|
|
 |
Antarktik
Svetlost kliznu preko njegovog lica, spusti se a zatim vrati i Korola je bio budan. Udari u šatorsko krilo da bi to i potvrdio onome napolju i poče da se sprema: protegnu mišiće nogu koliko je to moguće u šatoru za jednog, zatim se diže u sedeći položaj i razmrda vrat, ruke i trbuh. I pored svih predostrožnosti telo se u snu ohladi i zgrči. Posebno na ovim temperaturama. Desnom rukom napipa grejač i isključi ga. Navuče kapuljaču kombinezona i ona se prilepi za lobanju otkrivajući samo oči, nozdrve i usta. Iz džepa na grudima izvadi naočari, namesti ih i pričvrsti. I, trenutak prilagođavanja kasnije, više nije morao da pipa oko sebe. Video je. U toplotnom sjaju vode koja se, bez snage grejača, hladeći se, kroz krvotok šatorskih krila vraćala u polazište, nazire stvari smeštene u šatoru. Posegnu, kroz crvenilo, za čizmama i obuje ih, u već nastupajućoj mrkoj. Izvadi iz džepa na butini dve kocke energo-stimulansa i stavi ih u usta. Jednu odmah proguta a drugu pusti da je pljuvačka natapa i rastvara. Mljackajući, okrenu se grejaču, tamno crvenoj kutiji-srcu, i skine prvu punu od 3 boce u koje se voda vratila. Držeći desnom rukom zauzdani sjaj, levom otvori rezervoar na grudima kombinezona i usu u njega svetlost/toplotu. Oseti kako se razliva po njemu čineći ga, za tren, spokojnim i mirnim. Proguta kocku, jezikom otvori cevčicu u kapuljači i proguta gutljaj svetlosti. Potom odloži bocu. Imao još dovoljno vremena za predviđeno obavljanje nužde i on to uradi. Nad njegovom glavom krvotok je bio prazan i on namesti masku preko nosa i ustiju, navuče maskirno odelo, otvori šator i izađe. U novi svet vidljive noći. Zastane i pogleda oko sebe. Vetra nije bilo a pokrov oblaka je plovio nad belom pustinjom. Oslobodi držače i spakova šator, odnese ga do svoje tacne i tamo učvrstio. I, kad je sve obavio, popne se na uzvisinu nad logorom i priđe stražaru. Na straži je bio Amis. Klimnu mu a široko maskirno odelo pretvori taj pokret u usporeni, nadolazeći grč prevelike glave bez vrata. Amis se okrene i, klizajući pomalo, spusti do šatora. Na toj daljini, oko 10 metara, bilo ga je nemoguće videti osim ako posmatrač ne bi znao da tamo dole ima nekoga pa zato uporno vrebao kakav pokret. Korola potraži mesto sa koga je Amis osmatrao. Pronađe ga, izdubljeni sneg na vrhu prekriven folijom, sa pasivnim osmatračkim instrumentom na njoj. Pretraži horizont njime. Ništa. Samo led. Belo sivi sjaj večite hladnoće. Ostavi pasivni i sedne na foliju. Svo to osmatranje, to je čista uloga. Već nedelju dana putuju preko potpuno nenastanjenih teritorija. Njihov cilj je preko planine. Ovde, pod vrhom, oni su nevidljivi. I neočekivani. Zato je smešno koristiti pasivne isto kao što je smešno koristiti aktivne jer nema potrebe kriti se od onoga koga i nema. Ali... uloga. Naceri se. Pametuje. Lagani uzdah koji nije njegov natera ga da oslušne. Okrene se i u trenu ugleda liniju svetla/toplote, dole, u logoru. Amis se uvlači u šator a uključeni grejač je srce linije. Onda se ulaz zatvori i nije se ništa videlo. Ni sa naočarima najveće osetljivosti, kakve su njegove. Izolacija je besprekorna. Ni ventilacioni otvori nisu odavali svetlost/toplotu. Za takvo šta je trebalo puno love ali barem ih specijalna jedinica za prljave poslove može