести у католички табор? Тешко је поверовати да би то учинио он који је био међу српским краљевима вероватно најиздашнији када је требало помагати цркву "Старе (цркве) обнови и укрепи, давши небројено злато и сребро..." (Данило Други). Њему се приписује да је подигао четрдесет цркава и мада је то вероватно претеривање, ипак списак његових градитељских подухвата је импресиван: манастири у Солуну (црква светог Николе), Цариграду (манастир Јована Претече), Јерусалиму (црква Архангела Михајла) и нова црква у Хиландару (као и већи део трпезарије, конаци за госте и монахе, утврђење и пирг у Хрусији) су свакако највећи. Обновио је Жичу, подигнута је црква Богородице Љевишке, Грачаница, Богородица Тројеручица, све сама епископска седишта.

Интересантна су и оправдања која је Милутин изнео папским легатима онда када су они дошли да га прекрсте. Тада је он отезао са извршењем овог чина, а као оправдање наводио је то да би му се мајка, краљица Јелена, и брат Драгутин таквом његовом чину противили. Ништа погрешније од тога. Драгутин је у то доба био католик, Јелена такође и заиста није јасно шта би они могли имати против Милутиновог преласка у католичанство. С друге стране, треба имати у виду да је баш краљица Јелена, као Анжувијка и блиска рођака Карла од Валоа, имала баш ту одлучујућу посредничку улогу између Карла и Милутина. Било како било, Милутинова оправдања су била више него провидна и то је разлог због којег папа није више инсистирао на прекрштавању.

Онога момента када је Карло Роберт изабран коначно за угарског краља, а Карло од Валоа одустао од намере да обнавља латинско царство, однос снага Милутина и Драгутина није био више исти. Сада је Милутин био много јачи од свога брата који се љуто замерио угарском краљу Роберту, од којег је могао очекивати само проблеме. Сам Милутин је имао подршку Византије, а имао је и турске најамнике. Каталанска војска из које су и дошли и ови најамници једноставно се распала након неуспеле опсаде Солуна (1308.). Ова се војска распала на два дела и то један који је био састављен од Каталанаца и други који се састојао од Турака. Група која се састојала од Турака разделила се на још две групе, једна група, под Мелекилом, као што је речено, дошла је код Милутина (1309.). "Овај блажени краљ Стефан Урош, као цар ваистину примајући цареве свију, дозва један део од тих безбожних Персијанаца у Богом даровану своју државу, на похвалу и част и на завист своме владичаству од околних царева" (Данило Други). Није њих Милутин узео ради тога да код других владара изазове завист већ искључиво зато да би их могао супротставити своме брату Драгутину. Ови иноверци су били идеални војни материјал за грађански рат који је у Србији трајао већ дуже време. Иако су му једно време добро служили, ови Турци-најамници умало му касније нису дошли главе.

За то време друга група је, под Халилом, не могавши да продре до Мале Азије остала у Тракији, заузевши неколико обалских градова. Они су касније Византији постали толика напаст да је Милутин морао византијском цару да шаље војну помоћ.

Највећа групација, која се састојала из Каталанаца, најпре је отишла у Тесалију где је пљачкала све до пролећа 1310. године. Тада су ступили у службу атинског војводе Валтера од Бријена. Захваљујући њима, војвода Валтер је значајно проширио територију Атинског војводства. Ова сарадња се лоше завршила по Французе, будући да су их Каталанци у марту 1311. године страшно поразили код Кефиса и заузели Атинско војводство. У овој битки Французи су супротставили Каталанцима скоро 15.000 својих војника, док је Каталанаца било знатно мање. Ипак, победа је на крају Французима измакла. "А Фрузи ливадијски заратише с њима, али им не могоше одолети" (Данилов ученик). Каталанци су пустили да тешко опремљени Французи зађу у баруштине и када су се ту заглавили, побили су их скоро све стрелама. Њихова владавина над Атинским војводством се касније отегла на дугих 75 година.

Са овим је заправо била окончана цела драма и сав метеж који се догађао на терену Византије захваљујући помало неопрезном довођењу Каталанаца. Ова војска је показала много војничких квалитета, али исто тако и велику непоузданост. Било је право чудо шта може да уради једна веома мала скупина од једва 6.000 војника, пред њима је дрхтало неколико држава, а неколико владара им се удварало покушавајући да задобије њихову помоћ. Самим тиме и планови Карла од Валоа, који су били толико тесно везани за Каталанце, одједном су се распали. Међутим, драма са остацима каталанских чета још није била завршена. Већ је речено да су остале две групе турских најамника од којих је једна ступила у Милутинову службу док је друга група остала у Тракији.

Она група Турака која је служила Милутина била је под вођством неког Мелекила који је у то време био већ прешао у хришћанску веру. Они су кориштени углавном за сукобе које је Милутин имао са Драгутином, међутим, нису уживали никакво поверење у Србији. Њихов број није био сувише велики и сматра се да их је било све укупно око 1500 (коњаника 1000, а пешака око 500), но због своје војне способности били су веома опасни. Стога их је Милутин, након завршених војних акција, разоружао, одузео коње и населио по напуштеној земљи где су они живели као обични људи. "Одређено је било да он и његови људи убудуће воде приватан живот осим када рат наметне потребу да један број који краљ одреди поново узме оружје и војује с војском Трибала" (Нићифор Григора). Због таквог њиховог насељавања имао је Милутин једно време и неких натезања са Византијом јер их је покушао населити на територији коју су Византијци сматрали својом (1310.). "А када је архонт Трибала прекршио уговоре са Ромејима, и због тога је настојао да настани подређене му Турке унаоколо, а наши никако то нису дозвољавали јер је настојао да их настани на нашој земљи, морало је доћи до оружаног сукоба и, сударивши се међусобно, борили су се у њиховим границама. А пошто је рат постајао жесток, како су варвари користили против нас прејаке операционе базе, а уз то су били навикнути на том кршевитом месту и никако непопустљиви у бојном моралу, а како смо ми већ стали на месту и у недоумици смо били о свему, Хандрин је тако опколио њихове базе, и то са једне стране стратешким лукавствима, а с друге срчаношћу у борбеној вештини и смелошћу и тиме што је сам трчао горе – доле и подстицао, и што је сам делима и речима као да је све надахнуо, и до тог степена достигао врлине и успехе, те им је одузео не само наду у победу него готово и наду у њихов живот, не изгубивши никог од својих, а уништивши већину непријатеља, а остале претворивши у рањенике и бегунце" (Теодул Магистар).

Ови најамници су имали одлучујућу улогу у завршним сукобима које је Милутин имао са Драгутином (вероватно 1312. године). Но, након завршетка ових борби они нису имали намеру да се посвете мирном животу. Стога дигну побуну. "И када су они дошли у српску земљу, и видевши славу и величаство и богатство дано овом блаженом од Бога, испунивши се завишћу и преваром, почеше мислити на свечасну његову главу." (Данило Други). Веома је лако могуће да су на ове Милутинове Турке веома утицале победе које је имала друга група Турака (водио их је Халил). Ова група је скоро несметано пљачкала по Тракији и њихов је пример заразно деловао. "А они безбожни као заборавивши се и изгубивши свој ум, проучавајући се штетним против његове свечасне главе, и нападаху као пси на онога који их храни" (Данило Други). Иако ниси били бројни, ови најамници су могли да направе хаос по Србији, но захваљујући веома брзој и надасве енергичној Милутиновој акцији, побуна је угушена. "А они се напунише до конца својом погибли, са оштрим својим оружјем, на које се и уздаху, наваливши са коњима на блаженога овога, изрише јаму својој погибли..". (Данило Други). Милутинова улога у овој акцији гушења побуне је била изузетно велика и биограф не пропушта да то посебно нагласи: "није њихове нападаје рачунао ни у што, но свагда болећи за своје отачаство, није пазио ни на своје тело од њихова нападаја тврдим градом или местом, но као небопарни орао посред њих пролазећи, јављаше се јасно" (Данило Други). Мора да се Милутин жестоко уплашио од могућих последица ове побуне, а што се може јасно видети и из оних описа где биограф описује са каквом се жестином он обрачунао са побуњеницима "Једне предаде смрти, а друге осуди на заточење, а остале, и то не мало предаде у ропство српској земљи" (Данило Други).

28. Незадовољства у Србији

За то време Византијци су мучили муку са другом групом турских најамника који су представљали праву напаст. У суштини, сами су Византијци били ти који су направили целу збрку. Вођа ове групе најамника, Халил, својевремено је направио договор са самим царем да им се омогући пролазак до Тракије, да би се након тога они пребацили за Малу Азију. Око 3.000 Турака, све самих коњаника, дође у Хелеспонт у намери да се пребаце за Малу Азију. Но, Византијци их пропусте до Тракије, али им спрече одлазак за Малу Азију. Разлог за тако нешто је био и више него баналан. Наиме, ову групу Турака пратио је јак војни одред Византијаца, а како су Турци вукли гомиле плена које су опљачкали за протеклих неколико година, то овој пратњи падне на памет да тај плен отму. Но, изненадни напад им не успе и Турци се пребаце у једну од околних тврђава. Из освете доведу још појачања из Мале Азије те остану у Тракији и наставе са пљачком "И ту одметнувши се, почеше војевати против цара пленећи државе његове " (Данилов ученик). Каснији покушаји византијског цара да сломи Турке били су углавном неуспешни. Да су Турци били веома јаки и да су Византијци имали озбиљне припреме сведочи и навод Теодула Магистара: "дочекали су нас с обе стране Сист и Абид; ови раније беху градови, а сада овај последњи личи на сенку измученог, док су Сист поново населили Ромеји. Овде је логор поставио премоћни цар са многобројном војском и тријерима, да би с њима казнио варваре који су одавно из Азије допловили у нашу страну и опљачкали богате градове Миза, а сада се налазе у Егос Потами, и њима спречио прелаз других, који имају свој логор на супротној обали. Њему (цару) који све надмаши у човекољубљу, а није мање искусан и снажну оружју, предстоји победа". Међутим ова сјајна војска је на крају доживела пораз од Халилових турака и стога се византијски цар морао обратити српском краљу за помоћ.

Сада се десила помало контрадикторна ситуација. Нити су Турци имали довољно снаге да себи силом прокрче пут за Малу Азију, нити су опет Византијци могли да их савладају. Баш у то време и Милутин је угушио побуну оних Турака који су били под његовом службом, а о овој његовој победи дочује и византијски цар. "А чувши самодржавни цар Велике Романије Андроник Палеолог ово велико и славно чудо и помоћ Божју овом блаженом, којом му поможе Владика Христос против ових поганих, зачудивши се и прослави Бога, (Данило Други). Милутинов успех је оставио утисак на цара, а како су они били поново у добрим односима, он одлучи да овога замоли за војну помоћ не би ли некако сузбили Турке. "И не мале молбе и мољења посла ка овом великом и крепком краљу Стефану Урошу говорећи:Љубазни сине државнога ми царства, чуо сам велику помоћ од Владике Христа твоме превисоком краљевству против поганика и свих језичника. Но и опет оснажи височаство ти и Богом даровану ти државу против преосталог дела ових поганика и освети Хришћанство од насиља ових поганика" (Данило Други).

Милутин се одазвао овој царевој молби и послао своју војску (током 1312.), око 2.000 људи, који су учествовали у уништавању Халилових Турака. "А благочастиви и христољубиви краљ Урош поможе му, пославши своје великаше са многом силом изабраних војника, и уништи их, као што је знано" (Данилов ученик). Иако је Милутин на неки начин послужио као средство у рукама византијског цара, ипак је то била велика потврда његовог тадашњег, како војног, тако и политичког значаја. У Србији се сматрало да је овим својим походом српска војска скоро спасила Византију од пропасти. "И тамо спроведоше своју вољу против оних поганика, тако да се ни душа није избавила на слободу, и градове њихове до основа искоренише, а неправедно њихово много богатство себи разграбише, тако да су се дивили и прекоморски цареви и краљеви због помоћи и славе Божје овом блаженоме,..." (Данило Други). Сами Византијци су опет српску помоћ сматрали само скромним доприносом великој победи њихове (византијске) војске. Тако сам цар Андроник хвали српску војску да је храбра и моћна као и византијска, те да се бори снажно и са одушевљењем.

Шта је био разлог Милутинове помоћи тешко је одговорити, као што је исто тако тешко рећи шта је била његова корист из ове војне акције. Овакве акције, где српска војска у суштини служи као нечија помоћна војска, никада нису биле у Србији нарочито популарне. То се веома јасно види из навода Данила Другог: "своје сродство и телесну стражу научивши слатким својим речима, и тамо их посла,..". По свему судећи, Милутин је у ову акцију послао најамнике које је држао у својој служби, а не државну војску у којој је служила домаћа властела. То се види баш из навода биографа "своје сродство и телесну стражу". Вероватно да је и он осетио да постоји снажно нерасположење код властеле због ове његове тесне сарадње са Византијом. У то време Милутин је имао и те како снажну опозицију против његовог поновног окретања Византији, што никако није одговарало српској властели, која је до тог момента са Византијом само ратовала. Сада одједном та иста властела која је пленила по Византији мора својом крвљу да штити њене границе. То би било заиста сувише и Милутин се вероватно није усудио да сакупи државну војску састављену од властеле и да је пружи цару Андронику на располагање.

Могуће да је баш у време док је Милутинова плаћеничка војска боравила у Византији, Драгутин учинио последњи покушај да се дочепа Србије. То је само спекулација, која се ослања на један не баш јасан навод код Даниловог ученика. Наиме у биографији архиепископа Данила Другог он наводи: "После некога времена догоди се велика скрб благочастивому краљу Урошу, јер се беше подигао његов брат благочастив Стефан, краљ од сремске земље, са многом силом, хотећи да узме његов престо и да га даде сину својему Урошицу. И беше му велика невоља. Јер сва његова властела одметнуше се, и не имађаше ниједнога на кога би се поуздао,.." (Данилов ученик).

Овај навод је веома тајанствен и не наводи се више ни у једном извору. Не види се прави разлог због чега је одједном сва властела оставила Милутина, па је могућа претпоставка да се то десило баш у време док је српска војска боравила у Византији помажући цару да сломи Турке. Драгутин је можда искористио прилику док Милутин није имао плаћеничке војске, коју је послао византијском цару, а да је властела, која је одбила да учествује у војном походу за рачун византијског цара, једноставно своје незадовољство исказала тиме што је прешла на Драгутинову страну. Само се тиме може објаснити таква изненадна Драгутинова надмоћ и Милутинова немоћ.

Изгледало је да је Милутин изгубљен, но тада се он обрати за помоћ Српској православној цркви, односно њеном архиепископу Данилу. "Многе речи слатким писмима шиљаше му не једанпут или двапут, но много пута, како би га могао довести к себи" (Данилов ученик). Очигледно да ни то Милутину није лако пошло за руком, будући да се писмима неколико пута обраћао Данилу (каснији архиепископ) док се овај коначно није одазвао позиву. Тада му је Милутин поверио задатак да овај донесе благо из манастира Бањска које је изгледа Милутин ту чувао баш за такве прилике. Уз помоћ тог блага он најми плаћенике (Турке и Татаре углавном) и угуши побуну. "А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули. Али Бог, који чини једини милост у тисућама, дарова и тому благочастивому ненадану помоћ. Јер те године његове скрби многе војске народа татарскога и турскога и јашкога дошавши предадоше му се. И са њима пошавши одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божјом помоћу" (Данилов ученик). Ти догађаји су се одвијали вероватно крајем 1311. године или на самом почетку 1312. године.

У суштини, ако су ови наводи тачни (и под условом да је дата претпоставка тачна), радило се о јасно израженом незадовољству властеле Милутиновом провизантијском политиком. Ово незадовољство је почело онога момента када се он оженио византијском принцезом Симонидом и имало свој врхунац у овој побуни. Том Милутиновом венчању је снажан отпор пружила и црква и можда је баш то разлог због чега је Милутин неколико пута упућивао позив Данилу "не једанпут или двапут, но много пута...". Како биограф наводи, Данило је оклевао јер с једне стране никако није могао да се сложи са дотадашњим Милутиновим поступцима, но с друге стране Драгутин као алтернатива био је за Српску православну цркву много опаснији, будући да је у то време он био већ увелико прекрштен у католика. Исто тако, црква никако није могла а да не узме у обзир све оне силне поклоне које јој је Милутин за протекле године учинио. У избору између њих двојице, црква је свакако имала много више разлога да буде наклоњена Милутину.

Ако је ова претпоставка тачна, то је у сваком случају био вероватно и последњи Драгутинов покушај. Након овога и он је увидео да нема никаквих шанси да за своје наследнике освоји Србију. Тада је по свему судећи дошло и до коначног помирења Милутина и Драгутина. Како, не зна се тачно. У овом помирењу улогу посредника одиграла је Српска православна црква. О томе догађају постоји доста нејасна белешка хиландарског патријарха Никодима (на Јерусалимском типику). "Би, наиме, нека распра велика по кушању старога злотвора и раздор би међу господином превисоким краљем Урошем и међу братом му краљем Стефаном, а ја сам тада био игуман часног манастира свете Богородице Хиландара, који је у Светој Гори,...". Хиландарски патријарх Никодим је у поводу тога отпутовао у Цариград код цара Андроника II и патријарха Никона, где их је молио да посредују за мир међу браћом или их је само обавестио о постигнутом миру. "Па видевши и поклонивши се неизреченим добрима која су тамо и устав трудољубазни тих мужева који држе типик по обичају светог града Јерусалима, према Уставу светога Саве Пустињежитеља, примих пак духовну утеху и смирење и јединство, према којем треба да се обједине по речима богооца (Давида) оба брата и сва српска земља" (Никодимова белешка). Очигледно је било да су обојица (и Милутин и Драгутин) схватили сав бесмисао даљњег ратовања, те да су одлучили да се измире. Да је ово била обострана иницијатива види се из тога што је Никодим путовао по налогу оба брата и државног сабора. "Па извољењем оба брата и сабора српске земље послан бих у нови Рим, у царски град, тада царству правовернога цара кир Андроника Дуке Анђела Комнена Палеолога и сина његовог цара кир Михаила и унука његовог цара кир Андроника, док је васељенским престолом управљао у Цариграду кир Нифон, а ту је био тада и патријарх светога града Јерусалима кир Атанасије и антиохијски патријарх" (Никодимова белешка). Шта је у овом миру било уговорено не зна се тачно. Једино што је поуздано сигурно јесте то да је Драгутин добио територијално проширење са Рудником (да ли још неке територије, није познато), те да су оба брата издала повељу којом се манастир Бањска подиже на степен привилеговане игуманије. Тада није одређено ко ће бити Милутинов наследник и уопштено се говорило о синовима, унуцима и праунуцима (Милутиновим и Драгутиновим) као наследницима. Постоје неки извори (спис Псеудоброкара) по којим је Милутин претрпео пораз, али да се Драгутин није желео светити, па је пристао да са братом стога подели краљевину. Но, то је све доста дискутабилно. Било како било, ситуација на терену се није битно изменила. Милутин је и даље несметано владао Србијом и размишљао о томе коме ће оставити престо, а у овим комбинацијама никада као озбиљни претенденти нису фигурирали Драгутинови потомци. Међу браћом није било више сукоба, а ускоро ће бити и неколико примера врло тесне сарадње, али и поред свега Милутин није баш много веровао Драгутину. Сада су и лукави Византијци осетили Милутинову попустљивост према њима (вероватно под Симонидиним утицајем), и одлучили да то до краја искористе. У Малој Азији поседи које је Византија држала били су непрестано под турским ударима, а никако није било довољно снаге да се ти напади одбију. Стога се цар одлучи да затражи од Милутина један већи војни контигент помоћу којег би се Турци сузбили. "И после кратког времена паде добра и богоугодна мисао на срце овом светом и васељенском цару кир Андронику...", стога он напише писмо Милутину у којем каже "усудих се да ово споменем твом христољубивом краљевству; они зломислени Персијанци побеђени од тебе у Богом дарованој ти држави и у другим крајевима, што скончаше од твоје крепости, још нека њихова грана оставши, чини веома велике туге држави мога царства, и много протививши се не могосмо одолети њима....", и зато од њега тражи "пожури се, да их ускоро гневом јарости твоје сметеш и велику и сујемудрену досаду уклониш од нас, да се не урачуна ни у што" (Данило Други).

Милутин опет одлучи да изађе у сусрет своме тасту. "И због толике безмерне љубави, коју су имали међу собом, ни мало не закасни, и у тај час заповеди да се скупе сви војници његове државе. Када је то било, и изабравши великоимениту властелу своју која му је срцу мила, и укрепивши њихова срца разумним и слатким речима, и одликова их многом чашћу, давши све што им је на потребу, и пусти их да са великом силом иду журно на ове погане Персијанце" (Данило Други). Ова војна експедиција је била нешто сасвим друго од оне која је била уперена против Халила и његових Турака. Најпре, није се више ратовало на Балкану (као против Халила у Калипољу), већ се морало прећи бродовима на други континент и то у Малу Азију (Анадолију). С друге стране, то више није био мали контигент од једва 2.000 ратника које је Милутин сакупио међу најамницима. То је сада требала да буде знатно већа војска, тако да је морао да "заповеди да се скупе сви војници његове државе". Међу том војском истакнуто место је заузимала "великоименита властела". Ово је сада више личило на прави рат, него на малу војну помоћ у некој експедицији са ограниченим циљем. Ми данас не знамо какве су биле реакције на овакве Милутинове потезе, али узимајући у обзир да је српска војска нерадо служила у таквим освајачким походима са нејасним циљевима, може се претпоставити да је било доста незадовољства.

Сам Милутин није узимао учешће у походу. "И даде им место себе великога војводу Новака званога Гребострека" (Данило Други). Овде би било веома интересантно питање због чега Милутин није желео да узме учешће у овом походу. С једне стране, он није био човек који је избегавао ратне сукобе, а у гушењу побуне Мелекилових Турака лично је учествовао. С друге стране, војска коју је слао византијском цару била је велика и судећи по биографу који каже "да се скупе сви војници његове државе" излази да је то био гро српске војне снаге. У то време ретки су били владари који би такву војску препустили туђој команди, будући да би се могло лако десити да команданту такве војске падне на памет мисао да покуша, пошто већ има краљевску војску, да узме и краљевску круну. Право је чудо да Милутин, онако неповерљив (тим више што је већ и добро остарео), пушта такву војску под туђу команду.

За такво његово понашање постоје само два могућа објашњења. Једно се налази у његовој залуђености за млађаном Симонидом, која у то доба није имала више од 20 година, и за којом је већ добро остарели Милутин изгубио главу. Већ и до тада двор се нагледао његових љубоморних сцена и могуће је да он није желео да води војску која иде на тако далеки пут и на такве војне акције за које се не зна када ће се завршити, плашећи се дуже раздвојености од Симониде. Но, о томе касније.

Постојао је и још један други, много озбиљнији разлог. То је био његов брат Драгутин, који је још увек имао наде да ће Милутин, сходно уговору у Дежеву, ипак предати краљевски престо у Србији његовим наследницима. Због његових амбиција Милутин није смео да напусти земљу, знајући да би тада сам отворио пут Драгутиновом повратку у Србију.

Византијски цар Андроник се веома обрадовао када је чуо да стиже Милутинова војска. Стога је он сам лично угостио вође ове војске. "Учини велико весеље због њихова доласка, и љубазно угостивши их, отпусти их с миром." (Данило Други). Када су ове посете обављене, војска са лађама пређе у Малу Азију. Српска војска је војевала највероватније само ту годину (1314.) и имала је лепих успеха. "И пошто је био велики рат мећу њима, не једном или двапут, и заступством доброга Бога, добро добивши снаге, победише их, секући њихова нечастива тела као траву пољску. И сасвим уништивши њихов спомен, све њихово богатство и славу уграбише у своје руке, које су они кроз много времена сабрали, и градове њихове и станове до основа порушивши, и испунивши сву вољу и жељу господина свога превисокога краља, вратише се у своју државу са великом славом" (Данило Други). Након свега овога српска војска се вратила кући, а сам византијски цар их је поново дочекао. "И љубазно провеселивши се са овима и многим даровима почастивши их, отпусти их" (Данило Други). Ово су иначе били први прави војни контакти Срба са Турцима, до тог момента Срби су сусретали само пљачкашке хорде Турака које су пљачкале по Балкану. Те турске банде нису биле никако неке озбиљније војничке групе, но сада је у Малој Азији случај био сасвим другачији. Веома је лако могуће да су Срби тада имали баш сударе са Османовим Турцима, прецима истих оних које ће султан Мурат да доведе на Косово и помоћу којих ће да сруши српску државу. Но, тада се показало да српска војска не само да може да се носи са Турцима већ је у односу на њих и далеко супериорнија.

Милутин је такође био веома задовољан резултатима ове акције, али могуће је да се још више обрадовао видевши да му се војска вратила. "И ту овај мој господин умножи многе хвале ка Господу Богу своме, а њима дужну част одавши, отпусти их својим кућама " (Данило Други). У част ових победа по Малој Азији, у Јерусалиму је Милутин подигао цркву Архангела Михајла. То што је српска војска у Малој Азији провела само једну годину и то што се Милутин толико обрадовао када их је видео, може се објаснити његовом великом несигурношћу (можда изазваном Драгутиновим упадом и побуном властеле?). Могуће је да је војска у Малој Азији била само једну годину зато што ју је Милутин позвао да се што пре врати. То не би било чудно, јер је Србија била препуна незадовољства Милутиновом владавином и он се осећао веома несигурним.

Његова женидба са грчком принцезом Симонидом је била узроком његових тадашњих неприлика. Већ је речено да је Симонида у време склапања имала тек пет година и о њеном рођењу постоји веома интересантна прича код Мавра Орбина, те је стога преносимо у целини. "Пошто је њеном оцу Андронику умрло више деце, он је по савету неке жене наредио да се изради дванаест воштаних свећа величине човека са сликом дванаест апостола. Ове свеће (како каже Пахимер), кад се приближило време порођаја његове жене, наредио је да се редом пале. И док је горела свећа на којој је била слика Симеуна, родила се ова кћи, која је стога добила име Симонида. Пошто је благодарећи њеном посредовању био склопљен мир између Грка и краља Уроша, била ја названа Симонида Ирена." Овде Орбин није у потпуности у праву будући да двоструко Симонидино име: Симонида Ирена је настало због тога што се њена мати звала Ирина (Ирена) и мешањем ова два имена она је названа Симонида Ирена.

Од самога почетка српска властела, а и црква, није показивала нимало одушевљења овим браком, тим више што је Симонида у време склапања овога брака имала тек пет година. Да ситуација буде још гора, Милутин је потпао под утицај Симонидине мајке која се звала Ирина (Јоланта) од Монтферата, иначе друга жена византијског цара Андроника. Са царем Ирина је имала три сина, а сходно византијским обичајима царски престо је требао да наследи најстарији син. То међутим царици није одговарало, пошто је она заступала идеју да се царство раздели на сву тројицу њених синова. То је било сасвим у складу са западњачким обичајима одакле је царица и потицала. "Ова царица била је латинског порекла и од Латина је преузела ову новину коју је желела да уведе међу Римљане" (Нићифор Григор). Цар Андроник II није имао намеру да разбија царство и да већ добро ослабљену Византију распарчава на мање делове, а то је тада било и у супротности са централистичким начином владавине у Византији. Због овога питања дошло је до сукоба између цара и царице који је кулминирао тиме да је царица Ирина напустила мужа и отишла у Солун. Не могавши у Византији да оствари своје идеје, царици падне на памет да својим синовима обезбеди краљевски престо у Србији. Царица је иначе била неомиљена у Византији, а њени покушаји да Византију раздели су тамо изазвали згражавање. "То је нешто нечувено, она је желела да царски синови владају не као монарси према прастаром римском обичају, већ да поделе римске градове и земље по латинском узору, да сваки од њених синова управља својим засебним делом, који би му припао као његова својина, и да поједини делови, по закону о својини приватних лица, од родитеља пређу на њих а затим на исти начин од њих на њихову децу и даље потомство" (Нићифор Григор).

У прво време (у време венчања Милутина и Симониде 1299.) она се задовољила мишљу да ће Милутинов и Симонидин пород бити тај који ће владати Србијом. Тиме би у потпуности био истиснут Милутинов син Стефан (Дечански) који је до тада био сматран наследником српског краљевства. До тог времена Стефан се сматрао Милутиновим љубимцем а Милутин је према њему поступао са дужном пажњом. Сам Стефан је рођен око 1275. године и током 1292. (или 1293.) године дат је као тала на двор татарског кана Ногаја. Ту је био све до 1299. године када је Ногај погинуо. Након тога Стефан се вратио у Србију, највероватније 1299. године, дакле баш у време када се Милутин оженио са Симонидом. У самоме почетку утицај Византијаца на Милутина није био тако јак, па се сматрало да ће Стефан бити тај који ће бити нови српски краљ. Тада је Милутин и оженио Стефана са ћерком Бугарског цара Смилеца (1292-1298.) која се звала Теодора. "Овај христољубиви хтеде оженити вазљубљенога сина свога званога Стефана, као отац који ваистину љуби децу, и узе кћер цара бугарскога, званог Смиљца, и ову заручи да му буде жена" (Данило Други). Да је Стефан сматран престолонаследником види се и из тога што му је Милутин оделио Зету на владање, односно он сходно тадашњим обичајима у Србији буде проглашен владарем ове области. "И одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом" (Данило Други). Зета је имала посебан статус у српским земљама и почев још од Немање она је поверавана на владање оном од краљевих синова који је требао да наследи краљевску круну. Биограф Данило посебно истиче тадашње срдачне односе Милутина према Стефану. "Одликова га сваком чашћу царскога достојанства, давши све што је на потребу од малога до великога, и отпусти га у такву државу, коју му је сам оделио" (Данило Други).

Могуће је да би ови складни односи потрајали и дуже време да се изненада није умешала византијска царица Ирина. Док је очекивала да ће из брака Милутина и Симониде потећи потомство које ће преузети српски престо она је мировала. Међутим, током 1306. године Симонида је имала неки несрећни случај (тако тврди Нићифор Григор) па је она због неке телесне повреде изгубила могућност да роди потомство. "Краљ Урош, наиме, кад му је било четрдесет година и још више, почео је са Симонидом да живи као са женом кад је једва имала осам година и тако озледио њену материцу да никада није могла имати деце. Због тога је њена мајка много патила, и кад је видела да се није остварило оно чему се надала, покуша једну другу ствар" (Мавро Орбин). То је сада значило да у овом браку неће бити деце и да је Стефан (Дечански) неоспорни наследник. Сада је царица Ирина почела да ради на томе да српски престо наследи, ако већ не може Симонидино дете, оно неко од њене деце (царице Ирине), односно Симонидине браће. О томе је она разговарала са Милутином онда када ју је он посетио у Солуну и ма колико то изгледало невероватно, по свему судећи Милутин је ни мање ни више него пристао на ту њену сулуду идеју. "Молила је свога зета Уроша, коме је у ту сврху слала безбројне дарове, да бар пристане, кад већ није могао имати деце са Симонидом, да прогласи за баштиника и наследника краљевства Рашке једног од њених синова и Симонидине браће, Димитрија или Теодора" (Мавро Орбин). Дакле, српски престо није више требао да наследи син краља Милутина већ син царице Ирине. Чинило се да је ова безобзирна жена коначно успела. Сами мотиви којима се царица Ирина покретала не изненађују, будући да је покушавала да некоме од своје деце обезбеди краљевску круну. Онај чији поступци изазивају не само изненађење већ и згражање јесте Милутин, а искључиво због мотива којима се он покретао.

Шта је био разлог његовог таквог понашања није тешко одгонетнути. Државни интерес да краљевски престо наследи неко од византијских принчева тада није постојао, могао је то бити само његов приватни хир. У то доба (1308-1314.) Милутин је био већ добро остарео (имао преко 60 година – рођен око 1253. године) док је Симонида била веома млада (тек нешто више од 20) и претворила се у лепу жену од које је он све више зависио. Она сама није користила Милутинову закаснелу младост, и сама је трпела од његове страховите љубоморе, али њена мати, царица Ирина, осетила је где је овај најслабији. Стога га је окружила нечувеном пажњом и обасипала безбројним поклонима постепено га наводећи да оствари њену замисао. "Она је даровала више пута толику своту новца свом зету Урошу да би се том свотом могла трајно издржавати стотина оружаних галија. Тако је била заслепљена љубављу према својој кћери да ју је хтела окружити свим сјајем једне праве царице. У немогућности да учини више, постави на главу свог зета шешир извезен многим бисерима и драгим камењем, како су обично носили римски цареви. Тако је наставила после сваке године, не пропуштајући ни једне." (Мавро Орбин). На крају је у томе и успела. Како је царичин најстарији син Јован умро током 1308. године, за наследника српског престола она је истурила свога најмлађег сина Димитрија. Она успе да убеди Милутина да Димитрије буде наследник његов, а да би се Димитрије упознао са својом будућом краљевином дођу на идеју да он дође у Србију у тобожњу посету својој сестри Симониди, те да тако види где ће владати. Димитрије стварно и дође у Србију, али му се ова држава не допадне (он је тада био још дечак) због лоше климе и грубих обичаја који су владали на српском двору. Но, постојао је и њен други син (Теодор) који је у то време био у Италији у покушају да наследи монфератску грофовију (у томе је и успео) и било је сигурно да ће царица покушати и са њим оно што није успела са млађим сином (Димитријем). "Једног за другим послала их је у Србију с великим богатством. Али ни то није успела остварити, јер су се речена браћа после краћег боравка у Србији код свога зета, не подносећи суровост тога краја, вратила кући не баш задовољни Урошем" (Мавро Орбин). На тај начин, бар за извесно време, отклоњена је могућност да Грк заузме српски престо.

29. Побуна Стефана (Дечанског)

Већ је речено да је Милутин имао два сина и то Константина и Стефана (Дечанског). Сам Стефан је једно време избивао из Србије и то онда када га је Милутин дао Татарима као таоца. Због Милутинових напада на бугарског кнеза Шишмана те Дрмана и Куделина, који су сви били вазали татарског кана Ногаја, овај је одлучио да се освети Србији. Милутин је успео да га некако умири, али као један од услова за потписивање и гарантовање мира тражио је татарски кан од њега да као таоца пошаље свога сина Стефана. "И толику велику љубав утврдише међу собом, да је овај превисоки краљ дао вазљубљенога сина свога званога Стефана на службу њему, са великоименитом властелом земље српске" (Данило Други). Овај догађај иде у годину 1292. или 1293. Како се рачуна да је Стефан рођен око 1275. године то заправо значи да је тада имао око 17-18 година. То што је Ногај тражио баш Стефана за таоца, а не другог Милутиновог сина, Константина, вероватно значи да је Стефан тада био предвиђен за престолонаследника.

Како је прошло време Стефановог заточеништва код Татара није познато, а он се ослободио 1299. године, док су трајали окршаји између кана Ногаја и узурпатора Токтаја. "И пошто је овај његов син много времена провео у двору безаконога цара татарскога Ногеја, пошто нико није рекао да се опет врати у отачаство своје, но добри Бог, који се брине за све нас, и овога младића неповређена врати ка својему родитељу" (Данило Други). У тим окршајима погинуо је кан Ногај, а Стефан користећи хаос који је настао побегне у Србију. "И устаде неки један силноименити тога татарскога народа са својом силом, и дође на овога нечастивога цара Ногеја, који се хвалио против државе овога благочастивога, и пошто је ту био међу њима велики рат и крвопролиће, и убивши га својим оружјем, узе његов престо,..." (Данило Други).

Стефан се вратио у Србију баш у време када су започињали преговори између Милутина и Византије, тако да је био сведоком свих ових догађаја. Милутин је лепо примио Стефана и према њему се односио као престолонаследнику, тако да га је убрзо оженио са ћерком бугарског цара Смилеца (1292-1298.) која се звала Теодора. "Овај христољубиви хтеде оженити вазљубљенога сина свога званога Стефана, као отац који ваистину љуби децу, и узе кћер цара бугарскога, званог Смиљца, и ову заручи да му буде жена" (Данило Други). Дакле, Стефан је био присутан када је Милутин свој брак са краљицом Аном прогласио незаконитим. Тиме што је брак са њом проглашен незаконитим, и сам Стефан, као дете из овога брака, постао је незаконито дете и као такав нема право да наследи престо. Исто тако, Стефан је могао да види како царица Ирина покушава да натури неког од својих синова за српског краља, а могуће је да је он и лично видео њеног млађег сина Димитрија када је овај долазио у Србију. Сви ови потези били су уперени директно на његово право наследства српског престола, но он још увек није показивао никакве реакције.

Током 1309. године (или чак и раније) Милутин га је именовао за намесника Зете, што је и практично значило да га овај још увек сматра за наследника. "И одели му достојан део своје државе, зетску земљу са свима њезиним градовима и облашћу њиховом. Одликова га сваком чашћу царскога достојанства, давши све што му је на потребу од малога до великога, и отпусти га у такву државу, коју му је сам оделио" (Данило Други). Зета је имала посебан положај у Србији и њоме је управљао будући престолонаследник. Стефан је могао да буде сасвим задовољан са својим положајем и изгледало је да ће он бити будући српски краљ. Још у то време (1309.) Милутин га је сматрао за наследника. Имајући у виду то да је византијски царевић долазио у Србију годину дана раније (1308.), на први поглед Стефан заиста није имао никаквог конкурента. За сав остали период до Стефанове побуне (1314.) нема знакова да је долазило до затезања односа оца и сина. Односи између Стефана и Милутина били су добри још и 1313. године, што се види и из тога што је те године Стефан за Србију од Венеције набављао оружје. У то време трајао је рат Србије и Хрватске око Хума. Већ следеће године долази до Стефанове побуне против Милутина (1314.).

У Зети, где је Стефан владао, одједном се почела окупљати незадовољна властела. "И пошто је пребивао дуго времена у држави те земље са својом властелом, који зломислени побеђени ђаволском вештином, саставише своје лукаве намере, и улучивши време, приступише ка овоме благочастивоме и вазљубљеноме сину благочастивога краља Уроша, и превратише га ласкавим речима од љубави свога родитеља,..." (Данило Други). Могуће је да идеја о побуни није била Стефанова већ да му је њу изложила и касније га придобила незадовољна српска властела, која већ дуже време није одобравала Милутинов политички курс. Још од приближавања Византији (1299.) Милутин је имао јаку опозицију у српској властели, али и у својој мајци краљици Јелени која је уживала огроман углед у целој Србији. На опозицију Милутин дуго није обраћао пажњу, водећи политику по својим жељама. Због таквог односа, током 1311. (1312?) године умало није изгубио престо. Те године Драгутин је извршио напад, а Милутина је напустила скоро сва властела. Остаје тајна шта је био разлог томе па се претпоставља да је у питању било незадовољство Милутиновим политичким курсом, односно сарадњом са Византијом. Само је интервенција цркве тада спасила Милутина, односно тада је Данило (каснији архиепископ) донео овоме злато са којим су унајмљене чете које су одбиле напад. "Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини. А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули. Али Бог, који чини једини милост у тисућама, дарова и тому благочастивоми ненадану помоћ. Јер те године његове скрби многе војске народа татарскога и турскога и јашкога дошавши предадоше му се. И са њима пошавши одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божјом помоћу" (Данилов ученик).

Иако је одбио Драгутинов напад, Милутин није отклонио незадовољство своје властеле, јер је и даље водио исту политику. С друге стране био је свестан свега шта се дешавало у Србији, тако да је морао приметити и шта се дешава код Стефана у Зети. Заправо, радило се о типичној борби за власт у којој нико никоме није веровао. Биографи (Данило Други и Данилов ученик) у својим радовима покушавају да за сукоб између оца и сина окриве некога са стране не налазећи нимало одговорности код њих двојице.

По Данилу Другом Стефан је на побуну против оца био скоро принуђен од стране властеле. По њему незадовољна властела је малтене уценила Стефана говорећи му: "Достојно ти је да узмеш престо оца свога, а ево сви ми помажемо ти, да у свему буде воља твоја. Ако ли нас не послушаш, то се ми нећемо више звати твоји". Но, није недостајало ни убеђивање. "И говорећи му дуго такве варљиве речи, окончаше своју вољу. И овај његов вазљубљени син од тада одврати срце своје на лукаве речи, и не хтеде послушати речи својега родитеља, који га је васпитао у доброј вери и чистоти, у љубави и целомудрену смислу".

Нешто слично каже и Данилов ученик када наводи писмо које је Стефан (тада у Цариграду у изгнанству) писао у Хиландар и у којем моли монахе у Хиландару да се заузму за њега. Између осталог, Стефан наводи како побуна против оца није била његова жеља, већ је на то био наговорен од стране властеле. "Јер браћа моја и другови и ближњи моји, који се наслађиваху мојим даровима, говораху ми варљиве речи, запеше мрежу ногама мојима , и овако ми учинише, и бих као и онај поругани на њихово презирање, не пазећи на заповест онога који ме је родио."

Да је неког незадовољства међу властелом било, то је сигурно, али да је Стефан од њих био наговорен или чак присиљен нема ни говора. Највероватније да је Стефан посматрао шта се све дешава око српског престола и да се уплашио да га неће он наследити већ неко други. Да је кандидата било доста то се видело (Драгутинов потомци, синови царице Ирине, Стефанов полубрат Константин) и могуће је да је он мислио да предухитри догађаје. Ситуација му се тада указала као веома повољна па је стога одлучио да крене у напад. Најпре је покушао да са лепим привуче што већи број Милутинове властеле. "И поче се узносити својом мишљу, да му узме престо његов, и пошто је било велико узмућење међу њима, поче велможе овога превисоког краља наговарати варљивим речима, да оставивши свога господина, иду к њему. Тако је и било" (Данило Други). По биографу међу властелом је већ кључало незадовољство "пошто је било узмућење међу њима", а Стефан, вероватно имајући на уму да је та иста властела само пар година раније већ напустила Милутина и прешла на Драгутинову страну, помисли да ће успети и он оно што је Драгутину већ једном пошло за руком и задобити властелу. У томе је имао доста успеха и по свему судећи властела му је обећавала подршку и верност. "Многи, сабласнивши се, одступише од овога благочастивога краља ка његову сину" (Данило Други).

То је Стефана силно охрабрило, тако да више није прихватао разговоре са Милутином који је покушао да га одговори од побуне. "И видевши благочастиви краљ Урош такво дело свога сина, поче га саветовати кротким и слатким речима, да дође к њему. А он не послуша ове речи, но се поче подизати на веће зло против свога родитеља" (Данило Други). Могуће је да Милутин и није имао озбиљне намере да са Стефаном разговара и да се радило о неком његовом лукавству, што је опет овај подозревао. Све су то могућности које и не морају бити тачне, но једно је било сигурно. Радило се бескрупулозној борби за власт, како Стефановој тако и Милутиновој. Ту нико никоме није веровао.

Видевши да са Стефаном нема разговора и да је он одлучио да иде до краја, Милутин почне сакупљати војску да читав спор реши оружјем. "И видевши овај господин мој непроменљиву вољу његову, и сакупивши своје војнике, и са њима пође ка сину своме у његову државу, зетску земљу" (Данило Други). Отац је очигледно овде предухитрио сина тако да Стефан није успео да сакупи своју војску. С друге стране Стефан је веома млако и неодлучно водио целу ствар, а шта је било узрок тога тешко је рећи. Он сам није био без талента и одлучности, али нешто га је овде спречавало. Могуће да ни сам није веровао у све то, а ауторитет Милутинов је био заиста велики, тако да га је све то плашило и кочило. Стефан се још није ни снашао, а Милутин је већ продирао у Зету. С друге стране и властела која је обећавала подршку уплашивши се од Милутина масовно напусти Стефана. Одједном је он сада остао скоро сам насупрот Милутиновој сили, па му није остало ништа друго већ да побегне на другу страну реке Бојане. "А он видевши долазак родитеља, побеже на ону страну реке зване Бојане" (Данило Други). Било је јасно да је читава побуна пропала, а да у суштини није показала никакве резултате, углавном захваљујући енергичној и правовременој Милутиновој интервенцији. Страшна појава Милутинова била је довољна да властела напусти Стефана и изјави верност старом краљу.

Милутин није даље прогонио сина, већ му је упутио поруку. "И пошто је овај превисоки краљ, богоразумне речи послао њему, којима би га могао привести на своју вољу, овако говорећи му :Чедо моје мило и срдачно, зовем те, и не одазиваш ми се. у жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку, и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу, и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја" (Данило Други). Изгледало је као да ће отац опростити сину све његове грехе, а тако је изгледало и Стефану. У том моменту било је јасно да је он претрпео пораз и осим бекства и потуцања по страним дворовима није му више ништа преостало. Стога он одлучи да се преда, очекујући од Милутина милост.

Сам долазак Стефанов код Милутина пун је драматике, али и мелодраматике. "И многим таквим речима усаветова га да дође, и пошто је много говорио са родитељем својим од воде, и после овога припаде ка ногама његовим говорећи :Сагреших, оче, пред тобом" (Данило Други). Стефан се бојао Милутина и није му много веровао међутим није имао другог избора, него да му се преда на милост и немилост. Стога је морао да пузи пред Милутином, мислећи да га на тај начин гане. У томе је скоро и успео. "И овај благочастиви узевши га љубазно целова га" (Данило Други). Стефан је сигурно био добар глумац и успео је да савладавши све страхове и мржње убедљиво одигра улогу смерног сина. "У царским дворима хођаше побожно и у добром реду, показујући радостан свима природно владање. Стој пред оцем имао је некако смеран и уистину својствен начин" (Григорије Цамблак). Изгледало је да Милутин сину опрашта, али показаће се да је то само тако изгледало.

Тренутак милости је трајао код Милутина врло кратко, знао је он да је велико питање како би се Стефан понашао да су којим случајем улоге промењене и да је Милутин тај који пузи у прашини "Ево видим како сам дошао у дубоку старост и видим унапред да ме и после очекују многе скрби и жалости од овога мога сина, ако га оставим слободна" (Данило Други). У суштини буна није била угушена у оној мери која би гарантовала да је убудуће неће бити. Властела је сада тренутно напустила Стефана, али би се могло лако десити да након извесног времена дође до обнављања ове буне.

Стога је требало Стефана тако казнити да убудуће не може бити вођа побуне, а то се могло само ослепљењем. У том случају Стефан, по средњовековном обичају, као слеп, не би био у могућности да буде владар и самим тиме, не би могао да привлачи властелу на своју страну. То је био веома крупан потез, толики да Милутин није смео сам да донесе такву одлуку већ се саветовао са највећим српским великашима. "И са многим својим велможама саветоваше се о овом њему вазљубљеном, и ови му рекоше: Благочастиви краљу, добро смислено си наумио" (Данило Други). Да ни Стефан није био без присталица, иако је био побеђен, види се из тога што му је од стране неке властеле било саветовано да бежи не би ли избегао овакву казну. "А он не да није знао за оно што је смишљано о њему, но су га многи кнезови и велможа тајно учили да се са множином војника уклони у неку од тамошњих земаља, и да избегне од преваре, која је смишљана против њега, и да се одене савршено у сведржање царства, али није хтео ове послушати,..." (Данило Други). Из овога је видљиво да је Милутин добро осетио да Стефан, иако је изгубио, није безопасан и да још увек има много присталица међу превртљивом српском властелом. Сасвим је било сигурно да би ова побуна имала и свој наставак за извесно време и стога је требало онеспособити Стефана.

Милутин нареди да Стефана баце у ланце и да га као последњег друмског разбојника одвуку у Скопље. "И тако у тај час заповеди да ухвативши свежу његова сина и да ужета железна положе на његово тело, и одведоше га у славни град Скопље" (Данило Други). Он није одмах ослепљен него тек после извесног времена заточења у Скопљу. Вероватно да је у том времену које је протекло од његовог бацања у ланце па до ослепљења Милутин убеђивао своју властелу на такав потез. До сада у историји Немањићке династије није било тако драстичних обрачуна међу члановима породице и сигурно је да Милутин није могао тек тако да ослепи престолонаследника. Самим ослепљењем Стефан престаје бити потенцијални српски краљ и то је Милутин морао имати на уму. Зато је морала постојати шира подршка. Како од цркве такву подршку не би могао добити, Милутин је није ни тражио, али властелу је успео да убеди (мада не сву). Тиме је он имао покриће да оваква казна престолонаследника није само његова већ да је резултат саветовања са властелом. Могуће је да се Милутин плашио да овакво драстично кажњавање не доведе до какве побуне те се и са те стране хтео осигурати.

Након свега Стефана ослепе. "И пошто је седео у том граду, посла овај благочастиви краљ неке вазљубљене од својих, и ухвативши ослепише га" (Данило Други). Ко је Стефана ослепио не зна се, а по Данилу излази да је Милутин послао неке од својих ближих велможа да обаве овај посао: "посла овај благочастиви краљ неке вазљубљене од својих". Очигледно да Милутин није имао поверења те да је, да би био сигуран да ће задатак бити обављен и Стефан ослепљен, морао послати оне људе који су му били најближи и у које је имао поверење. Међутим ни они нису обавили задатак до краја и Стефан није био ослепљен већ му је вид био тек незнатно оштећен. Шта се могло десити? Било је навођено да је џелат био потплаћен и да је то разлог овог делимичног Стефановог ослепљења. Већ је речено да у кући Немањића још није било овако драстичних обрачуна међу члановима породице и оваква казна је морала изазвати саблазан. Сам Стефан је био лепа појава и као будући краљ је много обећавао, док је Милутин већ многима са својим хировима и самовољом досадио. С друге стране, није се знало ко ће наследити краљевску круну, а то није могло бити властели свеједно. Њима сигурно није пријала помисао да би Србијом могао да завлада Драгутинов син Владислав, католик који би покушао Србију да подведе под Рим. Још мање је изгледао прихватљив као краљ неки од синова византијске царице Ирине. Стефан као престолонаследник је био сасвим прихватљив, а Милутин га сада упропаштава и то не из државног већ из чисто личног интереса. У том контексту размишљања сасвим је близу памети да је неко од властеле, али и сама Српска православна црква, дошао на идеју да се изведе подвала са Стефановим ослепљењем.

Он је ослепљен само провизорно, тек толико да се Милутин завара. С једне стране Србија ће сачувати способног престолонаследника, а с друге стране спречиће се један ужасан злочин. Када се то обави потребно је само чекати да Милутин умре (био је већ стар) и онда свима објавити да Стефан није слеп и да је способан да влада. Но, био је проблем у томе што би Милутин, уколико Стефан остане у Србији, могао открити ову подвалу и онда казну до краја извршити. Стога је требало Стефана склонити што даље од Милутина и то на неки од страних дворова који ће бити довољно пријатељски, да српски престолонаследник не живи у страху да ће га неко одати Милутину, и рећи да није слеп.

За овакву комбинацију била је свакако заинтересована Српска православна црква и то из више разлога. Неки су се тицали ње саме, док су други били типично државни разлози. Црква је имала разлога да се плаши ако би српски престо заузео неко од Драгутинових потомака, будући да су они били ревни католици, и да би могло доћи до покатоличавања Србије. У судару између Милутина и Драгутина, црква је несебично помагала Милутина (треба се сетити Данилове улоге када је Милутина спасио од пропасти) и било је сасвим сигурно да Драгутин то није заборавио. Од њега се црква није могла надати ничем добром. С друге стране, чисто државни разлози за очување Стефана су били у томе што је Милутин са царицом Ирином правио комбинације да неки од њених синова заседне на српски престо. Тиме би се "светородна" династија Немањића угасила и српски престо не би наследио неко од њих, већ ни мање ни више него Грк. То би опет значило да читав труд првих Немањића (Стефана Немање, Стефана Првовенчаног и светог Саве) пада у воду. Требало је више од сто година да се сачини овако јака држава и да се Немањићима створи ореол светаца, а улога цркве је у томе била неизмерна. Труд неколико генерација није имао право да упропасти нико, па ни Милутин. Наравно да је велико питање да ли би и српска властела прихватила тако лако на престолу некога ко није из лозе Немањића. Тешко да би то прошло без крвавог рата у који би се тада умешала и Византија и ко зна ко све још. То би значило распад државе. У таквим условима црква је била и те како заинтересована и могуће да се она тада умешала спашавајући Стефана.

Црквени писци, када су касније описивали Стефаново ослепљење, нису оптуживали нити једнога од актера ових догађања – ни Стефана, али ни Милутина. То је све због тога да се очува "светост" династије Немањића и да се ничим не крњи њихов углед у народу. Данило Други и Данилов ученик су окривљавали за све ове догађаје властелу која је окруживала Стефана и која га је наводно на читаву побуну наговорила. О ослепљењу се нису изјашњавали и осим описа самог догађаја нису пружили више података. Међутим, доцнији писац, Григорије Цамблак, оптужује за ослепљење Милутинову жену Симониду, наводећи њу као јединог кривца. "Чујте. Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првороднога сина, ваистина слична Исаку добрим покоравањем и послушношћу" (Григорије Цамблак). Милутин бива убеђен од ње и нареди да се Стефан ослепи. "А шта је било даље? Надвлада женска превара достојна жаљења и приче за сузе, победи се царева премудрост женским сплеткама, поклони се очинска мудрост женској слабости, угаси се родитељска топлота женском бестидношћу! Праведни би ухваћен неправедно, незлобиви љутом замком, милостиви немилостиво, и , о ружног дела, би лишен очију" (Григорије Цамблак). Наравно да су ово бесмислице и да Цамблак оправдава Немањиће бацајући кривицу на једну странкињу (Гркињу), а то ће ускоро постати манир, будући да је у српској историји било још странкиња које су без икаквог разлога биле окривљаване за недаће које су задесиле Србију (нпр. "проклета" Јерина"). Вероватно под утиском прича међу народом и Мавро Орбин понавља исту оптужбу. "Неки кажу да је Стефана отац ослепио пре због оптужбе његове маћехе".

Након ослепљења Стефан је послат на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II. "Овај благочастиви краљ Урош узевши свога сина таквога ослепљенога даде га у славни град Константинов ка тадањем своме тасту, светом и васељенском цару кир Андронику" (Данило Други). У заточеништво Стефан је отишао са женом и са двоје деце: Душица и Душан (каснији цар Душан) "да га тамо чува заједно са његова два нејака сина, од којих је један ускоро умро; другог с надимком Душан, још готово као дечака, пре него што умре доведе из Цариграда у Србију" (Мавро Орбин).

Византијски цар Андроник II је веома лепо примио Стефана са његовом породицом и дао им један од царских дворова на кориштење. "И када је био приведен тамо ка благоверному цару Андронику, заповеди да га чувају, и давши му једну царску палату на пребивање, рече да му дају све што му је на потребу" (Данилов ученик). По свему судећи, било је и више него очигледно да Стефан није ослепљен, тако да је то цар Андроник одмах приметио. "Јер имајући га још тамо у својим рукама, унапред је разумео да му није до краја био одузет вид очију његових по Божјој доброј вољи" (Данилов ученик). Ипак, цар то није дојавио Милутину, плашећи се да би овај могао да понови казну. "Овај благоверни разумевши такво прогледање његово, не објави никоме таква виђења да му се не дода опет која злоба" (Данилов ученик).

Сами услови под којим је Стефан био у заточеништву требали су изгледа да буду веома строги, а он сам да буде под строгим надзором. То се види из начина на који је цар Андроник поступио према Стефану онога момента када је овај дошао у Цариград. Тада је цар наиме наредио да се Стефан затвори у једну од царских палата, истовремено забрањујући му било какве посете изузев игумана и оних лица за које цар лично дозволи. "И би заповеђено од тадашњег цара Андроника Палеолога, да пребива у обитељи Бога свију и сведржитеља, завештавши да нико други к њему не долази да беседи, осим игуман обитељи и онај коме он дозволи" (Григорије Цамблак). Овакве строге услове цар није одредио по својој вољи, већ по Милутиновим упутствима. Ово заточеништво се претворило у својеврсну изолацију Стефанову, чак у толикој мери да биограф наводи како је Стефан малтене урачунат у мртве. "Удаљен од части и славе царске, коју је пре имао, и од љубави свога родитеља, и нечуван од бивших му својих, но да кажем, као да је са мртвима урачунат,..." (Данилов ученик).

Стефану ово заточеништво у Цариграду није било лако, тако да је доста времена провео у молитви. "И често се мољаше и чињаше многа коленопреклоњења" (Григорије Цамблак). Чак у толикој мери да је изазивао дивљење. "А када су се братија окупљала на молитвено правило, он се први налажаше, стојећи непомично до свршетка богослужења, тако да су се и сам настојатељ и сва братија дивили његовој бодрости и ревности" (Григорије Цамблак). По свему судећи Стефан је изазвао дивљење и поштовање од оних који су га тада окруживали. "И због овога био је од свију љубљен и вољен, и према њему показиваху сваку пажњу" (Григорије Цамблак). Све ово је на неки начин допрло и до цара Андроника. "Него и он беше чуо за похвално живљење овога мужа" (Григорије Цамблак). Сада се и сам цар одједном заинтересовао за Стефана и почео је да га позива на свој двор и да разговара са њим. "Тако да је често позивао к себи у царски двор због користи да са њиме говори и с њим обедује" (Григорије Цамблак). Након неколико таквих разговора цар Андроник одједном мења своје до тадашње суздржано понашање према Стефану. "А благоверни тај цар васељенски што је по истини назван цар милости, не презре ни овога младића, но видећи га у искушењу и напасти, наклони се на милосрђе његово и не додаде му бол на бол, видећи да му је довољно његово зло, и чинећи милостињу хранио га је, све корисно чинећи му,..." (Данилов ученик). По свему судећи, током тих разговора цар је и приметио да Стефан уопште није слеп, а могуће је да му је то и овај сам рекао. То би значило да су њихови односи толико узнапредовали да се Стефан није плашио показати цару да сасвим добро види и да Милутиново наређење није до краја извршено.

Код Григорија Цамблака спомиње се и једно Стефаново учешће у верским дискусијама поводом расправа исихаста и њихових противника. Радило се о дискусијама Варлаама, са једне стране као представника рационалистичког аристотелизма, и Григорија Палама, са друге стране као представника мистичног исихазма. У том сукобу победио је Григорије Палама, док је Варлаам био отеран. Према биографу, на једном од разговора Стефана и цара почело се дискутовати о том проблему и Стефан је кроз своју дискусију критиковао учење Варлаама. Цар је био задивљен Стефановим резоновањем и под тим утицајем "одмах заповеди да му доведу Варлаама свезана, а да се изагнају његови једномишљеници из града и да их не примају градови и села његове државе" (Григорије Цамблак). Овде је биограф направио грешку, будући да се овај сукоб појавио тек након смрти Стефана Дечанског и он разумљиво није могао имати улогу у тим догађајима. Ипак, и поред свега ово сасвим сликовито говори о томе да је Стефан са царем био у веома добрим односима. С друге стране, биограф покушава и да покаже како је Стефан био прави борац за православну веру. "Таква је била Стефанова ревност за побожност, таква је била мржња према јеретицима, таква вера ка Христу. И када је у туђој земљи и заточењу дисао таквом ревношћу према православљу да је и цара подигао на изгнање јеретика, и који је тако био снажан у Христу који га крепи, шта ли он неће учинити када буде имао државу у својој вољи?" (Григорије Цамблак).

Сам овај однос цара према Стефану и ово питање које наводи Цамблак "Шта ли он неће учинити када буде имао државу у својој вољи" намеће једно друго питање. Да ли је цар онога момента када је открио да Стефан није слеп дошао до закључка да ће на крају ипак Стефан бити тај који ће наследити Милутинов краљевски престо? Стога је у складу са тим и изменио своје понашање према Стефану. Он га је заправо видео као будућег српског краља и према њему се тако и односио. Цару Андронику као већ старијем човеку, али изузетно искусном политичару било је јасно да Драгутинови потомци немају шансе да наследе српски престо, као што то нема ни неко од његове деце из брака са Ирином. Милутин са Симонидом нема деце нити ће је имати, тако да се круг наследника сужава на Константина и Стефана. У том односу, цар је као искусан политичар, морао оценити да је Константин слабији, те да ће на крају Стефан бити тај који ће узети круну. С друге стране, и то што Стефан није до краја ослепљен, што је изведена подвала Милутину, доста је говорило само по себи. Ако је тачна горе наведена претпоставка да је у целу подвалу око Стефановог ослепљења умешана Српска православна црква и део властеле, тада је и цар Андроник то морао сазнати онога момента када је утврдио да Стефан није слеп. То је за њега било сасвим довољно да увиди да се у суштини само чека да Милутин умре, па да се Стефан појави и да узме круну. Сам Стефанов боравак на византијском двору био је више у функцији његове заштите од Милутинове освете, него што је требао да буде казна. Заиста, који је други разлог могао њега навести на толико присно понашање према Стефану и њихове честе сусрете? Једино објашњење је да је цар припремао добре односе са будућим српским краљем. Из дотадашњих догађаја било је сасвим видљиво да Византији највећа опасност може да дође баш из Србије. Истовремено, Србија јој може бити и највећи савезник, што се видело из досадашње Милутинове помоћи када је овај слао своје одреде да ратују са Турцима за рачун Византије. Према томе, цар је покушавао да са Стефаном оствари добре односе не би ли га задужио за каснију добру сарадњу, када овај постане српски краљ.

30. Стефанов повратак

Након што је прошло пет година од заточења у Цариграду, на чудесан начин врати се Стефану вид. Након свеноћнога бдења у част успомене на чудотворца Николаја, Стефан је, за време док се читало житије о чудесима овога свеца, седећи за столом задремао. У сну му се јавио Никола, мирликијски епископ, који му је обећао да ће поново прогледати. "И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се крајевима прстију очију, рече:Господ наш Исус Христос, који је слепоме од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак" (Григорије Цамблак). Тако је Стефану повраћен вид и тиме се остварило обећање овог свеца које је дато још онда када је он и ослепљиван. Наиме, одмах након ослепљења док је Стефан лежао исцрпљен појавио се овај светац. "Имао је свештенолепни изглед, украшен светитељском одеждом, а светлост благодати сијаше на лицу мужа. Носећи на десном своме длану оба његова извађена ока ..." (Григорије Цамблак). Тиме је речено да су оба Стефанова ока сачувана, а да ће их светитељ вратити онда када се за то укаже прилика. Сада је била та прилика и Стефану је вид враћен. Сва његова правоверност је тиме била у пуној мери награђена.

Ово Стефаново житије писао је Григорије Цамблак када је прошло скоро више од 70 година од смрти Стефана (Дечанског). Цамблак је био игуман манастира у Дечанима и ови његови прикази верно одражавају легенде које су тада биле раширене у народу о томе како се Стефану повратио вид. У даљњем тексту ће бити видљиво да су те легенде почеле да се шире оног момента када се Стефан упустио у борбу за Милутиново наследство и у тој борби му неизмерно помогле стварајући од њега свеца.

Током заточења у Цариграду стигла је Стефана и једна породична трагедија: умро му је син Душица. "Када прође немного дана иза тога чудноватог прогледавања, најмањи његов син разболе се тешком болешћу и у мало дана умре" (Григорија Цамблак).

За то време умро је Драгутин (1316. године), а Милутин са својом војском заузме земље којима је овај за живота владао. Владислава, Драгутиновог сина који је био одређен за очевог наследника и потенцијалног наследника српске краљевске круне, Милутин је без милости бацио у тамницу. Тиме је као наследник српске краљевине и Владислав (као недавно Стефан), избачен из игре. Ускоро је и други син царице Ирине који се звао Теодор одустао од тога да буде будући краљ Србије. Он је наиме око 1317. године долазио у Србију, али му се, као ни његовом млађем брату Димитрију 1308. године, нису допали клима и људи па је одустао од кандидатуре. У то време он је већ имао грофовију од Монферата (од 1305.) па вероватно није желео да ризикује са српском краљевином. Вероватно да је упознао ситуацију која влада у Србији и као већ искусан човек оценио да у Србији он нема никаквих шанси, те да га српска властела никада неће, као странца, прихватити за свога краља. Њему никако није могло остати непознато да постоји неколико озбиљних кандидата за српски краљевски престо и да је након Милутинове смрти вероватан грађански рат. У том рату могао је лако изгубити главу, а он није био вољан да своју удобну грофовију замени за несигурну круну. Током 1317. године умрла је и царица Ирина, па је и са те стране престало мешање у питање Милутиновог наследства.

Сам Милутин је по свему судећи, додуше и није имао другог избора, за свога наследника одредио сина Константина. За историју он је непознат и о њему постоје само претпоставке. Има неких индиција (веома несигурне) да је Милутин поставио Константина за зетског краља и да је он (Константин) у том својству у Скадру дао ковати сребрни новац. На том новцу Константин је приказан како седи на престолу и држи у руци скиптар док на глави има круну. Да га је Милутин одредио за наследника види се из тога што је Константин насликан са Милутином и Симонидом на фресци у Грачаници где је приказано како их Христос благосиља. Исто тако, спомиње се Константин и у натпису на икони која је се налази у цркви Светог Николе у Барију. Та је икона поклоњена 1319. године и то говори довољно јасно да се тада Константин водио као Милутинов наследник. Ко је био он, ко му је мајка (претпоставља се да је то била прва Милутинова жена – непозната српска властелинка), да ли је био ожењен и да ли је имао деце, остаје тајна. По свему судећи, Милутин га није много ценио нити држао до њега, а то што је био одређен за наследника била је ствар чисте случајности, пошто других једноставно није било.

Баш некако у време након доласка Теодора, сина царице Ирине, у Србију и његовог још бржег одласка из ње, почне Стефан да ради на томе да код Милутина испослује дозволу за повратак у Србију. Знајући да се не може директно обратити Милутину, он пронађе у Српској православној цркви утицајног посредника. Он тада напише писмо Данилу који је тада (1320.) био у Светој гори, у Хиландару и у којем га моли да се овај заузме код Милутина не би ли добио дозволу за повратак. "Написавши слова умилних речи са великом тугом срца, и њих даде ка овоме преосвећеноме господину моме, који је тада био у Светој Гори у дому пресвете Богородице, месту званом Хиландар, живећи у усамљеништву ради иночества, молећи му се...." (Данилов ученик). Сам текст писма садржи у себи углавном молбе Данилу да се заузме код Милутина, али на крају се наглашава жеља. "Но доброразумним и слатким речима твојим учини послушним његово превисоко име, да ме доведе у Богом даровану своју државу" (Данилов ученик). Стефан тражи од Данила да му овај обезбеди повратак у "своју државу" што има значење да Стефан сматра себе за престолонаследника и то говори доста сигурним тоном. Тако нешто се не би могло очекивати од онога ко је заточен у далеком Цариграду и који се налази у немилости краљевој. Таква сигурност је код Стефана била плод нечега што је он знао или очекивао. То нешто би могло бити само нека подршка коју је имао, или од цркве или од племства. Могуће је и од једних и од других. Време у коме се он враћа у Србију се касније показало као прави моменат, јер је непосредно након тога Милутин изненада умро. Та подударност (срећа или намера?) његовог повратка са Милутиновом смрћу касније је била веома драгоцена.

Овакву Стефанову молбу Данило је примио и о томе упознао црквене достојанственике Свете Горе. "И сакупивши ка себи свечасне и преподобне и достојноимените чрнце Свете Горе, и љубазно учинивши састанак Господу, и пошто је била духовна беседа међу њима, овај, господин мој, Богом вођен и уразумљиван Духом светим, смислено и разумно посаветова се с њима, и даде им писмо ка њему." (Данилов ученик). По примитку писма Данило није самостално предузимао ништа, већ је са Стефановом молбом упознао достојанственике Свете Горе. На том саветовању договорено је како треба деловати на Милутина, не би ли се од њега измолила тражена дозвола за Стефанов повратак. Тада је изабрано једно посланство. "И изабравши неке од таквих свечасне чрнце Свете Горе, и ове послаше ка превисокоме краљу Урошу саставивши многоразумне и дивне речи писма, којима би могли да постигну вољу њихове молбе, као што су молили о сину овога христољубивога" (Данилов ученик). Истовремено је послата и молба архиепископу Српске православне цркве Никодиму од којег је тражено да и он својим ауторитетом подржи ову молбу и да буде на челу овог посланства. "Такође молбу начинише ка преосвећеном архиепископу Никодиму да се потруди са овим посланицима до благочастивога краља" (Данилов ученик).

