|
|
|
 |
НИКОЛА СПАСИЋСРПСКИ НОБЕЛМира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995. Никола Спасић је рођен 2. новембра 1838. године у Београду као најстарије дете познатог али не много имућног београдског трговца Спасе Стојановића. Деда Николе Спасића, Стојан, је негде око 1807. дошао са целом породицом из јужне Србије у тек ослобођени Београд. Како се тада дуго и споро путовало, нешто због лоших друмова а више због сталног војевања против Турака, избеглице са југа су се споро кретале у правцу српске границе. Тако је то путовање, уз стални страх и скривање од Турака, који су на све могуће начине спречавали исељавање, трајало скоро две године. На том путу, у Лесковцу, рођен је и отац Николин, Спаса Стојановић. Дете је добило име Спаса да би се породица спасла од свих зала која су је вребала на том тешком и мукотрпном путу ка спасењу из турског ропства. Како је био обичај да синови добијају презиме према очевом имену, сва његова деца су убудуће носила презиме Спасић. Породица је потицала можда однекуд из околине Урошевца или Штимља. Никола Спасић је за те крајеве остао изузетно везан иако никада није записано, нити је он причао, из ког је села његов деда Стојан кренуо за Србију. Мајка Магдалена му умире када је имао само четири године. Иако нејасно, понео је слику благе, добре и изузетно побожне жене, која је за тако кратко време успела да ту своју доброту и побожност пренесе на малог Николу за цео његов живот. Отац се убрзо оженио те добија браћу и сестре по оцу. Као најстарије дете отац га уписује у тек основан Лицеј, где завршава први разред. А тада долази 1848. година. Док се Европом шири револуционарни талас напредне грађанске класе, Србија се и даље отима из турског јарма. Ма колико су у Србију стизали само одјеци догађаја у Европи, они су ипак утицали на бржи развој друштва и његово даље раслојавање. Стога је Никола био приморан да напусти Лицеј и одмах почне да ради учећи најпре мумџијски - воскарски занат а затим и лицитарски. Отац га није присиљавао да настави његов абаџијски занат који није волео. Како поменути занати нису пружали веће могућности једном тако бистром и способном момчићу као што је био Никола, он прелази код стрица Тасе у бакалницу на Сави а затим у кожарску радњу Радована Барловца где изучава и опанчарски занат. Како стриц Таса није имао своје деце, он се о Николи очински старао, па су многи мислили да му је он отац. Године 1864. са почетним капиталом од 200 дуката Никола Спасић жели да се осамостали. Та уштеђевина није била довољна те му у помоћ притиче позајмицом од 500 дуката брат његове прве жене Лепосаве Ђока Јовановић, трговац, некадашњи повереник капетана Мише Анастасијевића. То је била једина позајмица у животу Николе Спасића. Ђоки Јовановићу остаје доживотно захвалан и када овај после много година остане без игде ичега услед стечаја, помагао га је до смрти. У Васиној улици појавила се 1865. године нова кожарска радња под фирмом Никола С. Спасић. За опанке се у тој радњи чекало на ред. Цењкања с муштеријама није било. У цену сваког пара опанака била је урачуната вредност прерађеног материјала, режијски трошкови, као и вредност израде. На све то се додавао и грош зараде. Посао се разгранавао те се продавало по више стотина пари дневно и тако се остваривала зарада од бар 100 до 200 дуката. У раду му несебично уз сва одрицања помаже и супруга Лепосава. Напоран рад и нежно здравље учинили су своје те Лепосава умире после шест година срећног брака оставивши Николу самог без порода. Сада се Никола још више посвећује раду. Уз опанчарски занат почиње да се бави трговином платна и прерађене коже. Платно се тада ткало у сеоским домаћинствима на примитиван начин. За њим је постојала све већа потреба. Као његов највећи продавац, Никола Спасић убрзо више не може да задовољи све потребе својих муштерија. Зато све чешће ради набавке платна прелази у Банат и Бачку. То су била напорна и мучна путовања, излоканим сеоским друмовима на расклиматаним колима која су вукли коњи. Пред њим су по селима, на неколико дана раније, ишли телали да сељанкама најаве његов долазак. Куповао је на хиљаде рифова (77,8 см.) платна. Полазио је у цик зоре пре свих трговаца. За своје кочијаше обезбеђивао је добру храну и при сваком оброку вино, док је сам пио воду и на колима јео лепињу да не би ручавао по меанама са осталим трговцима и у њима остављао велики део тешко стечене зараде. Далеко од тога да је Никола био недруштвен, али му његов неуморни трговачки дух једноставно није дозвољавао дангубљење. Тако је пре свих стизао са својом робом у Београд. Спасићев повратак се са нестрпљењем очекивао. Платно је, као и опанке, продавао увек са по једним грошем зараде, по рифу. Према свим муштеријама се понашао једнако. Како су му муштерије стизале из целе Србије, платно је делио сразмерно захтевима али тако да сви добију понешто. Та деоба је често изазивала и љутњу, али он од својих принципа није никада одустајао. Никола Спасић се није упуштао у неке веће трговачке подухвате са иностранством. Једине његове иностране поруџбине биле су из Земуна и Осијека. Због трговачких послова није ни путовао много. Посетио је Хамбург и Антверпен где је остао задивљен пред огромним количинама квалитетне и јевтине коже, али се ни ту није упустио у веће поруџбине. Преовладала је његова јужњачка опрезност и штедљивост, једино наслеђе од оца. Никола је потпуно био предан раду и кући, иако ни у једном браку није имао деце. У кафане није залазио, а ретко кад и у шетње са пословним пријатељима. У кући се живело увек скромно и без оног спољњег луксуза који је све више улазио у куће имућних српских трговаца. Многи малограђани су му то замерали. Међутим, у чаршији је уживао углед не само богатог трговца већ и честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило а савети прихватали. Са другом женом, Станком - Цајом Спасић, провео је најдужи период свога живота. Уз њену помоћ стекао је огромно богатство и још више развио урођени смисао за лепе ствари. Саградио је породичну кућу у Кнез-Михаиловој улици бр. 33. Пројекат је урадио познати београдски архитекта Коста Јовановић. Све је било поручено у Бечу, од столарије па до изузетно лепог стилског намештаја, тако да је та грађевина и данас једна од најлепших у Београду. Београдски трговци су се утркивали ко ће му понудити што финије ствари, водећи при том рачуна да Спасић никада није расипао свој тешко стечени новац. Најпознатији београдски јувелир Михаило М. Петковић, чија је радња дуги низ година била преко пута кафане а потом палате Албаније, увек је прво доносио Спасићу робу која му је стизала из Беча, па пошто би овај одабрао најлепше комаде за своју супругу, остали накит би излагао у радњи за продају. Спасић је тек сада могао до максимума да покаже свој смисао за лепим, јер је био рођени естета, уз сву ону прадедовску црту штедљивости. Долази време српско-турских ратова. У рату 1876. године учествује као редов коњаник. У другом српско-турском рату није учествовао јер га је држава ослободила као војног лиферанта. Тада је први и једини пут радио са државом. Направио је и излиферовао војсци око 25.000 пари опанака. Деведесетих година прошлог века, када се српска влада, пошто није могла да добије зајам од иностраних банака, окренула изворима домаћег капитала, Никола Спасић откупљује део српског иностраног дуга. То би могло да се сматра као једно од првих донација за привредни развој Србије. Никола Спасић је за живота био председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке. Спасић је своју робу дуго продавао само за готовину, сматрајући да на вересију треба давати или свакоме или никоме. Касније је, помажући појединцима, давао робу и на вересију али увек у мањим количинама. Никада се ни са ким није судио. За губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује већ себе што је то чинио. Лако зарађене паре није волео. Често је радије новац држао на штедњи у банкама но да се упушта у несигурне послове, мада је помагао и друге трговце при куповини акција из којих је произилазила велика добит како за појединце тако и за целу земљу. Почетком овог века радило се много и напорно. У Београду је било пуно сиромашне деце чији су родитељи били у надници од изласка до заласка сунца. Како та деца не би лутала напуштена, без надзора и без хране, основано је Друштво дечијих склоништа, чији су оснивачи били богати хумани људи. Наравно, ту је међу првима био и Никола Спасић. Он је у дворишту Палилулске основне школе подигао кућу за "ђачко склониште", а доделио је и одређену годишњу новчану помоћ, која се редовно исплаћивала, као и награде најбољим ђацима. Гесло Николе Спасића је било:
Већ негде око 1899. године када је напустио рад у својој радњи, почео је да размишља о трајној заоставштини своје имовине. Јужну Србију, коју није никад видео, а добро је познавао њене невоље, није никада заборављао. Пре њеног ослобођења од Турака слао је кришом све што се могло тамо дотурити. Прво црквено звоно које је из слободне Србије послато на југ, послао је Никола Спасић у Призрен. Касније је слао и у друга места, и то не само звона већ и знатне суме новца. А као изузетно побожан човек слао је и црквене књиге, крстове и свештеничке одежде. Чудна су била путовања тих првих звона. Да Турци не пронађу и не униште звоно намењено Призрену, оно је било смештено у воловска кола прекривена сламом. На колима је све време лежала храбра старица Милка Вуловић, правећи се тешко болесна. Никола није волео да се о томе ма шта зна. Не само зато што су се ти послови морали крити већ и зато што је сматрао својом дужношћу да помаже свој српски народ. Почетком овог века прилике у Јужној Србији су сваким даном све теже. Бугарске комите упадају у српска села и врше терор над српским становништвом уколико то становништво не прихвата Бугарску као своју нову отаџбину а бугарски комитски покрет као своје ослободиоце. Српска омладина постаје веома заинтересована за прилике у јужним крајевима, желећи да помогне народу који још увек пати у турском ропству. Београдски општински лекар др Милорад Гођевац је најзаслужнији за организовање и покретање наших четничких акција у Јужној Србији и Македонији. Вршећи своју мукотрпну службу, он залази по свим београдским кућама, кафаницама и ашчиницама. У кафаницама и ашчиницама које су држали Старосрбијанци сусретао је неке чудне људе који се у позну јесен појављују у Београду а у пролеће нестају из њега. Њихово понашање и време доласка у Београд сасвим је било супротно од њихових земљака који су долазили у пролеће а одлазили из Београда у јесен са зарадом коју су ту остварили. Осим тога, ови Старосрбијанци за све време боравка у Београду скоро да и не напуштају своја скровишта. Др Гођевац се сасвим случајно упознао са неколицином од њих, када им је видао ране, и тако сазнао, стекавши њихово пуно поверење, о њиховом "раду на терену" а такође и о "раду" бугарских комитских чета. Вредни доктор је успео да за ове акције заинтересује не само министра војске већ и своје најинтимније пријатеље. Године 1902. основан је Главни одбор четничке организације. У том првом одбору били су др Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Љуба Ковачевић. Тиме је започет грандиозан рад на ослобођењу Јужне Србије и Македоније. Сви чланови Одбора су из својих личних средстава учествовали у опремању чета. Одбор се по потреби састајао у кући Луке Ћеловића. Ту се прикупљао новац за опремање чета, а прота Новица Лазаревић је ту и заклињао чете пред полазак на терен у присуству свих чланова Одбора. Прва чета овако опремљена кренула је на терен средином априла 1904. године. Никола Спасић, који је на неки чудан начин био сујеверан, није се сагласио са временом поласка чете. Тражио је упорно да се помери дан поласка. Сматрао је да важне и велике послове, а ни путовања, не треба започињати у уторак. Истрпео је сва пецкања и подсмехе. Чак је било и шала на ту тему: Значи, Никола, уторком не треба да ради ни железница? Чета је ипак у заказани дан кренула. На Четирцима, у сукобу са Турцима, маја те 1904. године сви су изгинули на челу са својим војводом Алексом Алексићем. Када се одиграла борба на Четирцима, био је уторак. После овог догађаја Никола Спасић се засвагда повукао из политике. За сва времена је задржао тужно сећање и поштовање за те своје трагично изгинуле јунаке. Никада више за живота није полазио на пут уторком. Али је зато на своје последње путовање ипак отишао у уторак, 28. новембра 1916. године. Занимљиво је да су касније његови најближи, директне потомке није имао, брат, супруга, сестра, три свастике и зет, умрли баш у уторак. Први балкански рат му у већ веома остарело срце уноси наду да ће Јужна Србија бити ослобођена за његова живота. Под утицајем своје супруге Анастасије - Наке Спасић, којом се оженио 1907, пошто је годинама био поново удовац, у Београду 1912. године у згради Управе монопола, коју је за ту сврху закупио, организује помоћну болницу коју је снабдео свим потребним инвентаром, лековима и храном. Како је све обезбеђивао властитим средствима, ангажовао је и познатог лекара др Каценеленбогена из Немачке, а у болници је радила и др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији. Храна за болницу искључиво се спремала у његовој кући, а његова супруга Нака била је главна болничарка којој су у раду помагале на добровољној основи понеке супруге и кћери угледних Београђана. Никола Спасић је свакодневно обилазио рањенике у својој болници и ниједан рањеник није отпуштен а да није очински испраћен и трошком потпомогнут. Захвалност тих рањеника и њихових родитеља примао је са великом нелагодношћу јер је то што чини за њих сматрао својом дужношћу. Када су закратко замукли топови и пушчани плотуни, Спасић сав болнички инвентар са преосталим медицинским материјалом поклања Српском црвеном крсту. Јавно мњење је хтело да га за овај племенити поступак одликује. Он је то одлучно одбио али је допустио да његова супруга Нака Спасић за сва своја залагања на оснивању болнице и за рад у њој прими Крст милосрђа. Анастасија - Нака Спасић, кћи трговца и почасног српског конзула у Оршави, ретко племенита и образована жена не само што је код супруга Николе успела да развије склоност према удобнијем животу већ је свим својим снагама утицала на њега да постане један од највећих српских добротвора. У тешким данима на почетку Првог светског рата супруга Нака му предлаже.
