Кнегиња Зорка Карађорђевић

Текст из необјављене књиге "И жене су даривале своме отечеству", Београд 2003.

Никола I Петровић Његош, био је кнез и краљ Црне Горе од 1860. до 1918. године.

После ступања на престо, већ у зиму те 1860, кнез Никола се венчао с веома младом Миленом, која је била кћи војводе Петра Вукотића.

Да је Црна Гора помагала херцеговачке устанике Луке Вукаловића 1861, Турска је била добро обавештена те је априла 1862, објавила рат Црној Гори. Напуштена од својих подстрекача и савезника међу великим силама а пред огромном војском Омер паше Црна Гора августа исте године мора да моли за мир. Услови тог мира били су веома тешки. Између осталог Турци су захтевали да кнежев отац, велики војвода Мирко Петровић победник са Грахова, напусти Црну Гору. Посредовање великих сила донекле је ублажило те мировне услове.

После неуспеха у овом рату кнез Никола мења дотадашњу политику своје земље и уместо на Француску, која није скоро ништа учинила да помогне његовом народу, ослања се на Аустрију. Истовремено ступа у блиске везе с кнезом Михаилом Обреновићем, тадашњим владаром Србије, да би се заједнички припремили за борбу против Турака и уједињење Србије и Црне Горе, па су 23. септембра 1866. године [сви датуми су дати по јулијанском (старом) календару] склопили савез о заједничкој акцији.

По том уговору кнез Никола био је спреман да се одрекне престола заједничке државе у корист кнеза Михаила, крштеног кума своје деце.

После венчања црногорског кнеза Николе, од младог владарског пара, поред решења државних проблема, три године се с нестрпљењем очекивала вест о будућем наследнику. Мада је кнегиња Милена приликом венчања тек ушла у четрнаесту годину, на двору се све више наметала брига о опстанку династије.

Године 1864, донела је младим владарима велико олакшање како у побољшању политичке ситуације тако исто и у породичном животу пошто се крајем те године очекивало рођење првог детета.

На дан 11. децембра 1964. године на Цетињу у двору рођена је прва од кнежевих кћери Љубица - Зорка, касније кнегиња Карађорђевић.

За кума црногорске кнегињице примио се тадашњи владар Србије, кнез Михаило Обреновић.

Идејне и политичке везе у оквиру чвршћег заједништва Београда и Цетиња, ово кумство је потврђивало на најбољи начин. А у народу будило је велике наде да ће Љубица – Зорка – како је кнегињица названа на крштењу – постати симбол нове љубави и зора новог доба.

Из записа Милана Ђ. Милићевића, тада личног секретара кнеза Михаила, издвајамо одломак који се односи на ово крштење:

"14. декембра 1864 Црногорски Кнез Никола добио је кћер, па моли Кнеза Михаила да му чедо крсти. Кнез Михаило се кумства примио и одредио свештеника Ђорђа (Ђошу) Миловановића и капетана Љубомира Ивановића да иду на Цетиње и крштење сврше.

Декембра 28, 1864 гледасмо дарове које је Кнез Михаило спремио свом кумчету на Цетиње:

Три велике свеће, шест свилених красних кошуља, шест свилених атласних повоја, шест капа, златобисерне папучице, атласни јорган, фистан од атласа, либаде од вишњеве кадифе, тепелук од крупна бисера, једну златну гривну. А другим ситним стварима не знам ни броја ни имена.

Декембра 31, 1864 око 9 сата пре подне Ђорђе Миловановић оде из Београда пут Цетиња на кумство и однесе све горе именоване ствари. С њим оде и капетан Љубомир Ивановић, Кнежев ађутант, као прикумак.

Фебруара 26, 1865 црногорска Књегиња Милена послала је Куми својој Књегињи Јулији овај дар: Од беле чохе златом везени зубун, душанку од вишњеве кадифе, Венедиг – кушуљу извезену златом, току и струку, појас од срме с бритвицом о сребрном ланцу и са сребрним коричицама а поврх свега мараму, којом се глава покрива."