priuštiti. Sve prvoklasna, svemirska tehnologija. Uostalom, vojska je uvek jednim okom pratila sve svemirske programe i uzimala ono što joj treba. Otuda i makromolekularna folija za šatore, kombinezoni, generatori, naočari, tacne, njihova tegleća marva. Pa, na kraju krajeva, odatle je i njihova hrana. I posao koji treba da obave. Korola se ponovo naceri. Kad čovek stvari gleda sa prave strane one su uvek u redu. Amis, Prater, Boden, sve su to dobri momci. I on sa njima. Oni rade svoj posao, obrazovani su i trenirani i znaju i zašto i kako. Ne bune se jer je to nekorisno a može biti i nezdravo. Uostalom, od Drugih i nije pristojno što skrivaju šta su našli. Na nekim stvarima ne može se imati vlasništvo. To je sebično. Zato će se oni potruditi da to vlasništvo promeni nosioca. Mala razmena. Opet. Opet filozofira. Šta mu je danas? Cereći se pod maskom Korola otpi malo vode, provalja je u ustima i zadovoljno proguta. Nasloni se na foliju i zagleda u oblake. Na –63 Celzijusa oseća se dobro. Budan. Opremljen. Snažan. Opasan. Vrlo opasan. Na kraju svoje stražarske smene Korola, pokupivši opremu, siđe u logor. Koprena oblaka se razbila. Pred njim, celom dužinom horizonta, treperi lažna zora obrubljujući udaljene ledene vrhove. Iza njega, planinski vrh se nadnosi crn i oštar. Do dogovorenog početka dana, jer lažna zora je trajala i trajaće pa su oni časovnike podesili na za njih odgovarajuće vreme, do 00 časova ostalo je još 10 minuta. Korola prodrma sva 3 šatora i dobivši odgovor ode do svoje tacne da bi pričvrstio na nju opremu. Ljutilo ga je što će u akciju krenuti sa dodatnim teretom, ali, ko poslednji čuva stražu nosi opremu tog dana. Naravno, oprema može da ispadne negde. Slučajno. Kad je završio ona trojica su ga već čekala, čučeći ispred svojih šatora. Pridruži im se. Tada Boden koji je, zvanično, vođa, progovori. Govorio je polako, naglašavajući, da bi ga se, uprkos masci, razumelo. Oblačići inja lebdeli su posle svake reči oko njega jer se kroz masku ipak cedilo malo daha, koji bi zasvetleo na tren pre no se rasprsne. Kada bi maska bila potpuno prekrivena injem Boden bi je, zaćutavši, otresao i nastavljao. Opelo, kako su zvali jutarnju govoranciju, ovaj put su ostali shvatili ozbiljno pa nije bilo upadica. Korola uoči tu promenu i uzdrža se. Nije to voleo. Ako ispred stoje teški trenuci to nije razlog da se sve gleda sa crne strane. Treba se, mora se, odmaći i biti hladan. Ali, ostali su uživali u samrtnoj ozbiljnosti. Boden jer je šef i voli da drugi osećaju njegovu snagu i sposobnost da vlada situacijom. Tako raste u sopstvenim očima. Drugi su želeli dah opasnosti i znanje da u njoj učestvuju. Samozadovoljavanje, morbidna onanija. Nedostojno jednog profesionalca. Da je mogao Korola bi pljunuo. A Boden je mleo: "... i tako smo bez problema stigli dovde. Počinje poslednja etapa. Do vrha treba nam 2 sata. Tačno pred oluju. Kad nam je puste šibamo dole sa vetrom u leđima, skriveni od svakog posmatrača. Do ravnice nam treba sat. (Sve to znamo napamet.) Spust je potpuno gladak i moguća je puna brzina. Pod vihorom prelazimo ravnicu do baze za sledeća 2 sata. I ulazimo. Momci, sve mora da funkcioniše. (Da. Da. O, da.) Koordinirana akcija. Kolektivni rad. Uslovi su teški (ali mi smo tim) ali ništa nije prepreka