Спасић 24. августа 1915. године пише министру просвете и црквених послова где поред осталог каже:
Убрзо затим Указом Њ. В. Краља Петра I а на основу члана 3. Закона о задужбинама основана је ова задужбина. Нераскидиво везујући своју судбину са судбином српског народа, Спасић крајем 1915. године напушта отаџбину. Већ веома стар и оболео повлачи се преко Ниша и Солуна за Атину. Када у Грчкој избија Велизелусова побуна против краља Константина, сви странци су у року од 24 часа морали да напусте Атину. На целом путу од Пиреја до Крфа беснела је страховита бура коју је Спасић једва издржао. Стигавши на Крф, Спасићи изнајмљују вилу у Фалеру, насељу које су окружавали вртови украшени олеандерима и смоквама, где су борови расли по ивици брега који се стрмо спуштао у море које ово острво раздваја од епирских планина. Због тешког и спарног ваздуха, Спасић је дању боравио у кући у полусну а ноћ на тераси где је тада ваздух био мало свежији. Иако је осећао да му је крај био већ веома близу, како због слабог срца тако и због опште изнемоглости и апатије која га је све више обузимала, своје стање покушавао је на све начине да прикрије да не би узнемиравао супругу и околину. Причао је супрузи Наки како ће се заједно преко Беча вратити у ослобођени Београд и да ће са собом повести инж. Косту Јовановића да им изради план и дозида спрат на кући. Наравно ту је мислио на своју кућу у Кнез-Михаиловој улици бр. 33. После само тродневног боравка у фалеру на Крфу Никола Спасић умире 28. новембра 1916. године. Супруга Нака га преноси у Србију, чим су то прилике дозволиле, 1923. године и сахрањује у цркви на Топчидерском гробљу коју је као своју задужбину подигао још много пре почетка балканских ратова. Пре оснивања Задужбине народног инвалидског фонда "Свети Ђорђе", Спасић је 9. фебруара 1912. године написао тестамент и предао га на чување Народној банци. Из тог тестамента поменућемо неке важније одредбе:
Својој удовици Тестаментом је оставио у својину летњиковац и виноград на Топчидерском брду, доживотно коришћење станова у породичној кући у Кнез-Михаиловој бр. 33, као и пензију у висини највеће чиновничке плате у земљи. Својој родбини је завештао занемарљиво мале суме новца и то уз клаузулу "једанпут за свагда". Пријатељи и београдски адвокати саветовали су госпођу Наку Спасић да код суда тражи своје законско право, тј. да оспори тестамент те да она, и сама велики хуманиста и народни добротвор, преузме управу над Задужбином Николе Спасића. Али Нака Спасић, племенита и изнад свега хумана жена, ни у једном тренутку није посумњала у исправност Спасићеве одлуке, нагласивши:
За живота Никола Спасић је одликован Таковским крстом IV степена и орденом Светог Саве III степена. Након смрти Николе Спасића сва његова имовина у Београду остала је без овлашћеног стараоца. После скоро годину и по дана др Михаило-Мика Поповић, бив. министар финансија, пашеног пок. Спасића, покренуо је код окупационих власти питање постављења стараоца који ће управљати Спасићевим имањима. Та идеја је прихваћена те је као старатељ за сву Спасићеву имовину постављен г. Добра С. Петковић, адвокат из Београда, и др Милорад Поповић, у то време доцент а касније професор Универзитета. Они су од 17. маја 1917. па све до 27. априла 1920. савесно обављали своју дужност старатеља. Прву седницу Задужбински одбор је одржао 30. априла 1920. године те се тај дан може сматрати као дан када је Задужбина почела да ради, иако је судија неспорних дела донео своје распоредно решење под М. Бр. 13598 које је постало извршно тек 31. јануара 1922. године. Овако дуг период суд је правдао великом претрпаношћу предметима. Сaм Указ о одобрењу рада Задужбине потписан је 4. децембра 1922. и тако је Задужбина отпочела свој правни живот. Имовина Задужбине у том моменту састојала се од: а) Покретне имовине, коју су поред канцеларијског намештаја и разних грађевинских алатки чиниле и хартије од вредности: 290 акција Народне банке, по 500 дин. номиналне вредности, са каматним купоном бр. 6 и дивидендним купоном бр. 2; 30 акција Београдске задруге по 250 дин. номиналне вредности, са купоном бр. 13; 247 акција Београдске трговачке банке по 100 дин. номиналне вредности, са купном бр. 19; 682 акције Прометне банке по 100 дин. номиналне вредности, са