После убиства кнеза Михаила односи Србије и Црне Горе хладе се а династијска борба јача и удаљава народ од жељеног циља.

Детињство је кнегињица Зорка до своје једанаесте године провела на Цетињу.

Првој писмености учили су је цетињски учитељи и васпитачица, Швајцаркиња, госпођа Најком. На Цетињу је поред наставе код домаћих учитеља похађала и "Ђевојачки царице Марије инштитут на Цетиње" - овај званични назив Института, преузет је с тадашњег печата који је сачуван на дипломама Института.

На даље образовање кнегињица Зорка послата је у Русију, 1875. године у институт "Смољни" у Санкт Петербург где су се васпитавале девојке из најугледнијих породица руске аристократије.

По завршеном школовању вратила се на Цетиње где се у већ постојећој традицији одмах укључила у хуманитарни рад.

Кнегињица Зорка била је наочита, средњег раста, елегантна, правилних црта, изразита црнка, духовита, понекад цинична, енергична и веома образована. Ликом и достојанственим држањем а нарочито изразитим црним очима од све кнежеве деце највише је личила на оца. Она беше прави "татин син" како јој је тепао кнез Никола.

Касније су је описивали као одлучну жену, амбициозну, која је покушавала да се меша у политику и да намеће своју вољу. Настојала је да се цела Црна Гора стави у службу Карађорђевића у њиховој агитацији према Србији уз идеју југословенства. Кнегињица Зорка опонашала је своју мајку, кнегињу Милену, коју је већ сва Црна Гора звала "народна мајка". Вероватно је желела да и она једног дана стекне сличну популарност.

Када јој је било пуних осамнаест година, а по тадашњим схватањима сматрали су је старијом удавачом, на Цетињу се појавио Петар Мркоњић Карађорђевић и одмах је запросио.

Долазак Петра Мркоњића, Карађорђевог унука, на Цетиње и његова веридба с кнегињицом Зорком Петровић Његош није била по вољи противницима ових двеју династија али је зато тај чин с радошћу прихватио црногорски и српски народ који је у крвном сродству својих династија гледао потврду за будућу заједницу.

У Цетињском манастиру 30. јула 1883. године у 10 часова обављено је венчање уз чинодејствовање митрополита Висаријона Љубише. Кум је био руски цар кога је заступао гроф Орлов Денисов док је други кум, тј. стари сват, био војвода Миљан Вуковић. Руски цар је младенцима послао предиван поклон, комплет сафира, рубина и брилијаната, тако уграђених да су представљали руску тробојку.

Свадбено весеље, као и претходна веридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима који су једва могли да се сместе на мали простор Цетиња. Тога дана у подножју Ловћена слегло се готово сво становништво. По народном обичају певало се, пуцало, здравице су се низале а народ је желео да види Карађорђевог унука сада "зета Црне Горе" и кнегињу Зорку, његову невесту, одевену "у златом извезено црногорско одело" како су извештавали тадашњи новинари.

Код кнеза Николе на ручку, поред родбине, био је и дипломатски кор акредитован на Цетињу, представници великих сила, међу којима је руски посланик Денисов заступао кума, руског цара Александра III.

"У Башти кнежевој била је трпеза за 2000 гостију са Цетиња и све остале Црне Горе. Весеље и одушевљење било је велико", јавио је дописник новосадске "Заставе". Цетињски песници спремни да увек поздраве дворски догађај пригодном одом, сада су се утркивали у епском глорификовању догађаја. Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком".

