Biblioteka srpske fantastike

Ajduci

Ilija Bakić DOLE, U ZONI (Izabrane priče) Stvor - Biblioteka srpske fantastike Knjiga 1 Izdavač Tehnologije-Izdavaštvo-Agencija JANUS Beograd 2000

Samo mrak

E, deda Lazo, deda Lazo, ostarilo se. Sad znam šta je ono što si pričo. Da si umoran kad se probudiš, ko da si celu noć kopo. Uvukla se zima i u moje kosti. Nije to samo od severca, nego godine lomatanja po planinama pristižu i oće dug da naplate. A i vremena su sve gora i gora. Još jače je protislo na nas, sa sviju strana. Odozdo nevernici, odozgo nevernici. Preko Drine je kao neki mir, al neće zadugo. Udariće opet nevernici, samo dok nakupe snagu. Grci ćute, čuvaju svoje granice i mesto kod bogatih u Uniji. Istina, šalju pomoć, u potaji, al nije to to. Bugari ćute, a jedno im oko gleda ovamo. Imaju oni svoju računicu. Rusi ne mogu pogled sa nišana da dignu. I nji su opkolili pa stiskaju. A ovde došlo ono zadnje: udario Srbin na Srbina, brat na brata. Kletva se ostvarila. Sve nas je manje a oni se kote. Da bar oće neko na nas, onako muški, sa zastavom... Ujedinili bi se. Al ovako, izokola, mučki, rascepaše nas. Svako svoju glavu i usta gleda. I džep. Došla kurva i na naša vrata, baš kako si pričo deda, jednima se smeje, drugima namiguje, a ruke joj ne ostavljaju šta oči vide.

Samo glasovi

"Jel budan arambaša?" "Spava." "Imam poruku za njega." "Jel itno?" "Nije al..." "Ondak ćuti i lezi pa odmori. I nemo da si zucno reč kome da ti jezik ne skratim."

Samo mrak

Dobar ovaj mali Raško. Oštar. Taj će da me odmeni. Još malo. Kad zapadne sneg pustiću da odabere nekolko momaka i nek se muvaju po planinama i plaše turiste. Mladi su, neće njima da bude zima. A meni nikako noge da se ugreju. Nesanica ne da. Znam, deda, nije to od tela. Iz glave je. Kad bi bar malo mogla sva muka da me zaobiđe, da se odmorim ko čovek. A ne samo da se vrtim ko svinja u brlogu. Evo i sviće.

Jutro

Magla se vije i zapliće po čukama. Poneka zvezda namigne iza oblaka. Stražar skoči. "Oću, kad se vratim, da vidim glasnika", kaže arambaša pa se otpaše i pođe u žbunje. Čuje iza sebe trk i zna da stražar misli kako i on ne spava kad i za glasnika zna. I ne zna kolko je potrefio, misli, i dreši učkur.

Dok se vraća, gleda kako sluga Jevrem grabi peškir i vedro a, iza njega, već cupkaju Raško i glasnik. "Daj", kaže Jevremu i ovaj sune vodu, ledenu, u šake a arambaša zagnjuri lice, opsuje, "bem te ladnu", pa zgrabi peškir i, brišući se, priđe vatri i sedne. Namiriše kafu. "Ajd sad, pričaj", kaže glasniku. Ovaj, golobrad, osvrne se i počne: "E, ovaj, uvatili vojvodu Milana. Juče, u zoru, kod debele Stanke." Zaćuti, pa kad se niko ne oglasi krene dalje: "Reko mi sluga Stankin. Kaže, vojvoda je došo, u noć, sa celom četom. Izneli su iće i piće pred nji. Do zore su svi bili pijani. Neki su s devojkama otišli gore, u sobe. Sve je bilo kako treba. On je služio, nosio flaše u podrum, kad ga uvate dvojica i zapuše mu usta. Džabe se otimo. Bacili ga u podrum i zaključali. Malo posle ubacili i ostalu služinčad pa su krenuli unutra..." "Nisu znali kolko ima vojvodinih...", krene Raško al ga arambašina ruka sekne. Glasnik nastavi: "Nije bilo mnogo pucanja. Samo malo. Svi su bili pijani. Posle je sluga vido, kroz prozorče, kako dolazi crna marica. Sve su unutra ubacili. Vojvoda je gadno psovo i kleo. Dvojica su bila ranjena a jedan se nije mrdo. I Stanku su odveli. Kad su sve potovarili crni su otišli. Oni u podrumu udarili u kuknjavu. Znaju da Putari sve odvedu. Onda su muški provalili vrata. U kafani je sve bilo razbijeno. I zidove su razrovali. Sluga je, usput, svrno da mi ovo kaže i pobego gore u planinu, da se sakrije. A ja odma pođo da javim i ... eto", glasnik slegne ramenima.