za tim, dobar tim kao što smo mi. Nikakva istrčavanja. To se ni od koga ne traži. Samo se pridržavati (svetog) plana. Dok smo u spustu i na ravnici, u vihoru, vidljivost će biti bitno smanjena zato pazite na kurs i koristite instrumente. Kad stignemo vadimo oružje, ulazimo, uzimamo ono i pravac randevu." Boden zaćuti, otresa inje. Proklet bio, zna svoju govoranciju, progunđa Korola. A sad dolazi veliko finale. "Momci, hoću čist posao. Brz, čist i uspešan. Ništa nas ne sme omesti. Sve što smeta maknuti. Mi smo najbolji i samo uspeh je dovoljno dobar za nas. Potpun uspeh. To od nas i očekuju. Ljudi koji su nam poverili ovaj posao veruju u nas. Ne smemo ih izneveriti. To je naš sveti dug!" "Sliniš", ote se Koroli. Ali maska zadrža smisao reči i začulo se samo mumlanje. Kako su ostali ispustili zvuke slaganja i odobravanja njegov je bio samo još jedan. "U redu momci, proverite opremu. Polazimo za 20 minuta. Uporedimo satove. 00:20 za 5 sekundi, 4, 3, 2, 1, sad." Svi svečano klimnuše glavom i sveto, mistično jedinstvo usklađivanja satova bi učinjeno. Osećali su se bolje i razišli se da izvrše naređenja. Korola se cerio, besan ali i veseo jer je sve što je video znao je, shvatao, prezirao i učestvovao. Uspinjali su se sporo i bez reči. Morali su da na čizme pričvrste klince. Vukući svoje tacne stupaju u tragove predvodnika koji se menja svakih pola sata. Oko njih nebo se slilo. Nadošli vetar zatvori rascep u oblacima i lažna zora potonu iza njih. Okruženi dubokom hladnoćom probijaju se ka vrhu kroz sve gušće zavese uzvitlane snežne prašine. Izbiše na vrh, zaravan široku kojih stotinu metara. Predvodnik, Prater, upadne, lomeći koru, u sneg do pojasa ali nastavi. Ispostavi se da vrh ima oblik zdele napunjene snegom. Vetar je odnosio suvišan, napadali sneg ostavljajući vrh uvek zaravnjen. Tako oni gaze kroz žitku masu upadajući sve dublje. Uskoro im sneg dopre do ramena. Zastanu, iščekujući. Ovo nije bilo predviđeno. Nisu bili upozoreni. Kolika će biti dubina ako nastave? Ali Boden se ne oglasi i Prater povuče. Korola se iskezi. Nedugo zatim dubina snega se smanji. Stignu do kraja zaravni i popnu na njenu ivicu. Sve u svemu, izgubili su oko sata i nešto snage, znoja i poverenja. Želeći, verovatno, da izgladi propust Boden istupi, do kolena obavijen strujom snega. Okrene masku prema njima. Besmislen pokret. Niko mu nije mogao videti oči. Nalet vetra zaogrne ga injem. Padina postoji iza njega. Vetar je pojačavao. Oblaci, zbijeni i tamni, jure nad njima. Padina nije postojala. Samo se vihor valja pod njima. I grmljavina. Boden povuče svoju tacnu do ivice i leže u nju. Podigne desnu ruku i oštro je izbaci napred: Pokret. Polegali su i čekaju. Uživa, pomisli Korola. I trenutak pre no što bi se podređeni uzvrpoljili i upitali šta ovaj radi, Boden se odgurne i nesta ga. Zna svoj posao, osim kad zakaže i zaćuti. Nikad neće imati sve konce. Amis se otisnu. Korola se pomeri do ivice. Sneg i sneg i sneg. Ničega nema pred njim. Samo živi zid vihora, gust. Milijarde čestica u plesu. Zabio klince leve čizme u sneg i trgne. Lebdeo za tren a onda tresnu o padinu i pođe. U zid. Kroz zid. Sam u vrtlogu. Juri pravo dole, sve brže, ne kočeći. Pred njim nema prepreka. Tako su im rekli. Čista padina. Nema lice i ne oseća vetar. Ali