ЂОКА ВЛАЈКОВИЋ

РАТНИК-ЗАДУЖБИНАР

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

Ђока Влајковић, пешадијски пуковник српске и руске војске у пензији, умире 17. августа 1883. године у Београду, где је и сахрањен уз све војне почасти. И данас једна од улица у најужем центру Београда носи његово име (Влајковићева улица).

Супруга Александра била је у тренутку смрти Ђоке Влајковића у поседу његовог тестамента.

Уважавајући и ценећи последњу вољу свога мужа, предаје га надлежним властима. Из тог тестамента наводимо најбитније одредбе:

ТЕСТАМЕНТ

Као човек могу сваког минута умрети, а као војник погинути, јер српска ствар ослобођења и уједињења довршена није.

Зато за случај моје смрти правим овим тестаментом распоред са мојим имањем.

Моје имање састоји се из ових добара:

1. Једно велико место код бивше Батал-џамије налазећи се са засађеном баштом; на коме простору постоје две нове куће, једна стара са два дућана, једна мала стара са две собице и три велика дућана под једним кровом а све је од слабог материјала.

2. Једна њива, дан орања, ошанчена налази се на Врачару више баште саветника Ћосе и Симића.

3. К моме имању рачунам руску и српску пензију удовичку, које после смрти мојој фамилији припадају.

4. У покретности зна моја жена а у готовом остављам ДВЕСТА ПЕДЕСЕТ дуката цесарских.

8. На просветне цељи, дајући право нашем Ученом друштву и Савету великошколском да заједнички решавају и приход мог имања употребе само на оно што је за отаџбину најкорисније и најпрече и да моје имање не смеју продати. При решавању на шта се приход има утрошити остављам да вазда председава у том друштву мој друг Стојан Бошковић с тим да он може у место себе и другог назначити.

12. Белешке мог живота и рада и сва дата и важна писма остављам мом сину Богољубу, као најсветији аманет. А жену моју заклињем супружанским животом да му све у целости сачува и преда сину, кад постане пунолетан и сврши са добрим успехом науке, у противном случају да се преда Ученом друштву. Ако Стојан буде жив, то у договору са њим.

Моју децу препоручујем Српском Богу и српском народу за кога сам живео, гинуо и радио и мојим искреним пријатељима. Сада с Богом свима, видећемо се онамо где тврде да је истина.

Радосно се праштам са овим светом у нади да ме мој син и кћи неће осрамотити. Боже, молим ти се, изли твоју свету милост на моја два ангела: Богољуба и Марију.

Овај тестамент написао при здравом разуму и чистој свести у Београду на св. Арханђела Михаила 1878 године.

Својеручно писао и потписао

Ђока Влајковић

Ђока Влајковић се, по једном извору, родио 3. марта 1831. године у Војводини, тј. Аустрији, место није записано, а по другом, у Београду. И један и други извор се слажу у томе да је година његовог рођења 1831. Био је син Тодора Влајковића из Призрена. У Београду је завршио основну школу и, према свим наговештајима, уписао се на даље школовање на Лицеј. Рано остаје без оца, већ 1839, а мајка му умире 1845. године. Тај рани губитак родитеља свакако је утицао на његово даље образовање. Са четрнаест година жели да ступи у војску. И поред изразите младости, начелник српске војске Коста Ранисављевић прима га као изузетног и већ оформљеног младог човека. У подацима главног ђенералштаба наилазимо на податак да је 1845. био упућен у јункерску војну школу у Русију. Нема јасних доказа да ли је и похађао школу у коју је тада упућен. Зна се да се у Србију није вратио већ ступа у аустријску војску где 5. октобра 1847. бива произведен за потпоручника.

За време мађарске буне 1848. придружује се српском добровољачком одреду који је организовао Стеван Петровић - Книћанин. Тај одред пружа велику помоћ Србима у борби против Мађара. Ђока Влајковић се посебно истакао 22. марта 1848. године у одбрани Србобрана код Варадинског моста. Ту је задобио прво од многобројних одликовања - Медаљу за храброст. При крају тзв. Мађарске буне вратио се са многим добровољцима у Србију.

