Kneginja Zorka Karađorđević

Tekst iz neobjavljene knjige "I žene su darivale svome otečestvu", Beograd 2003.

Nikola I Petrović Njegoš, bio je knez i kralj Crne Gore od 1860. do 1918. godine.

Posle stupanja na presto, već u zimu te 1860, knez Nikola se venčao s veoma mladom Milenom, koja je bila kći vojvode Petra Vukotića.

Da je Crna Gora pomagala hercegovačke ustanike Luke Vukalovića 1861, Turska je bila dobro obaveštena te je aprila 1862, objavila rat Crnoj Gori. Napuštena od svojih podstrekača i saveznika među velikim silama a pred ogromnom vojskom Omer paše Crna Gora avgusta iste godine mora da moli za mir. Uslovi tog mira bili su veoma teški. Između ostalog Turci su zahtevali da knežev otac, veliki vojvoda Mirko Petrović pobednik sa Grahova, napusti Crnu Goru. Posredovanje velikih sila donekle je ublažilo te mirovne uslove.

Posle neuspeha u ovom ratu knez Nikola menja dotadašnju politiku svoje zemlje i umesto na Francusku, koja nije skoro ništa učinila da pomogne njegovom narodu, oslanja se na Austriju. Istovremeno stupa u bliske veze s knezom Mihailom Obrenovićem, tadašnjim vladarom Srbije, da bi se zajednički pripremili za borbu protiv Turaka i ujedinjenje Srbije i Crne Gore, pa su 23. septembra 1866. godine [svi datumi su dati po julijanskom (starom) kalendaru] sklopili savez o zajedničkoj akciji.

Po tom ugovoru knez Nikola bio je spreman da se odrekne prestola zajedničke države u korist kneza Mihaila, krštenog kuma svoje dece.

Posle venčanja crnogorskog kneza Nikole, od mladog vladarskog para, pored rešenja državnih problema, tri godine se s nestrpljenjem očekivala vest o budućem nasledniku. Mada je kneginja Milena prilikom venčanja tek ušla u četrnaestu godinu, na dvoru se sve više nametala briga o opstanku dinastije.

Godine 1864, donela je mladim vladarima veliko olakšanje kako u poboljšanju političke situacije tako isto i u porodičnom životu pošto se krajem te godine očekivalo rođenje prvog deteta.

Na dan 11. decembra 1964. godine na Cetinju u dvoru rođena je prva od kneževih kćeri Ljubica - Zorka, kasnije kneginja Karađorđević.

Za kuma crnogorske kneginjice primio se tadašnji vladar Srbije, knez Mihailo Obrenović.

Idejne i političke veze u okviru čvršćeg zajedništva Beograda i Cetinja, ovo kumstvo je potvrđivalo na najbolji način. A u narodu budilo je velike nade da će Ljubica – Zorka – kako je kneginjica nazvana na krštenju – postati simbol nove ljubavi i zora novog doba.

Iz zapisa Milana Đ. Milićevića, tada ličnog sekretara kneza Mihaila, izdvajamo odlomak koji se odnosi na ovo krštenje:

"14. dekembra 1864 Crnogorski Knez Nikola dobio je kćer, pa moli Kneza Mihaila da mu čedo krsti. Knez Mihailo se kumstva primio i odredio sveštenika Đorđa (Đošu) Milovanovića i kapetana Ljubomira Ivanovića da idu na Cetinje i krštenje svrše.

Dekembra 28, 1864 gledasmo darove koje je Knez Mihailo spremio svom kumčetu na Cetinje:

Tri velike sveće, šest svilenih krasnih košulja, šest svilenih atlasnih povoja, šest kapa, zlatobiserne papučice, atlasni jorgan, fistan od atlasa, libade od višnjeve kadife, tepeluk od krupna bisera, jednu zlatnu grivnu. A drugim sitnim stvarima ne znam ni broja ni imena.

Dekembra 31, 1864 oko 9 sata pre podne Đorđe Milovanović ode iz Beograda put Cetinja na kumstvo i odnese sve gore imenovane stvari. S njim ode i kapetan Ljubomir Ivanović, Knežev ađutant, kao prikumak.

Februara 26, 1865 crnogorska Knjeginja Milena poslala je Kumi svojoj Knjeginji Juliji ovaj dar: Od bele čohe zlatom vezeni zubun, dušanku od višnjeve kadife, Venedig – kušulju izvezenu zlatom, toku i struku, pojas od srme s britvicom o srebrnom lancu i sa srebrnim koričicama a povrh svega maramu, kojom se glava pokriva."

Posle ubistva kneza Mihaila odnosi Srbije i Crne Gore hlade se a dinastijska borba jača i udaljava narod od željenog cilja.

