|
|
 |
Антарктик
Светлост клизну преко његовог лица, спусти се а затим врати и Корола је био будан. Удари у шаторско крило да би то и потврдио ономе напољу и поче да се спрема: протегну мишиће ногу колико је то могуће у шатору за једног, затим се диже у седећи положај и размрда врат, руке и трбух. И поред свих предострожности тело се у сну охлади и згрчи. Посебно на овим температурама. Десном руком напипа грејач и искључи га. Навуче капуљачу комбинезона и она се прилепи за лобању откривајући само очи, ноздрве и уста. Из џепа на грудима извади наочари, намести их и причврсти. И, тренутак прилагођавања касније, више није морао да пипа око себе. Видео је. У топлотном сјају воде која се, без снаге грејача, хладећи се, кроз крвоток шаторских крила враћала у полазиште, назире ствари смештене у шатору. Посегну, кроз црвенило, за чизмама и обује их, у већ наступајућој мркој. Извади из џепа на бутини две коцке енерго-стимуланса и стави их у уста. Једну одмах прогута а другу пусти да је пљувачка натапа и раствара. Мљацкајући, окрену се грејачу, тамно црвеној кутији-срцу, и скине прву пуну од 3 боце у које се вода вратила. Држећи десном руком зауздани сјај, левом отвори резервоар на грудима комбинезона и усу у њега светлост/топлоту. Осети како се разлива по њему чинећи га, за трен, спокојним и мирним. Прогута коцку, језиком отвори цевчицу у капуљачи и прогута гутљај светлости. Потом одложи боцу. Имао још довољно времена за предвиђено обављање нужде и он то уради. Над његовом главом крвоток је био празан и он намести маску преко носа и устију, навуче маскирно одело, отвори шатор и изађе. У нови свет видљиве ноћи. Застане и погледа око себе. Ветра није било а покров облака је пловио над белом пустињом. Ослободи држаче и спакова шатор, однесе га до своје тацне и тамо учврстио. И, кад је све обавио, попне се на узвисину над логором и приђе стражару. На стражи је био Амис. Климну му а широко маскирно одело претвори тај покрет у успорени, надолазећи грч превелике главе без врата. Амис се окрене и, клизајући помало, спусти до шатора. На тој даљини, око 10 метара, било га је немогуће видети осим ако посматрач не би знао да тамо доле има некога па зато упорно вребао какав покрет. Корола потражи место са кога је Амис осматрао. Пронађе га, издубљени снег на врху прекривен фолијом, са пасивним осматрачким инструментом на њој. Претражи хоризонт њиме. Ништа. Само лед. Бело сиви сјај вечите хладноће. Остави пасивни и седне на фолију. Сво то осматрање, то је чиста улога. Већ недељу дана путују преко потпуно ненастањених територија. Њихов циљ је преко планине. Овде, под врхом, они су невидљиви. И неочекивани. Зато је смешно користити пасивне исто као што је смешно користити активне јер нема потребе крити се од онога кога и нема. Али... улога. Нацери се. Паметује. Лагани уздах који није његов натера га да ослушне. Окрене се и у трену угледа линију светла/топлоте, доле, у логору. Амис се увлачи у шатор а укључени грејач је срце линије. Онда се улаз затвори и није се ништа видело. Ни са наочарима највеће осетљивости, какве су његове. Изолација је беспрекорна. Ни вентилациони отвори нису одавали светлост/топлоту. За такво шта је требало пуно лове али барем их специјална јединица за прљаве послове може приуштити. Све првокласна, свемирска технологија. Уосталом, војска је увек једним оком пратила све свемирске програме и узимала оно што јој треба. Отуда и макромолекуларна фолија за шаторе, комбинезони, генератори, наочари, тацне, њихова теглећа марва. Па, на крају крајева, одатле је и њихова храна. И посао који треба да обаве. Корола се поново нацери. Кад човек ствари гледа са праве стране оне су увек у реду. Амис, Пратер, Боден, све су то добри момци. И он са њима. Они раде свој посао, образовани су и тренирани и знају и зашто и како. Не