Немирног духа, није се задовољавао мирнодопском службом те већ 1851. ступа у руску војску, пошто је Србију захватио миран период. Најпре се пријављује у главни руски штаб у Букурешту. Главнокомандујући генерал га упућује у стрељачки батаљон са којим одлази за Русију где је најпре изучавао војне вештине. Те "вештине" ће убрзо практично применити у Кримском рату. У овом рату Ђока Влајковић остварује блиставу официрску каријеру. Већ после прве битке добија свој први официрски чин да би ускоро стекао и капетански. Наравно чинове су неминовно пратила и рањавања као и одликовања. Године 1855. у бици код Севастопоља био је тешко рањен и губи ногу. Дуго се лечио у Одеси, одакле га, иако сада као тешког инвалида са штулом, упућују у Севастопољ у "батеријску кумпанију" Шчеголова.

Након завршетка Кримског рата Ђока Влајковић се враћа у отаџбину као пензионисани капетан руске царске војске.

За време друге владе кнеза Милоша, а и под утицајем "туркофилске" владајуће странке, Ђока Влајковић је гледан са великим подозрењем и држан што даље од војске, те се углавном као прави пензионер бавио обрађивањем своје лепо уређене баште.

Доласком на власт кнеза Михаила већ 1860. активиран је као "тобџијски" капетан.

Догађаји на Чукур-чесми и бомбардовање Београда од стране Турака 1862. године омогућили су Влајковићу да искаже у пуном светлу сву своју храброст, патриотизам и војну вештину. Посебно се истакао у организовању "својевољаца" у пружању отпора разјареним ерлијама. О догађајима из тих дана имамо и запис у књизи Феликса Каница Србија. Ту Каниц бележи:

"Као очевидац, о поменутом сукобу причао је пастор Келн: Два часа се под прозорима наше свештеничке куће водила борба с једним одредом Турака који се био повукао у оближњу џамију. Прозори су праштали под пушчаним мецима, двориште је било испуњено димом од барута, а огорчени муслимани су своје плотуне пратили узвицима "Алах"! док се пред зору један храбри Црногорац није попео на кров суседне кафане, па се кроз таваницу сручио на турске војнике и направио ршум међу њима, а један официр, који је у Кримском рату остао без ноге, истовремено започео јуриш на џамију и растерао Турке".

Не само код Феликса Каница већ о Ђоки Влајковићу наилазимо на сведочанство и код Нила Попова у књизи Србија и Турска, где пише:

"Постављен од Кнеза, за капетана и назначен за заповедника најважније стратешке постаје испред града, Влајковић у присуству својих потчињених прима 19. јуна 1862. депутацију аустријских Србаља из вароши Панчева. Депутација му је поднела позлаћену сабљу у вредности од 100 дуката и са натписом: "Храбром Ђоки Влајковићу у признавање и спомен на његово јунаштво у Београду 3. и 5. јунија 1862. године, од Србаља Панчеваца.""

Та сабља је на жалост, као и његове белешке уништена у току Првог светског рата.

Након смиривања прилика у Србији, а нарочито после турског напуштања градова, Влајковић прелази на мирнију али не и мање одговорну дужност. Постаје управник војне болнице.

Иако је сада наступио мирнији период са Турцима, Ђока Влајковић и даље окупља око себе истомишљенике и постаје један од првих и најактивнијих чланова Уједињене омладине српске. Више пута борави у Црној Гори где успоставља чврсту везу са кнезом Николом. Ипак најватренији био је у пропагирању рата против Турака и освете Косова. Због оваквог рада долази у сукоб са намесништвом и 1869. подноси оставку на државну службу.

Међутим, ни после овог поновног пензионисања није утонуо у миран живот какав се очекивао од пензионера.

Чим је планула "Невесињска пушка", Ђока Влајковић почиње да окупља и организује добровољце или како су их тада звали "својевољце". За тај рад је добио и пуномоћје српске владе те је неуморно помагао устанак Срба у Босни. Тако је своју кућу претворио у прави штаб. Кућа је стално била пуна добровољаца а уз њих и оружја, муниције, одеће, новца и сличних потребних ствари.

У свим српским крајевима, нарочито оним преко Саве, за добровољце који су одлазили да се боре против Турака говорило се "иду Ђоки Влајковићу".

Пресудна заслуга Ђоке Влајковића била је што су се чете босанских устаника попа Жарка, Пеције Петровића, Голуба Бабића и других одржале до избијања српско-турског рата.

Улазак Србије у рат против Турака 1876. године доноси Ђоки Влајковићу активну војну службу и унапређење у чин мајора. Са генералом Ранком Алимпићем, код кога је био бригадир Дринске дивизије, прелази Дрину водећи лево крило према селу Попову. Храбро предводи Подрињце и Шапчане у тешким борбама око заузимања Раче а потом продире све до Бијељине. Тада му шабачки Цицварићи посвећују своју чувену песму

"Капетан Ђока путује, путује
Капетан Ђока путује сад
Он иде у Турску..."

која се сачувала и до наших дана, уз извесне измене у именима војсковођа који спасавају "све српско".

Ни он сaм а ни његови саборци нису примећивали да је тежак инвалид који се уместо ноге служи штулом.

У Другом српско-турском рату (1878. године) поново организује добровољце те је постављен већ као пуковник за команданта њихових одреда.

Увек у првим редовима храбрећи "дјецу своју", учествовао је у борбама за Пирот, Белу Паланку, Власотинце, Грделицу, Сврљиг, Џепу и Владичин хан.

По завршетку рата враћа се у Београд где је 1879. био поново пензионисан "због телесне неспособности".

У његовој карактеристици читамо "Врло способан командант који је имао великог утицаја на своје потчињене. Такође је био и врло речит, а на служби ревносан и тачан".

Али не само на војном пољу име Ђоке Влајковића остало је забележено и у српској култури. Тако Вељко Петровић (Време и догађаји) каже да је Ђока Влајковић један од наших највећих просветних добротвора. И поред свог бурног живота, био је умерен, мудар и економичан домаћин; од двеју пензија - плата, руске и српске, стекао је за оно време лепо имање. Цео свој иметак (плацеви на данашњем Тргу Николе Пашића и на Врачару), процењен између два светска рата на 5 милиона динара, тестаментом је оставио "на просветне сврхе". Ђока Влајковић умире 1883. године у Београду.

После смрти Ђоке Влајковића у његовој заоставштини наилазимо и на

С П И С А К
ордења Ђоке Влајковића, пуковника

1. Два ордена црвеног крста

2. Орден Таковског крста V степена

3. Орден Таковског крста IV степена

4. Орден Таковског крста III степена

5. Орден Св. Ане руски

6. Крст Св. Ђорђа руски

7. Прајска споменица од 1813. године

8. Споменица 1851. год. Црне Горе

9. Споменица Севастопољска

10. Споменица од 1849. год.

11. Ратна Споменица 1876, 1877 и 1878. год.

12. Медаља за храброст

13. Споменица руска из 1853, 1854, 1855 и 1856 год.

27. април 1911 год.

Београд

Миленко Раичић
секретар Државне Архиве

Породицу је ускоро задесила још једна велика несрећа. Богољуб, апотекарски помоћник, једини син Ђоке Влајковића умире 28. септембра 1884. од туберкулозе у двадесет и првој години. Умире неожењен, без тестамента. Његова имовина по одредбама тестамента Ђоке Влајковића, тач. 9, улази у Задужбински фонд.

Породица Влајковић, супруга и кћи, дуги низ година отплаћивала је дуг Управи фондова, дуг који је начињен 1869. на основу једне облигације. Услед нестручне и неблаговремене отплате дуга, сума којом су се 1900. године наследнице задуживале, нарасла је на 4.600 дуката. Тако да Александра Влајковић и поред две пензије, руске и српске, и права удовичког уживања, умире без икакве имовине 5. јула 1910. године. У породици се тада није затекло ни толико средстава да се покрију трошкови сахране. Стога је кћи Марија, удова бившег градоначелника Земуна Марфија, приморана да моли министра просвете да у ту сврху одобри потребну суму. Марија је иначе као удовица са болесном ћерком, оставши без икаквих средстава, живела код своје мајке.

Већ 5. јануара 1911. године умире и Марија, њена кћи се у документима више нигде не помиње, па како је остала без средстава а и без родбине да обави сахрану, то стараоци масе Ђоке Влајковића проф. Влад. Т. Спасојевић и проф. Павле Протић упућују захтев Министарству просвете и црквених дела ради измирења трошкова сахране.

У документима Архива Србије још једном наилазимо на помињање породице Влајковић и то у акту Министарства просвете и црквених дела који гласи:

"6. априла 1911. године Марко Ђурић, служитељ овог Министарства изјављује:

Из стана пок. Ђоке Влајковића пренео сам у Министарство: 1 слику Ђоке Влајковића, у раму без стакла, 1 слику његове кћери, са стаклом, 2 слике његових унука, са стаклом, 6 икона разних светаца, 1 фасцикла за документа што достављам ради знања

Марко Ђурић."

И то би било све о породици великог добротвора.

Српска академија наука и Београдски универзитет у више наврата покушавали су да од Министарства просвете добију своју имовину. Најзад их 19. маја 1939. године Министарство просвете - Задужбински одсек обавештава да је Задужбински савет дао следеће мишљење:

"По маси пок. Ђоке Влајковића а после смрти свих лица која су имала право на доживотно уживање његове имовине, неспорних дела судија Првостепеног суда за град Београд 25 новембра 1910 године под Бр 43741, М Бр. 2371 донео је решење да се имовина пок. Ђоке Влајковића, бив. пуковника, коју је он завештао на просветне цељи, а коју је до смрти уживала удова Александра, преда Министарству просвете као задужбина пок. Ђоке Влајковића ради управљања и руковања по тестаменту. Па Савет сматра да господин министар просвете није надлежан да својим решењем мења судску одлуку".

Тако је према судској одлуци, Министарство просвете на основу права одржаја наставило да управља овом задужбинском имовином.

О вредности и начину коришћења Задужбине најбоље нам сведочи сачуван записник са састанка председника Академије др Јована Цвијића и ректора Универзитета др Павла Поповића, од 15. октобра 1925, где се говори о коришћењу средстава из Задужбине Ђоке Влајковића која им је Министарство просвете за ту годину ставило на располагање. Тада је утврђено да се од укупне суме од 53.000 динара

а) једна трећина да као помоћ за научно испитивање по питањима антропогеографије и социологије,

б) друга трећина употреби за куповину књига за Универзитетску библиотеку,

в) трећа трећина употреби за Студентски дом.

На захтев ректора Београдског универзитета из 1940, Министарство просвете дало је следећи преглед, по годинама, о исплатама које су вршене из Задужбине Ђоке Влајковића, и то:

1927. год. Универзитету и САНУ заједно 60.000 дин.

1928. год. Универзитету и САНУ заједно 6.000 дин.

Студентском дому у Београду 114.000 дин.

1929. год. Студентском дому у Београду 122.980 дин.

Студентском дому у Скопљу 24.980 дин.

1930. год. Студентском дому у Београду 74.000 дин.

Дому студенткиња 7.840 дин.

1931. год. Студентском дому у Београду 50.000 дин.

Дому студенткиња 6.720 дин.

1932. год. Дому студенткиња 6.720 дин.

1933. год. Дому студенткиња 5.600 дин.

У 1934, 1935, 1936. и 1937. години ништа није исплаћивано пошто су у том времену зидане зграде ове задужбине.

1938. год. Студентском дому у Београду 140.000 дин.

1939. год. ништа није исплаћено.

На крају 1939. године главница фонда Задужбине Ђоке Влајковића износила је 6.433.012,41 динара.

У архиву САНУ налазимо записано да је 5. маја 1942. године исплаћено за рад на Српском речнику из средстава Задужбине Ђоке Влајковића: Хенрику Башићу 8.000 динара, Милошу Ивковићу 1.500 динара, Сими Пандуровићу 2.000 динара, Драг. Костићу 3.000 динара, Јовану Вуковићу 3.000 динара Рад. Бошковићу 1.500 динара и Исидори Секулић 1.500 динара.

Тридесетих година Министарство просвете одлучује да прода имање на Врачару и изврши замену плацева у Влајковићевој улици са Аграрном банком, што је омогућило да се у Влајковићевој улици бр. 5 сазида репрезентативна зграда. На ту нову зграду постављена је биста Ђоке Влајковића. Бисту је израдио вајар Марко Брежанин од природног камена а Бранко Филиповић, декоративни вајар, како се сaм потписивао, венац за медаљон од вештачког камена. Ово уметничко дело и данас краси оронулу фасаду Задужбине Ђоке Влајковића.