NIKOLA SPASIĆ

SRPSKI NOBEL

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

Davne 1912. godine Nikola Spasić, veletrgovac iz Beograda zaveštao je srpskom narodu svoju imovinu u privredne i dobrotvorne svrhe. Ta imovina koja posle njegove smrti 1916. postaje imovina srpskog naroda, imala je u to vreme vrednost gotovo kao Nobelova fondacija. Dana 27. aprila 1920, pre oko 70 godina, doneto je sudsko rešenje kojim se utvrđuju izvršioci testamenta i predaje im se na rukovanje Spasićeva zaveštana imovina.

Nikola Spasić je rođen 2. novembra 1838. godine u Beogradu kao najstarije dete poznatog ali ne mnogo imućnog beogradskog trgovca Spase Stojanovića. Deda Nikole Spasića, Stojan, je negde oko 1807. došao sa celom porodicom iz južne Srbije u tek oslobođeni Beograd. Kako se tada dugo i sporo putovalo, nešto zbog loših drumova a više zbog stalnog vojevanja protiv Turaka, izbeglice sa juga su se sporo kretale u pravcu srpske granice. Tako je to putovanje, uz stalni strah i skrivanje od Turaka, koji su na sve moguće načine sprečavali iseljavanje, trajalo skoro dve godine. Na tom putu, u Leskovcu, rođen je i otac Nikolin, Spasa Stojanović. Dete je dobilo ime Spasa da bi se porodica spasla od svih zala koja su je vrebala na tom teškom i mukotrpnom putu ka spasenju iz turskog ropstva. Kako je bio običaj da sinovi dobijaju prezime prema očevom imenu, sva njegova deca su ubuduće nosila prezime Spasić. Porodica je poticala možda odnekud iz okoline Uroševca ili Štimlja. Nikola Spasić je za te krajeve ostao izuzetno vezan iako nikada nije zapisano, niti je on pričao, iz kog je sela njegov deda Stojan krenuo za Srbiju.

Majka Magdalena mu umire kada je imao samo četiri godine. Iako nejasno, poneo je sliku blage, dobre i izuzetno pobožne žene, koja je za tako kratko vreme uspela da tu svoju dobrotu i pobožnost prenese na malog Nikolu za ceo njegov život. Otac se ubrzo oženio te dobija braću i sestre po ocu. Kao najstarije dete otac ga upisuje u tek osnovan Licej, gde završava prvi razred. A tada dolazi 1848. godina. Dok se Evropom širi revolucionarni talas napredne građanske klase, Srbija se i dalje otima iz turskog jarma. Ma koliko su u Srbiju stizali samo odjeci događaja u Evropi, oni su ipak uticali na brži razvoj društva i njegovo dalje raslojavanje. Stoga je Nikola bio primoran da napusti Licej i odmah počne da radi učeći najpre mumdžijski - voskarski zanat a zatim i licitarski. Otac ga nije prisiljavao da nastavi njegov abadžijski zanat koji nije voleo. Kako pomenuti zanati nisu pružali veće mogućnosti jednom tako bistrom i sposobnom momčiću kao što je bio Nikola, on prelazi kod strica Tase u bakalnicu na Savi a zatim u kožarsku radnju Radovana Barlovca gde izučava i opančarski zanat. Kako stric Tasa nije imao svoje dece, on se o Nikoli očinski starao, pa su mnogi mislili da mu je on otac.

Godine 1864. sa početnim kapitalom od 200 dukata Nikola Spasić želi da se osamostali. Ta ušteđevina nije bila dovoljna te mu u pomoć pritiče pozajmicom od 500 dukata brat njegove prve žene Leposave Đoka Jovanović, trgovac, nekadašnji poverenik kapetana Miše Anastasijevića. To je bila jedina pozajmica u životu Nikole Spasića. Đoki Jovanoviću ostaje doživotno zahvalan i kada ovaj posle mnogo godina ostane bez igde ičega usled stečaja, pomagao ga je do smrti.

U Vasinoj ulici pojavila se 1865. godine nova kožarska radnja pod firmom Nikola S. Spasić. Za opanke se u toj radnji čekalo na red. Cenjkanja s mušterijama nije bilo. U cenu svakog para opanaka bila je uračunata vrednost prerađenog materijala, režijski troškovi, kao i vrednost izrade. Na sve to se dodavao i groš zarade. Posao se razgranavao te se prodavalo po više stotina pari dnevno i tako se ostvarivala zarada od bar 100 do 200 dukata. U radu mu nesebično uz sva odricanja pomaže i supruga Leposava. Naporan rad i nežno zdravlje učinili su svoje te Leposava umire posle šest godina srećnog braka ostavivši Nikolu samog bez poroda.