буне се јер је то некорисно а може бити и нездраво. Уосталом, од Других и није пристојно што скривају шта су нашли. На неким стварима не може се имати власништво. То је себично. Зато ће се они потрудити да то власништво промени носиоца. Мала размена. Опет. Опет филозофира. Шта му је данас? Церећи се под маском Корола отпи мало воде, проваља је у устима и задовољно прогута. Наслони се на фолију и загледа у облаке. На –63 Целзијуса осећа се добро. Будан. Опремљен. Снажан. Опасан. Врло опасан. На крају своје стражарске смене Корола, покупивши опрему, сиђе у логор. Копрена облака се разбила. Пред њим, целом дужином хоризонта, трепери лажна зора обрубљујући удаљене ледене врхове. Иза њега, планински врх се надноси црн и оштар. До договореног почетка дана, јер лажна зора је трајала и трајаће па су они часовнике подесили на за њих одговарајуће време, до 00 часова остало је још 10 минута. Корола продрма сва 3 шатора и добивши одговор оде до своје тацне да би причврстио на њу опрему. Љутило га је што ће у акцију кренути са додатним теретом, али, ко последњи чува стражу носи опрему тог дана. Наравно, опрема може да испадне негде. Случајно. Кад је завршио она тројица су га већ чекала, чучећи испред својих шатора. Придружи им се. Тада Боден који је, званично, вођа, проговори. Говорио је полако, наглашавајући, да би га се, упркос масци, разумело. Облачићи иња лебдели су после сваке речи око њега јер се кроз маску ипак цедило мало даха, који би засветлео на трен пре но се распрсне. Када би маска била потпуно прекривена ињем Боден би је, заћутавши, отресао и настављао. Опело, како су звали јутарњу говоранцију, овај пут су остали схватили озбиљно па није било упадица. Корола уочи ту промену и уздржа се. Није то волео. Ако испред стоје тешки тренуци то није разлог да се све гледа са црне стране. Треба се, мора се, одмаћи и бити хладан. Али, остали су уживали у самртној озбиљности. Боден јер је шеф и воли да други осећају његову снагу и способност да влада ситуацијом. Тако расте у сопственим очима. Други су желели дах опасности и знање да у њој учествују. Самозадовољавање, морбидна онанија. Недостојно једног професионалца. Да је могао Корола би пљунуо. А Боден је млео: "... и тако смо без проблема стигли довде. Почиње последња етапа. До врха треба нам 2 сата. Тачно пред олују. Кад нам је пусте шибамо доле са ветром у леђима, скривени од сваког посматрача. До равнице нам треба сат. (Све то знамо напамет.) Спуст је потпуно гладак и могућа је пуна брзина. Под вихором прелазимо равницу до базе за следећа 2 сата. И улазимо. Момци, све мора да функционише. (Да. Да. О, да.) Координирана акција. Колективни рад. Услови су тешки (али ми смо тим) али ништа није препрека за тим, добар тим као што смо ми. Никаква истрчавања. То се ни од кога не тражи. Само се придржавати (светог) плана. Док смо у спусту и на равници, у вихору, видљивост ће бити битно смањена зато пазите на курс и користите инструменте. Кад стигнемо вадимо оружје, улазимо, узимамо оно и правац рандеву." Боден заћути, отреса иње. Проклет био, зна своју говоранцију, прогунђа Корола. А сад долази велико финале. "Момци, хоћу чист посао. Брз, чист и успешан. Ништа нас не сме омести. Све што смета макнути. Ми смо најбољи и само успех је довољно добар за нас. Потпун успех. То од нас и очекују. Људи који су нам поверили овај посао верују у нас. Не смемо их изневерити. То је наш свети дуг!" "Слиниш", оте се Короли. Али маска задржа смисао речи и зачуло се само мумлање. Како су остали испустили звуке слагања и одобравања његов је био само још један. "У реду момци, проверите опрему. Полазимо за 20 минута. Упоредимо сатове. 