Архиепископ Никодим је у потпуности прихватио молбу из Свете Горе па уз ово посланство крене и он ка краљу Милутину. "И тако овај господин мој преосвећени архиепископ кир Никодим саслушавши такве речи, и као ваистину муж добрих жеља, ревнитељ истините љубави, мрзећи зло и одвраћајући се од сваке неправде, са успехом уставши пође ка томе благочастивоме и христољубивоме краљу Урошу" (Данилов ученик). Сада је посланство било комплетно: са једне стране сакупљено је из Свете Горе (Хиландара), док с друге стране ту је сам архиепископ Српске православне цркве Никодим. У сваком случају покретач ове иницијативе био је Данило, односно импулс је кренуо из Свете Горе (Хиландара), док се архиепископ Никодим придружио овој идеји када је она већ била формирана и када се већ и почела спроводити. Судећи по Даниловом ученику, посланство би ишло до Милутина и да им се архиепископ Никодим није придружио, но због његовог великог ауторитета његова подршка је била добродошла. То је био сам врх Српске православне цркве, подржан из Свете Горе.

Овакво посланство краљ Милутин је морао да прими и да га саслуша. "Приступише са овим преосвећеним архиепископом кир Никодимом ка благочастивоме, и што су имали да кажу због чега су послани, све изговорише " (Данилов ученик). Да је овакво посланство претпостављало известан ризик за све који су били у њему, види се из следећег. "А овај преосвећени ваистину имајући савршену смелост ка овоме благочастивоме, приступивши к њему поче му говорити слатке и доброразумне речи, којима би му било могуће велики гнев јарости његове окренути на кротост, као што је и било" (Данилов ученик). Биограф наводи како је архиепископ морао имати доста храбрости онда када је пред Милутина иступио са таквом молбом, јер је краљ био још увек огорчен на Стефана. Стога би било веома интересантно знати шта је био разлог да се баш тог момента затражи од Милутина опрост за Стефана? Којим су се разлогом руководили црквени великодостојници онда када су ризиковали Милутинов гнев и са таквом упорношћу код њега инсистирали на своме захтеву? Могуће је да су они сви уствари очекивали да би Милутин можда могао почети побољевати будући да је тада већ имао и доста година (око 70) и да је потребно да Стефан буде у Србији када се постави питање наследства.

Да ли је у позадини овога догађаја стајала можда и Византија? Григорије Цамблак наводи како је Стефанов повратак заслуга византијског цара Андроника II. Цар је наиме једном приликом послао неко изасланство у Србију које је тражило од краља Милутина војну помоћ за борбу са Турцима. На челу овог посланства постављен је, како каже Цамблак "настојатељ манастира Пантократорова, као мужа речита и искусна у свему". Дакле, посланство је дошло на српски двор, али Цамблак греши у томе што наводи да је посланство тражило војну помоћ за борбу са Турцима. Та војна помоћ о којој он говори била је још 1312-1313. године, дакле још пре него што се Стефан и побунио. То значи да ово посланство није имало као своју главну сврху да тражи од Милутина војну помоћ већ нешто друго, а то "нешто друго" је кроз даљњи текст речено. Наиме, током преговора Милутин позове "насамо онога часнога оца, питаше о сину Стефану." У даљњем разговору Милутин је могао да чује само речи похвале о своме сину. "И причаше му о многим добрим делима мужа и о непорочном животу, и како премудро подиже самодршца да изагна јеретике". Након тога Милутин добија савет. "И ако ћеш послушати мене, који те добро саветујем, врати с чашћу себи онога који је виши од човечанске части". Милутин се није дуго размишљао већ одговори: "Нека буде како Бог хоће, часни оче, као што си заповедио". Тиме је Стефан добио опрост и могао је слободно да се врати.

У обе ове приче које су изнели биографи (Данилов ученик и Григорије Цамблак) приметна је велика улога православне цркве, заправо чак искључива. Код Даниловог ученика у посланству код Милутина је било изасланство са Свете Горе, али је вођа био српски архиепископ Никодим. Искључиви задатак посланства је био да убеди Милутина да овај Стефану опрости и дозволи му долазак у Србију. Код Цамблака се ситуација мало мења и посланство није било састављено из црквених лица већ из световних и то искључиво Грка, али којима је био прикључен "настојатељ манастира Пантократорова, као мужа речита и искусна...", дакле опет једно веома утицајно црквено лице. Задатак посланства је био да се обезбеди војна помоћ, а тек случајно је било говора о Стефану (само због тога што је Милутин био радознао да чује шта му син ради).

Посматрајући ове две могућности вероватна је верзија коју је пружио Данилов ученик, али не сме се никако занемарити ни Цамблакова. Улога Византије је веома лако могућа у овом целом догађају и вероватно да је Цамблак нешто знао о томе, и то је могући разлог зашто се у његовој причи улога Српске православне цркве и не спомиње.

Каква би могла бити улога Византије? За могућност да је Стефан преко Српске православне цркве себи омогућио повратак у Србију треба имати у виду да је за такву акцију, која је била због учешћа сабора Свете Горе и архиепископа Никодима доста широка, потребно ипак извесно време и доста припрема. Све то не би могло промаћи будном оку многобројних шпијуна и достављача којих је Византија била пуна и којима је сигурно и Стефан био окружен. Дакле, цар Андроник би сигурно знао за Стефанове везе у Светој Гори и било је довољно само да учини мали напор и да све то осујети. Он то ипак није учинио или из неког интереса који је имао, или (што је много вероватније) зато што је и Византија учествовала у целој акцији. Довољно је само сетити се тога да је цар знао да Стефан није слеп, а ипак то није дојавио Милутину. Он је на њега очигледно рачунао као будућег краља Србије и стога је неговао тако добре односе са Стефаном. У време када је Стефан припремао повратак у Србију, цар Андроник је знао да српски престо неће наследити нити један од његових синова (Димитрије и Теодор), а да Симонида (његова ћерка и српска краљица) не може имати деце. Значи треба пронаћи неку одговарајућу личност за српски престо, а за то није требало много труда. Сам Стефан му се налазио у Цариграду и била би неопростива политичка грешка да се та прилика не искористи. Сада је цар имао прилике да директно утиче на то ко ће владати Србијом, а таква се прилика не пропушта, поготово је не пропушта искусна византијске дипломатија. Дакле, ако није директно он био тај који је омогућио Стефану повратак у Србију (по верзији Григорија Цамблака), онда је цар Андроник у најмању руку, макар благонаклоним односом према целој тој акцији (јер му није могла остати непозната) омогућио њен успешан завршетак.

Без обзира на то што сина није видео толике године, Милутин га није био жељан и био би цару вероватно веома захвалан да му је он раније дојавио да Стефан ипак није слеп. Имао је цар могућности и да Милутина обавести да се преко цркве припрема Стефанов повратак. Ништа од свега тога није учињено. Милутин би сигурно умео све те покушаје да осујети и да Стефана задржи на сигурној удаљености. То да је Милутин био нерасположен према Стефану видеће се касније када га након доласка у Србију не буде задржао поред себе већ га пошаље у удаљену жупанију, задржавајући му сина Душана (можда као таоца?). Постоји још један моменат који је веома интересантан и који може да прикаже у каквом је расположењу Милутин допустио Стефану да се врати. Наиме, он настојнику манастира Пантократорова, након што је чуо о сину Стефану све најлепше "и изливши довољно суза и уставши клањаше се мужу, и исповедаше благодат", дозвољава повратак Стефанов речима: "Нека буде како Бог хоће, часни оче, као што си заповедио". Ту има веома мало од љубави оца према сину и Милутин не дозвољава Стефанов повратак као отац који је опростио, већ тај чин изгледа као да је изнуђен. То додуше ни Милутин не крије јер каже "као што си заповедио".

На крају, Милутин је ипак морао попустити, јер то више није био усамљени захтев једног црквеног великодостојника или само Српске православне цркве већ и сабора Свете Горе "не хотећи презрети такве прозбе и молбе овога преосвећенога и целога Богом љубљенога сабора Свете Горе..." (Данилов ученик). Ту Милутин није имао више много избора, једноставно је морао попустити, знајући која је моћ цркве и свестан свега онога што је за њега црква учинила. Нарочито му је могао остати у успомени Драгутинов продор у Србију током 1311. (или 1312.) када га је скоро сва властела напустила и прешла Драгутину. Изгледало је тада да му нема спаса пред братовљевим гневом, али уз помоћ Српске православне цркве успео је да сакупи злато којим је накупио довољно најамничких чета и одбио овај напад. Да га тада црква није помогла он би изгубио краљевство. При самоме помирењу са братом (1311. или 1312.) управо је црква била та која је била посредник. О тој својој улози помиритеља архиепископ Никодим сасвим неувијено говори на Јерусалимском типику. "Би, наиме, нека распра велика по кушању старога злотвора и раздор међу господином ми превисоким краљем Урошем и међу братом му краљем Стефаном, а ја сам тада био игуман часнога манастира свете Богородице Хиландара, који је у Светој Гори, па извољењем оба брата и сабора српске земље послан бих у нови Рим, у царски град, тада царству правовернога цара кир Андроника Дуке Анђела Комнена Палеолога и сина његовог цара кир Михаила и унука његовог цара кир Андроника, док је васељенским престолом управљао у Цариграду кир Нифон,..." (Никодим Хиландарац на Јерусалимском типику). Према томе, он оваквом свом савезнику није смео одбити ни једну молбу и стога је његов одговор био сасвим рационалан и једино могућ. "Молбу вашу испуних, и заповедам да буде у свему ваша воља, што сте ми говорили о моме сину" (Данилов ученик).

На неки начин ово би се могло сматрати и дипломатском победом Стефана, будући да је остварио све оно што се могло тог момента. Успео је да себи омогући безбедан повратак у Србију и сада је могао мирно да допутује и да се смести негде, очекујући да Милутин умре и да му отвори пут ка престолу. Нико није тада знао да Стефан уопште није слеп и то је било његово најјаче оружје. Уз помоћ Српске православне цркве он је још јачи и не постоји нити један конкурент који ће му се моћи супротставити онда када се отвори питање наслеђа престола. С друге стране, ни властела му није била несклона. Ипак је он тај који је син краља Милутина и који је дуго година био сматран за престолонаследника, а треба се сетити да је имао и значајну подршку од властеле у моменту када је подигао буну. Мора да је нешто од те подршке још увек остало. Време које је протекло од њега је начинило и много одлучнијег човека, тако да се више не може десити да буде онако млак и неодлучан као у побуни против оца. Тада је могао добро видети шта се може са одлучном и енергичном акцијом (тако је Милутин савладао његову побуну), а српска властела цени само таквог вођу. Била је довољно само његова кратка неодлучност и размишљање да ли да удари на оца, а Милутин се није много размишљао већ је напао, па да властела пређе на страну онога ко је одлучнији. То је био разлог зашто је он остао без подршке и зашто је сва властела прешла Милутину.