Arambaša pljune u vatru. "Tako znači."

"Izdala je kurva", procedi neko iz družine što se, musava i tršava, skupila oko vatre. Arambaša digne glavu. "Crni kažeš? Putari. Iz Beograda." Glasnik klimne. "Policija ništa?" "C." "Tako znači. Dobro. Odmori se do večeras, jedi, pa nazad. Slušaj i gledaj. Sve javi. Nije Stanka. Neko je šanuo da kod nje dolaze ajduci. Mora da su ugurali nešto u onaj protivpožarni sistem što su joj državni službenici montirali. Reko sam joj da to skine čim ti odu i baci krš na đubre al se bojala da će da je apse kako su rekli. A sad, ode glava. I mi smo mogli da budemo tamo, al nas vojvoda preteko. Ti slušaj. Neko će da se izlane i onda ću ja da ga dovatim. Ima majkino mleko da propiša. Ajd sad."

Glasnik ode a družina se sabije još jače. "Da čujem", pita arambaša. "Da se svetimo", vikne jedan momak. A drugi će: "Što? Milan nas je puno puta prešo, a i tebe je, arambašo, da izvineš..." "Zezo me. To si teo da kažeš? Znam ja da me zvao matori, lepi Jova. Znam." "Jes. Nije bio pošten. Zato nemo da uludo glavu gubimo." "Ja mislim da udarimo", oglasi se Raško. Oči mu se cakle a zubi škljocaju. "Za inat." "Inat je loš zanat", odgovori arambaša. Svi zaćute. "Al mora da im pokažemo da se ne bojimo. Zato će jedan autobus da rasturimo." Momci huknu. "Ajd sad, čistite puške. Posle ručka odmor a sutra, zorom, idemo." Ljudi klimnu i raziđu se.

Arambaša se digne i ode u šator. Za njim stigne sluga. "Gospodaru, kafu popi. Oladila se. Ne valja bes na gladan stomak." "Turi je na sto pa sredi šta ima i vrati se." Krilo šatora se sklopi. "E, deda, deda", uzdahne arambaša i srkne malu crnu, skoro ledenu pa se prući na krevet. Federi zaškripe pod njim.

Samo mrak

Jovo! Jovane! Javi se! O Jovoooo dete! Jovoooo!

Podne

"Gospodaru, gospodaru..." "A? Jevreme, ti si? Koje doba?" "Podne." "Što me ne probudi kako sam ti reko?" "Lepo ste zaspali. Bilo mi žao." "Mnogo me ti nešto tetošiš i maziš. Šta ima novo?" "Momci se raduju. Glancaju cevi i pevaju. Vole što idemo." "Dobro je što pevaju al ne valja što se vesele. Da nam ne presedne." "Neće. Kasno je već. Šuma je skoro gola. Misle oni da smo se svi razišli po jatacima. Zato su ostavili Stankine sluge. I ono glava što su pokupili dovoljno im. Ne nadaju se boljem ulovu do proleća." "Misliš?" "Jašta. Ove maskirne uniforme što nosimo zelenije su od sve trave okolo. Nikog više nema napolju sem nas. Milanče se junačio malo više nego što treba i eto." "Dobro. Šta ima da se jede?" "Pasulj." "Odlično. Ajd da se založimo pa da vidimo šta rade momci."