00:20 за 5 секунди, 4, 3, 2, 1, сад." Сви свечано климнуше главом и свето, мистично јединство усклађивања сатова би учињено. Осећали су се боље и разишли се да изврше наређења. Корола се церио, бесан али и весео јер је све што је видео знао је, схватао, презирао и учествовао. Успињали су се споро и без речи. Морали су да на чизме причврсте клинце. Вукући своје тацне ступају у трагове предводника који се мења сваких пола сата. Око њих небо се слило. Надошли ветар затвори расцеп у облацима и лажна зора потону иза њих. Окружени дубоком хладноћом пробијају се ка врху кроз све гушће завесе узвитлане снежне прашине. Избише на врх, зараван широку којих стотину метара. Предводник, Пратер, упадне, ломећи кору, у снег до појаса али настави. Испостави се да врх има облик зделе напуњене снегом. Ветар је односио сувишан, нападали снег остављајући врх увек заравњен. Тако они газе кроз житку масу упадајући све дубље. Ускоро им снег допре до рамена. Застану, ишчекујући. Ово није било предвиђено. Нису били упозорени. Колика ће бити дубина ако наставе? Али Боден се не огласи и Пратер повуче. Корола се искези. Недуго затим дубина снега се смањи. Стигну до краја заравни и попну на њену ивицу. Све у свему, изгубили су око сата и нешто снаге, зноја и поверења. Желећи, вероватно, да изглади пропуст Боден иступи, до колена обавијен струјом снега. Окрене маску према њима. Бесмислен покрет. Нико му није могао видети очи. Налет ветра заогрне га ињем. Падина постоји иза њега. Ветар је појачавао. Облаци, збијени и тамни, јуре над њима. Падина није постојала. Само се вихор ваља под њима. И грмљавина. Боден повуче своју тацну до ивице и леже у њу. Подигне десну руку и оштро је избаци напред: Покрет. Полегали су и чекају. Ужива, помисли Корола. И тренутак пре но што би се подређени узврпољили и упитали шта овај ради, Боден се одгурне и неста га. Зна свој посао, осим кад закаже и заћути. Никад неће имати све конце. Амис се отисну. Корола се помери до ивице. Снег и снег и снег. Ничега нема пред њим. Само живи зид вихора, густ. Милијарде честица у плесу. Забио клинце леве чизме у снег и тргне. Лебдео за трен а онда тресну о падину и пође. У зид. Кроз зид. Сам у вртлогу. Јури право доле, све брже, не кочећи. Пред њим нема препрека. Тако су им рекли. Чиста падина. Нема лице и не осећа ветар. Али грудима и трбухом осећа брзину, сумануто протицање тла под њим. Снагу. Зажмури. Ветар лиже леђа. Зид је олује. Урлик ветра. Брише тло. Брз. Снажан. Опасан. За њим је требао да пође Пратер. Да ли је, не може да зна. Кад поста свестан да је изгубио осећај у трбуху удар му изби дах. Могао је само да реконструише. Вероватно се попео на узвишење, излетео и треснуо о тло. Поврати дах и махинално, телом, потражио оштећења на тацни. Нема их. Не може да их осети. Супер танка и супер јака оплата заиста је то. Стара добра свемирска технологија. Теглећа марва облика плитке тацне, напред једноставан систем за управљање, две скије вођице на дну и, назад, између пета, мали електрични мотор. Носи човека и још 30 кг терета. Једноставно и ефикасно. И прелазак у равницу му промакну. Губио је снагу и кад је то постало очито нагонски је подигао главу. И даље је у зиду. Замах га још увек гони али више нема од кога да краде снагу. Кад поста претежак Корола укључи мотор. Брзина се устали. Провери компас. На правом је путу. Улете у процеп. Громаде махнитих честица са обе стране. Између њих, пред њим, километар скоро празног ваздуха. Доља ветра. Учинило му се да види, напред, брз покрет пре него га неста у вихору. То је могло бити само једно. Амис. Добро је. Онда га поклопи лавина вртлога и све поста зид. Ипак, ветар је слабио и ваздух се бистрио. Грмљавина се утишала. Контуре хоризонта се вратиле. Хронометар показује да је близу циља. За секунд искусио задовољство добро вођеног посла. Олуја слаби баш на време. Баш онда када стижу, групишу се и дејствују. А кад обаве свој део посла изаћи ће управо у нови налет олује који ће их