grudima i trbuhom oseća brzinu, sumanuto proticanje tla pod njim. Snagu. Zažmuri. Vetar liže leđa. Zid je oluje. Urlik vetra. Briše tlo. Brz. Snažan. Opasan. Za njim je trebao da pođe Prater. Da li je, ne može da zna. Kad posta svestan da je izgubio osećaj u trbuhu udar mu izbi dah. Mogao je samo da rekonstruiše. Verovatno se popeo na uzvišenje, izleteo i tresnuo o tlo. Povrati dah i mahinalno, telom, potražio oštećenja na tacni. Nema ih. Ne može da ih oseti. Super tanka i super jaka oplata zaista je to. Stara dobra svemirska tehnologija. Tegleća marva oblika plitke tacne, napred jednostavan sistem za upravljanje, dve skije vođice na dnu i, nazad, između peta, mali električni motor. Nosi čoveka i još 30 kg tereta. Jednostavno i efikasno. I prelazak u ravnicu mu promaknu. Gubio je snagu i kad je to postalo očito nagonski je podigao glavu. I dalje je u zidu. Zamah ga još uvek goni ali više nema od koga da krade snagu. Kad posta pretežak Korola uključi motor. Brzina se ustali. Proveri kompas. Na pravom je putu. Ulete u procep. Gromade mahnitih čestica sa obe strane. Između njih, pred njim, kilometar skoro praznog vazduha. Dolja vetra. Učinilo mu se da vidi, napred, brz pokret pre nego ga nesta u vihoru. To je moglo biti samo jedno. Amis. Dobro je. Onda ga poklopi lavina vrtloga i sve posta zid. Ipak, vetar je slabio i vazduh se bistrio. Grmljavina se utišala. Konture horizonta se vratile. Hronometar pokazuje da je blizu cilja. Za sekund iskusio zadovoljstvo dobro vođenog posla. Oluja slabi baš na vreme. Baš onda kada stižu, grupišu se i dejstvuju. A kad obave svoj deo posla izaći će upravo u novi nalet oluje koji će ih odneti i sakriti od gonilaca. Timski rad. Momci koji su zasejali ove vetrove su njihovi spoljni saradnici, artiljerijska podrška. Stajaće dok oni urade svoje a onda opet zasejati. Kad sledeći put stanu oni bi morali biti na mestu randevua. Šanse da ih gonioci dostignu po takvom vremenu minimalne su. Dobar rad. Hronometar na tabli tacne zasvetli. Stigao je. Isključi motor i ogleda oko sebe. Tražio svoje borce. Ovo je najosetljiviji deo pripreme. Sada su se trebali grupisati. Što brže. Ali ničega sem lepršanja pahulja pred njim. Napregnut, klečeći u tacni, metodično pretražuje vidik. Tišina za prohujalim vetrom bila je potpuna. Ništa. Ona grudva pred njim? Ne. Ali, da. Vidi pokret, uoči ruku i grudva dobi izgled. Neko je pred njim. Iskorači, prikači remen za nos tacne, uprti ga i pođe. Prišao je i po oznaci na rukavu, slabo vidljivoj pod oblacima, raspozna Pratera. Za sekund je zbunjen, Prater je trebalo da bude iza njega. Ali... dešava se. Korola zausti da upita kad primeti pokret iza Pratera. Zagleda se. Neko leži na tacni. Pogleda na gore. "Amis", dopre do njega kroz kratak bljesak svetla/toplote i inje. "Povredio se" pita. Prater klimne. "A Boden?" "Otišao da izvidi. Sedi." Posedaše, svaki na svoju tacnu. Pada laki sneg. Pokrov oblaka je gust, neraskinut. Takav je od kako su na zadatku. Da bi se sprečilo osmatranje od gore. Korola otpi malo vode. Rukom potraži po prtljagu tacne. Ispod pasivnog, pored paketa sa šatorom, napipa ono što tražio. Automat. Boden se stvori pored njega. Maska mu je semafor. Dahće. "Tu smo. Na 10 minuta. I imamo sreće. 