Posle ručka arambaša prošeta po logoru, sisajući zub slomljen u tuči, odavno još. Mahne momcima da ne prekidaju poso. Oni glancaju kalašnjikove, tomsone, M-16 puške, pištolje i noževe i osmehuju se. Dobri momci. Skinuti s koca i konopca, od Kosova do preko Dunava, svakaki al vični i smeli i poslušni. Raško stoji kraj nji. "Šta kažu", pita arambaša. "Da i zveknemo još jedared pa na spavanje." "A šta kažeš da, kad se smestimo, uzmeš nekoliko momaka pa zaređaš po otelima. Tek da nas ne zaboravu." "Ja? Fala gospodaru. Oću, nego šta." "Samo bez ludiranja. Svi da mi se vratite. Nemo da ostanem bez naslednika. Jasno?" Raško klimne. "Ajd sad." Da, bolje da ti dam malo po malo nego da uzmeš sve odjedared. A oćeš, znam. Kolko god da ti popuštam neće ti bude dosta. Ko što ni meni nije bilo dosta. Biće ti dugo da čekaš. Al moraćeš. Za sad ti je i ovo dosta. "I ujutru da mi kažeš šta imamo i šta nam fali."

Samo mrak

Jeste, deda Lazo, došlo je vreme da pustim arambašenje i sklonim se. Još godinu, može biti dve, i dosta je bilo šume i busija i bežanije. Nema više snage. Vreme je za neku kućicu i lažno ime, da kopam malo i krckam dane. Šta mogu kad me zrno nije telo. Eto, i Milanče je bar deset godina mlađi a u pesmu ima da ga ture, kako pade u ruke crni ubica iz Beograda koji će ga biti i mučiti i vaditi mu oči čarne da izdaje jatake i javke. I debelu Stanku će da pomenu. I narod ima da ga pamti lepše nego lepog Jovu koji će ko matori kenjac da puzi po šljivici i podrumi. Jebi ga, da izvineš, deda. Ni poroda za mnom neće ostati. I ugasi se loza. Oca su odveli, majku ko pseto zatuklo na pragu. I da ne bi tebe osto bi i ja u potoku. A sve zbog poreza i krađe šume. Brata nemam, sestre nemam, ni tebe, sem noću, nemam. Sam sam. Jes da sam još jak i momci me slušaju i vole, strog sam al pravedan, kažu, jataci su sigurni, blaga ima, samo, sam sam. Sam da samlji ne mogu biti. Ko ludi Milisav kom su familiju potukli pa sad samo glanca kamu i malo-malo pa ga nema, ide da se sveti. Niskim ne zbori, ne smeje se, jede tek da ne skapa a iznutra ga grize muka. Jes da mrda al živ nije.

Zora

"Dobro stojimo sa zlatom al nemamo ni jednu zolju. Ako je kupimo nećemo da imamo dosta za zimu", kaže Raško i cupka u magli. Severac svira negde u vr planine. "Znači mora da posetimo nekog." "Tako je, arambašo. Al, mogli bi i do vojnog magacina. Blizu su. Platimo zolju i ne gubimo vreme." "Neće moći. Sto puta sam ti reko da se s vojsku ne diramo. Neću ništa da čujem. Ni da znam kako drugi kradu od nji. Jasno?" "Jasno." "Ajmo onda." "Ajmo."

Kolona se protegne. Zvecka oružje. Konji ržu. Poneko se zakašlje. Nebo je još crno. Nikako da svane.

Podne

Put ko zmija puzi između bregova. Na onom najdaljem je izviđač. Kad vidi neko vozilo koje može da se obradi samo će da škljocne radio, da ga upali i ugasi, bez reči. Nikad se ne zna ko sluša. Svaki prevoznik ima svoju zaštitu, svoju vojsku. Država je prodala koncesiju za puteve a da izvučeš pare mora putnika da dovezeš gde je naumio jer, ako ne stigne, država udari kaznu i nađe novu mušteriju. Pa ti vidi.

S obe strane puta čuče momci. Malo-malo Raško se uspravi i, ko, osmatra. Pravi se važan. Može mu se, misli. Ako, kad zaveje a on ugazi sneg do jaja malo će da mu splasne, zbira arambaša pa zovne slugu. "Jevreme, jel glasnik otišo?" "Jeste, gospodaru." "Dobro. Kad krenemo kod Dobrivoja, da me setiš na njega. Oću da pitam Dobrivoja za onu protivpožarnu srklamu. On će znati dal je to stvarno država iz Beograda izmislila il je sreski načelnik to na svoju ruku napravi da se malo uvuče. Zapamtio si?" "Jesam gospodaru. Jel ćemo stvarno na autobus?" "Jašta." "Ako."

U žbunju, iza, škljocne radio. "Eve naši", šapne neko.