однети и сакрити од гонилаца. Тимски рад. Момци који су засејали ове ветрове су њихови спољни сарадници, артиљеријска подршка. Стајаће док они ураде своје а онда опет засејати. Кад следећи пут стану они би морали бити на месту рандевуа. Шансе да их гониоци достигну по таквом времену минималне су. Добар рад. Хронометар на табли тацне засветли. Стигао је. Искључи мотор и огледа око себе. Тражио своје борце. Ово је најосетљивији део припреме. Сада су се требали груписати. Што брже. Али ничега сем лепршања пахуља пред њим. Напрегнут, клечећи у тацни, методично претражује видик. Тишина за прохујалим ветром била је потпуна. Ништа. Она грудва пред њим? Не. Али, да. Види покрет, уочи руку и грудва доби изглед. Неко је пред њим. Искорачи, прикачи ремен за нос тацне, упрти га и пође. Пришао је и по ознаци на рукаву, слабо видљивој под облацима, распозна Пратера. За секунд је збуњен, Пратер је требало да буде иза њега. Али... дешава се. Корола заусти да упита кад примети покрет иза Пратера. Загледа се. Неко лежи на тацни. Погледа на горе. "Амис", допре до њега кроз кратак бљесак светла/топлоте и иње. "Повредио се" пита. Пратер климне. "А Боден?" "Отишао да извиди. Седи." Поседаше, сваки на своју тацну. Пада лаки снег. Покров облака је густ, нераскинут. Такав је од како су на задатку. Да би се спречило осматрање од горе. Корола отпи мало воде. Руком потражи по пртљагу тацне. Испод пасивног, поред пакета са шатором, напипа оно што тражио. Аутомат. Боден се створи поред њега. Маска му је семафор. Дахће. "Ту смо. На 10 минута. И имамо среће. 2 типа се мувају напољу, постављају инструменте. Он су нам улазница. Као што рекох: добрим момцима и срећа је наклоњена. Спремите се." Онда оде до Амиса. Говоре нешто али Корола није био заинтересован. Чекао одлуку других. Своју је донео. Оно што је видео значи само једно: буди бржи, опаснији, немилосрднији ако желиш да останеш цео. Боден и Амис устају. Овај други се клати помало али, ипак, стоји. И Пратер и Корола устану. Сви упрте тацне и пођу. Вуку по лаганој узбрдици. Циљ је на њеном врху. Али прво га морају заобићи. Ветар цури око њихових ногу. Подигнута рука их заустави. Стигли су. Други део плана почиње. Привежу тацне једну за другу, притегну опрему. Прогутали су по коцку стимуланса и извукли завежљаје са гранатама и оружјем, не вадећи га. Оружје је, уз сву пажњу, ипак, осетљивије од онога ко га носи. Подигну руке како је ко спреман. Онда их маска Боден погледа и махне према циљу. Добро што смо близу па се плаши откривања јер би нам одржао говор, помисли Корола, забаци на леђа фолију, терет стражарског места и пође за осталима. Иду у колони, погнути. Ветар који је појачавао, шиба у маске и наочари. Обавијени су, скривени надолазећим рекама снега. Ово прикрадање против ветра има за циљ да им, при повратку, када буду били оптерећени, ветар, снага бије у леђа и тако им мање смета. Због тога су заобишли базу. Пратећи покрете онога испред себе Корола пређе у пузање. Онда застану па допузе до предводника, Бодена. Корола му је зашао с леве, Амис, који се добро држи, и Пратер с десне стране. Пред њима, обавијена вртлогом, лежи база. У ствари, све што се да видети је горња, хеликоптерска писта и око ње мноштво антена. Сама база је укопана у тло. Улаз у њу је тунел прокопан испод нивоа сталног леда. Према сателитским снимцима није било посебног обезбеђења изван зграда јер, формално, њена намена је мирољубива, научна. Боден показа руком ка нечему и Корола, пратећи, угледа две прилике које нешто петљају око антена. Носе јарко црвену одећу, обавијену светлост/топлотом. Научници. Подешавају своје справице да ухвате сваки налет ветра, да би могли да објасне некоме ово или оно. Они не знају ништа. Црвена одела. Расипају топлоту. Да су војници обукли би нешто невидљиво за другог. Али не, они