2 tipa se muvaju napolju, postavljaju instrumente. On su nam ulaznica. Kao što rekoh: dobrim momcima i sreća je naklonjena. Spremite se." Onda ode do Amisa. Govore nešto ali Korola nije bio zainteresovan. Čekao odluku drugih. Svoju je doneo. Ono što je video znači samo jedno: budi brži, opasniji, nemilosrdniji ako želiš da ostaneš ceo. Boden i Amis ustaju. Ovaj drugi se klati pomalo ali, ipak, stoji. I Prater i Korola ustanu. Svi uprte tacne i pođu. Vuku po laganoj uzbrdici. Cilj je na njenom vrhu. Ali prvo ga moraju zaobići. Vetar curi oko njihovih nogu. Podignuta ruka ih zaustavi. Stigli su. Drugi deo plana počinje. Privežu tacne jednu za drugu, pritegnu opremu. Progutali su po kocku stimulansa i izvukli zavežljaje sa granatama i oružjem, ne vadeći ga. Oružje je, uz svu pažnju, ipak, osetljivije od onoga ko ga nosi. Podignu ruke kako je ko spreman. Onda ih maska Boden pogleda i mahne prema cilju. Dobro što smo blizu pa se plaši otkrivanja jer bi nam održao govor, pomisli Korola, zabaci na leđa foliju, teret stražarskog mesta i pođe za ostalima. Idu u koloni, pognuti. Vetar koji je pojačavao, šiba u maske i naočari. Obavijeni su, skriveni nadolazećim rekama snega. Ovo prikradanje protiv vetra ima za cilj da im, pri povratku, kada budu bili opterećeni, vetar, snaga bije u leđa i tako im manje smeta. Zbog toga su zaobišli bazu. Prateći pokrete onoga ispred sebe Korola pređe u puzanje. Onda zastanu pa dopuze do predvodnika, Bodena. Korola mu je zašao s leve, Amis, koji se dobro drži, i Prater s desne strane. Pred njima, obavijena vrtlogom, leži baza. U stvari, sve što se da videti je gornja, helikopterska pista i oko nje mnoštvo antena. Sama baza je ukopana u tlo. Ulaz u nju je tunel prokopan ispod nivoa stalnog leda. Prema satelitskim snimcima nije bilo posebnog obezbeđenja izvan zgrada jer, formalno, njena namena je miroljubiva, naučna. Boden pokaza rukom ka nečemu i Korola, prateći, ugleda dve prilike koje nešto petljaju oko antena. Nose jarko crvenu odeću, obavijenu svetlost/toplotom. Naučnici. Podešavaju svoje spravice da uhvate svaki nalet vetra, da bi mogli da objasne nekome ovo ili ono. Oni ne znaju ništa. Crvena odela. Rasipaju toplotu. Da su vojnici obukli bi nešto nevidljivo za drugog. Ali ne, oni nose crveno, sipaju svetlo, traže, proučavaju a onda im to uzmu vojnici u ime nadmoći a ovi počnu iz početka. Korola se isceri. A ako zakažu, vojnici im pomognu u ime premoći, sile, održanja napretka. I tako, ako se naši astronauti ne vrate sa puta kao pobednici nego kao trupla, onda su naši interesi ugroženi. Jer njihovi su se vratili živi. Naša predstava, slavlje u našu čast, pretvorila se u propast. Tehnika je izdržala ali ne i ljudi. Fijasko. A oni su uspeli. Isti cilj, način, gravitaciona praćka u odlasku i povratku, isti, predviđeni, prekid veze sa brodom po ispaljivanju iz orbita, daljinsko vođenje broda po ulasku u sistem, sve isto ali ne i uspeh. Veliko jedinstvo čoveka i mašine. Za trenutak, dok je lekar bio u kapsuli, nade su polagane u prazni dovratak. Klecavo i drhtavo oni su izbauljali. U svoju slavu i našu bedu. Zato, zbog toga, Korola sada leži ovde, u sred bele smrti i čeka, čeka osvetu. Pred njim, u bazi, skriven bezbedno, nalazi se jedini preživeli nosilac naše bede. Sklonili su ga ovamo, u tišini, da ga sačuvaju, da bi ga sutra opet