византијском праву су пооштрена начела истражног инквизиционог поступка у кривичним споровима. Примењује се мучење, искључује се заступништво и са стране окривљеног и са стране тужиоца, а за разлику од грађанских спорова, у кривичном поступку сведоци се позивају одлуком судских органа и обавезни су да  приступе суду. Немају право да сведоче малолетни, жене, најамници, слабоумни, убоги, слуге, укућани, ортаци за ортаке, синови за очеве и очеви за синове, глуви, неми, откривени у лажима, јеретици и Јевреји против хришћана.(66) У извесним случајевима суд може захтевати од сведока да положи заклетву. 
     У Србији није било поделе између кривичног и грађанског поступка. Поступак је био углавном исти и покретао се на иницијативу оштећене стране. Међутим, већ се осећају неке разлике, као на пример у борби против разбојника. Појава разбојничких чета, које су нападале насеља и путнике на друмовима,  карактеристична је за средњи век и у источним и у западним феудалним државама. Стога су били дужни сви становници градова, жупа и крајишта да воде рачуна о појави разбојника, да их гоне и предају властима, без обзира на то што они сами нису били оштећени. 
 
 

озивање на суд се, према Душановом законику, врши од стране тужиоца у присуству државног органа, пристава. Велики властелин се позива друкчије од осталих: "Властели велики да се позивају с писмом судијиним, а остали с печатом" (чл. 62). Властелин не сме бити позван увече, него "пређе обеда". Сваком војнику се даје повластица да по повратку кући може остати три недеље и да је после тога рока обавезан да дође на суд (чл. 61). Удата жена није смела бити позивана без мужа. Муж, ако је на путу, није одговоран за недолазак све док му жена не јави за позив. Недолазак тужиоца ослобађао је туженог од одговорности. Ако није дошао, тужени је плаћао казну - "престој". У неким случајевима су странке могле имати заступника. Када је био позван члан породичне задруге, могао је уместо њега доћи на суд неки други члан задруге: "Братанци, који су заједно у једној кући, када их ко позове код куће, који дође од њих, тај да одговара; аколи га нађе на двору цареву или судијину, да дође и рекне, даћу брата старијега на суд, да га даде, и не сме се присилити да одговара" (чл. 66). Чл. 73 такође предвиђа заступника: "Сирота која није кадра парничити се или одговарати, да даде заступника, који ће за њу одговарати." 
 
 
 

Душановом законику су предвиђена следећа доказна средства: обличеније, лице, свод, сведоци, исправе, заклетва странака, клетвеници, Божији суд, признање. 
Обличеније, хватање кривца на делу, био је веома значајан доказ, као и лице, corpus delicti, па се помињу у већем броју чланова - чл. 92, 109, 149, 154 и 180. 
     Свод је ушао у законик као установа обичајног права и углавном се употребљавао када је била у питању крађа стоке - чл. 180 и 193. 
     У Законику ниједан члан не говори о сведоцима, што не значи да сведоци нису били доказно средство. Међутим, овај начин доказивања је детаљно регулисан у Властаревој Синтагми, те нема никакве потребе да се сличне одредбе понављају у Законику. 
     Исправе су познато доказно средство и то су углавном разне повеље, даровнице и друге "књиге". 
     Осим ових, рационалних доказних средстава постојала су и ирационална  њихова велика примена  карактеристична je за сва средњовековна права. 
     Заклетва странака се употребљавала, али није регулисана у Законику с обзиром на то да се о њој говори у Властаревој Синтагми. 
     Клетвеници су људи који, за разлику од сведока, не сведоче о ономе што су лично видели или сазнали на други начин, него својим заклетвама подржавају изјаве странака. Они се често помињу у Законику и изгледа да су се као доказно средство много користили. Законик одређује број клетвеника према значају дела: "Отсада унапред да је порота и за много и за мало: за велико дело да су двадесет и четири поротника, а за помању кривицу дванаест, а за мало дело шест поротника" (чл. 151). На чијој се страни заклело више поротника, тај се сматрао "правим". 
     Божији суд је, као ирационално доказно средство, био доста дуго у употреби код многих народа. "Божији суд се састојао у томе, што се оптуженик подвргавао неким нарочитим операцијама, опасним по његов живот, његово здравље или интегритет његовог тела. Ако би кроз њих прошао жив, здрав и неповређен, онда се сматрало да је Божијим судом оправдан те невин."(67) 
     Било је више облика Божијег суда. У српском средњовековном праву имамо котао и железо. Котао: у пун котао вреле воде стављен је комад усијаног гвожђа или камен и оптужени је то гвожђе или камен морао рукама извадити. Уколико би се опекао, сматран је кривим. Железо: пред црквеним вратима би се усијало гвожђе на ватри, а оптужени је морао усијано гвожђе положити на свету трпезу у цркву. Ако би се опекао, сматрало се да је његова кривица доказана. Веровало се да сам Бог штити праведног у оваквом начину доказивања кривице.(68) 
     Признање странке се не помиње у Законику. Међутим, с обзиром на то да је поступак био оптужни, може се претпоставити да се ово доказно средство користило. Вероватно се после признања и није тражио други доказ, јер се у оптужном поступку признање не проверава.