носе црвено, сипају светло, траже, проучавају а онда им то узму војници у име надмоћи а ови почну из почетка. Корола се исцери. А ако закажу, војници им помогну у име премоћи, силе, одржања напретка. И тако, ако се наши астронаути не врате са пута као победници него као трупла, онда су наши интереси угрожени. Јер њихови су се вратили живи. Наша представа, славље у нашу част, претворила се у пропаст. Техника је издржала али не и људи. Фијаско. А они су успели. Исти циљ, начин, гравитациона праћка у одласку и повратку, исти, предвиђени, прекид везе са бродом по испаљивању из орбита, даљинско вођење брода по уласку у систем, све исто али не и успех. Велико јединство човека и машине. За тренутак, док је лекар био у капсули, наде су полагане у празни довратак. Клецаво и дрхтаво они су избауљали. У своју славу и нашу беду. Зато, због тога, Корола сада лежи овде, у сред беле смрти и чека, чека освету. Пред њим, у бази, скривен безбедно, налази се једини преживели носилац наше беде. Склонили су га овамо, у тишини, да га сачувају, да би га сутра опет показали, свој успех и премоћ. Његови другови нису имали среће. Ваздух је, некако, био превише пун олова за њих. Тако је пораз макар мало ублажен. Али, преживели је био и даље симбол. Пораза. Наравно, на оно "ми" Корола има малу примедбу, задршку. Оно шта је његово то је овај посао, и он ће га обавити како треба. И смејаће се осталима у лице. Црвени су завршили посао и полако се спуштају ка улазу у базу. Боден гурне Королу и они пођоше. Потрче. Амис и Пратер их следе. Стигли су до тунела пре црвених и прибили се уз улаз. У полумраку су потпуно невидљиви. Црвени прођу крај њих, дахћу светло, погнутих глава као да их још бије ветар. Стигну до врата и један искуца шифру на дигиталном бројчанику браве. Дирке бројчаника толике су да их могу додиривати одвојено и у рукавицама. Врата почну да се отварају и Королу забљесне светлост/топлота. Уз лаки дрхтај наочари смање осетљивост. Понекад не може да се сети како изгледа свет без топлотног зрачења. Први научник закорачи и они јурну. Корола дохвати једног а Боден другог црвеног и гурну их унутра. Док човек пада Корола потражи, пронађе и разби камеру на зиду. Остали утрче. У првој су комори базе. Од сада нема детаљног плана. Последњи испланирани поступак био је улазак. Или овако како су ушли или минирање врата. Тачан распоред просторија базе није познат. Постојала је претпоставка заснована на индиректним подацима. Ништа прецизно. Дакле, само сналажљивост, брзина и снага су на реду. Корола то воли. Пратер блокира врата, нису се више могла затворити. Боден пронађе излазна врата коморе. Незакључана. Отвори их трзајем и Амис, са голим аутоматом, улети у ходник. Празан. Остали скину навлаке са оружја и истрче. Двојица црвених су на поду. У несвести или мртви, зависно од тога како срећно су пали. Ходник је кратак и под правим углом се улива у други који, како је основа базе кружна, опасује све просторије. Леђа прибијених уза зид дођу до ушћа ходника. Корола и Амис левим зидом, Боден и Пратер десним. Опрезно извире. Кружни ходник је празан и тих. Никаквих камера. Обезбеђење још не дејствује. Заиста су их изненадили. Требало да се одлучи којим путем даље. Боден махне надесно. Искоче. Напредују брзо и лако. Никога на путу. Корола и Боден иду напред, Амис и Пратер претражују просторије. Прве 3 у које су упали су складишта. Ходник је лагано скретао улево. Пратер покуша да отвори једна врата. Закључано. Амис им приђе и удари ногом. Ништа. Други покушај је слаб. Амис се ухвати за стомак и чучне. Боден и Корола који су стајали испред и покривали их осврну се. Корола приђе вратима, налети на њих и развали. Складиште. Врати се на своје место. Пратер придржава Амиса. Приђе им Боден. Стаје. "Идемо. Нема чекања", просикће Корола. "Вас двоје се вратите до улаза и чекајте." Повуче Бодена напред. Потрче. Никаквих врата нема пред њима. Онда зачују пуцњаву иза себе. Кратак рафал па још један. Трче даље поред некаквих сандука наслаганих поред леве стране ходника. Корола застане, махне Бодену. Нешто није у реду. Инстинкт. Гурне један сандук. Празан је. Склони још 2 и иза се указа отвор, ходник који су сакрили и у који они ускоче уперених аутомата. Празно. Али 10 метара пред њима из нише или новог ходника вијори светлост/топлота. Клекну у маху. Одатле искочи војник и припуца. Ходник се испуни димом. Пруге светлост зазвижде изнад њих. Боденов аутомат заурла. Војник, одбачен, падне. Корола већ граби напред. Прескаче човека из чијих уста и ране избија усијана јара. Није било сумње у резултате погодака. Зрна са повећаном почетном брзином не могу да оману. Обавијен димом, брз, свестан своје брзине, Корола улети у нишу из које је војник искочио. Види тројицу са упереним оружјем, пада на под, закотрља се, удара у зид и притиска обарач. Нису успели ни метак да опале. У напону је снаге. Енерго стимуланс делује савршено. Зато је тако брз и зато се Амис тако добро држи. Боден му притрчи, прескоче тела и разбију браву на вратима. Ту је оно што су чували. Прва соба празна. Улете у другу, спремни. Ова је тапацирана. Под, зидови, таваница, све. На поду седи човек. Астронаут победник. Његов поглед пролази кроз њих. За њега не постоје. Одлепио је. Луд. Корола се нацери. Због тога су дошли, мучили се, убијали. Да отму победника и сазнају тајне, поврате превласт. Али нема победника. Наши су се вратили мртви, ови су стигли луди. Зато су тетурали на излазу из капсуле. Лекар их напунио. Зато није било интервјуа, зато су нестали, били склоњени. И, пошто нису могли бити отети, поубијани. Зато, за превласт. А победа је лажирана. И сви су насели. Заборавише да и не мора увек да се побеђује. Боден стоји опуштених руку. Цев аутомата исијава топлоту. Корола приђе лудаку, обухвати му потиљак и нежно притисне. Тело у његовим рукама се опусти, онесвешћено. Скине фолију и, уз Боденову помоћ, уви несретника. Боцнуше му ињекцију сна. Боден упрти врећу и изађу. На излазу Корола, весело, разби камеру на зиду. Враћају се истим путем. Излазећи из кривине избију пред групу мушкараца и жена у пиџамама. Нико није наоружан. Научници. Дахћу и дрхте сејући сјај око себе. Корола крикне и људи застану. Махне аутоматом према поду. Полегали су. Они прођу поред њих. Јара избија из тела. Страх. Кад их прођоше Корола се окрете. Није смео да им се обрати. Наређење. Зато подигне аутомат и испуца рафал у таваницу. Схватиће. Корола упрти несретника и наставе. Четворица војника, мало даље, леже на ходнику. Пратер извирује иза угла. Махну му. Иза угла седи Амис, ослоњен о зид. Изађу. Ветар брише. Пратер их одведе до тацни. Боден помаже Амису. Тацне су нашли након пола сата трагања. Слаба тачка у плану. Али, нису се морали плашити потере. Корола уви лудака у још једну фолију. Штета би било да се главни згодитак смрзне. Положи га у тацну а онда, дискретно, откачио пасивни. Не смеју да остављају трагове али снег покрива све. Наређење каже: никаквог директног обраћања противнику, никаквих серијских бројева на опреми, никаквих докумената. Званично они не постоје. А ни опрема. Подесе инструменте и полазе. Боден води. Ни сад није било могућности за говоранцију али кад стигну на рандеву неће затварати уста. Тацна клизи споро, преоптерећена. Тело у фолији се клати и удара га али Корола не мари. Посао је готов. Урадио је своје и резултат је ту. Само, није сигуран да ће се допасти шефовима. Неће добити кључ за успех. Чак ни то да је успех био лажан неће моћи да објаве. Мораће да смисле нешто ново да би зарадили нове плусеве. Али то већ није његова брига. (1989) // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |
