Душановом законику често наилазимо на један термин који је био повод за стварање различитих мишљења о правној и економској подели становништва. То је термин себар. У Законику се себар обично противставља властелину и због тога су неки научници дошли до закључка да је то збирна именица за целокупно неповлашћено становништво. У ту категорију би спадало и зависно становништво и градско становништво у унутрашњости Србије. Овакво мишљење је заступао Никола Крстић, а њега су следили Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Касније С. Новаковић донекле мења свој став и претпоставља да су себри само зависни сељаци, док малобројно грађанство, занатлије, трговци итд. сачињавају слој "средњих људи", који се помињу у чл. 152: "Како је био закон у деда царства ми, Светога краља, да су великој властели велика властела поротници, а средњим људима према њиховој дужини, а себрдијама њихова дружина да су поротници; и да није у пороти ни сродника, ни злобника". У категорију средњих људи С. Новаковић у свом другом издању Законика убраја и малу властелу. М. Полићевић претпоставља да се у Србији задржао велики број слободних сељака, да ти сељаци такође спадају у себре и да појам себар означава целокупан хетероген "трећи сталеж". Т. Тарановски сматра да су слободни сељаци, ако их уопште има, једна сасвим занемарљива категорија. Он закључује да Законик целокупно становништво дели на две најмногобројније категорије "на властелу, као господаре земље, и на себре, као насељенике на земљама, земљораднике."(34) При томе Законик занемарује малобројно становништво по градовима у унутрашњости Србије, чија права нису издиференцирана и чији положај битно не одступа од положаја зависног становништва. Као најтачније се може узети једно новије објашњење: "Целокупно невластеоско становништво у средњовековној Србији носило је заједничко име: себри. У сталеж себара улазили су дакле: феудално зависни земљорадници - меропси, феудално зависни сточари - Власи, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, отроци - средњовековни робови и један део сеоских попова. Становници градова - невластела (трговци и занатлије) нису улазили у сталеж себара, већ су сачињавали посебну групу становништва са одређеним правима и дужностима."(35) 
     Меропси - зависни земљорадници, који живе и раде на псоедима властеле, цркве и цара, односно државе, имају веома много сличности са византијским парицима. После смрти Василија II Македонца (976-1025) његови наследници нису продужили борбу за заштиту слободног сељачког поседа. Феудално племство је успело да извојује победу и да убрза везивање сељака за земљу, да од слободних сељака створи зависне парике. Парици дугују одређене намете и кулуке. Њихова слобода кретања је ограничена. Али кад испуне своје обавезе према поседнику, парици могу слободно располагати својом земљом. Могу је продати, поклонити, дати у мираз или оставити у наслеђе. Господар их са земље не може отерати, али то му и није у интересу. Земље је увек било довољно, док се скоро стално осећао недостатак радне снаге. На различитим поседима радио је различити број парика, па је негде њихов положај био лакши, а негде тежи. Због тога парици беже са једног имања на друго, тражећи повољније услове за живот. С обзиром на то да на црквеним имањима парици нису имали војну обавезу, која је била веома тежак терет у средњем веку, парици су углавном бежали са имања световних господара на црквене поседе. Бежање парика постаје масовно пред крај царства, када је Византија била у тешкој економској кризи, повећаној грађанским ратом.(36) 
     У Србији су меропси имали до доношења Законика различите обавезе и, зависно од поседа на коме су радили били су у лакшем или тежем положају. Законик није повећао дотадашње обавезе меропаха, него их је само унифицирао и потврдио дотадашње стање.(37) За Србију је крактеристична радна феудална рента, али са освајањем нових византијских крајева долази до неких измена. 
     У границе српске државе улазе и крајеви у којима је рента обрачунавана у новцу. Међутим, византијски порески систем, напреднији и савршенији од система "работа", није одговарао српској држави, јер ни српско друштво, ни привреда, ни администрација нису били способни да га прихвате. Ови утицаји, мада снажни, нису били прихваћени у потпуности, већ су прилагођени потребама нове средине.(38) 
     Стални ратови, епидемије куге и других заразних болести, као и глад која је наступала с времена на време, смањивали су број зависног становништва. То је проузроковало сталну несташицу радне снаге и дешавало се да читави крајеви остану необрађени. У таквој ситуацији није било ретко да и властела на недозвољен начин преводи туђе меропхе на своје поседе. Законик покушава да то спречи предвиђајући казну  за свакога ко омогући меропху бекство од претходног господара (чл. 93, 140, 141). 
     Властела се није много освртала на прописане терете, повећавала их је по својој вољи, а то је доводило до исцрпљивања меропаха. Законик жели да осујети те злоупотребе: "Меропсима у земљи царства ми, да није властан ниједан господар ишта против закона, осим што је царство ми записало у законику, то да му работа и даје. Аколи му учини што незаконито, заповеда царство ми, да је властан сваки меропах парничити се са својим господарем, или с царством ми, или с госпођом царицом, или с црквом, или с властелом царства ми, или с ким било, да га није властан ко задржати од суда царства ми, осим да му судије суде по правди, и ако меропах добије парницу против господара, да му зајемчи рок, и потом да није властан онај господар учинити зло меропху" (чл. 139). 
