ладар је био, пре свега, врховни војсковођа. У средњем веку, испуњеном сталним ратовима, често је лично вршио ту функцију. Као носилац врховне судске власти издвојио је неке случајеве из надлежности других судова и поверио их свом суду. Законодавна власт владара, који је био на челу снажне централизоване државе, дошла је до изражаја посебно у доношењу Законика. Управна власт је ојачала баш у доба Стефана Душана и остваривала се преко разгранатог феудално-чиновничког апарата, што је имало за последицу увођење нових титула и звања по угледу на Византију.(6) Владар је био господар целокупне територије своје државе, као и целокупног становништва и зависност и независног. За средњи век је карактеристична тзв. подељена својина. Владар је имао сву земљу у врховној својини - dominium eminens; део својинских права преносио је на световну и црквену властелу и неке институције, пре свега манастире- dominium directum; најзад, један део својинских права припадао је и зависном слоју људи- dominium utile. Владар је себи задржавао право да од властеле одузме dominium directum у неким случајевима, нарочито у случају издаје. Један одређени фонд земље је увек био у потпуној својини владара (осим dominium utile). Владар је одатле је црпео један део својих и државних прихода, који нису били разграничени, одатле је властели давао баштине и проније и богате поклоне цркви и манастирима. У тај фонд је улазила пронијарска земља после смрти пронијара и свако конфисковано имање, а ту је било настањено становништво зависно директно од владара.(7) Мада је врховна власт владара према целокупном зависном становништву била несумњива, она се према насељеницима властелинских и црквених поседа остваривала само посредним путем.

     Између владара и његових феудалаца постојало је непрекидно супарништво. Владар је желео јаку централну власт, док је властела желела јачање своје моћи и увећавање поседа. Да ли је у одређеном периоду била јача или слабија централна власт, зависило је од многих унутрашњих и спољашњих фактора, као и од личности самога владара. Да би на неки начин обуздао самовољну властелу, владар је обично држао јаку најамну војску. Најамну војску је држао и цар Душан. Ова војска, састављана од професионалних војника различитих народа, била је један од ослонаца његове моћи. Цар Душан је успевао да ограничи властелу и да одредбама Законика предвиди различите мере у том циљу.(8) На западу се владар често ослањао на грађанску класу, чији су интереси били супротни интересима властеле. У Србији грађанска класа није била развијена, мада су се за то почели стварати одговарајући услови.
     И Византији и Србији је током целог срењег века остао стран компликовани хијерархијски однос вазалности, који је карактеристичан за западне феудалне државе. Јака централна власт и зависност великог и малог племства директно од владара, била је карактеристика овог типа феудалних односа. Не разумевајући специфичност крунског вазалитета, неки западни аутори су побијали могућност постојања феудализма у Византији и њено државно уређење  упоређивали са старим источним деспотијама.(9) 
 

абори о којима има највише помена у законским споменицима управо за владе цара Стефана Душана, јесу стара установа. Извори помињу саборе од краја ХII столећа, али су они, несумњиво, још старији, јер су у време Немањића већ "стабилизована установа"  обичајног права.(10) Сабор се састојао из свештенства, властеле, владаоца и његове породице. Сазивао га је сам владар у свим ситуацијама у којима је то налазио за потребно. Врло је вероватно да многе важне одлуке владар ипак није могао донети без учешћа сабора и да би таквим покушајем довео себе у незавидан положај. Властела је морала учествовати у доношењу одлука, а не давати само формалан пристанак. Немањићи, који су често долазили на престо насилним путем уз помоћ властеле, нису могли властелу потпуно уклонити из одлучивања и употребљавати саборе само као формално тело, које акламацијом потврђује већ донете одлуке. Сабор је сазиван писменом наредбом, приликом владаочевог крунисања или абдикације, затим када је требало приказати савладара или наследника престола, када је требало поставити новог архиепископа или отворити нове епископије, а понекад и приликом оснивања нових манастира.(11) Сабор је био феудална, а не народна установа, преостала из преддржавног периода.(12) То није било народно представништво, већ скуп привилегисаних сталежа с владарем на челу.(13)