pokazali, svoj uspeh i premoć. Njegovi drugovi nisu imali sreće. Vazduh je, nekako, bio previše pun olova za njih. Tako je poraz makar malo ublažen. Ali, preživeli je bio i dalje simbol. Poraza. Naravno, na ono "mi" Korola ima malu primedbu, zadršku. Ono šta je njegovo to je ovaj posao, i on će ga obaviti kako treba. I smejaće se ostalima u lice. Crveni su završili posao i polako se spuštaju ka ulazu u bazu. Boden gurne Korolu i oni pođoše. Potrče. Amis i Prater ih slede. Stigli su do tunela pre crvenih i pribili se uz ulaz. U polumraku su potpuno nevidljivi. Crveni prođu kraj njih, dahću svetlo, pognutih glava kao da ih još bije vetar. Stignu do vrata i jedan iskuca šifru na digitalnom brojčaniku brave. Dirke brojčanika tolike su da ih mogu dodirivati odvojeno i u rukavicama. Vrata počnu da se otvaraju i Korolu zabljesne svetlost/toplota. Uz laki drhtaj naočari smanje osetljivost. Ponekad ne može da se seti kako izgleda svet bez toplotnog zračenja. Prvi naučnik zakorači i oni jurnu. Korola dohvati jednog a Boden drugog crvenog i gurnu ih unutra. Dok čovek pada Korola potraži, pronađe i razbi kameru na zidu. Ostali utrče. U prvoj su komori baze. Od sada nema detaljnog plana. Poslednji isplanirani postupak bio je ulazak. Ili ovako kako su ušli ili miniranje vrata. Tačan raspored prostorija baze nije poznat. Postojala je pretpostavka zasnovana na indirektnim podacima. Ništa precizno. Dakle, samo snalažljivost, brzina i snaga su na redu. Korola to voli. Prater blokira vrata, nisu se više mogla zatvoriti. Boden pronađe izlazna vrata komore. Nezaključana. Otvori ih trzajem i Amis, sa golim automatom, uleti u hodnik. Prazan. Ostali skinu navlake sa oružja i istrče. Dvojica crvenih su na podu. U nesvesti ili mrtvi, zavisno od toga kako srećno su pali. Hodnik je kratak i pod pravim uglom se uliva u drugi koji, kako je osnova baze kružna, opasuje sve prostorije. Leđa pribijenih uza zid dođu do ušća hodnika. Korola i Amis levim zidom, Boden i Prater desnim. Oprezno izvire. Kružni hodnik je prazan i tih. Nikakvih kamera. Obezbeđenje još ne dejstvuje. Zaista su ih iznenadili. Trebalo da se odluči kojim putem dalje. Boden mahne nadesno. Iskoče. Napreduju brzo i lako. Nikoga na putu. Korola i Boden idu napred, Amis i Prater pretražuju prostorije. Prve 3 u koje su upali su skladišta. Hodnik je lagano skretao ulevo. Prater pokuša da otvori jedna vrata. Zaključano. Amis im priđe i udari nogom. Ništa. Drugi pokušaj je slab. Amis se uhvati za stomak i čučne. Boden i Korola koji su stajali ispred i pokrivali ih osvrnu se. Korola priđe vratima, naleti na njih i razvali. Skladište. Vrati se na svoje mesto. Prater pridržava Amisa. Priđe im Boden. Staje. "Idemo. Nema čekanja", prosikće Korola. "Vas dvoje se vratite do ulaza i čekajte." Povuče Bodena napred. Potrče. Nikakvih vrata nema pred njima. Onda začuju pucnjavu iza sebe. Kratak rafal pa još jedan. Trče dalje pored nekakvih sanduka naslaganih pored leve strane hodnika. Korola zastane, mahne Bodenu. Nešto nije u redu. Instinkt. Gurne jedan sanduk. Prazan je. Skloni još 2 i iza se ukaza otvor, hodnik koji su sakrili i u koji oni uskoče uperenih automata. Prazno. Ali 10 metara pred njima iz niše ili novog hodnika vijori svetlost/toplota. Kleknu u mahu. Odatle iskoči vojnik i