Iz krivine izbije plavi kombi sa uskim prozorima sa strane. Vozi polako, ko da pipa put, pa skrene za novu krivinu. Za njim odma padne drvo. Autobus, dvaest metara iza, zaškripi, vozač vide drvo, kočnice zacvile al novo drvo padne i preseče odstupnicu. Za sekund ništa se ne pomeri, samo vetar plete travu oko puta i zavlači se pod gume. Onda, od napred, pukne rafal. Zaštita bi da se vrati i čuva putnike. Odgovore joj momci iz busije. "Sad", vikne arambaša i iz trave izniknu momci, Raško prvi. Zatvarači škljocaju. Iza prozora autobusa nema nikoga. Vrata su zaključana. Arambaša im priđe i udari kundakom. "Ajd otvaraj. Nemo da ti turim bombu pod rezervoar", vikne. Iznutra mu odgovori kuknjava. Buljava glava proviri i brava škljocne. Raško trgne kvaku, uleti i drekne: "Svi napolje!" Iza krivine grune bomba.

Putnici, svakakav šareniš, poređaju se uz ivicu puta. "Sedaj", naredi arambaša pa počne da im razgleda lica. Unutra se već pretresa prtljag. "Opa, pa to su Krstići", ko iznenadi se arambaša. "De ste, bre? Jel za Beograd?" "Jes", odgovori debeli kondukter. "Pa što izbrisaste firmu s autobusa? Ajd da čujem di si sakrio pare." "Nema, očiju mi. Sve je ovo gola sirotinja." "Paz da nije. Zna se ko danaske putuje. Samo šverceri, nakupci, službenici i gazde. Golja, ako mora, udari peške. Take i ne diram. Al vas volem. Ajd pričaj da ne radi sečivo... A vi", vikne putnicima, "skidaj zlato i satove i ostalo. Nemo da nešto zaboravite jer ću da proveravam. Daklem, Krstiću, jesi se smislio?" "Pa... znaš..." "Dobro, možemo mi i drukčije. Milisave, dođ der da puštiš malo salca ovem gazdi." "Nemoj, Boga ti. Evo ima tamo u rupi kod menjača..." Jedan momak uskoči u autobus.

"Arambašo, ovaj ima pucu", vikne momak koji proverava putnike. Putnik skoči al ga udarac kundakom složi na zemlju. "Jelda? Daj ga vamo. Koji si ti, a?" Putnik, krupan, ćuti. Krv kaplje niz čelo. Arambaša pogleda Krstića. "Tvoj?" "Jok. Putnik. Ne znam koji je." "Ma nemo. A da nije koji od oni što te čuvaju. Samo se, izgleda, utronjo. A? Je li, da nisi iz Beograda? Jedan od oni što za pare koknu kog oćeš? Oni što nas ganjaju ko paščad, ubijaju stare i otimaju žene i decu pa prodaju preko grane, a? Šta je? Proguto si jezik? Raško, vodi ovog." Raško dotrči, udari u bubreg ispitivanog i s dvojicom ga odvuče u žbunje. S one strane krivine pucnjava utihne.

"Ne valja ti poso, Krstiću. Dok smo se zezali zezali smo se, al sad je i to gotovo. Šta si mislio? Ako su Milana sredili Putari da ti ne treba zaštita? Zato si najmio samo jedan kombi i onog za mustru? Cicijašiš od kako te znam. Ja mislio da je neki početnik kad su javili. A za Beograđane ćeš posebno da mi platiš. Jel znaš šta nam ta banda radi? Znam ja da je tamo krkljanac i da i iza zidova ima ko mrava i da još dolaze, i od preko Drinu i preko granica, svakojaki šljam, i da se za ovaki put zaradi više nego za dva meseca u nekoj fabrici. Sve ja to znam al me boli briga. Ovi ovde svoje ubijaju za sitnu lovu. Za krvopije, za strance i za tebe. A ti si tolko govno da sam putuješ. Bojiš se da te ne pređu i ukradu ti za koju kartu. Al, sad si se prešo. Došo si mi na legalo. I neću te ubijem nego ću autobus da ti zapalim a ti ima da gledaš." Krstić zacvili. "Drugi put il se spremi pošteno pa da te u borbu koknem il ne dolazi. Jel čuješ da se tamo puca? Jok, jel se ne puca. Usrali se oni tvoji. Kad i je malo slabi su. Ajd sad, gledaj i crkni. Momak, poteraj i u jarak i samo oči da im se vidu."

