рква у Србији није имала претензија на световну власт, па се и њен положај према владару, представнику државе, разликује од положаја цркве на западу. У Србији је црква била увек уз владара и помагала његову борбу против властеле. Када се српска црква одвојила од охридске и добила свог архиепископа, њен углед је знатно порастао. Српска црква је под окриљем државе и у складу са интересима српске средњовековне државе прешла вишестепени развојни пут. Од несамосталне рашке епископије, која је била ослобођена  подређености охридској архиепископији 1219. године, она је израсла до патријаршије 1346. године. Такав њен развој јачао је позиције српске државне независности, али истовремено он је одговарао и посебним верским и друштвеним интересима и захтевима цркве.(14) Потврђујући велику улогу вере и цркве у српској држави, Душанов законик почиње речима - "Најпре за хришћанство...". Нема толеранције за јереси, па ни за "јерес латинску", односно католичку веру. Мада припадници дубровачких колонија у српским градовима слободно исповедају католичку веру, мада Саси, који живе у рударским насељима, имају велике повластице и нико их не прогони због њихове припадности западној цркви, оштра одредба се упућује православном живљу - "И за јерес латинску, што су обратили хришћане у азимство, да се врате опет у хришћанство, ако се нађе ко пречувши и не повративши се у хришћанство, да се казни како пише у закону светих отаца" (чл. 6). У следећем члану Законик налаже да се поставе протопопи по свим градовима и трговима, да би одвраћали хришћане од вере латинске и вратили покрштене у православну веру. Највећи број католика се налазио у градовима и њихов утицај је ту био најснажнији, те је стога  била неопходна законска мера да се осигурају интереси православне цркве баш у тим деловима царства. Католичка црква се није никад помирила са губитком покрајине Илирик и у сваком је погодном моменту  покушавала да поврати свој утицај. За то су били најпогоднији ктолички свештеници који су се налазили у средишту православне земље. Законик предвиђа оштре санкције у борби против католичког прозелитизма (чл. 8). Православна црква није допуштала мешовите бракове, па их следствено томе забрањује и држава. Низ одредби у Законику има за циљ онемогућавање утицаја католичке цркве на истоку. Дужност је православног цара да сачува и ојача православну веру, и Душан, који себе сматра наследником свих претходних православних византијских царева, жели да то постигне. У Србији је однос међусобне сарадње државе и цркве био углавном непомућен током целог средњег века. Није било многобројних јеретичких покрета као у Византији, па се није никада десило да се цар и патријарх нађу у два супротна табора. Српски владари су генерацијама јачали српску цркву, па је српски цар чинио то исто свим расположивим средствима. 
     Овакав однос државе и цркве је прихваћен из Византије. Цар је заштитник цркве, а патријарх царев саветник. Сарадња византијске цркве и државе, тесна и стална, била је диктирана непосредним интересом обеју страна. Држава је прогањала јеретике као државне преступнике, а црква је анатемисала бунтовнике. Онога ко се супротставио православном владару, црква је кажњавала екскомуникацијом, онога ко се није потчињавао православној цркви, одбацивала је држава.(15) Неки научници су овај однос државе и цркве назвали цезаропапизмом, желећи да докажу да је византијска црква у свему била подложна држави и представљала само њен саставни део.(16) То се мишљење не може прихватити, мада је чињеница да је однос државе и цркве у Византији, па и у другим православним земљама које су биле под утицајем свега што је долазило са ортодоксног истока, био неупоредиво ближи него на западу. Идеал Византије је био савез царства и цркве, њихово прожимање под руководством цара и патријарха. Наравно, у пракси је долазило до честог одступања од оваквог идеала, али у сукобима није цар увек био победник. Црквени обред крунисања није у средњем веку било само спектакуларна формалност. Овим црквеним обредом се и узурпатор, каквих је било много у дугој византијској историји, проглашавао легитимним царем. Евентуални изостанак крунисања, односно одбијање цркве да цару да свој "благослов", могло је имати непријатних последица.(17) Важност крунисања је добро знао и цар Душан. Великим трудом и богатим даровима успео је да стекне наклоност српског и бугарског свештенства, грчког свештенства из освојених византијских крајева и монаха Свете Горе. Оснивање патријаршије и избор патријарха Јоаникија били су неопходна припрема за крунисање. Тек је цар са патријаршијом и после црквеног обреда крунисања могао бити легитимни цар по средњовековним схватањима. 
     Уплив цркве у држави био је олакшан и економском моћи њених установа. Црквене установе нису биле само идејни актери већ и накрупнији корисници феудалног начина производње.(18) И пре доношења Законика црква је поседовала велика феудална имања. Било је манастира с пространим поседима, налик на велике опатије у Угарској, Италији и Немачкој.(19) Црквена имања су имала веће повластице од властелинских. На црквеним имањима није постојала обавеза великих и малих работа (чл. 26). У чл. 23 црква се ослобађа дужности преноса ствари за државне, војне или какве друге важне потребе; та обавеза постоји само када путује цар са својом великом пратњом. 
     "Црква је уживала управни, економски и судски имунитет, који је био већи од имунитета властеле. Право имунитета није хришћанска црква стицала из милости држава, у којима се инсталирала, него га је носила са собом као своје рођено, а од Бога установљено право, које су јој новопокрштене државе признавале као установу божанственог закона. Историјски је хришћанска црква наследила повластице од цркве јеврејске, за коју је генетички била везана. У светом писму старог завета, које је хришћанска црква усвојила, наишла је на готове одредбе Божанственог закона о црквеном имунитету, које су постале обавезне за сваку хришћанску државу. И у Србију је институција црквеног имунитета дошла као готова и несумњива."(20) Црква има право да суди за извесне ствари, које спадају у искључиву надлежност црквених судова, свим православним поданицима царства (чл. 12). Сви спорови који се тичу клера такође спадају у надлежност цркве. Законик предвиђа могућност да властела путем силе тражи неко своје право од припадника клера и покушава да то спречи (чл. 30). Као велики феудални поседник, црква је судила све спорове између зависног становништва насељеног на њеној земљи.