купоном бр. 18; 100 акција Задруге за подизање зграда по 100 дин. номиналне вредности, са купоном бр. 5; 30 акција Црногорске банке по 200 круна номиналне вредности, са купоном бр. 8; 50 акција Осигуравајућег друштва "Србија" по 200 дин. номиналне вредности; 7 акција Лесковачке удеоничке штедионице по 100 дин. номиналне вредности, са купоном бр. 10; и 20 комада дуванских лозова (тачно означених серија и бројева) по 10 дин. номиналне вредности. б) Непокретну имовину су сачињавале три велике тзв. "Спасићеве куће" у најважнијем трговачком центру Београда, у Кнез-Михаиловој улици бр. 19, 33 и 47. У тим кућама се за издавање налазило 36 дућана, 46 великих и мањих станова и 2 канцеларије. Прва брига и посао задужбинског Управног одбора били су сређивање и поправка непокретних имања која су из рата изашла знатно оштећена. Задужбинско одељење Министарства просвете је 1926. године затражило од Задужбине портрет, већег формата, пок. Николе Спасића. Одлучено је да тај портрет, према једној од последњих фотографија, изради Урош Предић. Овај портрет је Министарство просвете тражило ради стављања у ред осталих народних добротвора чије се слике чувају у дворани тог одељења. Слике су завршене почетком 1927. и један портрет је предат Задужбинском одељењу Министарства просвете, док је други Задужбина поставила у задужбинску канцеларију где заузима видно место. Поред поправке зграда Задужбине и израде портрета Николе Спасића, Управни одбор је те 1926. године одлучио да арх. Пера Поповић изради нова слова за обележавање задужбинских кућа у Кнез-Михаиловој улици бр. 19 и 33. Године 1936. за Задужбину Николе Спасића Урош Предић је израдио још и слику пок. Николе Спасића у целом ставу, како се тада говорило, у масним бојама, за коју је плаћено 15.000 динара. Израду рама за ову слику Задужбина је, опет у духу свог главног задатка, поверила познатом дуборесцу из Скопља г. Нестору Алексијевићу и за њега платила 8.842 дин. са превозом до Београда. Тако је Задужбина Николе Спасића постала власник значајног и вредног уметничког дела. Још једно уметничко дело урађено је 1937. године из средстава Задужбине а то је рељефни лик добротвора Николе Спасића који је поручен од вајара Ђоке Јовановића за 10.000 динара. Вајар је Задужбини предао оригинал модела у гипсу и један одливак у бронзи. Тај рељефни лик поручен је за Градску болницу и ту постављен на видно место. До 1934. године вршене су оправке на постојећим зградама, уз друге мале незнатне издатке, као што смо видели. Чист приход од задужбинских имања је тек касније могао да се користи за привредни развој Србије. Према жељи пок. Николе Спасиће изграђене су: Болница у Београду - Градска или Општинска болница - једно време у народу познатија као Спасићева болница, свечано је освећена и предата Београдској општини 15. септембра 1935, а прве пацијенте примила је 11. децембра те исте године. Задужбина је за њену изградњу обезбедила суму од 5.284.177 динара. Болница у Куманову свечано је освећена 16. јуна 1935, а потпуно опремљена за пријем првих пацијената 11. јула 1935. године. Задужбина је за њену изградњу обезбедила 1.382.022 динара. Болница у Крупњу грађена је идентично као и болница у Куманову. Њена изградња започета је јула 1934. године, тј. само неколико месеци након почетка градње болнице у Куманову. "Захваљујући" бирократском раду Дринске бановине, којој је Задужбина стално одобравала нове и нове кредите, за њену изградњу утрошено је 1.490.550 динара а завршена је 1936. године. Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу сазидан је и освећен крајем маја 1935. и у јулу примио прве штићенике. Бригу о његовом даљем издржавању преузела је на себе Моравска бановина. За изградњу овог дома Задужбина је издвојила 810.000 динара. Зграда у Кнез-Михаиловој улици бр. 47, поред Градске болнице, имала је приоритетни карактер у грађевинској делатности Задужбине. Већ 1928. године Управни одбор задужбине прихватио је нацрт за њену изградњу. Одлучено је да се израда свих потребних планова и предрачуна повери арх. Јосифу Најману, с тим да овај то ради у споразуму са чланом Одбора г. инж. Милошем Савчићем. Задужбина је за изградњу ове велелепне куће утрошила 19.695.621,58 динара. Радови на новој згради Спасићеве задужбине у Кнез-Михаиловој бр. 47 отпочели су свечаним полагањем камена темељца. Тада је уграђена и повеља која гласи:
Поред Повеље, која је израђена на пергаменту и уметнута у флашу напуњену зејтином, па у лимену кутију, у флашу је стављен и 1 нов златник (20 динара) са ликом краља Александра I а у удубљење камена темељца по 1 комад од 5, 2, 1 и 1/2 динара. Након свих завршених радова Комисија за пријем зграде, у саставу арх. Војин Петровић, инж. Живко Туцаковић, доцент Универзитета, машин. инж. Миливоје Обрадовић и арх. Ђура Борашић, поднела је свој "протокол колаудовања" 31. децембра 1930. године те су сви закупци дућана и станова могли да се уселе и отпочну њихово коришћење а самим тим је и Задужбина знатно увећала своје приходе. На седници Управног одбора од 10. децембра 1936. године одлучено је да би наместо једноспратне куће у Кнез-Михаиловој бр. 19 заједно са једним делом "пасажа" требало подићи нове зграде. Те је одмах и донета одлука "да хонорарни архитекта Задужбине г. Владислав Д. Владисављевић, који је примао 1.500 дин. месечно, изради идејне скице и приближан предрачун о потребним финансијским средствима али изради и приступу дефинитивних планова има се приступити тек онда, када те идејне скице буду примљене и када сама Задужбина буде потпуно обезбедила финансијска средства за грађење нове зграде". Управни одбор Задужбине и овде је водио рачуна о томе да се избегне свака опасност од задуживања, које је пок. Никола Спасић изричито забранио у свом тестаменту. Иако не спада у посебне заслуге Управног одбора Задужбине Николе Спасића, треба нагласити да је Суд општине града Београда на седници од 1. децембра 1929. године одлучио да се, "у знак захвалности великом добротвору", дотадашња Трговачка улица у Београду назове Улица Николе Спасића, она је паралелна са Улицом краља Петра I а повезује улице Кнез-Михаилову и Цара Лазара. Крајем 1932. године тако је поступио и Суд општине Кумановске. На свечаној одборској седници поводом објављивања вести о зидању болнице у Куманову доноси се одлука да се једној од главних улица Куманова дa име Николе Спасића. Све одлуке Задужбине у погледу њеног рада на унапређењу привреде обухватале су 10 главних области деловања, а то су: 1. Оснивање покретних (амбулантних) домаћичких школа 2. Приређивање једне сталне покретне пољопривредне изложбе сваке године 3. Заснивање сортиментних воћњака 4. Сађење винограда стоним сортним грожђем 5. Мере за побољшање израде разних врста сирева и кајмака 6. Грађење сило-јама за укишељавање сточне хране и ђубришта за ваљано неговање стајског ђубрета 7. Приређивање течајева за разумно и напредно пчеларство 8. Приређивање течајева за производњу раног и позног поврћа и воћа 9. Помагање српског привредног друштва "Привредник" и 10. Издавање "Привредног летописа Задужбине Николе Спасића". Покретне домаћичке школе Да би покретне домаћичке школе могле да отпочну свој рад, израђена су Правила о покретним домаћичким школама Задужбине Николе Спасића. На основу параграфа 7 и 165 Закона о народним школама, министар просвете је под П. бр. 18074 од 15. маја 1935. године одобрио Правила која му је поднела Задужбина али "с тим да у школама раде државне учитељице домаћичких школа". Тако је први течај ове покретне школе отпочео рад 23. септембра 1935. године. Главне одлике овог типа школе-течајева биле су следеће: а) Течајеви су се одржавали у одређеном крају, крећући се по могућству из села у село. б) Припрему за рад течаја преузима на себе месна задруга преко, за ту сврху, нарочито изабраног одбора. в) За време трајања течаја ученице обитавају у својим домовима. г) Настава траје осам недеља. д) У делу наставе из општег образовања, при упознавању ученица са различитим врстама женског удруживања, нарочито се настојало да се развије жеља за стварањем Друштва бивших ученица домаћичких школа. За свој први течај Прве домаћичке школе Задужбина Николе Спасића закупила је Дом Карађорђев у Тополи а из Београда је допремљен намештај, прибор и посуђе. Министарство просвете је за рад у Тополи одредило госпођицу Олгу Танасијевић за управницу и госпођицу Зорку Радовић за учитељицу. Поред ових учитељица ангажован је и лекар др Владимир Шпрингер, лекар Среске здравствене задруге "Венац", чија је дужност била да: 1. на почетку сваког течаја прегледа све ученице, 2. током трајања течаја пружа потребну лекарску помоћ ученицама, 3. једном недељно, током трајања течаја, држи ученицама предавања из области хигијене и медицине, 4. Управи школе указује потребну лекарску помоћ, 5. издејствује одобрење, уколико се за то укаже потреба, да се лекови за лечење ученица и школског особља, могу набавити по најповољнијим ценама из апотеке Среске здравствене задруге "Венац", 6. на крају сваког течаја поднесе свој извештај Управи школе одн. Задужбини. За тај рад др Шпрингер је награђиван са 500 дин. месечно. На крају сваког течаја одржаван је јавни испит са свечаним ручком који су спремале ученице. Ради присуствовања првом испиту у Тополу су допутовали члан Управног одбора Задужбине Николе Спасића г. Милан З. Влајинац, затим г. Ратко Пенезић, шеф Одсека за народно просвећивање у Министарству просвете и госпођица Даринка Мачејев, референт за домаћичке школе при истом одељењу. Домаћичке школе у 1935. и 1936. години одржале су своје течајеве и то: Опленачка домаћичка школа у Тополи, Јунковцу (два течаја) и Жабарима (два течаја) и Орашачка домаћичка школа, током 1936, у селу Бањи (два течаја) и у Брезовцу (два течаја). У 1937. години Опленачка домаћичка школа одржала је у Жабарима трећи течај за околна мања села и по један течај у Клоки, Рајковцу и Загорици, док је Орашачка домаћичка школа одржала трећи течај у Брезовцу а у Доњој Шаторњи два течаја и у Горњој Шаторњи такође два течаја. У Опленачкој школи те 1937. године дошло је до замене управнице. Уместо госпођице Олге Танасијевић, која је упућена на усавршавање у иностранство, постављена је госпођица Славка Коцеић. У Орашачкој школи управница је била госпођица Живана Николић а учитељица госпођица Добрила Алексић. Након завршног испита на течају ученице су добијале поред сведочанстава и сребрне медаљоне израђене специјално за ту прилику. Још крајем 1935. године одлучено је да се свршеним ученицама Домаћичке школе Задужбине Николе Спасића поред сведочанства додели и по један сребрни брош, који би представљао не само видан знак о завршеној школи већ би их увек подсећао и на самог добротвора Николу Спасића. Академски сликар Љубиша Наумовић, из Крагујевца, израдио је уметнички нацрт за сведочанство домаћичких школа. Решено је да се са тог нацрта главна слика употреби за израду броша. При остваривању овог пројекта одлучено је да ће боље послужити намени ако се рељеф изради у облику сребрног медаљона обешеног о сребрни ланчић. Том приликом је урађено 520 медаљона и 224 сребрних ланчића. У 1936. години уручено је 174 медаљона што показује да их вероватно нису добијале све ученице домаћичких школа већ само оне са запаженим успехом. У 1937. додељено је 166 сребрних медаљона. На сваком медаљону угравирано је име и презиме ученице којој се додељује. Прави значај ових домаћичких школа можемо да стекнемо тек онда ако се подсетимо на тадашњу нешколованост, заосталост и затуцаност сеоске женске омладине. Сортиментни воћњаци За време тешке економске кризе тридесетих година воћарство у Србији и Јужној Србији не само да није заостајало или пропадало већ је показивало и извесне знаке развоја. Стога је 1934. године Управни одбор Задужбине одлучио да организује систематски рад на том пољу. У сарадњи са стручњацима Министарства пољопривреде, по претходној консултацији са стручним органима Дунавске, Моравске, Вардарске и Дринске бановине, донет је план да се прве године засаде пробране врсте јабука, крушака, кајсија и бресака. Наредна година је предвиђена за одгајање других врста воћа: ораха, лешника, трешања и кестења. По том плану би се засадило: а) пет сортиментних ЈАБУЧЊАКА и то: у Бановинском расаднику у Крагујевцу Гружа, у Среском воћном расаднику у Рековцу, на имању Ниже пољопривредне школе у Тетову, на имању Ниже пољопривредне школе у Севојну (срез Ужички) и на имању Ђуре Николића, пољопривредника из Гугља у срезу Пожешком (округ Ужички); б) четири сортиментна КРУШЊАКА и то: у Бановинском расаднику у Горњем Милановцу, на имању Ниже пољопривредне школе у Битољу, на имању Ниже пољопривредне школе у Прокупљу и на имању Ђуре Николића из Гугља; и в) по три сортиментна КАЈСИЊАКА и БРЕСКВИЊАКА и то: у Бановинском расаднику у Аранђеловцу, у Бановинском расаднику у Кавадарцу и на имању Ђуре Николића из Гугља. Према извештају Министарства пољопривреде, у 1936. години о трошку Задужбине било је засађено у свим предвиђеним местима укупно 585 садница јабука, 395 садница крушака, 265 садница бресака и 215 садница кајсија. Задужбина је такође надокнадила и трошкове за сваку осушену садницу. У пролеће 1936. такође је на имању Пољопривредне школе у Зајечару засађен сортиментни ОРАШЊАК са ЛЕШЊАКОМ и то 33 сорте ораха и 10 сорти лешника, а по пет садница од сваке сорте. Током 1937. године засађен је сортиментни ОРАШЊАК и ЛЕШЊАК на имањима Пољопривредних школа у Крагујевцу и Севојну. И поред свих настојања Задужбине и стручњака, који су за ту сврху ангажовани, засађивање садница кестена, који нарочито добро успевају у Јужној Србији, није остварено. Извођење послова око сађења и одржавања сортиментних воћњака било је углавном поверено инж. Фрањи Лукману, секретару Министарства пољопривреде. Управа Задужбине је такође преузела и потребне мере за прикупљање и праћење свих климатских и других података неопходних за правилну процену рентабилности појединих сорти. Овај рад се одвијао помоћу за ту сврху специјално израђених образаца. Сађење винограда стоним сортама грожђа Године 1935. одлучено је да се установе: 1. Десет награда за подизање винограда сорте "афус али", и 2. Десет награда за подизање винограда разних сорти званих "јулски мускат" (чабски бисер) и "златна шасла" (племенка). Градња "Спасићевог изложбеног павиљона" на Београдском сајмишту Почетком 1936. године Друштво за организовање сајмова и изложби у Београду, које је основано још 1923, успело је да добије погодно земљиште за изградњу будућег сајмишта. Следеће 1937. године Друштво је допунило свој правилник и чланом 19. предвидело да "Задужбина Николе Спасића из Београда има право да у Управни одбор Друштва делегира једног члана". Тако је у Управни одбор Друштва делегиран др Милан Влајинац. Те године је Друштво предложило Управном одбору Задужбине Николе Спасића да сазида на Београдском сајмишту Спасићев павиљон, што је и прихваћено. А већ 11. септембра те године у новоизграђеном павиљону приређена је изложба нашег туризма и одржана свечаност поводом отварања I Београдског сајма. И доцније, приликом свих приредби на сајмишту, Спасићев павиљон, репрезентативан и по свом облику и по обиму изложене робе, корисно је служио своме задатку. Тако је Задужбина Николе Спасића после двадесет година успешног рада дочекала Други светски рат и наставила свој рад, колико је то било могуће. Министарство просвете 17. априла 1942. године смењује дотадашњи Управни одбор Задужбине и поставља Комесарску управу. Из Другог светског рата Задужбина излази готово неоштећена. Ниједно бомбардовање Београда, како немачко тако ни савезничка нису, на срећу, нанела знатнија оштећења непокретној имовини, те је било могуће наставити рад. Тако наилазимо на податак да је Керамичко одељење Академије примењених уметности у Београду отворено тек 1950. године захваљујући добијеној помоћи коју је пружила Задужбина Николе Спасића. А како ми данас извршавамо тестамент великог српског добротвора Николе Спасића! Уверени да градимо савремено друштво коме средства појединаца неће бити потребна, Задужбина Николе Спасића поделила је судбину осталих задужбина, односно приватног власништва и потпала под Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији (1945) и под Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта (1960). Када је сачињавао свој тестамент, Никола Спасић није познавао институцију национализације тако да од ње није ни могао да заштити своју имовину завештану српском народу. И догодило се да неко национализује имања која су власништво народа, односно да развласти Задужбину Николе Спасића. Потомцима остаје само да се питају куд се деде и на шта се троши Спасићево, односно српско благо.
|
Давне
1912. године Никола Спасић, велетрговац из Београда завештао је српском
народу своју имовину у привредне и добротворне сврхе. Та имовина која
после његове смрти 1916. постаје имовина српског народа, имала је у то
време вредност готово као Нобелова фондација. Дана 27. априла 1920, пре
око 70 година, донето је судско решење којим се утврђују извршиоци тестамента
и предаје им се на руковање Спасићева завештана имовина.
