ЉУБОМИР М. МИХАИЛОВИЋ

НАГРАДА ЗА ЛЕПУ КЊИЖЕВНОСТ

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

"Наша лепа књижевност после великог рата преживљује кризу, лутања и неодређености. Данас се о свему пише и све штампа, тако да ми, обични читаоци, не знамо шта би требало читати а шта не. Добре књиге се мало познају, а њихови писци мало награђују. С тога оснивам фонд чији је циљ награђивање дела лепе књижевности."

Београд, 13. марта 1922.

г. Љубомир М. Михаиловић
посланик у пензији

Ово је део писма које је Љубомир М. Михаиловић, изванредни посланик Краљевине Србије у пензији, упутио председнику Српске краљевске академије наука и на овај начин створио свој фонд за награђивање књига.

Љубомир М. Михаиловић је рођен у Београду 14. августа 1874. године у породици која је дала више лекара, професора, инжењера, правника, у породици која је могла да га васпита у европском духу и развије у њему велику љубав према књижевности.

Средњу школу и Правни факултет завршио је у Београду а Лисанс права у Паризу.

Своје службовање отпочео је као чиновник Српског посланства у Цариграду а затим у конзулатима у Скопљу, Солуну и Битољу. Тако је провео дванаест година у дипломатској служби у тзв. Јужној Србији. Потом је до краја 1914. године био отправник послова у Риму.

Најкритичније године Првог светског рата за Србију, 1915. и 1916, затичу га на месту посланика код краља Николе у Црној Гори. Са тог дипломатског места помагао је многе српске избеглице које су се испред ратних страхота повлачиле преко Цетиња ка савезницима и сигурности. Из тог периода остао је запамћен аутентичан догађај везан за избеглице и посланика Љубу Михаиловића.

Избеглице које су се 1915-1916. затекле на Цетињу, захваљујући интервенцији посланика Љубе Михаиловића код црногорског краља Николе, добиле су кола којима су се пребациле до Ријеке Црнојевића а одатле бродићем, па до морске луке Сан Ђовани ди Медуа, где су укрцане на савезнички брод који их је пренео до Бриндизија. Ту групу су сачињавале махом жене и деца али су им се прикључили и неки чланови српске владе.

Када је дошло до искрцавања у Бриндизију, испоставило се да су путне исправе мајки и деце носиле ознаку "laisser passer", те су одмах могли да напусте брод и наставе пут, док на исправама чланова владе те ознаке није било. Њих су савезничке власти шиканирале, спречавајући их извесно време да напусте брод. На тај начин Љуба Михаиловић ставио им је до знања да им није место уз жене и децу већ уз српску војску.

Након окупације и Црне Горе Љубомир М. Михаиловић је 1917. године послат у Вашингтон, опет као посланик Краљевине Србије.

Међутим, већ средином 1918. пензионисан је пошто је одбио да америчкој страни пренесе став српске владе о будућем устројству државе. Наиме, био је уверен да треба да остане Краљевина Србија којој би се касније, према жељи, прикључили и други народи.

После завршетка светског рата и пензионисања Љубомир Михаиловић је 1925. биран за народног посланика и то као члан Демократске странке.

У већ поменутом писму Српској краљевској академији Љубомир М. Михаиловић даље објашњава да одмах предаје Српској краљевској академији 86.000 дин. у обвезницама Државног инвестиционог зајма од 1921. године, с тим да се интерес употреби сваке године за награду најбољег дела из лепе књижевности штампаног ћирилицом.

"Оцењивачки одбор за доделу награде чиниће три члана, које ће одредити Академија наука, али они не морају сви бити чланови Академије наука.

Награда не мора бити јединствена већ се по оцени Одбора може у једнаким деловима доделити за два дела уколико Оцењивачки одбор сматра да та дела подједнако заслужују награду. Међутим, Одбор не мора сваке године додељивати награду уколико оцени да у тој години није штампано ни једно дело које је заслужује. Новчана средства која нису додељена прикључиће се средствима за награду следеће године".

Затим Љуба Михаиловић упућује још једну молбу Академији која се односи на сaм назив награде. Он каже да, иако ће се награда додељивати из Фонда који носи његово име, жеља му је да та награда носи име каквог нашег заслужног књижевника или само "Награда за лепу књижевност", те би се на тај начин избегло помињање његовог имена сваке године.

По предлогу дародавца, Академија ће сваке године расписивати конкурс за пријем рукописа али Оцењивачки одбор може да награди и дело које није било пријављено на конкурс ако га оцени као најбоље.

Награда се додељивала сваке године у јануару.

Правила "Фонда Љубомира М. Михаиловића за награду најбољег рада из лепе књижевности штампаног ћирилицом" прихваћена су на скупштини Академије 1. јануара 1923. године.

Тако је српски "посланик на страни", како се тада називао сваки амбасадор, основао из личних средстава "Награду за лепу књижевност".

Први чланови Одбора за Награду за лепу књижевност били су Милан Ракић, Вељко Петровић и Марко Цар, с тим што је Милана Ракића убрзо због болести заменио Богдан Поповић. Одбор који је последњи пут одлучивао о додели награде из Фонда Љубомира М. Михаиловића сачињавали су Вељко Петровић, Марко Цар и Драгиша Васић.

Академија је из овог фонда поред осталих дела наградила и следећа:

Померене савести и Три приповетке Вељка Петровића; Ведре и тамне ноћи Велизара Живојиновића; Испод Озрена и До последњег даха Стојана В. Живадиновића; Утуљена кандила и Црвене магле Драгише Васића; Приповетке Ива Андрића; Јутрења и бдења Милана Кашанина; Борови и маслине Сиба Милинчића; Приповетке и Узгредни записи Григорија Божовића; Тренуци расположења Данице Марковић; Заљубљеници Милана Кашанина; Сеобе Милоша Црњанског; Лов на сенку Живка Милићевића; Нове песме и Дозив из долине Мирка Королије; Поглед на живот и свијет Анте Дукића; Свете тишине Ђорђа Глумца; Пад са грађевине Драгише Васића; Вита Ђанина Маре Ђорђевић-Малагурске; Крива Дрина Марка Марковића; Студије из француске књижевности Љубомира Петровића; Млади курјак Петра С. Петровића; Државни непријатељ бр. 3 Владимира Велмар-Јанковића; Село Душана Радића; Стари видици Трифуна Ђукића; Ка победи Алексе Ђурића; Без земље Петра С. Петровића и Борци и бјегунци Бранка Ћопића.

Како је касније поднео "подруштвљавање" свога фонда, тешко је рећи ако се зна да је Љубомир М. Михаиловић умро у дубокој старости 1957. године.