Ускоро крене посланство пут Цариграда да би саопштило Стефану радосну вест. "Посла цару у Византију, молећи да пошље Стефана к њему" (Григорије Цамблак). Стефан се одмах почео спремати за повратак, а растанак са царем Андроником је био веома срдачан. "И почастивши га многим различним похвалним даровима, и колико му је требало, свако довољно даде му, много злато и друге потребе, колико је хтео, и са великом љубављу отпусти га као овом благоверном и благочастивом и христољубивом краљу Урошу" (Данилов ученик). Путовање је трајало неколико дана и коначно након дугог времена стигао је Стефан у Србију. Одмах се јавио Милутину. "И када дође на место где је цар тада пребивао, по његовој заповести дође к њему" (Григорије Цамблак). Судећи по биографима сусрет је био веома срдачан (или је само тако на први поглед изгледао), а Милутин се обрадовао сину. " А он као отац примио је доброга сина и са сузама целивао, и рече му речи пуне утехе, молећи са истинитом смерношћу опроштај за оно што је њему учинио" (Григорије Цамблак). Тешко да је Милутин молио Стефана за опроштај, то није личило на њега. Ако и јесте била је то глума која је требало да послужи за околне гледаоце. Слично је и Стефан поступио када је тешио Милутина говорећи му да је он (Стефан) крив за све оно што му се десило. "Оче, заповеђено ти извршио си, јер није преподобно ни праведно да ко не послуша када Бог заповеди, пошто ти ниси узрок ни моме рођењу на свет, када он не би дао. Зато смо, оче - рече - обојица дужни да благодаримо ономе који је тебе хтео да спасе служењем царства, а мене да удостоји милости губитком вида" (Григорије Цамблак).

Сам сусрет је мало личио на однос оца и сина, поготово ако се они обојица кају за своје поступке. Наиме, Стефан је пред Милутина изишао са повезом преко очију правећи се да је слеп, падао му је пред ноге са целом својом породицом и пред Милутином плакао. "И када је дошао ка своме родитељу са сином својим Душаном, и са нешто мало деце своје, и тако павши на ноге његове, имајући повезане очи своје, као што приличи слепоме, и са горким сузама вапијући,..." (Данилов ученик). У суштини Стефан је тек тада од Милутина тражио опрост, још увек се није знало да ли ће му Милутин заиста и дозволити останак у Србији. Могуће је да је Милутина погодила (бар на тренутак) ова сцена где му син Стефан са повезом преко очију заједно са женом и сином Душаном који је био дете (рођен 1308. или 1312.) плачући, пуже пред њим и моли за милост. "А овај родитељ његов, христољубиви краљ, не могући трпети због жалости и туге срца свога, видећи вазљубљенога сина свога где му говори такове речи, измени се на милосрђе, имајући као нову и добру и послушну милост од добре чести и не одмећући се од присности синовљеве, даде му неки мали део од државе жупе будимаљске, где ће се чувати" (Данилов ученик).

Милутин је дозволио Стефану да остане у Србији, али га није и задржао поред себе, већ га је послао у жупу у Будимљу, док је Стефановог сина, а свога унука, Душана, задржао поред себе. "Би послан од цара и уједно оца са многом чашћу да пребива у неком диоклитијском месту, пошто су му приношене обилне потребе на свако угађање. А он сина, који је дошао с њим од Константинова Града предаде га његову деду (Григорије Цамблак). Дакле, Стефан је био послат одмах у засебан део државе, не баш велики, где је могао мирно да борави. Милутин се уверио да је слеп (барем је он тако мислио) те да му од њега више не прети опасност. Саме Стефанове сузе и молбе за опрост као и исказано покајање, деловали су Милутину доста убедљиво. Сам тај сусрет је показао да Милутину пажња ипак слаби, јер га је Стефан веома лако преварио у томе да је слеп, као што га је уверио и у своју безопасност. То је био знак да Милутин стари и да више није онај некадашњи лукави краљ. Међутим, за Стефана је још увек био сасвим недостижан. Истовремено овај сусрет је и за Стефана био јасан знак да он против Милутина, док је жив, не може ништа. То ће се нарочито видети онда када Стефан чује да је Милутин умро, али мислећи да је у питању подвала буде једно време оклевао. Још увек је Милутин био страшан и опасан. С друге стране ни сама православна црква не би дозволила поновно разбуктавање сукоба оца и сина. Стефан ће морати да сачека Милутинову смрт.

Остаје питање који је разлог био то што је Милутин поред себе задржао Стефановог сина Душана. Могуће су две ствари. Као прво могуће да Милутин ипак није у потпуности веровао Стефану те да је подозревао неку подвалу. У тим старачким годинама Милутин је већ свима био тежак са неповерљивошћу и сумњичењем. Од његових непрестаних оптуживања није био сигуран нико, а по свему судећи најгоре је било његовој жени, младој краљици Симониди. Њу је непрестано сумњичио за неверство, итд. У оквиру тога могао је још мање веровати Стефану који је већ једном покушао побуну. С друге стране толико заузимање цркве за Стефана није му могло бити свеједно, јер је он знао за њену моћ. То га је вероватно и плашило, будући да су у Србији постојала многа незадовољства која би могла лако да се претворе у отворени бунт. Престолонаследник Константин му није био нека посебна узданица и са њим он први није био задовољан. Једина могућност да Стефана држи под контролом била је да му сина Душана држи поред себе као таоца. Докле год буде држао Душана, дотле ће и Стефан бити веран. Да он нема никаквих скрупула и да би се у случају какве побуне могао осветити на Душану у то Стефана не би требало посебно уверавати, јер њега самог је Милутин зарад власти дао ослепити.

Друга могућност је можда убедљивија. У тим старачким годинама, већ је речено, Милутин је био веома неповерљив. Ни са једне стране он није имао љубави. Од пет жена које је имао све га мрзе, а ова последња, Симонида, га мрзи још и највише, чак толико да је већ од њега и бежала. Осим што га мрзи можда га и вара са другим, млађим од њега. Деца га такође не подносе, неко са разлогом неко без њега. Константин једва чека да он умре не би ли га наследио, а Стефан га мрзи због ослепљења. Невољен, а већ добро остарео и мрзовољан он одједном долази у прилику да види унука Душана којег Стефан доводи са собом из прогонства. Душан је у то доба био већ момчић, ако узмемо да је рођен 1308. године (или 1312.) у време сусрета са Милутином (1320.) имао је око 12 година. Дакле, Милутин сада пред собом има младог момка који је већ тада био веома лепа појава и могуће је да су тада одједном у њему прорадила осећања која дуго није имао. Сада је имао одраслог унука од којег би он могао да направи правог владара и који би био његов достојни престолонаследник. Стога одлучује да Душана задржи поред себе и да га покуша научити како се влада једном таквом јаком, али и непослушном државом као што је Србија. Тек сада Србија има правог Немањића који ће бити у стању да настави ову "светородну" лозу. У Константина ионако никада није имао много поверења, Стефан је слеп, али ту је зато Душан, његов унук. То не би било први пут у историји да један владар не оставља престо своме сину, пошто у њега нема поверења (сматра га слабићем или слично), већ унуку, којега за то посебно и припрема.

Овакво сурово кажњавање Стефаново није било лако објашњиво биографима који су писали о Милутину и Стефану Дечанском. Није било могуће ни једнога од њих означити као јединога кривца за овај сукоб и сурово Стефаново кажњавање. Кривац је до краја нађен у Милутиновој жени Симониди која је означена као сплеткарошица која је успела да убеди оца (Милутина) да казни сина (Стефана). "Подиже завист ђаво који увек мрзи добро. А извршилац таквог служења била је његова жена. О моје сузе, што женска превара савлада прародитељеву у рају велику мудрост..." и даље "Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првороднога сина,..." (Григорије Цамблак). По њему излази да је Милутин био жртва њена. "Надвлада женска превара достојна жаљења и приче за сузе, победи се царева премудрост женским сплеткама, поклони се очинска мудрост женској слабости, угаси се родитељска топлота женском бестидношћу." (Григорије Цамблак). Овакве гласине су стигле и до Мавра Орбина који наводи: "Неки кажу да је Стефана отац ослепио пре због оптужбе његове маћехе. Међутим, није остао сасвим слеп, мада се у почетку правио да јесте." Све ово су бесмислице, будући да је Симонида можда била и највећа жртва свих ових догађања. Најпре је као петогодишње дете доведена за жену једном старцу, да би недуго потом била ухваћена у право врзино коло амбиција њене мајке царице Ирине када је ова покушавала да убеди Милутина да српски престо наследи један од њених синова.

Симонида је ускоро израсла у лепу жену према којој је Милутин показивао страховиту љубомору. Већ остарео плашио се да млада жена не би погледала кога млађег, док је с друге стране (ако верујемо Орбину) он њу упропастио као жену упуштајући се са њом док је имала само осам година у сексуалне односе и тако је повредио да она више није могла рађати. Такву упропаштену, непрестано је сумњичио за љубавне преваре, свестан своје старости и немоћи. Она мора да је према њему осећала све осим љубави и искористила је прву прилику коју је могла да од њега побегне. То је било 1217. године када јој је умрла мајка и када је под оправдањем да иде на њену сахрану отишла у Цариград да би одмах потом одбила да се врати у Србију. На то се Милутин жестоко наљутио и почео да прети византијском цару Андронику. Видевши да је Милутин изгубио потпуну контролу над собом и да би због Симониде могао и војску да покрене, цар натера Симониду на силу да се врати у Србију. Она крене за Србију, али у очају, само да се не би морала вратити Милутину, у Серу се замонаши. Ето шта је била у стању да уради једна млада жена (од само 22 године) само да се не би вратила безобзирном старцу. Може се замислити какав је ужас завладао међу пратњом која ју је водила Милутину. Ко ће сада смети да му изађе на очи и да му објасни како је Симониди дражи и крути манастирски живот од живота са њим. Међутим сада се умешао и Симонидин брат деспот Константин, који јој поцепа монашку ризу и сву уплакану и у јауку преда на силу српском посланству које је Милутин послао по њу. "Она је тада била у узрасту од 22 године. Уплашена да не буде по повратку убијена од стране мужа, који је увек био подозрив према њој а сада још и распаљен великим гневом, смислила је да обуче монашку одећу и тако побегне од заједничког живота с њим. Није се усуђивала да то учини док је тамо код оца боравила, да не би оца, иако он није био посвећен у њен план, изложила оптужби због јавног саучесништва и да не би подстакла краља на отворени рат против оца. Зато је до града Сера путовала онако како је при поласку била обучена. Боравећи тамо више дана, тајно је од неког купила монашку ризу и обукла је једне ноћи. Тако се следећег дана ненадано појавила пред Трибалима који су је пратили и изазвала код њих не мало запрепашћење и збуњеност, тако да су из страха од господара хтели нешто страшно против ње предузети. Наиме, или да јој подеру ризу и да је против воље одведу њеном мужу, или као другу могућност, да је убију, да не би жива станујући веома далеко од свога мужа, мучила његов дух жестоким боловима. Али, њен полубрат, син друге мајке деспот Константин, који је такође био присутан, предухитрио је те планове и исправио њену лакомисленост, слутећи да би краљ веома рђаво примио то што се десило. Он јој је пришавши силом подерао ризу и обукао уобичајену њену одећу. Затим је предао Трибалима и наредио им да је што је могуће брже одведу, иако се она опирала и плакала" (Нићифор Григора).

Ето какви су били односи између Милутина и Симониде. Савршено је јасно да Симонида представља жртву Милутинову и да она као таква није могла имати апсолутно никакав утицај на њега, а најмање у његове односе са Стефаном. То што је она означена као главни кривац лоших односа између Милутина и Стефана, јесте само оправдање биографа који нису смели да напишу праву истину.

Страна 4 >>

// Пројекат Растко / Историја / Света лоза Стефана Немање //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]