|
|
 |
Ајдуци
Само мракЕ, деда Лазо, деда Лазо, остарило се. Сад знам шта је оно што си причо. Да си уморан кад се пробудиш, ко да си целу ноћ копо. Увукла се зима и у моје кости. Није то само од северца, него године ломатања по планинама пристижу и оће дуг да наплате. А и времена су све гора и гора. Још јаче је протисло на нас, са свију страна. Одоздо неверници, одозго неверници. Преко Дрине је као неки мир, ал неће задуго. Удариће опет неверници, само док накупе снагу. Грци ћуте, чувају своје границе и место код богатих у Унији. Истина, шаљу помоћ, у потаји, ал није то то. Бугари ћуте, а једно им око гледа овамо. Имају они своју рачуницу. Руси не могу поглед са нишана да дигну. И њи су опколили па стискају. А овде дошло оно задње: ударио Србин на Србина, брат на брата. Клетва се остварила. Све нас је мање а они се коте. Да бар оће неко на нас, онако мушки, са заставом... Ујединили би се. Ал овако, изокола, мучки, расцепаше нас. Свако своју главу и уста гледа. И џеп. Дошла курва и на наша врата, баш како си причо деда, једнима се смеје, другима намигује, а руке јој не остављају шта очи виде. Само гласови"Јел будан арамбаша?" "Спава." "Имам поруку за њега." "Јел итно?" "Није ал..." "Ондак ћути и лези па одмори. И немо да си зуцно реч коме да ти језик не скратим." Само мракДобар овај мали Рашко. Оштар. Тај ће да ме одмени. Још мало. Кад западне снег пустићу да одабере неколко момака и нек се мувају по планинама и плаше туристе. Млади су, неће њима да буде зима. А мени никако ноге да се угреју. Несаница не да. Знам, деда, није то од тела. Из главе је. Кад би бар мало могла сва мука да ме заобиђе, да се одморим ко човек. А не само да се вртим ко свиња у брлогу. Ево и свиће. ЈутроМагла се вије и заплиће по чукама. Понека звезда намигне иза облака. Стражар скочи. "Оћу, кад се вратим, да видим гласника", каже арамбаша па се отпаше и пође у жбуње. Чује иза себе трк и зна да стражар мисли како и он не спава кад и за гласника зна. И не зна колко је потрефио, мисли, и дреши учкур. Док се враћа, гледа како слуга Јеврем граби пешкир и ведро а, иза њега, већ цупкају Рашко и гласник. "Дај", каже Јеврему и овај суне воду, ледену, у шаке а арамбаша загњури лице, опсује, "бем те ладну", па зграби пешкир и, бришући се, приђе ватри и седне. Намирише кафу. "Ајд сад, причај", каже гласнику. Овај, голобрад, осврне се и почне: "Е, овај, уватили војводу Милана. Јуче, у зору, код дебеле Станке." Заћути, па кад се нико не огласи крене даље: "Реко ми слуга Станкин. Каже, војвода је дошо, у ноћ, са целом четом. Изнели су иће и пиће пред њи. До зоре су сви били пијани. Неки су с девојкама отишли горе, у собе. Све је било како треба. Он је служио, носио флаше у подрум, кад га увате двојица и запуше му уста. Џабе се отимо. Бацили га у подрум и закључали. Мало после убацили и осталу служинчад па су кренули унутра..." "Нису знали колко има војводиних...", крене Рашко ал га арамбашина рука секне. Гласник настави: "Није било много пуцања. Само мало. Сви су били пијани. После је слуга видо, кроз прозорче, како долази црна марица. Све су унутра убацили. Војвода је гадно псово и клео. Двојица су била рањена а један се није мрдо. И Станку су одвели. Кад су све потоварили црни су отишли. Они у подруму ударили у кукњаву. Знају да Путари све одведу. Онда су мушки провалили врата. У кафани је све било разбијено. И зидове су разровали. Слуга је, успут, сврно да ми ово каже и побего горе у планину, да се сакрије. А ја одма пођо да јавим и ... ето", гласник слегне раменима. Арамбаша пљуне у ватру. "Тако значи." "Издала је курва", процеди неко из дружине што се, мусава и тршава, скупила око ватре. Арамбаша дигне главу. "Црни кажеш? Путари. Из Београда." Гласник климне. "Полиција ништа?" "Ц." "Тако значи. Добро. Одмори се до вечерас, једи, па назад. Слушај и гледај. Све јави. Није Станка. Неко је шануо да код ње долазе ајдуци. Мора да су угурали нешто у онај противпожарни систем што су јој државни службеници монтирали. Реко сам јој да то скине чим ти оду и баци крш на ђубре ал се бојала да ће да је апсе како су рекли. А сад, оде глава. И ми смо могли да будемо тамо, ал нас војвода претеко. Ти слушај. Неко ће да се излане и онда ћу ја да га доватим. Има мајкино млеко да пропиша. Ајд сад." Гласник оде а дружина се сабије још јаче. "Да чујем", пита арамбаша. "Да се светимо", викне један момак. А други ће: "Што? Милан нас је пуно пута прешо, а и тебе је, арамбашо, да извинеш..." "Зезо ме. То си тео да кажеш? Знам ја да ме звао матори, лепи Јова. Знам." "Јес. Није био поштен. Зато немо да улудо главу губимо." "Ја мислим да ударимо", огласи се Рашко. Очи му се цакле а зуби шкљоцају. "За инат." "Инат је лош занат", одговори арамбаша. Сви заћуте. "Ал мора да им покажемо да се не бојимо. Зато ће један аутобус да растуримо." Момци хукну. "Ајд сад, чистите пушке. После ручка одмор а сутра, зором, идемо." Људи климну и разиђу се. Арамбаша се дигне и оде у шатор. За њим стигне слуга. "Господару, кафу попи. Оладила се. Не ваља бес на гладан стомак." "Тури је на сто па среди шта има и врати се." Крило шатора се склопи. "Е, деда, деда", уздахне арамбаша и сркне малу црну, скоро ледену па се прући на кревет. Федери зашкрипе под њим. Само мракЈово! Јоване! Јави се! О Јовоооо дете! Јовоооо! Подне"Господару, господару..." "А? Јевреме, ти си? Које доба?" "Подне." "Што ме не пробуди како сам ти реко?" "Лепо сте заспали. Било ми жао." "Много ме ти нешто тетошиш и мазиш. Шта има ново?" "Момци се радују. Гланцају цеви и певају. Воле што идемо." "Добро је што певају ал не ваља што се веселе. Да нам не преседне." "Неће. Касно је већ. Шума је скоро гола. Мисле они да смо се сви разишли по јатацима. Зато су оставили Станкине слуге. И оно глава што су покупили довољно им. Не надају се бољем улову до пролећа." "Мислиш?" "Јашта. Ове маскирне униформе што носимо зеленије су од све траве около. Никог више нема напољу сем нас. Миланче се јуначио мало више него што треба и ето." "Добро. Шта има да се једе?" "Пасуљ." "Одлично. Ајд да се заложимо па да видимо шта раде момци." После ручка арамбаша прошета по логору, сисајући зуб сломљен у тучи, одавно још. Махне момцима да не прекидају посо. Они гланцају калашњикове, томсоне, М-16 пушке, пиштоље и ножеве и осмехују се. Добри момци. Скинути с коца и конопца, од Косова до преко Дунава, свакаки ал вични и смели и послушни. Рашко стоји крај њи. "Шта кажу", пита арамбаша. "Да и звекнемо још једаред па на спавање." "А шта кажеш да, кад се сместимо, узмеш неколико момака па заређаш по отелима. Тек да нас не забораву." "Ја? Фала господару. Оћу, него шта." "Само без лудирања. Сви да ми се вратите. Немо да останем без наследника. Јасно?" Рашко климне. "Ајд сад." Да, боље да ти дам мало по мало него да узмеш све одједаред. А оћеш, знам. Колко год да ти попуштам неће ти буде доста. Ко што ни мени није било доста. Биће ти дуго да чекаш. Ал мораћеш. За сад ти је и ово доста. "И ујутру да ми кажеш шта имамо и шта нам фали." Само мракЈесте, деда Лазо, дошло је време да пустим арамбашење и склоним се. Још годину, може бити две, и доста је било шуме и бусија и бежаније. Нема више снаге. Време је за неку кућицу и лажно име, да копам мало и крцкам дане. Шта могу кад ме зрно није тело. Ето, и Миланче је бар десет година млађи а у песму има да га туре, како паде у руке црни убица из Београда који ће га бити и мучити и вадити му очи чарне да издаје јатаке и јавке. И дебелу Станку ће да помену. И народ има да га памти лепше него лепог Јову који ће ко матори кењац да пузи по шљивици и подруми. Јеби га, да извинеш, деда. Ни порода за мном неће остати. И угаси се лоза. Оца су одвели, мајку ко псето затукло на прагу. И да не би тебе осто би и ја у потоку. А све због пореза и крађе шуме. Брата немам, сестре немам, ни тебе, сем ноћу, немам. Сам сам. Јес да сам још јак и момци ме слушају и воле, строг сам ал праведан, кажу, јатаци су сигурни, блага има, само, сам сам. Сам да самљи не могу бити. Ко луди Милисав ком су фамилију потукли па сад само гланца каму и мало-мало па га нема, иде да се свети. Ниским не збори, не смеје се, једе тек да не скапа а изнутра га гризе мука. Јес да мрда ал жив није. Зора"Добро стојимо са златом ал немамо ни једну зољу. Ако је купимо нећемо да имамо доста за зиму", каже Рашко и цупка у магли. Северац свира негде у вр планине. "Значи мора да посетимо неког." "Тако је, арамбашо. Ал, могли би и до војног магацина. Близу су. Платимо зољу и не губимо време." "Неће моћи. Сто пута сам ти реко да се с војску не дирамо. Нећу ништа да чујем. Ни да знам како други краду од њи. Јасно?" "Јасно." "Ајмо онда." "Ајмо." Колона се протегне. Звецка оружје. Коњи ржу. Понеко се закашље. Небо је још црно. Никако да сване. ПоднеПут ко змија пузи између брегова. На оном најдаљем је извиђач. Кад види неко возило које може да се обради само ће да шкљоцне радио, да га упали и угаси, без речи. Никад се не зна ко слуша. Сваки превозник има своју заштиту, своју војску. Држава је продала концесију за путеве а да извучеш паре мора путника да довезеш где је наумио јер, ако не стигне, држава удари казну и нађе нову муштерију. Па ти види. С обе стране пута чуче момци. Мало-мало Рашко се усправи и, ко, осматра. Прави се важан. Може му се, мисли. Ако, кад завеје а он угази снег до јаја мало ће да му спласне, збира арамбаша па зовне слугу. "Јевреме, јел гласник отишо?" "Јесте, господару." "Добро. Кад кренемо код Добривоја, да ме сетиш на њега. Оћу да питам Добривоја за ону противпожарну сркламу. Он ће знати дал је то стварно држава из Београда измислила ил је срески начелник то на своју руку направи да се мало увуче. Запамтио си?" "Јесам господару. Јел ћемо стварно на аутобус?" "Јашта." "Ако." У жбуњу, иза, шкљоцне радио. "Еве наши", шапне неко. Из кривине избије плави комби са уским прозорима са стране. Вози полако, ко да пипа пут, па скрене за нову кривину. За њим одма падне дрво. Аутобус, дваест метара иза, зашкрипи, возач виде дрво, кочнице зацвиле ал ново дрво падне и пресече одступницу. За секунд ништа се не помери, само ветар плете траву око пута и завлачи се под гуме. Онда, од напред, пукне рафал. Заштита би да се врати и чува путнике. Одговоре јој момци из бусије. "Сад", викне арамбаша и из траве изникну момци, Рашко први. Затварачи шкљоцају. Иза прозора аутобуса нема никога. Врата су закључана. Арамбаша им приђе и удари кундаком. "Ајд отварај. Немо да ти турим бомбу под резервоар", викне. Изнутра му одговори кукњава. Буљава глава провири и брава шкљоцне. Рашко тргне кваку, улети и дрекне: "Сви напоље!" Иза кривине груне бомба. Путници, свакакав шарениш, поређају се уз ивицу пута. "Седај", нареди арамбаша па почне да им разгледа лица. Унутра се већ претреса пртљаг. "Опа, па то су Крстићи", ко изненади се арамбаша. "Де сте, бре? Јел за Београд?" "Јес", одговори дебели кондуктер. "Па што избрисасте фирму с аутобуса? Ајд да чујем ди си сакрио паре." "Нема, очију ми. Све је ово гола сиротиња." "Паз да није. Зна се ко данаске путује. Само шверцери, накупци, службеници и газде. Гоља, ако мора, удари пешке. Таке и не дирам. Ал вас волем. Ајд причај да не ради сечиво... А ви", викне путницима, "скидај злато и сатове и остало. Немо да нешто заборавите јер ћу да проверавам. Даклем, Крстићу, јеси се смислио?" "Па... знаш..." "Добро, можемо ми и друкчије. Милисаве, дођ дер да пуштиш мало салца овем газди." "Немој, Бога ти. Ево има тамо у рупи код мењача..." Један момак ускочи у аутобус. "Арамбашо, овај има пуцу", викне момак који проверава путнике. Путник скочи ал га ударац кундаком сложи на земљу. "Јелда? Дај га вамо. Који си ти, а?" Путник, крупан, ћути. Крв капље низ чело. Арамбаша погледа Крстића. "Твој?" "Јок. Путник. Не знам који је." "Ма немо. А да није који од они што те чувају. Само се, изгледа, утроњо. А? Је ли, да ниси из Београда? Један од они што за паре кокну ког оћеш? Они што нас гањају ко пашчад, убијају старе и отимају жене и децу па продају преко гране, а? Шта је? Прогуто си језик? Рашко, води овог." Рашко дотрчи, удари у бубрег испитиваног и с двојицом га одвуче у жбуње. С оне стране кривине пуцњава утихне. "Не ваља ти посо, Крстићу. Док смо се зезали зезали смо се, ал сад је и то готово. Шта си мислио? Ако су Милана средили Путари да ти не треба заштита? Зато си најмио само један комби и оног за мустру? Цицијашиш од како те знам. Ја мислио да је неки почетник кад су јавили. А за Београђане ћеш посебно да ми платиш. Јел знаш шта нам та банда ради? Знам ја да је тамо кркљанац и да и иза зидова има ко мрава и да још долазе, и од преко Дрину и преко граница, свакојаки шљам, и да се за оваки пут заради више него за два месеца у некој фабрици. Све ја то знам ал ме боли брига. Ови овде своје убијају за ситну лову. За крвопије, за странце и за тебе. А ти си толко говно да сам путујеш. Бојиш се да те не пређу и украду ти за коју карту. Ал, сад си се прешо. Дошо си ми на легало. И нећу те убијем него ћу аутобус да ти запалим а ти има да гледаш." Крстић зацвили. "Други пут ил се спреми поштено па да те у борбу кокнем ил не долази. Јел чујеш да се тамо пуца? Јок, јел се не пуца. Усрали се они твоји. Кад и је мало слаби су. Ајд сад, гледај и цркни. Момак, потерај и у јарак и само очи да им се виду." Момци доведу коње, отворе резервоаре и почну да точе гориво. Други поскидају гуме и стакла а трећи растуре мотор. За пола сата од аутобуса остане само крш из кога се дигне прво дим а онда лизну пламенови. Из јарка и испрати лелек. "Бидните сретни што нисте унутра", довикне један од момака. Вече"Доста за данас. Дај одмор", каже арамбаша Рашку. "Јевреме, тури једну црну да буде врела. И дуван би ми добро дошо. Нешто ми стомак игра." "То је умор, господару. Добар смо посо удесили." Арамбаша климне и седне на кладу. Гледа планине. Магла им умотала врхове. "Оно ли је Копаоник, Јевреме?" "Јесте." "Сећаш се како смо, ко балавци, јурили Швабице тамо? А арамбаша Радојко нас псово: Јесам вам реко злато да скидате а не и гаће?" "Јес ал шта се могло... Бар смо се наплатили за сву муку што нам направише." Само не довољно. Њи још има а нас..., мисли арамбаша и затвори очи. Само мракНишта се није изродило, деда Лазо. Нема нас. Искидала се линија, поделила. На нас с ове стране и оне иза зидова. Нисмо више исти народ. Само се тако зовемо ал нам ни језик није исти. Не разумемо се. Затворили нас па се не видимо и не чујемо. Нисмо род. Свако живи у свом срезу и има ко га чува. И свако се боји за оно мало сиротиње, да је неко споља не узме. Само богати иду и продају и купују и још се богате на туђој муци. А и ти су ситнеж спрам они који са странцима шурују. И нико никог не види другачије него ко робу за продају. Тако је то, деда Лазо. Заплели смо се, отуђили, нема више душе заједничке. Ко да нам ни Бог ни црква нису исти. И све се круни и ломи под прстима. ЈутроКолона се провлачи кроз густиш. Коњи стењу под теретом. Мраз је опрљио преостало лишће и оно се, мртво, увило и згрчило. Доле, низ падину, светли прозор на кући. Дим се вије из димњака. На брду, с друге стране, још једна се кућа сакрила у шљивику. Иза ње још једна. Чује се како марва муче. Људи су још унутра, на топлом. Неког великог посла више и нема. Шта је родило обрано је и продато, за ситну пару, среском службенику који ће то предати у срески магацин а нешто, на своју руку, продати накупцима. Роба из магацина иде даље, у градове, у Београд, а део и преко границе ко она најскупља, здрава рана. И сви омасте брк од сељакове муке. Њему остане да за добијено плати порез, купи мало соли и шећера и дувана у сеоској продавници коју држи срески начелник. А оно што је сакрио и није предо може да трампи са накупцем за другу робу. Сад му је остало да закоље свињу, ако има, и испече ракију и, кад западне снег, да ћути и гледа телевизор и чуди се лепоти за коју не зна ни где је има. Ако га комшија не поткаже да је крао на мери па га зато пребију начелникови људи и узму све из куће ил да је јатак ајдуцима па га среде Путари, може да спава до пролећа кад ће опет да засуче рукаве и потера волове да заору нову муку. Јебеш такав живот, пљуне арамбаша. Не вреди ни колко буре ракије. Ма, и за мање је глава ишла. И стално си сагнут, врат до земље виси и један дан ни не видиш а земља је главу прогутала. Подне"Рашко, слушај. Код Добривоја, кад се погађамо, ти вичи: Није скупо а ја ћу: Скупо." "Јасно, господару. Момке да сакријем около?" "Него како. Нећу нос да им видим. Још има посо да урадимо. Ајд сад, пошаљи двојицу напред да мало прегледају око Добривојеве куће." Рашко се окрене и оде. Момци око казана устану. "Јевреме, оћу да, док сам код Добривоја, прегледаш залихе и поделиш у флаше нафту. За сваког домаћина да буде. Кад нас већ чувају и главу због нас у џаку носе нек имају и за светло. Пробирај по стварима и за нашег газда Перу. Обећо сам нешто за његове девојчице. Ваљда има неке крпе." "Има, господару, једна труба цица за аљине што смо ономад од оног накупца узели." "Е то. То ћемо за нашег јатака." Вече"Здраво живо, газда Добривоје." "Добро дошо, арамбашо. Седи, одмори. Како си ми?" "Како други оће." Поседају за сто. Арамбаша и газда лицем у лице, Рашко и газдин син лицем у лице. "Дуго те није било, арамбашо. Мислио сам да се ниси склонио код јатака." "Што бре?" "А свашта се прича од како су уватили војводу Миланчета." "Може бити да се прича ал ево мене код тебе...", арамбаша заћути. Газдарица уђе и унесе ракију па изађе. "Да правимо посо." "Ако, ако. Па ајд, живели ми гости." Испију наискап. Газда устане, из панталона извади кључ и откључа врата која из собе воде у подрум. Сва четворица сиђу а газда закључа за њима. Доле уђу у собу пуну свакојаки књига и каталога на орманима, са великим столом на средини и три телевизора на њему. На два су неки људи причају на страним језицима. Газдин син седне за сто и укључи трећи телевизор. "Кажи арамбашо, шта ти треба", пита газда. "Овако, треба ми муниција, за калашњикове, томсоне, М-16 и пиштоље. Могла би и кутија бомби и нека зоља." Газдин син почне да куца по тастатури. На екран искоче бројке. "Јел имаш?" "Има, како да нема. Има све код газда Добривоја. Само, кад ћеш, бре, да баталиш те томсоне и да узмеш нешто ново? Застарело је то, већ триес година се хаба." "Ал бије да очи испадају." "Тешко је за муницију и поправке. Слабо се налазу делови. Још за овај пут имам а за догодине... ко зна." "За догодине ће да видимо. Само да смо живи и здрави. Значи, све имаш. Добро. Пошто?" "Шта нудиш?" "Имам гуме за аутобус и стакла." "Мало." "Скуп си ти." "Арамбашо, мислим да није скупо." "Ти ће да ми кажеш. Скупо је. Колко би још тео?" "Још." "Ево ти и мотор за аутобус приде. Јел доста?" "Мало. Муницију си покрио а ресто остави." "Све нам треба за догодине, арамбашо." "Дам ти још двајс литара дизела." "Сад си и бомбе покрио. Шташ са зољом?" "Скупо бре код тебе. Дај мало попусти." "Не могу. Знаш колко мене кошта набавка и рискир и..." "Не питам и нећу да знам. Ни ти мене не питаш, јел тако?" "Добро. Може све ал без бомби." "Дај пола кутије. Може?" Газда ћути, мршти чело, сабира. "Може." Рукују се. "Ајмо ондак", каже арамбаша па гурне газдиног сина. "Ајмо, синовац, немо да гледаш у та слова много, очи ће изгубиш." "Чекни мало", заустави и газда, "имам још нешто за тебе а џаба. Имам у магацину два Београђана. Пребегли су и стигли ми са задњу испоруку. Мени не требају. Оћеш и узмеш?" "Кој ће ми? Још Београђани." "Чек бре, нису они што мислиш. Нису никаки криминалци ни прекодринаши. Јок. Сиротиња нека, радници, добили отказ па су пробали мало да раде на своју руку ал и полиција појурила..." "Они само ситну рибу и могу да увате." "Јесте. И ови, шта ће, него преко зида. Наши и покупили у пољу, скоро су побенавили од глади и жеђи. Ал мени не ваљају. Нит знају да копају нит се у оружје разуму па да га поправљају." "А мени би ко били од користи?" "Па, ко велим, ајдучија се најлакше научи. А ови су јаки. Ако ти не ваљају а ти и пошаљи у извидницу и..." "Значи ја да ти вадим флеке, а? А ти да испаднеш анђео. Добро, ћу ти учиним ал ће ми то платиш. Ћу да дођем по њи на пролеће. Ако још буду ту и ако те не издају ил кркну." "Ц. Нису таки. Проверио сам. Нису побегли ни кад су могли нешто да однесу. За њи је ово бања. Тамо ни за воду, леб и струју нису могли да зараду а овде има да се је и топло је. И завални су што су побегли из оне беде. Нема живота тамо ако не радиш за некога ко те чува." "Јес, завални су ти док ти га не завале. Него, то ме сети. Кажи ти мени ко је доно тај закон да свака кафана мора да има тај противпожарни систем. Јел држава?" "Са ће проверимо. Дедер сине." Машина шкљоцне а нови бројеви и слова искоче. "Не, нема таки закон", растумачи газдин син. "То је нека грешка." "Намерна", одврати арамбаша. Попну се натраг у собу, прођу кроз њу и изађу напоље. Дочека и црна ноћ и оштар ваздух. Облаци се разишли и звезде намигују. "Биће мраз ноћаске", каже газда. "Оћеш да вам отворим шталу да преспавате." "Ајдук под кров не спава", одреже арамбаша. "Него ти отвори врата да ти унесем робу и однесемо наше." "Не мора се журите. Ова вам џебана и онако до пролећа не треба. А ни мене мотор." "Нека, погодба је погодба. Ајд у здравље, Добривоје. У здравље, синовац. Чувајте се." "Нек је и тебе Бог у помоћи." Арамбаша крене преко осветљене авлије, кроз лавеж паса, отвори капију и звизне. Из мрака изникну главе и цеви. "Рашко, заврши ово. Пази да не закину. Оће то добри Добривоје. И запамти да се на пролеће сетимо среског начелника. И њему да туримо противпожарну машину па да не мож да је угаси. Неће се он с наши глава на влас пењати. Оће глава и да с изврне." Само мракНе могу да спавам, деда Лазо, а дуг да одужим чека. А, ладна глава ми треба. Пре ме све нека врућина пред битку гонила, врућина па језа. А сад, само се нека мутеж дигне, муљ неки, шта ли, и никако да се разбистри вид. Стари се. Далеко су још твоје године а чини ми се да си већ млађи од мене. Немам ни смеја више. Само ћутим и гризем се. Ко вук у кавез, глођем решетке, зубе ломим ал гвожђе не да напоље. Ти си деда видо како је сва ова мука почела оне деведеспрве а ја јој нит почетак видет нит крај назирем. Само решетке и жице гледам. И раскол, равнодушност и мржњу спрам сопственог рода. Не знам ко је крив за ово нит би имо вајде да знам. Само видим то што видим. Сваки дан. Зора"Дед, Јевреме, очешљај се и ти. Можда данас на исповест Богу идемо. Немо да смо мусави." Слуга слегне раменима и провуче прсте кроз седе косе. "Рашко синко, слушај. Ако се шта деси, запали свећу за деда Лазу што ме одранио, а ја му побего. Нек опрости ако може. И за оца ми и мајку запали. Ја много за цркву не марим ал знам шта је ред." "Добро, господару." " Онда, ајмо с Божјом помоћи." Подне"Рашко, истури момке на оба бока и нек пазе на патроле. Немо да се нека грана мрдне више него што треба. Знаш да све снимају а да и сврби прс. Кад то средиш врни се вамо са Славком. И кажи онима што чувају коње да не пушу више. Довде се дим осети." Рашко нестане у шибљу. "Јевреме, додај тај двоглед да разгледам мало ту нашу беду." Арамбаша узме справу, испузи полако напред, размакне траву и погледа. Иза десет метара траве шири се узорано поље а усред њега пролази аутопут, с обе стране ограђен жицом. Куле осматрачнице распоређене су поред ограда. На њима су митраљези и људи обучени у црно, Путари. На стубове се окрећу камере и снимају. На друге стубове, мало више од ограде, набијене су људске главе. Све су војводе Милана. Негде је и она права, све друге су лажне, намештене ал разлику не мож да видиш. Свуда колко око носи видиш само исколачене очи, отворена уста и црни језик, крвави патрљак врата. "Бог нек је с тобом, Миланче брате. И нек ти је просто све што си ми урадио", шапне арамбаша. Лево, иза кривине аутопута је мотел у ком се одмарају возачи шлепера што возе робу доле за невернике и горе за невернике. Овај пут им је најбржи. Одма преко од мотела је мало село. Добро се види. Трава шушне и Рашко и Славко, са зољом, допузе. "Држи, гледај", шапне арамбаша и дода двоглед Славку. "Виш како се баш напред пут диже више од ограде. Ту треба да удариш. Јел има шта", упита Рашка. "Ту је. Изгледа да ручају." "Ако. Огладнели људи од гледања и сликања. Ако." Фијук од горе и натера да забију носеве у земљу. Изнад пута пролети еликоптер. "Их, да ми је да га скинем. И сву ону гамад што лети. И њиове и наше. Мајку им погану", сикне Рашко па заћути. Еликоптер оде пут Београда а ветар остане да разгони облаке кроз тишину. Понеки камион пројури, горе и доле, крцат. Негде се огласи изгубљена врана. Сигурно кљује ђубре иза мотела. Исто ко и они из села. Онда кукавица закука а арамбаша узме двоглед и погледа. Иза кривине, шарени аутобус крене полако узбрдо. Иза прозора су сенке путника. Снимају. Нашу беду. Живину у кавезу. После ће да нас, тамо негде, показују и смеју се. Па, кад оће да снимају, нек снимају. Арамбаша удахне. "Славко, очи моје, ај сад, ожежи." Славко се дигне на лево колено, баци зољу на раме и нанишани. Задржи дах. Арамбаша запуши уши и отвори уста. Зоља груне и, трептај око после, аутобус букне у црвену ружу. "Бегај сад", викне Рашко а речи загуши рафал митраљеза са најближе куле. Одговоре му калашњикови из жбуња. Они, погнути, трче до шумице. Арамбаша, без даха, стане и ослони се на младицу липе. "Е мој јуначе, око и рука ти се позлатили", каже Славку. Овај, задуван, климне. Иза њих пуцњава утихне. "Ајмо док се не накупи багра." Вече"Момци, време је да се растуримо. Памет у главу и чувајте се. Немо да ми се показујете много по селима. Ни ако дође нека сисата певаљка. Због овог аутобуса државу ће да стисну странци, држава ће да стисне оне ниже, ови среске начелнике а ови своје људе у селима. А странци ће, башка, да пошаљу и своје Путаре. Зато се смирте мало док снег не затрпа путеве. Грејте се, једите, пијте, мрчите, гојте се. А на пролеће, ако Бог да, чекам вас на старом месту. Ајд сад, узмите свој део плена и нек је са срећом. Бог вам помого." Одговоре му гласови сенки све сличнијих мраку. "Рашко, јеси договорио све са својом групом?" "Јесам, господару." "Добро. Немо да ми брзаш и јуриш ко мува без главе." Изљубе се и рукују. Мало после потковица куцне по камену. Звуци људи замру и врати се дах шума. "Јевреме, оћемо ли?" "Оћемо, господару." "Ајмо онда." Кад избише на пропланак прве пахуље падну им на лица. (1993) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
