ĐOKA VLAJKOVIĆRATNIK-ZADUŽBINARMira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti. I danas jedna od ulica u najužem centru Beograda nosi njegovo ime (Vlajkovićeva ulica). Supruga Aleksandra bila je u trenutku smrti Đoke Vlajkovića u posedu njegovog testamenta. Uvažavajući i ceneći poslednju volju svoga muža, predaje ga nadležnim vlastima. Iz tog testamenta navodimo najbitnije odredbe:
Đoka Vlajković se, po jednom izvoru, rodio 3. marta 1831. godine u Vojvodini, tj. Austriji, mesto nije zapisano, a po drugom, u Beogradu. I jedan i drugi izvor se slažu u tome da je godina njegovog rođenja 1831. Bio je sin Todora Vlajkovića iz Prizrena. U Beogradu je završio osnovnu školu i, prema svim nagoveštajima, upisao se na dalje školovanje na Licej. Rano ostaje bez oca, već 1839, a majka mu umire 1845. godine. Taj rani gubitak roditelja svakako je uticao na njegovo dalje obrazovanje. Sa četrnaest godina želi da stupi u vojsku. I pored izrazite mladosti, načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević prima ga kao izuzetnog i već oformljenog mladog čoveka. U podacima glavnog đeneralštaba nailazimo na podatak da je 1845. bio upućen u junkersku vojnu školu u Rusiju. Nema jasnih dokaza da li je i pohađao školu u koju je tada upućen. Zna se da se u Srbiju nije vratio već stupa u austrijsku vojsku gde 5. oktobra 1847. biva proizveden za potporučnika. Za vreme mađarske bune 1848. pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu koji je organizovao Stevan Petrović - Knićanin. Taj odred pruža veliku pomoć Srbima u borbi protiv Mađara. Đoka Vlajković se posebno istakao 22. marta 1848. godine u odbrani Srbobrana kod Varadinskog mosta. Tu je zadobio prvo od mnogobrojnih odlikovanja - Medalju za hrabrost. Pri kraju tzv. Mađarske bune vratio se sa mnogim dobrovoljcima u Srbiju. Nemirnog duha, nije se zadovoljavao mirnodopskom službom te već 1851. stupa u rusku vojsku, pošto je Srbiju zahvatio miran period. Najpre se prijavljuje u glavni ruski štab u Bukureštu. Glavnokomandujući general ga upućuje u streljački bataljon sa kojim odlazi za Rusiju gde je najpre izučavao vojne veštine. Te "veštine" će ubrzo praktično primeniti u Krimskom ratu. U ovom ratu Đoka Vlajković ostvaruje blistavu oficirsku karijeru. Već posle prve bitke dobija svoj prvi oficirski čin da bi uskoro stekao i kapetanski. Naravno činove su neminovno pratila i ranjavanja kao i odlikovanja. Godine 1855. u bici kod Sevastopolja bio je teško ranjen i gubi nogu. Dugo se lečio u Odesi, odakle ga, iako sada kao teškog invalida sa štulom, upućuju u Sevastopolj u "baterijsku kumpaniju" Ščegolova. Nakon završetka Krimskog rata Đoka Vlajković se vraća u otadžbinu kao penzionisani kapetan ruske carske vojske. Za vreme druge vlade kneza Miloša, a i pod uticajem "turkofilske" vladajuće stranke, Đoka Vlajković je gledan sa velikim podozrenjem i držan što dalje od vojske, te se uglavnom kao pravi penzioner bavio obrađivanjem svoje lepo uređene bašte. Dolaskom na vlast kneza Mihaila već 1860. aktiviran je kao "tobdžijski" kapetan. Događaji na Čukur-česmi i bombardovanje Beograda od strane Turaka 1862. godine omogućili su Vlajkoviću da iskaže u punom svetlu svu svoju hrabrost, patriotizam i vojnu veštinu. Posebno se istakao u organizovanju "svojevoljaca" u pružanju otpora razjarenim erlijama. O događajima iz tih dana imamo i zapis u knjizi Feliksa Kanica Srbija. Tu Kanic beleži:
Ne samo kod Feliksa Kanica već o Đoki Vlajkoviću nailazimo na svedočanstvo i kod Nila Popova u knjizi Srbija i Turska, gde piše: "Postavljen od Kneza, za kapetana i naznačen za zapovednika najvažnije strateške postaje ispred grada, Vlajković u prisustvu svojih potčinjenih prima 19. juna 1862. deputaciju austrijskih Srbalja iz varoši Pančeva. Deputacija mu je podnela pozlaćenu sablju u vrednosti od 100 dukata i sa natpisom: "Hrabrom Đoki Vlajkoviću u priznavanje i spomen na njegovo junaštvo u Beogradu 3. i 5. junija 1862. godine, od Srbalja Pančevaca."" Ta sablja je na žalost, kao i njegove beleške uništena u toku Prvog svetskog rata. Nakon smirivanja prilika u Srbiji, a naročito posle turskog napuštanja gradova, Vlajković prelazi na mirniju ali ne i manje odgovornu dužnost. Postaje upravnik vojne bolnice. Iako je sada nastupio mirniji period sa Turcima, Đoka Vlajković i dalje okuplja oko sebe istomišljenike i postaje jedan od prvih i najaktivnijih članova Ujedinjene omladine srpske. Više puta boravi u Crnoj Gori gde uspostavlja čvrstu vezu sa knezom Nikolom. Ipak najvatreniji bio je u propagiranju rata protiv Turaka i osvete Kosova. Zbog ovakvog rada dolazi u sukob sa namesništvom i 1869. podnosi ostavku na državnu službu. Međutim, ni posle ovog ponovnog penzionisanja nije utonuo u miran život kakav se očekivao od penzionera. Čim je planula "Nevesinjska puška", Đoka Vlajković počinje da okuplja i organizuje dobrovoljce ili kako su ih tada zvali "svojevoljce". Za taj rad je dobio i punomoćje srpske vlade te je neumorno pomagao ustanak Srba u Bosni. Tako je svoju kuću pretvorio u pravi štab. Kuća je stalno bila puna dobrovoljaca a uz njih i oružja, municije, odeće, novca i sličnih potrebnih stvari. U svim srpskim krajevima, naročito onim preko Save, za dobrovoljce koji su odlazili da se bore protiv Turaka govorilo se "idu Đoki Vlajkoviću". Presudna zasluga Đoke Vlajkovića bila je što su se čete bosanskih ustanika popa Žarka, Pecije Petrovića, Goluba Babića i drugih održale do izbijanja srpsko-turskog rata. Ulazak Srbije u rat protiv Turaka 1876. godine donosi Đoki Vlajkoviću aktivnu vojnu službu i unapređenje u čin majora. Sa generalom Rankom Alimpićem, kod koga je bio brigadir Drinske divizije, prelazi Drinu vodeći levo krilo prema selu Popovu. Hrabro predvodi Podrinjce i Šapčane u teškim borbama oko zauzimanja Rače a potom prodire sve do Bijeljine. Tada mu šabački Cicvarići posvećuju svoju čuvenu pesmu
koja se sačuvala i do naših dana, uz izvesne izmene u imenima vojskovođa koji spasavaju "sve srpsko". Ni on sam a ni njegovi saborci nisu primećivali da je težak invalid koji se umesto noge služi štulom. U Drugom srpsko-turskom ratu (1878. godine) ponovo organizuje dobrovoljce te je postavljen već kao pukovnik za komandanta njihovih odreda. Uvek u prvim redovima hrabreći "djecu svoju", učestvovao je u borbama za Pirot, Belu Palanku, Vlasotince, Grdelicu, Svrljig, Džepu i Vladičin han. Po završetku rata vraća se u Beograd gde je 1879. bio ponovo penzionisan "zbog telesne nesposobnosti". U njegovoj karakteristici čitamo "Vrlo sposoban komandant koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene. Takođe je bio i vrlo rečit, a na službi revnosan i tačan". Ali ne samo na vojnom polju ime Đoke Vlajkovića ostalo je zabeleženo i u srpskoj kulturi. Tako Veljko Petrović (Vreme i događaji) kaže da je Đoka Vlajković jedan od naših najvećih prosvetnih dobrotvora. I pored svog burnog života, bio je umeren, mudar i ekonomičan domaćin; od dveju penzija - plata, ruske i srpske, stekao je za ono vreme lepo imanje. Ceo svoj imetak (placevi na današnjem Trgu Nikole Pašića i na Vračaru), procenjen između dva svetska rata na 5 miliona dinara, testamentom je ostavio "na prosvetne svrhe". Đoka Vlajković umire 1883. godine u Beogradu. Posle smrti Đoke Vlajkovića u njegovoj zaostavštini nailazimo i na S P I S A K
Porodicu je uskoro zadesila još jedna velika nesreća. Bogoljub, apotekarski pomoćnik, jedini sin Đoke Vlajkovića umire 28. septembra 1884. od tuberkuloze u dvadeset i prvoj godini. Umire neoženjen, bez testamenta. Njegova imovina po odredbama testamenta Đoke Vlajkovića, tač. 9, ulazi u Zadužbinski fond. Porodica Vlajković, supruga i kći, dugi niz godina otplaćivala je dug Upravi fondova, dug koji je načinjen 1869. na osnovu jedne obligacije. Usled nestručne i neblagovremene otplate duga, suma kojom su se 1900. godine naslednice zaduživale, narasla je na 4.600 dukata. Tako da Aleksandra Vlajković i pored dve penzije, ruske i srpske, i prava udovičkog uživanja, umire bez ikakve imovine 5. jula 1910. godine. U porodici se tada nije zateklo ni toliko sredstava da se pokriju troškovi sahrane. Stoga je kći Marija, udova bivšeg gradonačelnika Zemuna Marfija, primorana da moli ministra prosvete da u tu svrhu odobri potrebnu sumu. Marija je inače kao udovica sa bolesnom ćerkom, ostavši bez ikakvih sredstava, živela kod svoje majke. Već 5. januara 1911. godine umire i Marija, njena kći se u dokumentima više nigde ne pominje, pa kako je ostala bez sredstava a i bez rodbine da obavi sahranu, to staraoci mase Đoke Vlajkovića prof. Vlad. T. Spasojević i prof. Pavle Protić upućuju zahtev Ministarstvu prosvete i crkvenih dela radi izmirenja troškova sahrane. U dokumentima Arhiva Srbije još jednom nailazimo na pominjanje porodice Vlajković i to u aktu Ministarstva prosvete i crkvenih dela koji glasi:
I to bi bilo sve o porodici velikog dobrotvora. Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet u više navrata pokušavali su da od Ministarstva prosvete dobiju svoju imovinu. Najzad ih 19. maja 1939. godine Ministarstvo prosvete - Zadužbinski odsek obaveštava da je Zadužbinski savet dao sledeće mišljenje:
Tako je prema sudskoj odluci, Ministarstvo prosvete na osnovu prava održaja nastavilo da upravlja ovom zadužbinskom imovinom. O vrednosti i načinu korišćenja Zadužbine najbolje nam svedoči sačuvan zapisnik sa sastanka predsednika Akademije dr Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića, od 15. oktobra 1925, gde se govori o korišćenju sredstava iz Zadužbine Đoke Vlajkovića koja im je Ministarstvo prosvete za tu godinu stavilo na raspolaganje. Tada je utvrđeno da se od ukupne sume od 53.000 dinara a) jedna trećina da kao pomoć za naučno ispitivanje po pitanjima antropogeografije i sociologije, b) druga trećina upotrebi za kupovinu knjiga za Univerzitetsku biblioteku, v) treća trećina upotrebi za Studentski dom. Na zahtev rektora Beogradskog univerziteta iz 1940, Ministarstvo prosvete dalo je sledeći pregled, po godinama, o isplatama koje su vršene iz Zadužbine Đoke Vlajkovića, i to: 1927. god. Univerzitetu i SANU zajedno 60.000 din. 1928. god. Univerzitetu i SANU zajedno 6.000 din. Studentskom domu u Beogradu 114.000 din. 120.000 din. 1929. god. Studentskom domu u Beogradu 122.980 din. Studentskom domu u Skoplju 24.980 din. 147.960 din. 1930. god. Studentskom domu u Beogradu 74.000 din. Domu studentkinja 7.840 din. 81.840 din. 1931. god. Studentskom domu u Beogradu 50.000 din. Domu studentkinja 6.720 din. 56.720 din. 1932. god. Domu studentkinja 6.720 din. 1933. god. Domu studentkinja 5.600 din. U 1934, 1935, 1936. i 1937. godini ništa nije isplaćivano pošto su u tom vremenu zidane zgrade ove zadužbine. 1938. god. Studentskom domu u Beogradu 140.000 din. 1939. god. ništa nije isplaćeno. Na kraju 1939. godine glavnica fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića iznosila je 6.433.012,41 dinara. U arhivu SANU nalazimo zapisano da je 5. maja 1942. godine isplaćeno za rad na Srpskom rečniku iz sredstava Zadužbine Đoke Vlajkovića: Henriku Bašiću 8.000 dinara, Milošu Ivkoviću 1.500 dinara, Simi Panduroviću 2.000 dinara, Drag. Kostiću 3.000 dinara, Jovanu Vukoviću 3.000 dinara Rad. Boškoviću 1.500 dinara i Isidori Sekulić 1.500 dinara. Tridesetih godina Ministarstvo prosvete odlučuje da proda imanje na Vračaru i izvrši zamenu placeva u Vlajkovićevoj ulici sa Agrarnom bankom, što je omogućilo da se u Vlajkovićevoj ulici br. 5 sazida reprezentativna zgrada. Na tu novu zgradu postavljena je bista Đoke Vlajkovića. Bistu je izradio vajar Marko Brežanin od prirodnog kamena a Branko Filipović, dekorativni vajar, kako se sam potpisivao, venac za medaljon od veštačkog kamena. Ovo umetničko delo i danas krasi oronulu fasadu Zadužbine Đoke Vlajkovića. |