елики део Душановог законика је посвећен кривичном праву. Уводи се и нови термин за кривично дело - "сагрешеније", што подразумева прекршај извесне државне норме или моралне заповести која је имала значаја за државу. Ово је у складу са византијским схватањем да је свака непослушност закону  световног карактера истовремено уперена и против божанског закона. По библијском учењу, сваки закон је резултат божије мудрости која је пренета на човека. Стога ће се сваки паметан човек покоравати законима. Појмови о кривичном делу су се развијали под утицајем цркве у свим оним земљама које су заједно са хришћанством примиле црквену организацију и црквено право из Византије.(50)
     У кривичном праву највише долази до изражаја сталешка разлика, карактеристична за сва средњовековна права. За иста кривична дела припадници различитих сталежа се кажњавају различитим казнама. Та разлика се нарочито осећа када је кривично дело учињено између припадника два различита сталежа, властелинског и себарског: "И ако властелин, или властеличић, опсује себра, да плати сто перпера; аколи себар опсује властелина, или властеличића, да плати сто перпера и да се осмуди" (чл. 55). Међутим, некада је предвиђена различита казна и за припаднике истог сталежа који се разликују по богатству и моћи: "Властелин, који опсује и осрамоти властеличића, да плати сто перпера, и властеличић, ако опсује властелина, да плати сто перпера и да се бије штаповима" (чл. 50). Властелин плаћа исту казну када опсује властеличића или себра, а властеличић подлеже телесној казни, мада је припадник повлашћене класе. Разлика између властелина и властеличића је очигледно велика. Постоје и тешка кривична дела за чије је извршиоце казна једнака, без обзира на припадност повлашћеном или потчињеном сталежу: "Ко се нађе да је убио оца, или матер, или брата, или чедо своје, да се тај убица сажеже на огњу". (чл. 96). Поред овог члана, такви су чланови у којима се предвиђа казна за кривична дела против цркве и религије, за убиство свештеног лица (чл. 95), за паљевину (чл. 99), за мађионичарство и тровање (чл. 109), за разбојништво (чл. 145) итд.
     Кривична одговорност је по Законику углавном индивидуална, мада још увек постоји колективна одговорност за нека кривична дела. За неверу коју почини властелин плаћа и његова кућа (чл. 52). Кућа, која уједно означава и породицу, одговорна је за "зло" које учини њен члан: "И ко зло учини, брат или син, или сродник, који су у једној кући, све да плати господар куће, или да даде ко је зло учинио" (чл. 71). Најчешће се предвиђа колективна одговорност за село за разноврсна кривична дела  - вађење мртваца из гробова (чл. 20), скривање разбојника у селу (чл. 145), забрањивање трговцу да преноћи у селу (чл. 159), скривање златара у селу (чл. 169) итд.
     Виност је била непознат појам док се судило по објективној одговорности. "Ипак утицај римско-византијског (и још више утицај црквеног) права ствара и код словенских народа тачно појмове о виности, о томе да се код кривца: voluntas, non exitus inspicitur"(гледа на намеру, а не на исход).(51) Појам виности детаљније обрађује Властарева Синтагма, док се у Законику налази неколико чланова у којима се прави разлика између умишљаја и нехата: "Ко није дошао хотимице, силом, те је учинио убиство, да плати триста  перпера, ако ли је дошао хотимице, да му се обе руке отсеку" (чл. 87). "Који властелин на приселици из злобе које зло учини: земљи пленом, или куће попали, или које било зло учини, да му се та област узме и друга не да" (чл. 57).
     Урачунљивост се не помиње у Душановом законику, али се одредбе о урачунљивости налазе у Властаревој Синтагми и у Прохирону. Законик предвиђа дело извршено у пијаном стању, али пијанство узима као  отежавајућу, а не као олакшавајућу околност (чл. 166).

бичајноправни начин кажњавања извршиоца кривичног дела путем крвне освете и систем законске композиције замењени су у Душановом Законику казнама које предвиђа и извршава држава. Установа обичајног права - вражда, по којој је извршилац кривичног дела убиства био дужан да да одређену суму новца као накнаду породици убијенога, веома се дуго задржавала у Србији.(52) Душановим закоником прихваћен је византијски систем казни. За лакша кривична дела предвиђена је новчана казна, али се она сада плаћа држави, а не оштећеноме. Уместо новцем, казна се некада плаћа одређеним бројем стоке, што је остатак давне прошлости. Једна од главних сврха казне у средњем веку је одмазда. Осим тога, јавно извршавање сурових телесних казни служило је као генерална и као специјална превенција. Поправљање кривца није било предвиђено и није се сматрало дужношћу државе. Црква је, у складу са учењем о покајању греха, узела ту дужност на себе, користећи у ту сврху сложени систем црквених епитимија поред редовне државне казне.(53) Желећи да ову идеју унесе у световно право, црква препоручује изрицање казни које дају времена "грешнику" да се покаје.(54)
     Душанов законик је преузео из византијског права скоро све казне сакаћења осим кастрације. Сакаћење је углавном тако вршено да се сакатио онај део тела којим је извршено кривично дело - за пристава који би узео више него што је то предвиђала писмена пресуда, предвиђена је казна сечења обе руке и језика (чл.162); руке су одсецане и ономе ко би продао хришћанина иноверцу (чл. 21); иста казна је примењивана за убиство са умишљајем (чл. 87). Овај тип казне је примењиван и на припаднике повлашћеног сталежа и на себре. Међутим, ако би дело било учињено између припадника ова два сталежа, казна сакаћења је примењивана само на себре: "Ако убије властелин себра у граду, или у жупи, или у катуну, да плати тисућу перпера, аколи себар властелина убије; да му се обе руке отсеку и да плати триста перпера" (чл. 94). Батинање се као казна користи за све поданике осим велике властеле - ако властеличић опсује властелина (чл. 50), ако себар "рече бабунску реч" (чл. 85) итд. Смуђење косе или браде је одређено само за себре - ако себар опсује властелина или властеличића (чл. 55), или ако учествује на недозвољеном сабору (чл. 69). Жигосањем се кажњава меропах ако побегне од свога господара (чл. 201). Прогонство се предвиђа у два случаја - ако католик узме "христијанку", а не покрсти се, и ако се нађе јеретик да живи међу хришћанима (чл. 9 и 10). Имовинска казна  се плаћа у разним случајевима - за вађење људи из гробова (чл. 20), за убиство себра од стране властелина (чл. 94), за напад на трговце (чл. 118), за неоправдано задржавање трговаца (чл. 122) итд. Глоба се предвиђа најчешће у новцу, а понекад и у стоци: "Ако се нађе златар у граду, кујући новац тајно, да се златар сажеже и град да плати глобу што рече цар. Ако се нађе у селу, да се то село распе, а златар да се сажеже" (чл. 169). "Аколи рекне, купих у туђој земљи, да оправдају душевници од глобе. Аколи га не оправдају душевници, да плати с глобом" (чл. 193). Конфискација имовине се користи за кажњавање невере (чл. 52), за кажњавање онога ко би осрамотио судију (чл. 111) итд. Имовина се конфискује целокупном селу ако се у њему нађе разбојник (чл. 145). У Душановом законику је смртна казна добила широку примену. Она се предвиђа за низ кривичних дела - ако себар силује властелинку (по другом објашњењу, ако отме властелинку) (чл. 53), ако неко убије епископа или попа или калуђера (чл. 95), ако убије неког од најближих крвних сродника (чл. 96), ако сруши цркву у време рата (чл. 130), ако разбојник буде ухваћен на делу (чл. 149) итд. Казна лишења слободе се не помиње у Душановом законику као главна казна или као уобичајена споредна казна. Предвиђа се на пример за пијаницу "да се врже у тамницу", али се не одређује трајање казне.  Постојао је велики број тамница на црквеним, властелинским и државним поседима, на царском и патријарховом двору. Могуће је да су ове тамнице служиле за испитивање оптужених, као и за кажњавање зависног становништва за разне повреде њихових дужности. "По себи се разуме, да није тамница била за приватне поданике увек казнени затвор, него и истражни притвор и принудно средство за наплаћивање од њих глоба и свакојаких дажбина."
(55)