Поводом овог догађаја лист "Глас Црногорца" бр. 29 из 1883. објавио је уместо уводног чланка приповетку Симе Матавуља, писану према поруџбини кнеза Николе:

"Историја је забележила каквом љубављу и зебњом народ црногорски и његов Господар, Свети Владика праћаху велико дјело Црног Ђорђија, и како настојаху да пруже братску помоћ рођеној браћи. Трагична смрт "Хероја Тополског" уцвијелила је Светог Владику као икаква несрећа што га је постићи могла. Народ наш, код кога су и стара предања тако жива, сјећа се и прича како је добри старац сузе лио за својим пријатељем.... Велики пјесник, који је наслиједио великог светитеља посветио је праху оца Србије најбољи производ свога генија, Књижевни, најприје блаженопочивши Данило, пак данашњи витешки господар, ни у чему не одступајући од предања свога Дома, његоваху пријатељске одношаје са потомцима Црног Ђорђија. Ти су одношаји остали увјек једнаки, независни ни мало од превртљиве судбине људске која час диже, час обара...Сасвим је дакле природно и сагласно предање српских кућа да се дуготрајно пријатељство освешта брачном каквом свезом. Вријеме је, дакле, да се и дуго пријатељство између двију наших кнежевских породица освешта такојем чином. Тај весели догађај близу је. Прворођени унук Хероја Тополског вјерио се са прворођеном кћерју нашљедника Светог Владике - Душе обеју великих заточеника Српства и старих пријатеља узрадоваће се и просуће са небеских благослова на главе свијетлих вјереника, као што то чине Родитељи Њихови и народ црногорски и сваки онај који поштује врлине и заслуге обеју Свијетлих Домова."

Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан венчања, по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Кућа им је била преко пута кнежевог двора. У тој кући почетком тридесетих година 20. века био је Официрски дом.

Ту у цетињском миру подизали су децу којом их је судбина обдарила. Најпре се 23. октобра 1884. године родила кћи Јелена, касније удата за великог кнеза Ј. К. Романова – која је с децом 1917. године срећно избегла судбину царске породице захваљујући својој храбрости и сналажљивости као и помоћи српског посланика у Санкт Петерсбургу г. Мирослава Спалајковића, док је њен супруг као најближи рођак царске породице Романов стрељан.

Затим се априла 1886, рађа друга кћи Милена која је живела само девет дана.

После кћери дошли су синови: 27. августа 1887, кнежевић Ђорђе, који је једини живео и умро у отаџбину, у Србији, у дубокој старости, па Александар, 4 децембра 1888, каснији краљ Југославије, убијен у Марсеју 1934. године, и најзад Андреја 25. фебруара 1890, који је живео само неколико дана.

Живот кнегиње Зорке поред супруга Петра, немирног духа увек спремног на акцију, и бројне деце био је испуњен сновима и надањима али и бескрајном стрепњом, највише за судбину и будућност њихове деце.

Свакако да је било дана када је због таквих размишљања и очекивања, осећала потребу за разговором са школованим, образованим особама о чему говори и кратко писмо упућено госпођи Павловић супрузи тадашњег министра просвете Црне Горе.

Била је свесна да је Карађорђев унук дошао да с њом, ћерком Дома Његошева, продужи лозу и оствари снове предака. Али где је та Србија, та лепа Шумадија о којој се толико прича? Огроман простор српске земље којим још увек влада туђин раздвајао је Србију од Црне Горе. Тешки политички проблеми делили су је од дома Карађорђевића. Нико није могао ни да наслути да кнегиња Зорка никада неће видети Србију и Шумадију.

Млада кнегиња је често била замишљена и меланхолична, бескрајно усамљена, страхујући за живот супруга који се нештедимице излагао опасностима.

Њене страхове и чежњу приметио је и најбоље разумео кнез Никола, њен отац. Он је 1886, поклањајући кнегињи Зорки примерак своје Балканске Царице на књизи као посвету написао:

Све што сија није злато
Нит је престо почивало
Веруј, дијете, тамо има
Среће мало ил ни мало.

Бљесак круне често криј
Трље које под њим ниче,
Савршено срећног краља
Не познасмо ни из приче

Но срећа је синко права
Кад се може у свом куту
Радит мирно ходит људски
По светоме Божјем путу.

Ова посвета на осетљиву душу кнегиње дошла је као мелем. Осећала је праву срећу у љубави према мужу, деци и целом народу. Помагала је сиромашне, оснивала културне и хуманитарне установе као и болницу у Никшићу чији је била покровитељ.