pripuca. Hodnik se ispuni dimom. Pruge svetlost zazvižde iznad njih. Bodenov automat zaurla. Vojnik, odbačen, padne. Korola već grabi napred. Preskače čoveka iz čijih usta i rane izbija usijana jara. Nije bilo sumnje u rezultate pogodaka. Zrna sa povećanom početnom brzinom ne mogu da omanu. Obavijen dimom, brz, svestan svoje brzine, Korola uleti u nišu iz koje je vojnik iskočio. Vidi trojicu sa uperenim oružjem, pada na pod, zakotrlja se, udara u zid i pritiska obarač. Nisu uspeli ni metak da opale. U naponu je snage. Energo stimulans deluje savršeno. Zato je tako brz i zato se Amis tako dobro drži. Boden mu pritrči, preskoče tela i razbiju bravu na vratima. Tu je ono što su čuvali. Prva soba prazna. Ulete u drugu, spremni. Ova je tapacirana. Pod, zidovi, tavanica, sve. Na podu sedi čovek. Astronaut pobednik. Njegov pogled prolazi kroz njih. Za njega ne postoje. Odlepio je. Lud. Korola se naceri. Zbog toga su došli, mučili se, ubijali. Da otmu pobednika i saznaju tajne, povrate prevlast. Ali nema pobednika. Naši su se vratili mrtvi, ovi su stigli ludi. Zato su teturali na izlazu iz kapsule. Lekar ih napunio. Zato nije bilo intervjua, zato su nestali, bili sklonjeni. I, pošto nisu mogli biti oteti, poubijani. Zato, za prevlast. A pobeda je lažirana. I svi su naseli. Zaboraviše da i ne mora uvek da se pobeđuje. Boden stoji opuštenih ruku. Cev automata isijava toplotu. Korola priđe ludaku, obuhvati mu potiljak i nežno pritisne. Telo u njegovim rukama se opusti, onesvešćeno. Skine foliju i, uz Bodenovu pomoć, uvi nesretnika. Bocnuše mu injekciju sna. Boden uprti vreću i izađu. Na izlazu Korola, veselo, razbi kameru na zidu. Vraćaju se istim putem. Izlazeći iz krivine izbiju pred grupu muškaraca i žena u pidžamama. Niko nije naoružan. Naučnici. Dahću i drhte sejući sjaj oko sebe. Korola krikne i ljudi zastanu. Mahne automatom prema podu. Polegali su. Oni prođu pored njih. Jara izbija iz tela. Strah. Kad ih prođoše Korola se okrete. Nije smeo da im se obrati. Naređenje. Zato podigne automat i ispuca rafal u tavanicu. Shvatiće. Korola uprti nesretnika i nastave. Četvorica vojnika, malo dalje, leže na hodniku. Prater izviruje iza ugla. Mahnu mu. Iza ugla sedi Amis, oslonjen o zid. Izađu. Vetar briše. Prater ih odvede do tacni. Boden pomaže Amisu. Tacne su našli nakon pola sata traganja. Slaba tačka u planu. Ali, nisu se morali plašiti potere. Korola uvi ludaka u još jednu foliju. Šteta bi bilo da se glavni zgoditak smrzne. Položi ga u tacnu a onda, diskretno, otkačio pasivni. Ne smeju da ostavljaju tragove ali sneg pokriva sve. Naređenje kaže: nikakvog direktnog obraćanja protivniku, nikakvih serijskih brojeva na opremi, nikakvih dokumenata. Zvanično oni ne postoje. A ni oprema. Podese instrumente i polaze. Boden vodi. Ni sad nije bilo mogućnosti za govoranciju ali kad stignu na randevu neće zatvarati usta. Tacna klizi sporo, preopterećena. Telo u foliji se klati i udara ga ali Korola ne mari. Posao je gotov. Uradio je svoje i rezultat je tu. Samo, nije siguran da će se dopasti šefovima. Neće dobiti ključ za uspeh. Čak ni to da je uspeh bio lažan neće moći da objave. Moraće da smisle nešto novo da bi zaradili nove pluseve. Ali to već nije njegova briga. (1989) // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |
