удска организација у феудалној Србији није била јединствена. Постојало је неколико врста судова, чија је надлежност била подељена и по категоријама становништва и по врстама кривичних дела, односно спорова.
Чланови 171. и 172. Законика истичу принцип законитости и налажу судијама да суде по правди и законику "а да не суде по страху од царства ми". Уколико је упутство из царевог писма било у супротности са законом, требало је обавезно поступити по закону. Принцип законитости је византијског порекла, а своје је место у српском праву нашао после припајања новоосвојених крајева Душановој држави.(56) Може се приметити да у скоро свим државама средњег века постоји тежња племства да се обавезним законима признају само они који су донети на сабору. (57)
     Црквени суд је постојао, не као творевина државе, која је део својих судских права пренела на цркву, већ као самостална и независна институција. Црквени суд је доспео у Србију из Византије заједно са црквеном организацијом. У то време је црквени суд био већ потпуно оформљен, са надлежношћу која је била шира од изрицања дисциплинских пресуда клеру. Црква суди припадницима клера за све спорове и сва кривична дела. Пред црквеним судом су одговарали сви припадници православне вере за тзв. духовне дугове: "И за духовну дужност нека се сваки човек покорава своме архијереју и нека га слуша. Аколи се ко нађе сагрешивши цркви или преступивши што било од овога Законика, хотимице или нехотице, нека се покори и исправи цркви, а аколи се оглуши и уздржи од цркве и не усхтедне испунити црквена наређења, тада да се одлучи од цркве" (чл. 4). Одлучење је била веома оштра казна у средњем веку и повлачила је многе последице. Надлежност цркве се протезала и на брачне и наследне спорове. Законик штити надлежност црквених судова и у чл. 12 забрањује козмицима (световњацима) да суде било који од "духовних дугова".
     Као власник великих земљишних поседа, моћни феудалац, црква има право да преко својих представника суди целокупном зависном становништву, насељеном на сопственим имањима: "Црквени људи у свакој парници да се суде пред својим митрополитима, и пред епископима и игуманима, и која су оба човека једне цркве, да се суде пред својом црквом, а аколи буду парничари двеју цркава, да им суде обе цркве" (чл. 33). Из надлежности црквених судова, где се црква појављује као феудалац, изузети су "царски дугови" за које је надлежан државни суд. Спорови око земље које води црква, такође спадају у надлежност државног суда који је дужан да о томе обавести цара, да би он пресудио.
     О постојању властелинских судова нема никаквих директних података у Душановом законику. Међутим, ако нема директних, има индиректних података на основу којих се може закључити да су ти судови ипак постојали. У чл. 115 помиње се "суд господарев": "И ко је чијега човека примио из туђе земље а он је побегао од свога господара, од суда..." На властелинствима је било тамница, што значи да је властелин имао право да у њих затвара своје зависне људе ако би их због нечег испитивао или кажњавао. Чл. 103 говори о праву господара да суди своме отроку за сва дела осим "царских дугова". Врло је вероватно да се то може донекле пренети и на право суђења меропсима. Последњи члан Законика је важан за ово питање: "Меропах, ако побегне куда од свога господара у другу земљу или у цареву, где га нађе господар његов, да га осмуди и нос распори, и ујемчи да је опет његов, а друго ништа да му не узме" (чл. 201). Ако је, дакле, било предвиђено право властелина да казни меропха у Законику предвиђеном казном, онда је вероватно постојало претходно право да га на такву казну осуди.
 

     Душановим закоником су установљени државни судови. У целој земљи су по областима распоређене државне судије. Како нови судски органи нису имали устаљену традицију, Законик им је неким своји одредбама осигуравао услове рада и обезбеђивао достојанство: "Ко се нађе да је одбио судијина сокалника, или пристава, да се оплени и да му се узме све што има" (чл. 107). "Ко се нађе да је осрамотио судију, ако буде властелин, да му се све узме, аколи село, да се распе и оплени." (чл. 111). Државни судови су били надлежни да суде све спорове световне властеле, као и њихова кривична дела, спорове између манастира или цркве и властелина око земље, све спорове зависних становника насељених на државним доменима и сва кривична дела која би они починили, као и све спорове и кривична дела градског становништва из градова у унутрашњости Србије. Зависном становништву са властелинских имања судили су државни судови за "царске дугове". То су била дела од посебног значаја за државу - убиства, тешка телесна повреда, помагање меропху у бекству, крађа коња и парнице о земљи.(55) "Убоги и ништи" који не припадају ниједном властелинском или црквеном имању, такође потпадају под надлежност државних судова. Међу људима се још није била створила навика да се обраћају обласним државним судијама, па их на то опомиње чл. 182: "Ко је у области којих судија, сваки човек да није властан позивати на двор царев, или камо друго, него да иде сваки пред свога судију, у чијој буде области, да се расуди по закону". Законик предвиђа одредбе којима штити становништво од евентуалне злоупотребе службеног положаја. "Судије куда год иду по земљи царевој и својој области, да није властан узети оброка силом, ни што било друго, осим поклона, што му ко поклони од своје воље" (чл. 110).
     Осим државних судова по областима, постојао је суд на самом царевом двору. Властели која је живела на двору судио је тај суд: "Која властела стоје у кући царевој увек, ако их ко тужи, да их тужи пред судијом дворским, а други нико да им не суди." (чл. 177). Овај суд може и да исправи неправде нанесене било коме, осим отроцима властелинским (чл. 72). Дворски суд суди и за свако "зло" које се учини на царском двору. Ако се парничари случајно задесе на двору, може им такође судити дворски суд, али се забрањује самоиницијативно позивање пред овај суд: "мимо област судија, које је поставило царство ми; само да иде свако пред свога судију" (чл. 175).
     Као што је напред речено, у оквиру српско-грчког царства било је градова са различитим статусом. То се у пуној мери одражава и на уређење судова. Приморски градови су имали сопствену судску организацију, предвиђену својим статутима. Неки градови, као на пример Котор, не дозвољавају ни најмању повреду своје аутономије и предвиђају казну за свкаког грађанина који би се обратио суду у Србији.(58) Град Будва има нешто друкчији став. Будвански статут предвиђа "царске дугове"  за које суде српски државни судови. То су - издајство, убиство, спорови о робу, робињи и о коњу.(59) Дубровчани су према свом статуту  били обавезни да све међусобне спорове решавају у Дубровнику пред својим судијама или пред дубровачким конзулима који су боравили у Србији. Ови конзуларни судови су били регулисани обичајним правом све до 1387. године. Из надлежности дубровачких или конзуларних судова није било изузето ниједно дело које би евентуално представљало "царски дуг". Међусобне спорове су Срби и Дубровчани решавали на нарочитој врсти мешовитог суда који се називао "станак".(60)
     У грчким градовима је остављена постојећа судска организација. Постоје судови који суде све спорове и кривична дела својих грађана, па чак и проширују своју надлежност на спорове између својих грађана и становника околне жупе. То су мешовити судови, састављени од световних судија и припадника клера: "Градови сви по земљи царства ми да су на закону о свему како су били у ранијих царева. А за судове, што имају међу собом, да се суде пред владалцима градским и пред црквеним клиром; а који жупљанин тужи грађана, да га тужи пред владалцем градским, и пред црквом и пред клиром по закону" (чл. 176).(61)
     У рударским градовима у унутрашњости Србије живели су рударски стручњаци Саси, затим Дубровчани, Которани и, разуме се, Срби. Овакав етнички разнолик састав становништва морао се одразити и на  уређење судства. Вероватно је положај Саса био сличан положају Дубровчана - међусобне спорове  судили су аутономно, а спорове између Саса и Срба судили су мешовити судови. Осим тога, вероватно је да су постојали и рударски судови који су били надлежни за рударске спорове.(62)
     Обласни државни судови су у Србији прихваћени из Византије.(63) Међутим, за Византију је нарочито карактеристично учествовање свештенства у организацији државних судова, што у Србији није било прихваћено. Када је цар Андроник II желео да спроведе реформу судства, конституисан је 1269. године Врховни суд у Цариграду који се састојао до 12 чланова. Суд су сачињавали највиши представници свештенства, и државни достојанственици у рангу сенатора. Његов задатак је био да прекине корупцију, која је већ дуго времена била велико зло у византијском државном животу. Међутим, ова реформа није оправдала очекивања и нови суд се није показао отпорним према већ традиционалној подмитљивости. Стога је Андроник III био принуђен да потражи ново решење. Основан је нови врховни суд од 4 члана чија је дужност била да контролише рад и пресуде свих судова у царству, када се за тим покаже потреба. Пресуда овог суда је била коначна. И овај суд је био мешовитог карактера - двојица судија су били државни чиновници, а друга двојица припадници високог клера.(64) Новa реформа није имала више успеха од претходне. Ипак, "генерални суд Ромеја" се одржао све до пропасти царства. "За позновизантску судску организацију карактеристичан је јак удео клера у државном судству. Утицај цркве на правни живот био је утолико већи што је, поред царског суда генералних судија, од којих су двојица по правилу припадали клеру, постојао и духовни суд при патријаршији, који је делао упоредо са царским, допуњавао га, понекад и конкурисао му, а у периоду криза могао и да га замењује".(65)