ластела је чинила моћни повлашћени сталеж у Србији. У Законику се помињу велика и мала властела. Моћ властеле се заснивала на њеним земљишним поседима, баштинама, које су једна од основних карактеристика феудалног система. Баштином је властелин могао слободно располагати,  могао ју је продати, дати у мираз, или поклонити, и то без икаквих ограничења. Баштински посед је по правилу био наследан.(21) Законик потврђује права властеле: "Властела и властеличићи, који се налазе у држави царства ми, Србљи и Грци, што је коме дало царство ми у баштину и у хрисовуљи, и што држе до овога сабора баштине да су сигурне" (чл. 39). Посед једном добијен у баштину остајао је у трајном власништву властелина (чл. 40). Владар га је могао одузети само у специјалним случајевима, нпр. у случају издаје. С друге стране, властелин је имао одређене обавезе према владару и држави. Те обавезе су биле: плаћање годишњег пореза "соће" и војна служба (22). Други тип феудалног поседа у Србији била је пронија. Ова установа је примљена из Византије, што је у српској историографији утврђено још у ХIХ веку. С. Новаковић је мислио да је пронија давана као накнада војничким или управним старешинама и да је у свему била слична са старим војничким добрима.(23) Он је увидео велику разлику између баштине и проније: "Пронија је по Душановом законику сасвим различита од баштине. Дати коме у пронију значило је дати му само на уживање, или уступити му над неком земљом, селима или жупом, извесна права работе, која је државни поглавар имао право тражити од људи на оној земљи насељених. Пронијар је имао само работу, и то у одређеној мери и ништа више."(24) Скоро сви писци, и старији и савремени, истичу разлику између баштине и проније. Очигледно је да су феудални господари могли имати и баштине и проније. Баштина је била наследна потпуна земљишна својина, а пронија је била условљена својина.(25) 
     Пронија несумњиво води порекло из Византије. Настала је у доба владавине династије Комнина. После великих војничких пораза крајем ХI века, у ХII веку Византија доживљава епоху војне славе и спољњег сјаја. При успостављању византијске војне снаге велику улогу  одиграла је пронија, установа за коју није знала претходна епоха. Везана дужношћу вршења војне службе, пронија је добила нови и велики значај, али је тиме порасла и снага феудалне дезинтеграције, коју је носила у себи установа проније.(26) За пронију је током целог постојања карактеристична везаност обавезом војне службе. Исто тако, она све време остаје условљено привремено држање са правом уживања, али без права располагања. Нови моменат у установу проније унео је оснивач династије Палеолога, Михаило VIII   Палеолог (1261-82), после пада Латинског царства и обнављања византијске власти. Он је дао могућност наслеђивања проније, желећи да себи осигура подршку утицајних елемената царства.(27) У време грађанског рата између Јована V Палеолога (1341-91) и Јована VI Кантакузина (1347-54),, пронија је све чешће постајала наследно добро. Претварањем проније у наследне поседе оба цара су привлачила себи присталице. Ипак, наследници пронијара и даље остају у обавези војне службе.(28) Претварање пронија у наследна породична власништва било је у ХIV веку свакако врло честа и потпуно уобичајена појава. Само тиме се може објаснити да су право на поседе умрлог пронијара почели да истичу не само његови синови него понекад и удовице.(29) С тим у вези јавља се и нови термин "побаштињавање". Ипак, за свако "побаштињавање" проније била је потребна посебна даровница која се добијала на основу претходне молбе заинтересованих. Никако се не може прихватити мишљење о потпуном изједначавању проније и баштине. Пронијар и после преласка проније у  породично власништво није стекао право да свој посед продаје, даје у мираз, прилаже цркви или манастиру, ни да га остави ма коме сем својим наследницима способним да га замене у својству пронијара.(30) 
     Из Византије систем проније је прешао у словенске земље Балканског полуострва, јер је одговарао условима и потребама феудалног поретка у тим земљама.(31) Први податак о пронији налазимо у Србији, у повељи краља Милутина манастиру Св. Ђорђа у Скопљу.(32) Међутим, то не мора да значи да је пронија тада и настала. Српска држава се територијално ширила на рачун Византије још од Стефана Немање. Већ у то време пронијарски систем је постојао у Византији. Како се византијски утицај у многим областима осећао за све време владавине династије Немањића, могуће је да је пронијарски систем прихваћен у Србији много раније него што је забележено у сачуваним и нама доступним споменицима.(33)  У Србији се пронија такође могла претварати у наследни посед, међутим, тиме она није губила своју специфичност и није се изједначавала са баштином. Све до пропасти српске државе пронија задржава војни карактер и остаје посед са правом уживања, али без права отуђивања. Као и у почетку, владар има право да је одузме пронијару и да је да неком другом, кога обавезује на исти начин.