Sada se Nikola još više posvećuje radu. Uz opančarski zanat počinje da se bavi trgovinom platna i prerađene kože. Platno se tada tkalo u seoskim domaćinstvima na primitivan način. Za njim je postojala sve veća potreba. Kao njegov najveći prodavac, Nikola Spasić ubrzo više ne može da zadovolji sve potrebe svojih mušterija. Zato sve češće radi nabavke platna prelazi u Banat i Bačku. To su bila naporna i mučna putovanja, izlokanim seoskim drumovima na rasklimatanim kolima koja su vukli konji. Pred njim su po selima, na nekoliko dana ranije, išli telali da seljankama najave njegov dolazak. Kupovao je na hiljade rifova (77,8 sm.) platna. Polazio je u cik zore pre svih trgovaca. Za svoje kočijaše obezbeđivao je dobru hranu i pri svakom obroku vino, dok je sam pio vodu i na kolima jeo lepinju da ne bi ručavao po meanama sa ostalim trgovcima i u njima ostavljao veliki deo teško stečene zarade. Daleko od toga da je Nikola bio nedruštven, ali mu njegov neumorni trgovački duh jednostavno nije dozvoljavao dangubljenje. Tako je pre svih stizao sa svojom robom u Beograd. Spasićev povratak se sa nestrpljenjem očekivao. Platno je, kao i opanke, prodavao uvek sa po jednim grošem zarade, po rifu. Prema svim mušterijama se ponašao jednako. Kako su mu mušterije stizale iz cele Srbije, platno je delio srazmerno zahtevima ali tako da svi dobiju ponešto. Ta deoba je često izazivala i ljutnju, ali on od svojih principa nije nikada odustajao. Nikola Spasić se nije upuštao u neke veće trgovačke poduhvate sa inostranstvom. Jedine njegove inostrane porudžbine bile su iz Zemuna i Osijeka. Zbog trgovačkih poslova nije ni putovao mnogo. Posetio je Hamburg i Antverpen gde je ostao zadivljen pred ogromnim količinama kvalitetne i jevtine kože, ali se ni tu nije upustio u veće porudžbine. Preovladala je njegova južnjačka opreznost i štedljivost, jedino nasleđe od oca.

Nikola je potpuno bio predan radu i kući, iako ni u jednom braku nije imao dece. U kafane nije zalazio, a retko kad i u šetnje sa poslovnim prijateljima. U kući se živelo uvek skromno i bez onog spoljnjeg luksuza koji je sve više ulazio u kuće imućnih srpskih trgovaca. Mnogi malograđani su mu to zamerali. Međutim, u čaršiji je uživao ugled ne samo bogatog trgovca već i čestitog i mudrog čoveka čije se mišljenje o mnogim stvarima tražilo a saveti prihvatali.

Sa drugom ženom, Stankom - Cajom Spasić, proveo je najduži period svoga života. Uz njenu pomoć stekao je ogromno bogatstvo i još više razvio urođeni smisao za lepe stvari. Sagradio je porodičnu kuću u Knez-Mihailovoj ulici br. 33. Projekat je uradio poznati beogradski arhitekta Kosta Jovanović. Sve je bilo poručeno u Beču, od stolarije pa do izuzetno lepog stilskog nameštaja, tako da je ta građevina i danas jedna od najlepših u Beogradu. Beogradski trgovci su se utrkivali ko će mu ponuditi što finije stvari, vodeći pri tom računa da Spasić nikada nije rasipao svoj teško stečeni novac. Najpoznatiji beogradski juvelir Mihailo M. Petković, čija je radnja dugi niz godina bila preko puta kafane a potom palate Albanije, uvek je prvo donosio Spasiću robu koja mu je stizala iz Beča, pa pošto bi ovaj odabrao najlepše komade za svoju suprugu, ostali nakit bi izlagao u radnji za prodaju. Spasić je tek sada mogao do maksimuma da pokaže svoj smisao za lepim, jer je bio rođeni esteta, uz svu onu pradedovsku crtu štedljivosti.

Dolazi vreme srpsko-turskih ratova. U ratu 1876. godine učestvuje kao redov konjanik. U drugom srpsko-turskom ratu nije učestvovao jer ga je država oslobodila kao vojnog liferanta. Tada je prvi i jedini put radio sa državom. Napravio je i izliferovao vojsci oko 25.000 pari opanaka.

Devedesetih godina prošlog veka, kada se srpska vlada, pošto nije mogla da dobije zajam od inostranih banaka, okrenula izvorima domaćeg kapitala, Nikola Spasić otkupljuje deo srpskog inostranog duga. To bi moglo da se smatra kao jedno od prvih donacija za privredni razvoj Srbije. Nikola Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke.

Spasić je svoju robu dugo prodavao samo za gotovinu, smatrajući da na veresiju treba davati ili svakome ili nikome. Kasnije je, pomažući pojedincima, davao robu i na veresiju ali uvek u manjim količinama. Nikada se ni sa kim nije sudio. Za gubitak pri pozajmici nije krivio one kojima pozajmljuje već sebe što je to činio. Lako zarađene pare nije voleo. Često je radije novac držao na štednji u bankama no da se upušta u nesigurne poslove, mada je pomagao i druge trgovce pri kupovini akcija iz kojih je proizilazila velika dobit kako za pojedince tako i za celu zemlju.

Početkom ovog veka radilo se mnogo i naporno. U Beogradu je bilo puno siromašne dece čiji su roditelji bili u nadnici od izlaska do zalaska sunca. Kako ta deca ne bi lutala napuštena, bez nadzora i bez hrane, osnovano je Društvo dečijih skloništa, čiji su osnivači bili bogati humani ljudi. Naravno, tu je među prvima bio i Nikola Spasić. On je u dvorištu Palilulske osnovne škole podigao kuću za "đačko sklonište", a dodelio je i određenu godišnju novčanu pomoć, koja se redovno isplaćivala, kao i nagrade najboljim đacima.

Geslo Nikole Spasića je bilo:

"Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto i na stranu. Neka se nađe zlu ne trebalo. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć."

Već negde oko 1899. godine kada je napustio rad u svojoj radnji, počeo je da razmišlja o trajnoj zaostavštini svoje imovine.

Južnu Srbiju, koju nije nikad video, a dobro je poznavao njene nevolje, nije nikada zaboravljao. Pre njenog oslobođenja od Turaka slao je krišom sve što se moglo tamo doturiti. Prvo crkveno zvono koje je iz slobodne Srbije poslato na jug, poslao je Nikola Spasić u Prizren. Kasnije je slao i u druga mesta, i to ne samo zvona već i znatne sume novca. A kao izuzetno pobožan čovek slao je i crkvene knjige, krstove i svešteničke odežde. Čudna su bila putovanja tih prvih zvona. Da Turci ne pronađu i ne unište zvono namenjeno Prizrenu, ono je bilo smešteno u volovska kola prekrivena slamom. Na kolima je sve vreme ležala hrabra starica Milka Vulović, praveći se teško bolesna. Nikola nije voleo da se o tome ma šta zna. Ne samo zato što su se ti poslovi morali kriti već i zato što je smatrao svojom dužnošću da pomaže svoj srpski narod.

Početkom ovog veka prilike u Južnoj Srbiji su svakim danom sve teže. Bugarske komite upadaju u srpska sela i vrše teror nad srpskim stanovništvom ukoliko to stanovništvo ne prihvata Bugarsku kao svoju novu otadžbinu a bugarski komitski pokret kao svoje oslobodioce. Srpska omladina postaje veoma zainteresovana za prilike u južnim krajevima, želeći da pomogne narodu koji još uvek pati u turskom ropstvu.

Beogradski opštinski lekar dr Milorad Gođevac je najzaslužniji za organizovanje i pokretanje naših četničkih akcija u Južnoj Srbiji i Makedoniji. Vršeći svoju mukotrpnu službu, on zalazi po svim beogradskim kućama, kafanicama i aščinicama. U kafanicama i aščinicama koje su držali Starosrbijanci susretao je neke čudne ljude koji se u poznu jesen pojavljuju u Beogradu a u proleće nestaju iz njega. Njihovo ponašanje i vreme dolaska u Beograd sasvim je bilo suprotno od njihovih zemljaka koji su dolazili u proleće a odlazili iz Beograda u jesen sa zaradom koju su tu ostvarili. Osim toga, ovi Starosrbijanci za sve vreme boravka u Beogradu skoro da i ne napuštaju svoja skrovišta.

Dr Gođevac se sasvim slučajno upoznao sa nekolicinom od njih, kada im je vidao rane, i tako saznao, stekavši njihovo puno poverenje, o njihovom "radu na terenu" a takođe i o "radu" bugarskih komitskih četa. Vredni doktor je uspeo da za ove akcije zainteresuje ne samo ministra vojske već i svoje najintimnije prijatelje.

Godine 1902. osnovan je Glavni odbor četničke organizacije. U tom prvom odboru bili su dr Milorad Gođevac, Luka Ćelović, Vasa Jovanović, Žika Rafailović, Nikola Spasić i Ljuba Kovačević. Time je započet grandiozan rad na oslobođenju Južne Srbije i Makedonije. Svi članovi Odbora su iz svojih ličnih sredstava učestvovali u opremanju četa. Odbor se po potrebi sastajao u kući Luke Ćelovića. Tu se prikupljao novac za opremanje četa, a prota Novica Lazarević je tu i zaklinjao čete pred polazak na teren u prisustvu svih članova Odbora. Prva četa ovako opremljena krenula je na teren sredinom aprila 1904. godine. Nikola Spasić, koji je na neki čudan način bio sujeveran, nije se saglasio sa vremenom polaska čete. Tražio je uporno da se pomeri dan polaska. Smatrao je da važne i velike poslove, a ni putovanja, ne treba započinjati u utorak. Istrpeo je sva peckanja i podsmehe. Čak je bilo i šala na tu temu:

Znači, Nikola, utorkom ne treba da radi ni železnica? Četa je ipak u zakazani dan krenula. Na Četircima, u sukobu sa Turcima, maja te 1904. godine svi su izginuli na čelu sa svojim vojvodom Aleksom Aleksićem. Kada se odigrala borba na Četircima, bio je utorak.

Posle ovog događaja Nikola Spasić se zasvagda povukao iz politike. Za sva vremena je zadržao tužno sećanje i poštovanje za te svoje tragično izginule junake. Nikada više za života nije polazio na put utorkom. Ali je zato na svoje poslednje putovanje ipak otišao u utorak, 28. novembra 1916. godine. Zanimljivo je da su kasnije njegovi najbliži, direktne potomke nije imao, brat, supruga, sestra, tri svastike i zet, umrli baš u utorak.

Prvi balkanski rat mu u već veoma ostarelo srce unosi nadu da će Južna Srbija biti oslobođena za njegova života.

Pod uticajem svoje supruge Anastasije - Nake Spasić, kojom se oženio 1907, pošto je godinama bio ponovo udovac, u Beogradu 1912. godine u zgradi Uprave monopola, koju je za tu svrhu zakupio, organizuje pomoćnu bolnicu koju je snabdeo svim potrebnim inventarom, lekovima i hranom. Kako je sve obezbeđivao vlastitim sredstvima, angažovao je i poznatog lekara dr Kacenelenbogena iz Nemačke, a u bolnici je radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji.

Hrana za bolnicu isključivo se spremala u njegovoj kući, a njegova supruga Naka bila je glavna bolničarka kojoj su u radu pomagale na dobrovoljnoj osnovi poneke supruge i kćeri uglednih Beograđana. Nikola Spasić je svakodnevno obilazio ranjenike u svojoj bolnici i nijedan ranjenik nije otpušten a da nije očinski ispraćen i troškom potpomognut. Zahvalnost tih ranjenika i njihovih roditelja primao je sa velikom nelagodnošću jer je to što čini za njih smatrao svojom dužnošću.

Kada su zakratko zamukli topovi i puščani plotuni, Spasić sav bolnički inventar sa preostalim medicinskim materijalom poklanja Srpskom crvenom krstu.

Javno mnjenje je htelo da ga za ovaj plemeniti postupak odlikuje. On je to odlučno odbio ali je dopustio da njegova supruga Naka Spasić za sva svoja zalaganja na osnivanju bolnice i za rad u njoj primi Krst milosrđa.

Anastasija - Naka Spasić, kći trgovca i počasnog srpskog konzula u Oršavi, retko plemenita i obrazovana žena ne samo što je kod supruga Nikole uspela da razvije sklonost prema udobnijem životu već je svim svojim snagama uticala na njega da postane jedan od najvećih srpskih dobrotvora. U teškim danima na početku Prvog svetskog rata supruga Naka mu predlaže.

"Spasiću, nemaš u vojsci ni sina ni brata, dobro bi bilo da nekako pomogneš tolikim unesrećenim vojnicima."

Spasić 24. avgusta 1915. godine piše ministru prosvete i crkvenih poslova gde pored ostalog kaže:

"Na ovom što još uvek živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo Bogu pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da se zahvalim, na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez-Mihailove i Vuka Karadžića br. 37 kao svoju Zadužbinu, kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu "Sveti Đorđe".

Ubrzo zatim Ukazom Nj. V. Kralja Petra I a na osnovu člana 3. Zakona o zadužbinama osnovana je ova zadužbina.

Neraskidivo vezujući svoju sudbinu sa sudbinom srpskog naroda, Spasić krajem 1915. godine napušta otadžbinu. Već veoma star i oboleo povlači se preko Niša i Soluna za Atinu. Kada u Grčkoj izbija Velizelusova pobuna protiv kralja Konstantina, svi stranci su u roku od 24 časa morali da napuste Atinu. Na celom putu od Pireja do Krfa besnela je strahovita bura koju je Spasić jedva izdržao.

Stigavši na Krf, Spasići iznajmljuju vilu u Faleru, naselju koje su okružavali vrtovi ukrašeni oleanderima i smokvama, gde su borovi rasli po ivici brega koji se strmo spuštao u more koje ovo ostrvo razdvaja od epirskih planina. Zbog teškog i sparnog vazduha, Spasić je danju boravio u kući u polusnu a noć na terasi gde je tada vazduh bio malo svežiji. Iako je osećao da mu je kraj bio već veoma blizu, kako zbog slabog srca tako i zbog opšte iznemoglosti i apatije koja ga je sve više obuzimala, svoje stanje pokušavao je na sve načine da prikrije da ne bi uznemiravao suprugu i okolinu. Pričao je supruzi Naki kako će se zajedno preko Beča vratiti u oslobođeni Beograd i da će sa sobom povesti inž. Kostu Jovanovića da im izradi plan i dozida sprat na kući. Naravno tu je mislio na svoju kuću u Knez-Mihailovoj ulici br. 33. Posle samo trodnevnog boravka u faleru na Krfu Nikola Spasić umire 28. novembra 1916. godine. Supruga Naka ga prenosi u Srbiju, čim su to prilike dozvolile, 1923. godine i sahranjuje u crkvi na Topčiderskom groblju koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova.

Pre osnivanja Zadužbine narodnog invalidskog fonda "Sveti Đorđe", Spasić je 9. februara 1912. godine napisao testament i predao ga na čuvanje Narodnoj banci. Iz tog testamenta pomenućemo neke važnije odredbe:

Tač. 13. "Kad bude podignut hram Sv. Save na Vračaru da se kupi najveće zvono i toj crkvi pokloni kao moj dar."

Tač. 14. "Izvršioci mog testamenta izdvojiće iz dela pokretne imovine 350.000 dinara. Ovim novcem da se podigne bolnica na opštinskom zemljištu za bolesti koje odredi Sanitet a kad bude gotova da se preda Opštini beogradskoj."

Tač. 15. "Da se podignu još dve bolnice, gde je najpotrebnije, kao i jedan dom za iznemogle i sirote građane sa natpisom ",Podigao Nikola Spasić.

Tač. 17. "Svu moju pokretnost kao hartije od vrednosti i gotovinu i nepokretnosti ostavljam za Opšte privredne ciljeve, s tim da se samo prihodi izdaju na rečene ciljeve a glavnica ne sme da se utroši a i nepokretno imanje ne sme se zadužiti ni prodati."

Svojoj udovici Testamentom je ostavio u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez-Mihailovoj br. 33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Svojoj rodbini je zaveštao zanemarljivo male sume novca i to uz klauzulu "jedanput za svagda".

Prijatelji i beogradski advokati savetovali su gospođu Naku Spasić da kod suda traži svoje zakonsko pravo, tj. da ospori testament te da ona, i sama veliki humanista i narodni dobrotvor, preuzme upravu nad Zadužbinom Nikole Spasića. Ali Naka Spasić, plemenita i iznad svega humana žena, ni u jednom trenutku nije posumnjala u ispravnost Spasićeve odluke, naglasivši:

"Spasićeva želja je zakon za ceo svet pa zar može da ne bude i za njegovu udovicu."

Za života Nikola Spasić je odlikovan Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III stepena.

Nakon smrti Nikole Spasića sva njegova imovina u Beogradu ostala je bez ovlašćenog staraoca. Posle skoro godinu i po dana dr Mihailo-Mika Popović, biv. ministar finansija, pašenog pok. Spasića, pokrenuo je kod okupacionih vlasti pitanje postavljenja staraoca koji će upravljati Spasićevim imanjima. Ta ideja je prihvaćena te je kao staratelj za svu Spasićevu imovinu postavljen g. Dobra S. Petković, advokat iz Beograda, i dr Milorad Popović, u to vreme docent a kasnije profesor Univerziteta. Oni su od 17. maja 1917. pa sve do 27. aprila 1920. savesno obavljali svoju dužnost staratelja. Prvu sednicu Zadužbinski odbor je održao 30. aprila 1920. godine te se taj dan može smatrati kao dan kada je Zadužbina počela da radi, iako je sudija nespornih dela doneo svoje rasporedno rešenje pod M. Br. 13598 koje je postalo izvršno tek 31. januara 1922. godine. Ovako dug period sud je pravdao velikom pretrpanošću predmetima. Sam Ukaz o odobrenju rada Zadužbine potpisan je 4. decembra 1922. i tako je Zadužbina otpočela svoj pravni život.

Imovina Zadužbine u tom momentu sastojala se od:

a) Pokretne imovine, koju su pored kancelarijskog nameštaja i raznih građevinskih alatki činile i hartije od vrednosti: 290 akcija Narodne banke, po 500 din. nominalne vrednosti, sa kamatnim kuponom br. 6 i dividendnim kuponom br. 2;

30 akcija Beogradske zadruge po 250 din. nominalne vrednosti, sa kuponom br. 13;

247 akcija Beogradske trgovačke banke po 100 din. nominalne vrednosti, sa kupnom br. 19;

682 akcije Prometne banke po 100 din. nominalne vrednosti, sa kuponom br. 18;

100 akcija Zadruge za podizanje zgrada po 100 din. nominalne vrednosti, sa kuponom br. 5;

30 akcija Crnogorske banke po 200 kruna nominalne vrednosti, sa kuponom br. 8;

50 akcija Osiguravajućeg društva "Srbija" po 200 din. nominalne vrednosti;

7 akcija Leskovačke udeoničke štedionice po 100 din. nominalne vrednosti, sa kuponom br. 10; i

20 komada duvanskih lozova (tačno označenih serija i brojeva) po 10 din. nominalne vrednosti.

b) Nepokretnu imovinu su sačinjavale tri velike tzv. "Spasićeve kuće" u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, u Knez-Mihailovoj ulici br. 19, 33 i 47. U tim kućama se za izdavanje nalazilo 36 dućana, 46 velikih i manjih stanova i 2 kancelarije.

Prva briga i posao zadužbinskog Upravnog odbora bili su sređivanje i popravka nepokretnih imanja koja su iz rata izašla znatno oštećena.

Zadužbinsko odeljenje Ministarstva prosvete je 1926. godine zatražilo od Zadužbine portret, većeg formata, pok. Nikole Spasića. Odlučeno je da taj portret, prema jednoj od poslednjih fotografija, izradi Uroš Predić. Ovaj portret je Ministarstvo prosvete tražilo radi stavljanja u red ostalih narodnih dobrotvora čije se slike čuvaju u dvorani tog odeljenja. Slike su završene početkom 1927. i jedan portret je predat Zadužbinskom odeljenju Ministarstva prosvete, dok je drugi Zadužbina postavila u zadužbinsku kancelariju gde zauzima vidno mesto.

Pored popravke zgrada Zadužbine i izrade portreta Nikole Spasića, Upravni odbor je te 1926. godine odlučio da arh. Pera Popović izradi nova slova za obeležavanje zadužbinskih kuća u Knez-Mihailovoj ulici br. 19 i 33.

Godine 1936. za Zadužbinu Nikole Spasića Uroš Predić je izradio još i sliku pok. Nikole Spasića u celom stavu, kako se tada govorilo, u masnim bojama, za koju je plaćeno 15.000 dinara. Izradu rama za ovu sliku Zadužbina je, opet u duhu svog glavnog zadatka, poverila poznatom duborescu iz Skoplja g. Nestoru Aleksijeviću i za njega platila 8.842 din. sa prevozom do Beograda. Tako je Zadužbina Nikole Spasića postala vlasnik značajnog i vrednog umetničkog dela.

Još jedno umetničko delo urađeno je 1937. godine iz sredstava Zadužbine a to je reljefni lik dobrotvora Nikole Spasića koji je poručen od vajara Đoke Jovanovića za 10.000 dinara. Vajar je Zadužbini predao original modela u gipsu i jedan odlivak u bronzi. Taj reljefni lik poručen je za Gradsku bolnicu i tu postavljen na vidno mesto.

Do 1934. godine vršene su opravke na postojećim zgradama, uz druge male neznatne izdatke, kao što smo videli. Čist prihod od zadužbinskih imanja je tek kasnije mogao da se koristi za privredni razvoj Srbije. Prema želji pok. Nikole Spasiće izgrađene su:

Bolnica u Beogradu - Gradska ili Opštinska bolnica - jedno vreme u narodu poznatija kao Spasićeva bolnica, svečano je osvećena i predata Beogradskoj opštini 15. septembra 1935, a prve pacijente primila je 11. decembra te iste godine. Zadužbina je za njenu izgradnju obezbedila sumu od 5.284.177 dinara.

Bolnica u Kumanovu svečano je osvećena 16. juna 1935, a potpuno opremljena za prijem prvih pacijenata 11. jula 1935. godine. Zadužbina je za njenu izgradnju obezbedila 1.382.022 dinara.

Bolnica u Krupnju građena je identično kao i bolnica u Kumanovu. Njena izgradnja započeta je jula 1934. godine, tj. samo nekoliko meseci nakon početka gradnje bolnice u Kumanovu. "Zahvaljujući" birokratskom radu Drinske banovine, kojoj je Zadužbina stalno odobravala nove i nove kredite, za njenu izgradnju utrošeno je 1.490.550 dinara a završena je 1936. godine.

Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu sazidan je i osvećen krajem maja 1935. i u julu primio prve štićenike. Brigu o njegovom daljem izdržavanju preuzela je na sebe Moravska banovina. Za izgradnju ovog doma Zadužbina je izdvojila 810.000 dinara.

Zgrada u Knez-Mihailovoj ulici br. 47, pored Gradske bolnice, imala je prioritetni karakter u građevinskoj delatnosti Zadužbine. Već 1928. godine Upravni odbor zadužbine prihvatio je nacrt za njenu izgradnju. Odlučeno je da se izrada svih potrebnih planova i predračuna poveri arh. Josifu Najmanu, s tim da ovaj to radi u sporazumu sa članom Odbora g. inž. Milošem Savčićem. Zadužbina je za izgradnju ove velelepne kuće utrošila 19.695.621,58 dinara.

Radovi na novoj zgradi Spasićeve zadužbine u Knez-Mihailovoj br. 47 otpočeli su svečanim polaganjem kamena temeljca. Tada je ugrađena i povelja koja glasi:

Danas tridesetog juna 1929 godine, za vreme vladavine
Njegovog Veličanstva Aleksandra I
kralja Srba, Hrvata i Slovenaca
položen je osnovni kamen ovoj zadužbini
koju podiže "Zadužbina Nikole Spasića".

Pokojni Nikola Spasić, bivši beogradski trgovac, stvorio je svoju Zadužbinu testamentom od 9. februara 1912. godine i zaveštao joj je celu imovinu, čiji prihodi imaju da posluže podizanju i unapređenju opšte srpske privrede, i time se stavio u prve redove velikih dobrotvora srpskog naroda.

Ovu zgradu podiže odbor Zadužbine na zemljištu pokojnog Spasića shodno volji osnivača Zadužbine izraženoj u njegovom testamentu.

Planove za zgradu izradio je arhitekta g. Josif Najman, a izvođenje zgrade povereno je inženjerima Kostiću i Antiću, preduzimačima.

Odbor Zadužbine sastavljen je od predsednika g. Todora J. Mijailovića i članova Vojislava St. Veljkovića, Dragutina K. Protića, Vojislava Marinkovića i Miloša Savčića.

Pored Povelje, koja je izrađena na pergamentu i umetnuta u flašu napunjenu zejtinom, pa u limenu kutiju, u flašu je stavljen i 1 nov zlatnik (20 dinara) sa likom kralja Aleksandra I a u udubljenje kamena temeljca po 1 komad od 5, 2, 1 i 1/2 dinara.

Nakon svih završenih radova Komisija za prijem zgrade, u sastavu arh. Vojin Petrović, inž. Živko Tucaković, docent Univerziteta, mašin. inž. Milivoje Obradović i arh. Đura Borašić, podnela je svoj "protokol kolaudovanja" 31. decembra 1930. godine te su svi zakupci dućana i stanova mogli da se usele i otpočnu njihovo korišćenje a samim tim je i Zadužbina znatno uvećala svoje prihode.

Na sednici Upravnog odbora od 10. decembra 1936. godine odlučeno je da bi namesto jednospratne kuće u Knez-Mihailovoj br. 19 zajedno sa jednim delom "pasaža" trebalo podići nove zgrade. Te je odmah i doneta odluka "da honorarni arhitekta Zadužbine g. Vladislav D. Vladisavljević, koji je primao 1.500 din. mesečno, izradi idejne skice i približan predračun o potrebnim finansijskim sredstvima ali izradi i pristupu definitivnih planova ima se pristupiti tek onda, kada te idejne skice budu primljene i kada sama Zadužbina bude potpuno obezbedila finansijska sredstva za građenje nove zgrade".

Upravni odbor Zadužbine i ovde je vodio računa o tome da se izbegne svaka opasnost od zaduživanja, koje je pok. Nikola Spasić izričito zabranio u svom testamentu.

Iako ne spada u posebne zasluge Upravnog odbora Zadužbine Nikole Spasića, treba naglasiti da je Sud opštine grada Beograda na sednici od 1. decembra 1929. godine odlučio da se, "u znak zahvalnosti velikom dobrotvoru", dotadašnja Trgovačka ulica u Beogradu nazove Ulica Nikole Spasića, ona je paralelna sa Ulicom kralja Petra I a povezuje ulice Knez-Mihailovu i Cara Lazara. Krajem 1932. godine tako je postupio i Sud opštine Kumanovske. Na svečanoj odborskoj sednici povodom objavljivanja vesti o zidanju bolnice u Kumanovu donosi se odluka da se jednoj od glavnih ulica Kumanova da ime Nikole Spasića.

Sve odluke Zadužbine u pogledu njenog rada na unapređenju privrede obuhvatale su 10 glavnih oblasti delovanja, a to su:

1. Osnivanje pokretnih (ambulantnih) domaćičkih škola

2. Priređivanje jedne stalne pokretne poljoprivredne izložbe svake godine

3. Zasnivanje sortimentnih voćnjaka

4. Sađenje vinograda stonim sortnim grožđem

5. Mere za poboljšanje izrade raznih vrsta sireva i kajmaka

6. Građenje silo-jama za ukišeljavanje stočne hrane i đubrišta za valjano negovanje stajskog đubreta

7. Priređivanje tečajeva za razumno i napredno pčelarstvo

8. Priređivanje tečajeva za proizvodnju ranog i poznog povrća i voća

9. Pomaganje srpskog privrednog društva "Privrednik" i

10. Izdavanje "Privrednog letopisa Zadužbine Nikole Spasića".

Pokretne domaćičke škole

Da bi pokretne domaćičke škole mogle da otpočnu svoj rad, izrađena su Pravila o pokretnim domaćičkim školama Zadužbine Nikole Spasića.

Na osnovu paragrafa 7 i 165 Zakona o narodnim školama, ministar prosvete je pod P. br. 18074 od 15. maja 1935. godine odobrio Pravila koja mu je podnela Zadužbina ali "s tim da u školama rade državne učiteljice domaćičkih škola".

Tako je prvi tečaj ove pokretne škole otpočeo rad 23. septembra 1935. godine.

Glavne odlike ovog tipa škole-tečajeva bile su sledeće:

a) Tečajevi su se održavali u određenom kraju, krećući se po mogućstvu iz sela u selo.

b) Pripremu za rad tečaja preuzima na sebe mesna zadruga preko, za tu svrhu, naročito izabranog odbora.

v) Za vreme trajanja tečaja učenice obitavaju u svojim domovima.

g) Nastava traje osam nedelja.

d) U delu nastave iz opšteg obrazovanja, pri upoznavanju učenica sa različitim vrstama ženskog udruživanja, naročito se nastojalo da se razvije želja za stvaranjem Društva bivših učenica domaćičkih škola.

Za svoj prvi tečaj Prve domaćičke škole Zadužbina Nikole Spasića zakupila je Dom Karađorđev u Topoli a iz Beograda je dopremljen nameštaj, pribor i posuđe.

Ministarstvo prosvete je za rad u Topoli odredilo gospođicu Olgu Tanasijević za upravnicu i gospođicu Zorku Radović za učiteljicu. Pored ovih učiteljica angažovan je i lekar dr Vladimir Špringer, lekar Sreske zdravstvene zadruge "Venac", čija je dužnost bila da:

1. na početku svakog tečaja pregleda sve učenice,

2. tokom trajanja tečaja pruža potrebnu lekarsku pomoć učenicama,

3. jednom nedeljno, tokom trajanja tečaja, drži učenicama predavanja iz oblasti higijene i medicine,

4. Upravi škole ukazuje potrebnu lekarsku pomoć,

5. izdejstvuje odobrenje, ukoliko se za to ukaže potreba, da se lekovi za lečenje učenica i školskog osoblja, mogu nabaviti po najpovoljnijim cenama iz apoteke Sreske zdravstvene zadruge "Venac",

6. na kraju svakog tečaja podnese svoj izveštaj Upravi škole odn. Zadužbini. Za taj rad dr Špringer je nagrađivan sa 500 din. mesečno.

Na kraju svakog tečaja održavan je javni ispit sa svečanim ručkom koji su spremale učenice.

Radi prisustvovanja prvom ispitu u Topolu su doputovali član Upravnog odbora Zadužbine Nikole Spasića g. Milan Z. Vlajinac, zatim g. Ratko Penezić, šef Odseka za narodno prosvećivanje u Ministarstvu prosvete i gospođica Darinka Mačejev, referent za domaćičke škole pri istom odeljenju.

Domaćičke škole u 1935. i 1936. godini održale su svoje tečajeve i to: Oplenačka domaćička škola u Topoli, Junkovcu (dva tečaja) i Žabarima (dva tečaja) i

Orašačka domaćička škola, tokom 1936, u selu Banji (dva tečaja) i u Brezovcu (dva tečaja).

U 1937. godini Oplenačka domaćička škola održala je u Žabarima treći tečaj za okolna manja sela i po jedan tečaj u Kloki, Rajkovcu i Zagorici, dok je Orašačka domaćička škola održala treći tečaj u Brezovcu a u Donjoj Šatornji dva tečaja i u Gornjoj Šatornji takođe dva tečaja.

U Oplenačkoj školi te 1937. godine došlo je do zamene upravnice. Umesto gospođice Olge Tanasijević, koja je upućena na usavršavanje u inostranstvo, postavljena je gospođica Slavka Koceić.

U Orašačkoj školi upravnica je bila gospođica Živana Nikolić a učiteljica gospođica Dobrila Aleksić.

Nakon završnog ispita na tečaju učenice su dobijale pored svedočanstava i srebrne medaljone izrađene specijalno za tu priliku. Još krajem 1935. godine odlučeno je da se svršenim učenicama Domaćičke škole Zadužbine Nikole Spasića pored svedočanstva dodeli i po jedan srebrni broš, koji bi predstavljao ne samo vidan znak o završenoj školi već bi ih uvek podsećao i na samog dobrotvora Nikolu Spasića. Akademski slikar Ljubiša Naumović, iz Kragujevca, izradio je umetnički nacrt za svedočanstvo domaćičkih škola. Rešeno je da se sa tog nacrta glavna slika upotrebi za izradu broša. Pri ostvarivanju ovog projekta odlučeno je da će bolje poslužiti nameni ako se reljef izradi u obliku srebrnog medaljona obešenog o srebrni lančić. Tom prilikom je urađeno 520 medaljona i 224 srebrnih lančića.

U 1936. godini uručeno je 174 medaljona što pokazuje da ih verovatno nisu dobijale sve učenice domaćičkih škola već samo one sa zapaženim uspehom. U 1937. dodeljeno je 166 srebrnih medaljona. Na svakom medaljonu ugravirano je ime i prezime učenice kojoj se dodeljuje.

Pravi značaj ovih domaćičkih škola možemo da steknemo tek onda ako se podsetimo na tadašnju neškolovanost, zaostalost i zatucanost seoske ženske omladine.

Sortimentni voćnjaci

Za vreme teške ekonomske krize tridesetih godina voćarstvo u Srbiji i Južnoj Srbiji ne samo da nije zaostajalo ili propadalo već je pokazivalo i izvesne znake razvoja. Stoga je 1934. godine Upravni odbor Zadužbine odlučio da organizuje sistematski rad na tom polju. U saradnji sa stručnjacima Ministarstva poljoprivrede, po prethodnoj konsultaciji sa stručnim organima Dunavske, Moravske, Vardarske i Drinske banovine, donet je plan da se prve godine zasade probrane vrste jabuka, krušaka, kajsija i bresaka. Naredna godina je predviđena za odgajanje drugih vrsta voća: oraha, lešnika, trešanja i kestenja.

Po tom planu bi se zasadilo:

a) pet sortimentnih JABUČNJAKA i to: u Banovinskom rasadniku u Kragujevcu Gruža, u Sreskom voćnom rasadniku u Rekovcu, na imanju Niže poljoprivredne škole u Tetovu, na imanju Niže poljoprivredne škole u Sevojnu (srez Užički) i na imanju Đure Nikolića, poljoprivrednika iz Guglja u srezu Požeškom (okrug Užički);

b) četiri sortimentna KRUŠNJAKA i to: u Banovinskom rasadniku u Gornjem Milanovcu, na imanju Niže poljoprivredne škole u Bitolju, na imanju Niže poljoprivredne škole u Prokuplju i na imanju Đure Nikolića iz Guglja; i

v) po tri sortimentna KAJSINJAKA i BRESKVINJAKA i to: u Banovinskom rasadniku u Aranđelovcu, u Banovinskom rasadniku u Kavadarcu i na imanju Đure Nikolića iz Guglja.

Prema izveštaju Ministarstva poljoprivrede, u 1936. godini o trošku Zadužbine bilo je zasađeno u svim predviđenim mestima ukupno 585 sadnica jabuka, 395 sadnica krušaka, 265 sadnica bresaka i 215 sadnica kajsija. Zadužbina je takođe nadoknadila i troškove za svaku osušenu sadnicu.

U proleće 1936. takođe je na imanju Poljoprivredne škole u Zaječaru zasađen sortimentni ORAŠNJAK sa LEŠNJAKOM i to 33 sorte oraha i 10 sorti lešnika, a po pet sadnica od svake sorte. Tokom 1937. godine zasađen je sortimentni ORAŠNJAK i LEŠNJAK na imanjima Poljoprivrednih škola u Kragujevcu i Sevojnu.

I pored svih nastojanja Zadužbine i stručnjaka, koji su za tu svrhu angažovani, zasađivanje sadnica kestena, koji naročito dobro uspevaju u Južnoj Srbiji, nije ostvareno. Izvođenje poslova oko sađenja i održavanja sortimentnih voćnjaka bilo je uglavnom povereno inž. Franji Lukmanu, sekretaru Ministarstva poljoprivrede. Uprava Zadužbine je takođe preuzela i potrebne mere za prikupljanje i praćenje svih klimatskih i drugih podataka neophodnih za pravilnu procenu rentabilnosti pojedinih sorti. Ovaj rad se odvijao pomoću za tu svrhu specijalno izrađenih obrazaca.

Sađenje vinograda stonim sortama grožđa

Godine 1935. odlučeno je da se ustanove:

1. Deset nagrada za podizanje vinograda sorte "afus ali", i

2. Deset nagrada za podizanje vinograda raznih sorti zvanih "julski muskat" (čabski biser) i "zlatna šasla" (plemenka).

Gradnja "Spasićevog izložbenog paviljona" na Beogradskom sajmištu

Početkom 1936. godine Društvo za organizovanje sajmova i izložbi u Beogradu, koje je osnovano još 1923, uspelo je da dobije pogodno zemljište za izgradnju budućeg sajmišta. Sledeće 1937. godine Društvo je dopunilo svoj pravilnik i članom 19. predvidelo da "Zadužbina Nikole Spasića iz Beograda ima pravo da u Upravni odbor Društva delegira jednog člana". Tako je u Upravni odbor Društva delegiran dr Milan Vlajinac. Te godine je Društvo predložilo Upravnom odboru Zadužbine Nikole Spasića da sazida na Beogradskom sajmištu Spasićev paviljon, što je i prihvaćeno. A već 11. septembra te godine u novoizgrađenom paviljonu priređena je izložba našeg turizma i održana svečanost povodom otvaranja I Beogradskog sajma. I docnije, prilikom svih priredbi na sajmištu, Spasićev paviljon, reprezentativan i po svom obliku i po obimu izložene robe, korisno je služio svome zadatku.

Tako je Zadužbina Nikole Spasića posle dvadeset godina uspešnog rada dočekala Drugi svetski rat i nastavila svoj rad, koliko je to bilo moguće. Ministarstvo prosvete 17. aprila 1942. godine smenjuje dotadašnji Upravni odbor Zadužbine i postavlja Komesarsku upravu.

Iz Drugog svetskog rata Zadužbina izlazi gotovo neoštećena. Nijedno bombardovanje Beograda, kako nemačko tako ni saveznička nisu, na sreću, nanela znatnija oštećenja nepokretnoj imovini, te je bilo moguće nastaviti rad. Tako nailazimo na podatak da je Keramičko odeljenje Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu otvoreno tek 1950. godine zahvaljujući dobijenoj pomoći koju je pružila Zadužbina Nikole Spasića.

A kako mi danas izvršavamo testament velikog srpskog dobrotvora Nikole Spasića! Uvereni da gradimo savremeno društvo kome sredstva pojedinaca neće biti potrebna, Zadužbina Nikole Spasića podelila je sudbinu ostalih zadužbina, odnosno privatnog vlasništva i potpala pod Zakon o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji (1945) i pod Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta (1960).

Kada je sačinjavao svoj testament, Nikola Spasić nije poznavao instituciju nacionalizacije tako da od nje nije ni mogao da zaštiti svoju imovinu zaveštanu srpskom narodu. I dogodilo se da neko nacionalizuje imanja koja su vlasništvo naroda, odnosno da razvlasti Zadužbinu Nikole Spasića. Potomcima ostaje samo da se pitaju kud se dede i na šta se troši Spasićevo, odnosno srpsko blago.