Momci dovedu konje, otvore rezervoare i počnu da toče gorivo. Drugi poskidaju gume i stakla a treći rasture motor. Za pola sata od autobusa ostane samo krš iz koga se digne prvo dim a onda liznu plamenovi. Iz jarka i isprati lelek. "Bidnite sretni što niste unutra", dovikne jedan od momaka.

Veče

"Dosta za danas. Daj odmor", kaže arambaša Rašku. "Jevreme, turi jednu crnu da bude vrela. I duvan bi mi dobro došo. Nešto mi stomak igra." "To je umor, gospodaru. Dobar smo poso udesili." Arambaša klimne i sedne na kladu. Gleda planine. Magla im umotala vrhove. "Ono li je Kopaonik, Jevreme?" "Jeste." "Sećaš se kako smo, ko balavci, jurili Švabice tamo? A arambaša Radojko nas psovo: Jesam vam reko zlato da skidate a ne i gaće?" "Jes al šta se moglo... Bar smo se naplatili za svu muku što nam napraviše." Samo ne dovoljno. Nji još ima a nas..., misli arambaša i zatvori oči.

Samo mrak

Ništa se nije izrodilo, deda Lazo. Nema nas. Iskidala se linija, podelila. Na nas s ove strane i one iza zidova. Nismo više isti narod. Samo se tako zovemo al nam ni jezik nije isti. Ne razumemo se. Zatvorili nas pa se ne vidimo i ne čujemo. Nismo rod. Svako živi u svom srezu i ima ko ga čuva. I svako se boji za ono malo sirotinje, da je neko spolja ne uzme. Samo bogati idu i prodaju i kupuju i još se bogate na tuđoj muci. A i ti su sitnež spram oni koji sa strancima šuruju. I niko nikog ne vidi drugačije nego ko robu za prodaju. Tako je to, deda Lazo. Zapleli smo se, otuđili, nema više duše zajedničke. Ko da nam ni Bog ni crkva nisu isti. I sve se kruni i lomi pod prstima.

Jutro

Kolona se provlači kroz gustiš. Konji stenju pod teretom. Mraz je oprljio preostalo lišće i ono se, mrtvo, uvilo i zgrčilo. Dole, niz padinu, svetli prozor na kući. Dim se vije iz dimnjaka. Na brdu, s druge strane, još jedna se kuća sakrila u šljiviku. Iza nje još jedna. Čuje se kako marva muče. Ljudi su još unutra, na toplom. Nekog velikog posla više i nema. Šta je rodilo obrano je i prodato, za sitnu paru, sreskom službeniku koji će to predati u sreski magacin a nešto, na svoju ruku, prodati nakupcima. Roba iz magacina ide dalje, u gradove, u Beograd, a deo i preko granice ko ona najskuplja, zdrava rana. I svi omaste brk od seljakove muke. Njemu ostane da za dobijeno plati porez, kupi malo soli i šećera i duvana u seoskoj prodavnici koju drži sreski načelnik. A ono što je sakrio i nije predo može da trampi sa nakupcem za drugu robu. Sad mu je ostalo da zakolje svinju, ako ima, i ispeče rakiju i, kad zapadne sneg, da ćuti i gleda televizor i čudi se lepoti za koju ne zna ni gde je ima. Ako ga komšija ne potkaže da je krao na meri pa ga zato prebiju načelnikovi ljudi i uzmu sve iz kuće il da je jatak ajducima pa ga srede Putari, može da spava do proleća kad će opet da zasuče rukave i potera volove da zaoru novu muku.

Jebeš takav život, pljune arambaša. Ne vredi ni kolko bure rakije. Ma, i za manje je glava išla. I stalno si sagnut, vrat do zemlje visi i jedan dan ni ne vidiš a zemlja je glavu progutala.

Podne

"Raško, slušaj. Kod Dobrivoja, kad se pogađamo, ti viči: Nije skupo a ja ću: Skupo." "Jasno, gospodaru. Momke da sakrijem okolo?" "Nego kako. Neću nos da im vidim. Još ima poso da uradimo. Ajd sad, pošalji dvojicu napred da malo pregledaju oko Dobrivojeve kuće." Raško se okrene i ode. Momci oko kazana ustanu.

"Jevreme, oću da, dok sam kod Dobrivoja, pregledaš zalihe i podeliš u flaše naftu. Za svakog domaćina da bude. Kad nas već čuvaju i glavu zbog nas u džaku nose nek imaju i za svetlo. Probiraj po stvarima i za našeg gazda Peru. Obećo sam nešto za njegove devojčice. Valjda ima neke krpe." "Ima, gospodaru, jedna truba cica za aljine što smo onomad od onog nakupca uzeli." "E to. To ćemo za našeg jataka."

Veče

"Zdravo živo, gazda Dobrivoje." "Dobro došo, arambašo. Sedi, odmori. Kako si mi?" "Kako drugi oće." Posedaju za sto. Arambaša i gazda licem u lice, Raško i gazdin sin licem u lice. "Dugo te nije bilo, arambašo. Mislio sam da se nisi sklonio kod jataka." "Što bre?" "A svašta se priča od kako su uvatili vojvodu Milančeta." "Može biti da se priča al evo mene kod tebe...", arambaša zaćuti. Gazdarica uđe i unese rakiju pa izađe. "Da pravimo poso." "Ako, ako. Pa ajd, živeli mi gosti."

Ispiju naiskap. Gazda ustane, iz pantalona izvadi ključ i otključa vrata koja iz sobe vode u podrum. Sva četvorica siđu a gazda zaključa za njima. Dole uđu u sobu punu svakojaki knjiga i kataloga na ormanima, sa velikim stolom na sredini i tri televizora na njemu. Na dva su neki ljudi pričaju na stranim jezicima. Gazdin sin sedne za sto i uključi treći televizor. "Kaži arambašo, šta ti treba", pita gazda.

"Ovako, treba mi municija, za kalašnjikove, tomsone, M-16 i pištolje. Mogla bi i kutija bombi i neka zolja." Gazdin sin počne da kuca po tastaturi. Na ekran iskoče brojke. "Jel imaš?" "Ima, kako da nema. Ima sve kod gazda Dobrivoja. Samo, kad ćeš, bre, da batališ te tomsone i da uzmeš nešto novo? Zastarelo je to, već tries godina se haba." "Al bije da oči ispadaju." "Teško je za municiju i popravke. Slabo se nalazu delovi. Još za ovaj put imam a za dogodine... ko zna." "Za dogodine će da vidimo. Samo da smo živi i zdravi. Znači, sve imaš. Dobro. Pošto?" "Šta nudiš?" "Imam gume za autobus i stakla." "Malo." "Skup si ti." "Arambašo, mislim da nije skupo." "Ti će da mi kažeš. Skupo je. Kolko bi još teo?" "Još." "Evo ti i motor za autobus pride. Jel dosta?" "Malo. Municiju si pokrio a resto ostavi." "Sve nam treba za dogodine, arambašo." "Dam ti još dvajs litara dizela." "Sad si i bombe pokrio. Štaš sa zoljom?" "Skupo bre kod tebe. Daj malo popusti." "Ne mogu. Znaš kolko mene košta nabavka i riskir i..." "Ne pitam i neću da znam. Ni ti mene ne pitaš, jel tako?" "Dobro. Može sve al bez bombi." "Daj pola kutije. Može?" Gazda ćuti, mršti čelo, sabira. "Može." Rukuju se.

"Ajmo ondak", kaže arambaša pa gurne gazdinog sina. "Ajmo, sinovac, nemo da gledaš u ta slova mnogo, oči će izgubiš." "Čekni malo", zaustavi i gazda, "imam još nešto za tebe a džaba. Imam u magacinu dva Beograđana. Prebegli su i stigli mi sa zadnju isporuku. Meni ne trebaju. Oćeš i uzmeš?" "Koj će mi? Još Beograđani." "Ček bre, nisu oni što misliš. Nisu nikaki kriminalci ni prekodrinaši. Jok. Sirotinja neka, radnici, dobili otkaz pa su probali malo da rade na svoju ruku al i policija pojurila..." "Oni samo sitnu ribu i mogu da uvate." "Jeste. I ovi, šta će, nego preko zida. Naši i pokupili u polju, skoro su pobenavili od gladi i žeđi. Al meni ne valjaju. Nit znaju da kopaju nit se u oružje razumu pa da ga popravljaju." "A meni bi ko bili od koristi?" "Pa, ko velim, ajdučija se najlakše nauči. A ovi su jaki. Ako ti ne valjaju a ti i pošalji u izvidnicu i..." "Znači ja da ti vadim fleke, a? A ti da ispadneš anđeo. Dobro, ću ti učinim al će mi to platiš. Ću da dođem po nji na proleće. Ako još budu tu i ako te ne izdaju il krknu." "C. Nisu taki. Proverio sam. Nisu pobegli ni kad su mogli nešto da odnesu. Za nji je ovo banja. Tamo ni za vodu, leb i struju nisu mogli da zaradu a ovde ima da se je i toplo je. I zavalni su što su pobegli iz one bede. Nema života tamo ako ne radiš za nekoga ko te čuva." "Jes, zavalni su ti dok ti ga ne zavale. Nego, to me seti. Kaži ti meni ko je dono taj zakon da svaka kafana mora da ima taj protivpožarni sistem. Jel država?" "Sa će proverimo. Deder sine." Mašina škljocne a novi brojevi i slova iskoče. "Ne, nema taki zakon", rastumači gazdin sin. "To je neka greška." "Namerna", odvrati arambaša.

Popnu se natrag u sobu, prođu kroz nju i izađu napolje. Dočeka i crna noć i oštar vazduh. Oblaci se razišli i zvezde namiguju. "Biće mraz noćaske", kaže gazda. "Oćeš da vam otvorim štalu da prespavate." "Ajduk pod krov ne spava", odreže arambaša. "Nego ti otvori vrata da ti unesem robu i odnesemo naše." "Ne mora se žurite. Ova vam džebana i onako do proleća ne treba. A ni mene motor." "Neka, pogodba je pogodba. Ajd u zdravlje, Dobrivoje. U zdravlje, sinovac. Čuvajte se." "Nek je i tebe Bog u pomoći."

Arambaša krene preko osvetljene avlije, kroz lavež pasa, otvori kapiju i zvizne. Iz mraka izniknu glave i cevi. "Raško, završi ovo. Pazi da ne zakinu. Oće to dobri Dobrivoje. I zapamti da se na proleće setimo sreskog načelnika. I njemu da turimo protivpožarnu mašinu pa da ne mož da je ugasi. Neće se on s naši glava na vlas penjati. Oće glava i da s izvrne."

Samo mrak

Ne mogu da spavam, deda Lazo, a dug da odužim čeka. A, ladna glava mi treba. Pre me sve neka vrućina pred bitku gonila, vrućina pa jeza. A sad, samo se neka mutež digne, mulj neki, šta li, i nikako da se razbistri vid. Stari se. Daleko su još tvoje godine a čini mi se da si već mlađi od mene. Nemam ni smeja više. Samo ćutim i grizem se. Ko vuk u kavez, glođem rešetke, zube lomim al gvožđe ne da napolje. Ti si deda vido kako je sva ova muka počela one devedesprve a ja joj nit početak videt nit kraj nazirem. Samo rešetke i žice gledam. I raskol, ravnodušnost i mržnju spram sopstvenog roda. Ne znam ko je kriv za ovo nit bi imo vajde da znam. Samo vidim to što vidim. Svaki dan.

Zora

"Ded, Jevreme, očešljaj se i ti. Možda danas na ispovest Bogu idemo. Nemo da smo musavi." Sluga slegne ramenima i provuče prste kroz sede kose. "Raško sinko, slušaj. Ako se šta desi, zapali sveću za deda Lazu što me odranio, a ja mu pobego. Nek oprosti ako može. I za oca mi i majku zapali. Ja mnogo za crkvu ne marim al znam šta je red." "Dobro, gospodaru." " Onda, ajmo s Božjom pomoći."

Podne

"Raško, isturi momke na oba boka i nek paze na patrole. Nemo da se neka grana mrdne više nego što treba. Znaš da sve snimaju a da i svrbi prs. Kad to središ vrni se vamo sa Slavkom. I kaži onima što čuvaju konje da ne pušu više. Dovde se dim oseti." Raško nestane u šiblju. "Jevreme, dodaj taj dvogled da razgledam malo tu našu bedu." Arambaša uzme spravu, ispuzi polako napred, razmakne travu i pogleda.

Iza deset metara trave širi se uzorano polje a usred njega prolazi autoput, s obe strane ograđen žicom. Kule osmatračnice raspoređene su pored ograda. Na njima su mitraljezi i ljudi obučeni u crno, Putari. Na stubove se okreću kamere i snimaju. Na druge stubove, malo više od ograde, nabijene su ljudske glave. Sve su vojvode Milana. Negde je i ona prava, sve druge su lažne, nameštene al razliku ne mož da vidiš. Svuda kolko oko nosi vidiš samo iskolačene oči, otvorena usta i crni jezik, krvavi patrljak vrata. "Bog nek je s tobom, Milanče brate. I nek ti je prosto sve što si mi uradio", šapne arambaša.

Levo, iza krivine autoputa je motel u kom se odmaraju vozači šlepera što voze robu dole za nevernike i gore za nevernike. Ovaj put im je najbrži. Odma preko od motela je malo selo. Dobro se vidi.

Trava šušne i Raško i Slavko, sa zoljom, dopuze. "Drži, gledaj", šapne arambaša i doda dvogled Slavku. "Viš kako se baš napred put diže više od ograde. Tu treba da udariš. Jel ima šta", upita Raška. "Tu je. Izgleda da ručaju." "Ako. Ogladneli ljudi od gledanja i slikanja. Ako."

Fijuk od gore i natera da zabiju noseve u zemlju. Iznad puta proleti elikopter. "Ih, da mi je da ga skinem. I svu onu gamad što leti. I njiove i naše. Majku im poganu", sikne Raško pa zaćuti. Elikopter ode put Beograda a vetar ostane da razgoni oblake kroz tišinu. Poneki kamion projuri, gore i dole, krcat. Negde se oglasi izgubljena vrana. Sigurno kljuje đubre iza motela. Isto ko i oni iz sela. Onda kukavica zakuka a arambaša uzme dvogled i pogleda. Iza krivine, šareni autobus krene polako uzbrdo. Iza prozora su senke putnika. Snimaju. Našu bedu. Živinu u kavezu. Posle će da nas, tamo negde, pokazuju i smeju se. Pa, kad oće da snimaju, nek snimaju. Arambaša udahne.

"Slavko, oči moje, aj sad, ožeži."

Slavko se digne na levo koleno, baci zolju na rame i nanišani. Zadrži dah. Arambaša zapuši uši i otvori usta.

Zolja grune i, treptaj oko posle, autobus bukne u crvenu ružu.

"Begaj sad", vikne Raško a reči zaguši rafal mitraljeza sa najbliže kule. Odgovore mu kalašnjikovi iz žbunja. Oni, pognuti, trče do šumice.

Arambaša, bez daha, stane i osloni se na mladicu lipe. "E moj junače, oko i ruka ti se pozlatili", kaže Slavku. Ovaj, zaduvan, klimne. Iza njih pucnjava utihne. "Ajmo dok se ne nakupi bagra."

Veče

"Momci, vreme je da se rasturimo. Pamet u glavu i čuvajte se. Nemo da mi se pokazujete mnogo po selima. Ni ako dođe neka sisata pevaljka. Zbog ovog autobusa državu će da stisnu stranci, država će da stisne one niže, ovi sreske načelnike a ovi svoje ljude u selima. A stranci će, baška, da pošalju i svoje Putare. Zato se smirte malo dok sneg ne zatrpa puteve. Grejte se, jedite, pijte, mrčite, gojte se. A na proleće, ako Bog da, čekam vas na starom mestu. Ajd sad, uzmite svoj deo plena i nek je sa srećom. Bog vam pomogo."

Odgovore mu glasovi senki sve sličnijih mraku.

"Raško, jesi dogovorio sve sa svojom grupom?" "Jesam, gospodaru." "Dobro. Nemo da mi brzaš i juriš ko muva bez glave."

Izljube se i rukuju. Malo posle potkovica kucne po kamenu.

Zvuci ljudi zamru i vrati se dah šuma.

"Jevreme, oćemo li?" "Oćemo, gospodaru." "Ajmo onda."

Kad izbiše na proplanak prve pahulje padnu im na lica.

(1993)

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]