Знала је да " испод круне често трње ниче" и да "Без трња не може се ићи ка звездама" те су њене мисли често ишле за Петром Мркоњићем Карађорђевићем и за његовим по деди и оцу наследним правом.

Била је свесна да до ослобођења и уједињења народа мора кад тад доћи. Да ли је 1888, у својој усамљености могла да наслути да је баш једном њеном детету судбина наменила да заврши не само уједињење српства него и целог југословенства?

По причању оних који су ближе познавали младу кнегињу Зорку постојало је злослутно предсказање о њеној прераној смрти. Према казивању самог кнеза Петра Карађорђевића једном у Бечу нека гатара му је прорекла срећну будућност али и то да ће му супруга умрети на порођају. Зато је при сваком рођењу детета био веома узнемирен и уплашен од тог предсказања.

Уз то предсказање придружио се још један лош предзнак. Пред последњи порођај кнегиње Зорке у дворској башти над самом кнегињом три пута се огласила кукавица. Једна старија жена тешећи јој је рекла да ће то бити "можда неки непријатан глас". Та иста жена касније је другима "објаснила" да ће умрети три члана куће кнегиње Зорке.

То предсказање се на жалост касније и остварило. Умро је кнегињин девер, Ђорђе Карађорђевић, брат кнеза Петра а затим на дан 25. фебруара 1890, родила је трећег сина Андреју, који је живео само двадесет два дана.

Ускоро после порођаја јавили су се код кнегиње симптоми "перитонита", болести којој тада није било лека. Поред домаћих лекара хитно су позвани гинеколози из Беча др Браун и др Ракитински али нису стигли да затекну у животу кнегињу Зорку.

Лист "Глас Црногорца" јавио је о њеној смрти:

"Пред саму поноћ... 4. марта вјерна љуба, нежна мајка, предрага кћи, лијепа књегиња Љубица-Зорка П. Карађорђевића предаде своју племениту душу Свевишњем Богу и остави овај свијет."

Жалост за изгубљеном младом кнегињом осећао је сав народ тако да о њој пишу и листови изван Црне Горе.

"Српски Глас" из Задра од 6. марта 1890, помиње између осталог "да је кнегиња била даровита као и славни јој отац књаз Никола" а српски "Народ" пише "да је кнегиња Зорка завила тугом милу своју дјецу, љубљеног супруга, свијетли црногорски двор, поносну Црну Гору и цијело словенство."

Кнегиња Зорка је првобитно сахрањена код манастира Св. Петра на Цетињу.

"Много народа с главарима на челу приступи мртвој књегињи да је испрати и дубоко ожали и присуствује њеној пратњи, на којој су поред породица Карађорђевића и Петровића били сви дипломатски представници на нашем кнежевском двору, сви великодостојници у пуној паради", бележи календар

"Грлица". "Тјело књегиње Зорке положено је , уз грување топова, војничких плотуна, плача сродника и народа тамо где почивају њени славни претци...и њезин млађани девер Ђорђе Карађорђевић."

Када је изграђена црква на Опленцу, Задужбина краља Петра I, пренета је 15. марта 1912. године и положена у прву гробницу до олтарске апсиде. Београд се достојно одужио својој кнегињи Зорки која на жалост није стигла да постане краљица Србије.

После Првог светског рата београдске госпође и госпођице основале су Друштво "Књегиња Зорка" које је наставило њен хуманитарни рад и радило је све до 1941. године. У знак поштовања Београдска општина јој је доделила у ужем центру града улицу, а народ је из симпатија према кнегињи Зорки Карађорђевић прозвао "Зорина улица".

Друштво "Књегиња Зорка", 1926. године подигло јој је на Калемегдану споменик, први споменик жени у Србији. Тај споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића налазио се на Великом Калемегдану с десне стране од споменика Захвалности Француској. Споменик је откривен на најсвечанији начин и предат председнику Општине града Београда на чување и даље старање.

После Другог светског рата кнегиња Зорка морала је да уступи своју улицу, за следећих педесет година Ивану Милутиновићу, а споменик је одмах уклоњен из идеолошких разлога док је постамент заузела биста политички подобније личности.