Detinjstvo je kneginjica Zorka do svoje jedanaeste godine provela na Cetinju.

Prvoj pismenosti učili su je cetinjski učitelji i vaspitačica, Švajcarkinja, gospođa Najkom. Na Cetinju je pored nastave kod domaćih učitelja pohađala i "Đevojački carice Marije inštitut na Cetinje" - ovaj zvanični naziv Instituta, preuzet je s tadašnjeg pečata koji je sačuvan na diplomama Instituta.

Na dalje obrazovanje kneginjica Zorka poslata je u Rusiju, 1875. godine u institut "Smoljni" u Sankt Peterburg gde su se vaspitavale devojke iz najuglednijih porodica ruske aristokratije.

Po završenom školovanju vratila se na Cetinje gde se u već postojećoj tradiciji odmah uključila u humanitarni rad.

Kneginjica Zorka bila je naočita, srednjeg rasta, elegantna, pravilnih crta, izrazita crnka, duhovita, ponekad cinična, energična i veoma obrazovana. Likom i dostojanstvenim držanjem a naročito izrazitim crnim očima od sve kneževe dece najviše je ličila na oca. Ona beše pravi "tatin sin" kako joj je tepao knez Nikola.

Kasnije su je opisivali kao odlučnu ženu, ambicioznu, koja je pokušavala da se meša u politiku i da nameće svoju volju. Nastojala je da se cela Crna Gora stavi u službu Karađorđevića u njihovoj agitaciji prema Srbiji uz ideju jugoslovenstva. Kneginjica Zorka oponašala je svoju majku, kneginju Milenu, koju je već sva Crna Gora zvala "narodna majka". Verovatno je želela da i ona jednog dana stekne sličnu popularnost.

Kada joj je bilo punih osamnaest godina, a po tadašnjim shvatanjima smatrali su je starijom udavačom, na Cetinju se pojavio Petar Mrkonjić Karađorđević i odmah je zaprosio.

Dolazak Petra Mrkonjića, Karađorđevog unuka, na Cetinje i njegova veridba s kneginjicom Zorkom Petrović Njegoš nije bila po volji protivnicima ovih dveju dinastija ali je zato taj čin s radošću prihvatio crnogorski i srpski narod koji je u krvnom srodstvu svojih dinastija gledao potvrdu za buduću zajednicu.

U Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. godine u 10 časova obavljeno je venčanje uz činodejstvovanje mitropolita Visarijona Ljubiše. Kum je bio ruski car koga je zastupao grof Orlov Denisov dok je drugi kum, tj. stari svat, bio vojvoda Miljan Vuković. Ruski car je mladencima poslao predivan poklon, komplet safira, rubina i brilijanata, tako ugrađenih da su predstavljali rusku trobojku.

Svadbeno veselje, kao i prethodna veridba, priređena je po narodnoj tradiciji, s mnogobrojnim gostima koji su jedva mogli da se smeste na mali prostor Cetinja. Toga dana u podnožju Lovćena sleglo se gotovo svo stanovništvo. Po narodnom običaju pevalo se, pucalo, zdravice su se nizale a narod je želeo da vidi Karađorđevog unuka sada "zeta Crne Gore" i kneginju Zorku, njegovu nevestu, odevenu "u zlatom izvezeno crnogorsko odelo" kako su izveštavali tadašnji novinari.

Kod kneza Nikole na ručku, pored rodbine, bio je i diplomatski kor akreditovan na Cetinju, predstavnici velikih sila, među kojima je ruski poslanik Denisov zastupao kuma, ruskog cara Aleksandra III.

"U Bašti kneževoj bila je trpeza za 2000 gostiju sa Cetinja i sve ostale Crne Gore. Veselje i oduševljenje bilo je veliko", javio je dopisnik novosadske "Zastave". Cetinjski pesnici spremni da uvek pozdrave dvorski događaj prigodnom odom, sada su se utrkivali u epskom glorifikovanju događaja. Sačuvana je u potpunosti duža pesma u desetercu "Ženidba Knjaza Petra Karađorđevića sa Knjeginjicom Ljubicom-Zorkom".

Povodom ovog događaja list "Glas Crnogorca" br. 29 iz 1883. objavio je umesto uvodnog članka pripovetku Sime Matavulja, pisanu prema porudžbini kneza Nikole:

"Istorija je zabeležila kakvom ljubavlju i zebnjom narod crnogorski i njegov Gospodar, Sveti Vladika praćahu veliko djelo Crnog Đorđija, i kako nastojahu da pruže bratsku pomoć rođenoj braći. Tragična smrt "Heroja Topolskog" ucvijelila je Svetog Vladiku kao ikakva nesreća što ga je postići mogla. Narod naš, kod koga su i stara predanja tako živa, sjeća se i priča kako je dobri starac suze lio za svojim prijateljem.... Veliki pjesnik, koji je naslijedio velikog svetitelja posvetio je prahu oca Srbije najbolji proizvod svoga genija, Književni, najprije blaženopočivši Danilo, pak današnji viteški gospodar, ni u čemu ne odstupajući od predanja svoga Doma, njegovahu prijateljske odnošaje sa potomcima Crnog Đorđija. Ti su odnošaji ostali uvjek jednaki, nezavisni ni malo od prevrtljive sudbine ljudske koja čas diže, čas obara...Sasvim je dakle prirodno i saglasno predanje srpskih kuća da se dugotrajno prijateljstvo osvešta bračnom kakvom svezom. Vrijeme je, dakle, da se i dugo prijateljstvo između dviju naših kneževskih porodica osvešta takojem činom. Taj veseli događaj blizu je. Prvorođeni unuk Heroja Topolskog vjerio se sa prvorođenom kćerju našljednika Svetog Vladike - Duše obeju velikih zatočenika Srpstva i starih prijatelja uzradovaće se i prosuće sa nebeskih blagoslova na glave svijetlih vjerenika, kao što to čine Roditelji Njihovi i narod crnogorski i svaki onaj koji poštuje vrline i zasluge obeju Svijetlih Domova."

Knez Petar i kneginja Zorka otputovali su na dan venčanja, po podne, za Pariz, na svadbeni put. Po povratku s puta, kneževski par se nastanio na Cetinju. Kuća im je bila preko puta kneževog dvora. U toj kući početkom tridesetih godina 20. veka bio je Oficirski dom.

Tu u cetinjskom miru podizali su decu kojom ih je sudbina obdarila. Najpre se 23. oktobra 1884. godine rodila kći Jelena, kasnije udata za velikog kneza J. K. Romanova – koja je s decom 1917. godine srećno izbegla sudbinu carske porodice zahvaljujući svojoj hrabrosti i snalažljivosti kao i pomoći srpskog poslanika u Sankt Petersburgu g. Miroslava Spalajkovića, dok je njen suprug kao najbliži rođak carske porodice Romanov streljan.

Zatim se aprila 1886, rađa druga kći Milena koja je živela samo devet dana.

Posle kćeri došli su sinovi: 27. avgusta 1887, knežević Đorđe, koji je jedini živeo i umro u otadžbinu, u Srbiji, u dubokoj starosti, pa Aleksandar, 4 decembra 1888, kasniji kralj Jugoslavije, ubijen u Marseju 1934. godine, i najzad Andreja 25. februara 1890, koji je živeo samo nekoliko dana.

Život kneginje Zorke pored supruga Petra, nemirnog duha uvek spremnog na akciju, i brojne dece bio je ispunjen snovima i nadanjima ali i beskrajnom strepnjom, najviše za sudbinu i budućnost njihove dece.

Svakako da je bilo dana kada je zbog takvih razmišljanja i očekivanja, osećala potrebu za razgovorom sa školovanim, obrazovanim osobama o čemu govori i kratko pismo upućeno gospođi Pavlović supruzi tadašnjeg ministra prosvete Crne Gore.

Bila je svesna da je Karađorđev unuk došao da s njom, ćerkom Doma Njegoševa, produži lozu i ostvari snove predaka. Ali gde je ta Srbija, ta lepa Šumadija o kojoj se toliko priča? Ogroman prostor srpske zemlje kojim još uvek vlada tuđin razdvajao je Srbiju od Crne Gore. Teški politički problemi delili su je od doma Karađorđevića. Niko nije mogao ni da nasluti da kneginja Zorka nikada neće videti Srbiju i Šumadiju.

Mlada kneginja je često bila zamišljena i melanholična, beskrajno usamljena, strahujući za život supruga koji se neštedimice izlagao opasnostima.

Njene strahove i čežnju primetio je i najbolje razumeo knez Nikola, njen otac. On je 1886, poklanjajući kneginji Zorki primerak svoje Balkanske Carice na knjizi kao posvetu napisao:

Sve što sija nije zlato
Nit je presto počivalo
Veruj, dijete, tamo ima
Sreće malo il ni malo.

Bljesak krune često krij
Trlje koje pod njim niče,
Savršeno srećnog kralja
Ne poznasmo ni iz priče

No sreća je sinko prava
Kad se može u svom kutu
Radit mirno hodit ljudski
Po svetome Božjem putu.

Ova posveta na osetljivu dušu kneginje došla je kao melem. Osećala je pravu sreću u ljubavi prema mužu, deci i celom narodu. Pomagala je siromašne, osnivala kulturne i humanitarne ustanove kao i bolnicu u Nikšiću čiji je bila pokrovitelj.

Znala je da " ispod krune često trnje niče" i da "Bez trnja ne može se ići ka zvezdama" te su njene misli često išle za Petrom Mrkonjićem Karađorđevićem i za njegovim po dedi i ocu naslednim pravom.

Bila je svesna da do oslobođenja i ujedinjenja naroda mora kad tad doći. Da li je 1888, u svojoj usamljenosti mogla da nasluti da je baš jednom njenom detetu sudbina namenila da završi ne samo ujedinjenje srpstva nego i celog jugoslovenstva?

Po pričanju onih koji su bliže poznavali mladu kneginju Zorku postojalo je zloslutno predskazanje o njenoj preranoj smrti. Prema kazivanju samog kneza Petra Karađorđevića jednom u Beču neka gatara mu je prorekla srećnu budućnost ali i to da će mu supruga umreti na porođaju. Zato je pri svakom rođenju deteta bio veoma uznemiren i uplašen od tog predskazanja.

Uz to predskazanje pridružio se još jedan loš predznak. Pred poslednji porođaj kneginje Zorke u dvorskoj bašti nad samom kneginjom tri puta se oglasila kukavica. Jedna starija žena tešeći joj je rekla da će to biti "možda neki neprijatan glas". Ta ista žena kasnije je drugima "objasnila" da će umreti tri člana kuće kneginje Zorke.

To predskazanje se na žalost kasnije i ostvarilo. Umro je kneginjin dever, Đorđe Karađorđević, brat kneza Petra a zatim na dan 25. februara 1890, rodila je trećeg sina Andreju, koji je živeo samo dvadeset dva dana.

Uskoro posle porođaja javili su se kod kneginje simptomi "peritonita", bolesti kojoj tada nije bilo leka. Pored domaćih lekara hitno su pozvani ginekolozi iz Beča dr Braun i dr Rakitinski ali nisu stigli da zateknu u životu kneginju Zorku.

List "Glas Crnogorca" javio je o njenoj smrti:

"Pred samu ponoć... 4. marta vjerna ljuba, nežna majka, predraga kći, lijepa knjeginja Ljubica-Zorka P. Karađorđevića predade svoju plemenitu dušu Svevišnjem Bogu i ostavi ovaj svijet."

Žalost za izgubljenom mladom kneginjom osećao je sav narod tako da o njoj pišu i listovi izvan Crne Gore.

"Srpski Glas" iz Zadra od 6. marta 1890, pominje između ostalog "da je kneginja bila darovita kao i slavni joj otac knjaz Nikola" a srpski "Narod" piše "da je kneginja Zorka zavila tugom milu svoju djecu, ljubljenog supruga, svijetli crnogorski dvor, ponosnu Crnu Goru i cijelo slovenstvo."

Kneginja Zorka je prvobitno sahranjena kod manastira Sv. Petra na Cetinju.

"Mnogo naroda s glavarima na čelu pristupi mrtvoj knjeginji da je isprati i duboko ožali i prisustvuje njenoj pratnji, na kojoj su pored porodica Karađorđevića i Petrovića bili svi diplomatski predstavnici na našem kneževskom dvoru, svi velikodostojnici u punoj paradi", beleži kalendar

"Grlica". "Tjelo knjeginje Zorke položeno je , uz gruvanje topova, vojničkih plotuna, plača srodnika i naroda tamo gde počivaju njeni slavni pretci...i njezin mlađani dever Đorđe Karađorđević."

Kada je izgrađena crkva na Oplencu, Zadužbina kralja Petra I, preneta je 15. marta 1912. godine i položena u prvu grobnicu do oltarske apside. Beograd se dostojno odužio svojoj kneginji Zorki koja na žalost nije stigla da postane kraljica Srbije.

Posle Prvog svetskog rata beogradske gospođe i gospođice osnovale su Društvo "Knjeginja Zorka" koje je nastavilo njen humanitarni rad i radilo je sve do 1941. godine. U znak poštovanja Beogradska opština joj je dodelila u užem centru grada ulicu, a narod je iz simpatija prema kneginji Zorki Karađorđević prozvao "Zorina ulica".

Društvo "Knjeginja Zorka", 1926. godine podiglo joj je na Kalemegdanu spomenik, prvi spomenik ženi u Srbiji. Taj spomenik, rad vajara Stamenka Đurđevića nalazio se na Velikom Kalemegdanu s desne strane od spomenika Zahvalnosti Francuskoj. Spomenik je otkriven na najsvečaniji način i predat predsedniku Opštine grada Beograda na čuvanje i dalje staranje.

Posle Drugog svetskog rata kneginja Zorka morala je da ustupi svoju ulicu, za sledećih pedeset godina Ivanu Milutinoviću, a spomenik je odmah uklonjen iz ideoloških razloga dok je postament zauzela bista politički podobnije ličnosti.