     Поред основних обавеза, зависни становници имају и обавезу да заједно са својим властелином   поправљају градске зидине, чувају стражу на путевима због сталне опасности од разбојника, да примају на стан и храну цара и његову пратњу и властелина када се налази на путу. У Византији су све ове обавезе замењене одређеним износима у новцу, али је у Србији постојала потреба баш за извршавањем оваквих обавеза по систему "работа". Пошто би испунили све што је у Законику прописано, меропси су могли располагати својом земљом. Могли су је продати, поклонити цркви или дати у мираз, али увек под једним условом - да онај ко прими земљу по ма којем основу, прими и све терете које земља са собом носи. 
    Власи су били сточари и њихов положај је изгледа био бољи од положаја меропаха. Законик не регулише детаљно обавезе Влаха, што не значи да тих обавеза није било. Вероватно је да су обавезе остале исте као и пре и да су биле одређене другим актима и обичајним правом. Власи су живели номадским животом, али су се касније почели настањивати по сточарским селима. Чл. 74, 75 и 76 регулишу право паше између села и жупа, предвиђајући накнаду штете и казну за попашу. 
     Отроци, средњовековни робови, разликују се од робова у робовласничком уређењу. Господар може отрока продати, оставити у наслеђе, али га не може дати у мираз. Предвиђена је тешка казна за онога ко прода хришћанина нехришћанину: "И ко прода хришћанина у иноверну веру, да му се рука отсече и језик одреже" (чл. 21). У неким селима отроци живе заједно са меропсима и Законик не прави између њих разлику (чл. 67). У Византији су осим парика на феудалним поседима живели и надничари који нису имали своју земљу. Њихов положај је био између парика и робова. Вероватно су њима били слични отроци који су у једном селу живели и радили заједно са меропсима. 
     Занатлије и трговци се помињу у Законику, мада ова занимања нису била ни близу тако развијена као у Византији. У Србији има сеоских занатлија по којима су и цела села добијала имена.(39) У време када су рудници племенитих метала представљали значајан извор прихода за државу, нарочито се развило златарство. Златарима је тада забрањено да живе по селима.  Они су могли живети само у градовима у којима је било допуштено ковање новца и тада су могли радити и друге златарске послове (чл. 168, 170). Ако би се у граду или селу нашао златар који кује новац без дозволе, био је кажњаван спаљивањем (чл. 169). Трговци су често били странци и то највише Дубровчани и имали су велике повластице у Србији. Трговце Законик штити у више чланова - 118, 119, 120, 121, 122. Да се трговином почиње бавити и домаће становништво видимо из чл. 121: "Да није властан властелин, ни мали ни велики, ни који било други, задржати или спречити своје људе, или друге трговце, да не иду на тргове царева, но да иде сваки слободно". 
     Сокалници представљају специфичну категорију становништва коју не налазимо нигде изван Србије. Овај назив је изазвао полемике и различита мишљења у српској историографији. Може се прихватити као највероватније мишљење А. Соловјева, којим се потврђује објашњење С. Новаковића, да су сокалници били послуга на великим имањима, да раде углавном кухињске послове и да временом, задржавајући стари назив, добијају и друге дужности.(40) 
 
 

радови су у Србији били различити и по постанку и по величини и по својој важности за државу. У унутрашњости су се развијали градови као утврђена места која су служила и као тргови и иза чијих су се зидина склањали становници из подграђа и околних села у време непријатељских упада. Ту су долазили трговци из Србије, Дубровника, па чак и из Венеције. Средњовековни рудници су имали својеврсна градска насеља у својој близини. Ту су махом живели странци - Саси који су уживали специјалне повластице.(41) Законик ограничава, дотле неограничено, крчење шума и претварање крчевина у плодну земљу. Дозвољава сечу шуме само онолико колико је то потребно за  рад у руднику (чл. 123). 
     Новоосвојени грчки градови су имали посебан положај. Њима Законик потврђује постојеће повластице: "Градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то да држе, да им је сигурно и да им се не узме ништа" (чл. 124).  Ова потврда права понавља се још једном у чл. 137 и истиче се да ни сам цар није овлашћен да им повластице измени. Мир у грчким градовима и њихова наклоност били су веома потребни цару. Осим тога, грчки градови су имали велику традицију и потпуно развијено градско становништво, те је било неопходно оставити их да живе као и до тада. Нису се могли ни поредити са градовима у унутрашњости Србије, у којима је градско становништво било тек на почетку свога развоја.(42) 
     Приморски градови се у Законику уопште не помињу, мада је њихова улога веома важна у средњовековној Србији. Међутим, сви ти градови, као Дривост, Скадар, Улцињ, Бар, Будва и Котор, имају своје статуте по којима живе и владају се њихови становници.(43) Царева потврда њихове традиционалне аутономије није била потребна. Српска властела је у тим градовима сматрана за странце. Приморски градови су веома снажно привлачили себре, који су у њима могли добити толико жељену слободу. И док Законик оштро кажњава свако примање одбеглих меропаха, не помиње примање "туждих људи" од стране приморских градова. Њихова аутономија је искључивала сваку могућност мешања у унутрашње ствари.