ресуда треба да се заснива на закону. Поред Душановог законика, то подразумева и византијске законе који су важили у Србији, црквене законе и неке одредбе обичајног права. Законик даје свакоме право да путем суда дође до правде и заштите, а ако му то не успе путем редовних судова, може доћи на царев двор. То се, ипак, не односи и на робове : "И ко невољан дође на двор царев, да се свакоме учини правда, осим роба властеоскога" (чл. 72).  Пресуда је можда и раније била писана, али Законик уводи као опште обавезну писану пресуду у два примерка: "Све судије што суде да уписују судове и да држе код себе, а уписавши, друго писмо да га даду оному, који се буде оправдао на суду. Судије да шаљу приставе добре, праве и веродостојне" (чл. 163). Ова обавеза се понавља у чл. 181: "и што ће кому судити судије, сваку осуду да уписују, како не би било некоје потворе, да се решава по закону цареву." 
 
 

звршење пресуде је дуго времена имало приватни карактер. Касније ову обавезу преузима држава на себе и забрањује приватним лицима да сама извршавају пресуду. То је био посао инокосног судског органа - пристава. Он је са собом морао носити писмену пресуду, коју је требало извршити и у свему се морао строго придржавати те пресуде. Извршеник је пристава могао тужити за злоупотребу, а када би се злоупотреба доказала, казна је била веома строга: "аколи се нађе да су преправили суд, да им се руке отсеку и језик одреже" (чл. 162). С друге стране, нико није смео одбити извршење пресуде од стране судског органа: "Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има." (чл. 107). У случају да пристав због противљења не успе да изврши пресуду, судија треба да напише званично писмо кефалији или властелину, у чијој се области налази "преслушник", да они изврше пресуду: "Судије, куда шаљу приставе и писма своја, ако се ко оглуши и одбије пристава, да пишу судије писмо кефалијама и властели, у чијој буду области они непокорници, да сврше за то власти што пишу судије, ако не сврше власти да се казне као непокорници" (чл. 178).